Jump to content

Саопштење за јавност из канцеларије Епископа бачког: Прелевић у служби прелести

Оцени ову тему


Препоручена порука

unnamed.jpg.d25ba320290c702aec92cf834614

Адвокат Божо Прелевић је, гостујући у емисији Pregled dana у продукцији Nеwsмаx Аdria, емитованој на телевизији Nova S, 21. септембра 2020. године, изрекао низ клевета на рачун Eпископа бачког г. Иринеја. Г. Прелевић је из само њему знаних разлога и без икакве аргументације, потпуно паушално и злонамерно, довео у везу Епископа  бачког г. Иринеја са актуелним оптужбама за отмицу студента Марка Жаркова против Епископа ремезијанског г. Стефана. 

 

Истина је да се Марко Жарков овим поводом никада није службено обратио Епископу бачком нити Епархији бачкој. Једина веза између студента Марка Жаркова и Епископа бачког јесте благослов за упис на Православни богословски факултет који је именовани, као кандидат са територије Епархије бачке, добио 2013. године, као и благослов за упис на Академију за уметност и консервацију Српске Православне Цркве који је тражио јер је схватио да није ,,кадар да настави започете студије“ и изразио жељу да се пребаци на  Академију, како је навео у својој молби од 17. августа 2016. године. Колико је Епископ бачки био незаинтересован за студента Жаркова, показује и чињеница да му је два пута дао благослов за упис на високе школе Српске Православне Цркве и да га је стипендирао све док је испуњавао услове за стипендију. Адвокат Прелевић у служби своје истине ово, разуме се, прећуткује.  

Због тога је очигледно да помињање Епископа бачког г. др Иринеја од стране г. Прелевића није у служби правне помоћи његовом клијенту него искључиво у циљу безочних клеветничких напада на епископа Иринеја који својим животом и часном службом у Цркви сведочи истину. Kоме смета истина и коме смета њен непоколебиви сведок није тешко разабрати ако се узме у обзир чињеница на којем медију је организовано гостовање наведеног адвоката и ако се снимак прегледа од почетка до краја. Потпуно је јасно и у чијем интересу је адвокат Прелевић свој отров излио баш на епископа Иринеја. Јасни су и разлози и интереси због којих је препоштени Прелевић, у свом познатом стилу још из времена неких других истрага у којима је он водио главну реч, а истина остала у мраку, приграбио себи право да ,,експертски“ коментарише односе унутар Српске Цркве и да оцењује рад Његове Светости Патријарха, Светог Архијерејског Синода и епископата Српске Цркве уопште. Kористити ову оптужбу студента као параван за медијску хајку против Српске Православне Цркве и њеног Патријарха и Светог Синода и, коначно, против  епископа Иринеја, више је него неморално и не може се назвати објективним новинарством или адвокатским заступањем интереса клијента. На делу је класична злоупотреба и медија и читавог случаја који је у надлежности Његове Светости Патријарха српког г. Иринеја и нема никаквих додирних тачака са Епископом бачким др Иринејем.

Иако је Прелевићу то добро знано, он свесно обмањује јавност и доводи гледаоце у заблуду и, без икакве задршке и макар привидне пристојности, епископа Иринеја назива погрдним именима и неаргументовано, таблоидно му приписује разна непочинства. Да пласирана неистина буде уверљивија, побринула се водитељка емисије која се није оградила од изречених неистина, клевета и увреда, на шта је закон о јавном информисању обавезује.

Да ли је Прелевић говорио истину о епископу Иринеју или је прелестио или свесно обмањивао јавност, брзо ће се показати. Исто тако се надамо да ће и случај именованог студента бити што пре разрешен, а свако коме се кривица докаже бити приведен к познанију права.

 

Из Kанцеларије Епископа бачког

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Књига Венац живота коју објављује Catena mundi 2020. године, подељена је у два дела, са јасним циљем да покаже да је богословље неодвојиво од начина живота, те зато аутор Епископ Јован (Пурић) и започиње своју студију анализом Беседе на гори. У првом делу књиге налазе се научне студије о догматским и моралним категоријама, а затим су у другом делу донете беседе Епископа Јована (Пурића) из периода архијерејског службовања у Нишу.

       
      Сами појмови вера, нада, љубав иако одмах асоцирају на моралне категорије, ипак су и догматске природе, а одмах упућује на познату Химну љубави Светог Апостола Павла у Посланици првој Коринћанима, гл. 13. Анализа ових појмова, односно стављање у различити контекст – и богословског и опитног – провлачи се, као мотив, кроз цело дело. У свом третману библијских, новозаветних тема, аутор нуди њихову богату богословску, етичку, иконолошку и химнолошку интерпретацију.
      У првом поглављу посвећеном Христовој Беседи на гори, аутор подвлачи њену христолошку и есхатолошку перспективу, тј. чињеницу да је оваплоћење Сина Божијег залог обожења људи и творевине у Царству небеском, које се и само јавља кроз Божије присуство у историји. У другом поглављу које носи наслов Надом се спасавамо, аутор настоји да анализира хришћанску наду у контексту самог оваплоћења Бога Логоса у историји. Хришћанска нада је везана како за историју у којој се реализује Божије присуство, тако и за есхатологију, сходно обећању људском роду да ће бити причасници божанске природе (2. Птр. 1,4). У поглављу Љубав као вечна садашњост, после хронолошке анализе појма љубави, аутор сам извор хришћанске љубави смешта у љубав која постоји између Три Личности Свете Тројице, чији је спољашњи израз између осталог и стварање света. На тај начин љубав бива неодвојива од творевине и израз истинске љубави којом се свако биће саобржава Христу и преко њега Тројичном Богу. У последњем поглављу првог дела књиге Мир Христов и службе помирења аутор разматра појам мира, као дара Божијег. Попут љубави, аутор смешта мир у међу-персоналне односе који постоје у Светој Тројици, а улазак мира Божијег у свет поистовећује са оваплоћењем Логоса Божијег. Аутор подвлачи да је светопавловски Бог наде и Бог љубави је такође и Бог мира. У антрополошкој равни мир је однос љубави између Бога и човека, који се касније, као светски мир, преноси и на ширу друштвену реалност. Према аутору обавеза је сваког хришћана да врши службу помирења, јер мир све сједињује. Затим аутор наводи и примере помазаника – Христа у Новом Завету, затим разматра и крунисање Стефана Првовенчаног…
      У другом делу књиге сакупљене су беседе са врло разноликим темама: Света Литургија – Школа истинског образовања; Сви смо ми ученици, а једино је Христос учитељ, а затим нам аутор говори о Крсту, о светитељима и празницима (Богојављење, Педесетница, Преображење, Видовдан), о тајни очинства и синовства у Христу, о Цркви, о вери, о светости, о хришћанском животу, о саборности, и на крају о Царству Божијем…
      Књига аутора Епископа Јована (Пурића) указује на једини Пут (ка Царству Божијем), Истину (у вери) и Живот (непорочни) које нам је објавио Васкрсли Господ како би сви хришћани имали веру, наду и љубав у овом животу и на тај начин задобили Царство Небеско о коме нам пише, богословствује и проповеда аутор.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Након спроведених контролних лабораторијскох, дијагностичких и физикалних прегледа љекари су изразили задовољство добрим општим стањем Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникија, и констатовали да је лијечење успјешно приведено крају.

       
      Серолошким тестом утврђено је одсуство IgM и присуство IgG антитијела, те се може рећи да је организам створио имунитет на корона вирус.
      По тренутно важећим епидемиолошким мјерама законски период самоизолације епископа Јоаникија је истекао, а такође и период изолације намијењен за одмор и опоравак који је одређен од стране љекара.
      Епископ ће по препоруци љекара  започети контролисан и постепен повратак пастирским дужностима.
      Овим путем  у име Епископа Јоаникија, као и у име Епархије будимљанско-никшићке изражавамо захвалност менаџменту и медицинском колективу Опште болнице Беране, на уложеном труду и показаном професионализму приликом потребних дијагносточких прегледа и пружања медицинских услуга за вријеме Епископовог кућног лијечења. Особиту,  срдачну благодарност исказујемо љекару Епископа, ђакону др Никодиму Раденовићу и медицинским сестрама Бранки Делевић и Дијани Чукић.
       
      Инфо-служба Епархије будимљанско-никшићке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ове године навршава се три деценије од блажене смрти вредног прегаоца на њиви Господњој у Карловачком владичанству – Симеона Злоковића, првог ректора обновљене Богословије Светог Саве у манастиру Раковица (1949-1951), Епископа горњокарловачког (1951-1990) и администратора Еапрхије далматинске (1951-1959).

       
      Епископ Симеон рођен је у Бијелој, на ривијери херцегновској, у старој свештеничкој породици Злоковић на празник Благовести 1911. године од родитеља Душана и Анете рођ. Ђиновић и на крштењу добио име Љубомир. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Херцег Новом, а потом шесторазредну богословију Светог Петра Цетинског на Цетињу као ученик генерације.
      На Богословском факултету у Београду, као студент, Љубомир Злоковић заједно са јеромонахом Хризостомом Војиновићем, затим Војиславом Настићем и Лазаром Милином… покреће часопис „Светосавље“, а његови Светосавски темати „Симеон Нови Богослов као мистик“ и „Зашто је Богочовек смисао човека и света“ награђени су највишим наградама. Као студент генерације дипломирао је 30. јуна 1938. године. Након одслуженог војног рока у Осијеку, а на предлог Декана факултета добија Хумболтову стипендију и одлази у Берлин на постдипломске студије из философије и богословља. У Берлину је урадио и предао докторску дисертацију из хришћанске етике, али због политичког стања и избијања Другог светског рата, враћа се у Краљевину Југославију.Одмах по повратку у Београд прима монашки чин у манастиру Раковица 8. марта 1940. године, и по сопственој жељи добија име Симеон. За јерођакона рукоположен је на Благовести исте године, а у чин јеромонаха 21. новембра 1940. године у београдској Саборној цркви од стране патријарха српског Гаврила (Дожића). Произведен је у чин синђела 19. децембра 1945. године из руке митрополита скопског Јосифа (Цвијовића) у Саборном храму у Београду, а у чин протосинђела на празник Ђурђевдана 1947. године у храму Светог великомученика Георгија на Чукарици (Београд).
      Јерођакон Симеон (Злоковић) постављен је 24. априла 1940. године за суплента – катихету Реалне гимназије у Јагодини, а 04. маја исте године премештен је за суплента у VIII мушкој гимназији у Београду. На самом почетку 1941. године, заједно са Исидором Секулић био је члан уређивачког одбора часописа „Хришћански живот“ у којем је још као студент објављивао своје радове из области религиозне философије. Испит за професора средњих школа из групе предмета: Догматика са упоредним богословљем, апологетика и морално богословље, јеромонах Симеон положио је са одличном оценом, 05. новембра 1942. године у Београду. Након укидања верске наставе из државних школа, Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве, поверава протосинђелу Симеону организацију обновљене Богословије Светога Саве у манастиру Раковица 1949. године и поставља га за њеног управника (в.д. ректора). Као сабрат манастира Раковице од 1947. године обављао је дужности духовника цркве Ружице на Калемегдану, а фебруара 1951. године постављен је за старешину манастира Раковица.
      На предлог патријарха српског Викентија (Проданова), протосинђел Симеон (Злоковић) једногласно је изабран за Епископа горњокарловачког дана 12. јуна 1951. године. У недељу 29. јула исте године, свечано је извршена у препуном Саборном храму у Београду хиротонија епископа Симеона. Чин хиротоније извршио је патријарх српски Викентије уз саслужење епископа будимљанско-полимског Макарија (Ђорђевића) и браничевског Хризостома (Војиновића). У својој првој архипастирској беседи млади Епископ истиче како је његова личност сад померена са чисто школског на нови план живота, опасан и стрм. Зна да ће одсад сваку радост доживљавати помијешану с горчином, а сваки успјех у великој опасности од људске сујете и самољубивости. Увођење у трон епископа горњокарловачких извршио је епископ сремски Никанор (Илићић), изасланик Светог Архијерејског Синода. У првој Архипастирској беседи, епископ Симеон је истакао „да је љубав једина кадра да зближи људе и ништа друго не може их тако зближити“. Мора се рећи да је Епископ Симеон дошао на трон Карловачког владичанства након Другог светског рата који је иза себе оставио ужасне трагове на живот Цркве. Долази у Епархију, некада најсређенију у Карловачкој митрополији, а сада разорену. Долази у владичанство без владичанског двора, у стан без намештаја. У епархији затиче 14 свештеника и двадесетак богослужбено способних храмова од предратних двестотинепет.
      Од предратних пола милиона верника у 146 парохија, затекао је преполовљен број. Затекао је згаришта, мучилишта, рушевине, затекао је своје мало и уплашено стадо. Епископ Симеон сусреће се и са новонасталом ситуацијом у односима цркве и државе – са новим комунистичким режимом, нимало толерантним према верским осећањима било ког народа. Рушење храмова наставило се и после рата све до средине педесетих година двадесетог века. Вековни храмови рушени су и од њих зидани домови културе и задружни домови. Поред рушења храмова, државне власти одузимале су црквама и све остало од њених материјалних добара.
       
      У таквим тешким околностима започео је свој архипастирски рад епископ Симеон на подручју поверене му Епархије горњокарловачке, са неколико свештеника који су се вратили из избеглиштва. Многобројно свештенство мученички је пострадало у Другом светском рату, заједно са својим Епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) – свештеномучеником. У периоду од 1951 до 1959. године, Свети Архијерејски Сабор доделио му је у администрацију Епархију далматинску, у којој је такође поставио нове и успешне темеље у духовном животу Цркве у Далмацији.
      Малобројно свештенство и преполовљени верници полагали су велику наду у епископа Симеона, а имали су и у кога. Они су од њега очекивали да их охрабри, да их утеши, да их води у духовно узрастање. Порушени храмови и друга црквена здања чекали су своју обнову. Мученици по јамама и јаругама, по црквиштима и оним стратиштима чекали су своје опело…
      Епископ Симеон за својих скоро 40 година владиковања обележио је епоху у историји дугој 300 година Епархије горњокарловачке. Зановио је и умножио свештенички кадар. Обновио и оживео манастир Гомирије, једини манастир у Епархији у то време. Уз помоћ својих свештеника и верног народа обновио је и сазидао многе храмове (у Глини, Госпићу, Смиљану, Грачацу, Петрињи, итд.) и црквене објекте. Пео се на Велебит и силазио у јаруге да би опојао своје епархиоте мученике.
      Када се малобројно Владикино стадо уверило да је добило правог пастира и да му је веома тешко, пред сваки његов одлазак на заседање Светог архијерејског сабора долазила је делегација код њега с једном јединственом молбом: немојте нас оставити! Страх од напуштања био је оправдан. Јер, епископу Симеону нуђени су многи епископски и митрополитски тронови, али он је то увек одбијао. Одговор му је био увек исти: „Не, ја сам положио заклетву Епархији горњокарловачкој. У њој је тешко служити, али је часно“. И заиста, епископ Симеон остао је доследан своје заклетве и испунио је до краја.
      Епископ Симеон био је веома плодан црквени писац још из студенских дана. Написао је многе чланке, расправе, есеје, студије, као и беседе о црквеним празницима и догађајима. Деценијама је састављао посланице Српске православне цркве о Божићу и Васкрсу, као и тематске посланице везане за велике јубилеје. На основу одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, Патријарх српски Герман одао је признање епископу Симеону „за лепо и садржајно састављање посланица, које Свети архијерејски сабор упућује свештенству, верном народу Српске православне цркве“. Такође треба споменути објављене радове „Карактерологија Српског православља“ у Споменици Српска православна црква 1219-1969, као и „Две православне цркве у Истри“… Епископу Симеону Универзитет из Аризоне (САД) доделио је докторат из области философије, а Богословски факултет Српске православне цркве у Београду 1989. године прогласио га је за свог почасног доктора, а Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве, 17. јуна 1989. године, доделио му је орден Светог Саве првог степена.
      Епископ Симеон је тестаментом сва своја лична средства као и веома богату библиотеку оставио Епархији.
      На Светој Литургију, коју је служио у манастирском храму у Гомирују, у недељу 25. новембра 1990. године је поручио верном народу: „Драга браћо и сестре, молим се Богу заједно са Вама, да нас не дочека оно време националних граница на Купи, Сави и Дрини. Већина нас је све то преживела, али иде једно јако зло време…“ Само три дана касније, 28. новембра 1990. године, је без муке и ропца уснуо у Господу мирно и тихо у 80-ој години живота. На заупокојеној Литургији и опелу у Саборном храму Светог оца Николаја у Карловцу, 30. новембра, служили су епископи: рашко-призренски Павле (Стојчевић), шумадијски Сава (Вуковић), далматински Николај (Мрђа) и славонски Лукијан (Пантелић). У опелу узело је учешће 40 свештеника из више епархија и 2 ђакона. Од епископа Симеона се опростио епископ шумадијски Сава, а у име свештенства, монаштва и верног народа Епархије горњокарловачке опростио се протојереј-ставрофор Лазар Радовановић. Сахрањен је на православном гробљу у Карловцу, у гробници великог и славног песника Епископа горњокарловачког Лукијана (Мушицког). Године 2010. заузимањем Епископа горњокарловачког Герасима (Поповића), испуњена је последња жеља епископа Симеона и са градског православног гробља у Карловцу његови посмртни остаци пренети су и сахрањени у порти манастира Гомирија.
       
      Ђакон Будимир Кокотовић
      (Календар Српске православне патријашије Црква за 2020. годину, стр. 143-145)
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У уторак, 24. новембра 2020. године, на празник Светога Стефана Дечанског, навршила се четврта годишњица од упокојења блажене успомене епископа јегарског Јеронима (Мочевића). Тим поводом, у реализацији Радио-Беседе припремљена је специјална емисија посвећена овој годишњици, у којој су емитовани делови архијерејских беседа и поука блаженоупокојеног епископа Јеронима. 

       

      У наведеној емисији слушаоци су могли да чују приступну беседу владике Јеронима, али и како је блаженопочивши епископ јегарски беседио о значају празника Христовог Рождества, о Богојављењу, Пресветој Богородици, Часном Крсту, Литургији, о Светоме Сави и Светоме Симеону Мироточивом, о евхаристијском сећању на преминуле, као и о другим значајним богословским темама. 
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг инфо,
      Поводом вијести у медијима и на друштвеним мрежама, којима је једини циљ дискредитација епископата Српске Православне Цркве у ово смутно вријеме, објављено је и да је Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије инфициран корона вирусом.
      Овом приликом обавјештавамо јавност да је ова информација у потпуности нетачна и злонамјерна, а душебрижнике замољавамо да прије неке наредне објаве провјере своје изворе (дез)информисања, како се јавност не би још више збуњивала површним, злонамјерним, а поврх свега нетачним информацијама. Епископ Сергије је, Богу хвала, жив и здрав, и редовно обавља све дужности епархијског архијереја.
      Из Кабинета Епископа бихаћко-петровачког и рмањског
      Демант поводом нетачних написа о здравственом стању Епископа бихаћко-петровачког Сергија | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]
      WWW.SPC.RS  
×
×
  • Креирај ново...