Jump to content
  1. Bokisd

    Bokisd

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Јереј др Зоран Ранковић, декан Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, у разговору за Радио "Слово љубве" појашњава начин битисања Факултета у оквиру Универзитета и улогу Светог Архијерејског Синода СПЦ у животу и раду ове образовне институције. Питамо нашег госта како гледа на живот ПБФ када је реч о искушењима кроз која је пролазио током свог стогодишњег трајања, па и данас, да ли нови захтеви и изазови који се стављају пред Цркву Христову данас могу да угрозе њену мисију и која би порука била садашњим и будућим студентима и професорима.

       
      Звучни запис разговора
       
      Декан ПБФ подсећа да живот Факултета данас истовремено има једну двојност – не одваја се из окриља Цркве, а опет припаја се и прилази у окриље академске заједнице познате као Универзитет у Београду. "Та двојност је препозната и са том двојношћу, двоструким покровитељством и улогом, ПБФ функционише на Универзитету у Београду", рекао је наш гост.
      Говорећи о плејади изузетних Срба који су у прошла, а и ова наша времена светлели целокупном друштву и оставили, а и још увек остављају, неизбрисив траг у српском народу, о. Зоран Ранковић је закључио да „академски начин живота без духовне димензије на ПБФ не може да опстане – претвара се у празан академизам“ и подсетио на речи св. Аве Јустина о тумачењу Светога Писма, да је „потребно ући у дух Светога Писма да би га тумачили“, дакле, "потребно је да тим учењем живимо" наглашава Декан ПБФ.
      "Наш живот у Цркви почива на љубави", каже Декан ПБФ и да ако то имамо у виду онда његова порука свим студентима али и свима онима који би икада желели да се упознају са учењем Цркве гласи - "живећи у љубави приближавамо се Богу".
      "Основа тога да ми испуњавамо Јеванђеље и тај начин живота који је Господ пред нас поставио јесте послушност" наглашава Декан ПБФ и појашњава да "из послушања Цркви проистиче и та могућност да ми на тај начин живимо, јер када улазимо у Цркву прихватамо Христово учење и наше умовање прилагођавамо Јеванђељу и искуству Цркве". "Свакодневно читање Јеванђеља, Псалтира и учешће у богослужењима јесте нешто што наш ум преображава и доводи га у сагласје са Јеванђељем", рекао је о. Зоран Ранковић дајући као својеврсну поуку и живописан пример на самом крају емисије.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од александар живаљев,
      Danas, 20.10.2020.
      Uspon i pad Instituta Tolak
      Zoran Radovanović
      Ne treba mnogo pronicljivosti za zaključak da je Institut „Torlak“ sticao ugled kada su ga vodili priznati stručnjaci (virusolog Ljubinko Stojković i njegovi saradnici), a da je tonuo tokom poslednjih četvrt veka, kada su mu političari, uz jedan izuzetak, nametali svoje nestručne i nekvalifikovane kadrove, poput ginekologa (JUL), hirurga (DS) i, tokom poslednih 8 godina, fizijatra (SNS). Jasno je da vlast radi protiv interesa naroda kada svojim nesposobnim i, često, nezainteresovanim poslušnicima poveri vođenje ustanova od nacionalnog značaja. Moguće je da pljačka nije jedini motiv za tako nerazumne odluke „s vrha“, ali ostajemo uskraćeni za neko drugo iole logično objašnjenje.
      Institut je vremenom prestao da proizvodi vakcine protiv dečje paralize, difterije i velikog kašlja, jer nije pratio tehnološki razvoj, a protiv gripa zato što je posle 2006. izgubio licencu. Svet je štedro pomagao da se stvore uslovi za bezbednu proizvodnju vakcine protiv gripa (hladna soba, centrifuga itd.), ali su optimistička obećanja torlačkog rukovodstva: „Evo, upravo krećemo“ godinama ostajala izjalovljena.
      Izgledi da se dođe do domaće vakcine bledeli su uporedo sa šikaniranjem, otpuštanjem ili bežanjem pedesetak najboljih stručnjaka koji su pre 5-6 godina čak stupili i u štrajk. Čitavi pogoni su kadrovski opusteli, pa je prošle godine kao nagoveštaj kakve-takve obnove doživljena vest da je napravljena dugo očekivana vakcina.
      Ovaj hroničar stanja u našem zdravstvu pozvao se tada na propise o dostupnosti informacija od javnog značaja i tražio osnovne podatke od Instituta „Torlak“ i Agencije za lekove i medicinska sredstva (ALIMS). Indikativno je da je ostao bez odgovora. Na konspirativnost celog poduhvata ukazuje i ponašanje pojedinih stručnjaka sa Torlaka koji su spremni da „otvore dušu“ u razgovoru po parku, ali izbegavaju kafić, telefon i elektronsku poštu.
      Koje to neobičnosti vape za razjašnjenjima?
      Prvo, za tehnologiju pravljenja vakcine protiv gripa koja se koristi kod nas potrebno je mnogo stotina hiljada kokošijih jaja. Postoji li neki trag o takvoj javnoj nabavci proletos, kad joj je bilo vreme?
      Drugo, tek 5, oktobra (!) o.g. direktorka „Torlaka“ je po Zakonu o javnim nabavkama sklopila ugovor sa firmom „Spasić-Farm“ iz Ćićevca u vrednosti od oko devet miliona dinara (ako su korišćene maloprodajne cene, a to bi bio loš posao, naručeno je 900.000 jaja).
      Treće, pošto je rok isporuke „14 dana od dana pisanog zahteva Naručioca“, to znači da su jaja stigla uoči oslobođenja Beograda, u vreme kada je obećano da će vakcine već biti razaslate zdravstvenim ustanovma (!). Kako su onda pravljene? Postoji li kajgana bez jaja?
      Četvrto, odvukli bi nam pažnju logički kalamburi u tom ugovoru, ali pomenimo samo jedan: kriterijum za izbor jedinog (!) ponuđača bila je „ekonomski najpovoljnija ponuda“, što podseća na nekada popularnu dečiju šalu o božjoj zapovesti Adamu: „Biraj sebi ženu!“.
      Peto, više stručnjaka iz „Torlaka“ tvrdi da je vakcina protiv gripa nedavno uvezena „in bulk“, tj. u velikim posudama i, kako se to žargonski kaže, kao gotov međuproizvod. Zašto bi se svi ti ljudi udružili da opanjkavaju kuću koja ih hrani, osim ako nije u pitanju savest?
      Šesto, dobra proizvođačka praksa upućuje na neprekidnost proizvodnog procesa sve do razlivanja vakcine u pojedinačne doze (primarno pakovanje). Zašto je u ovom slučaju pravljena pauza? Da li je rizik bio neminovan zato što je razlivan proizvod iz dalekog sveta?
      Sedmo, da je vakcina zaista domaća, morala je da se odredi stabilnost novog proizvoda, tj. postojanost delovanja u određenim vremenskim razmacima. Kada i kako je ispunjen taj neophodni uslov?
      Osmo, za koju i čiju vakcinu je ALIMS izdao neophodni setifikat? Da li tajanstveni stvarni proizvođač ima dozvolu Evropske agencije za lekove iz Londona?
      Deveto, zašto je za razlivanje i pakovanje vakcine 17 radnih ljudi iz „Torlaka“ izdvojeno od ostatka kolektiva, uz strogu zabranu da ostalima pominju šta su i kako radili?
      Deseto, ako je prošlogodišnja probna proizvodnja testirana na radno aktivnoj populaciji (mahom na vojnicima i policajcima) i, sledstveno, bila odobrena za populaciju 18-65 godina, koja će uzrasna ograničenja važiti za ovu vakcinu?
      Bilo bi još pitanja i nedoumica, ali željno očekujemo odovor na bar neka od 10 nabrojanih dilema.
    • Од Иван Ивковић,
      Провизорни текст из Јерминог Пастира:
      Десета заповест
      I. - Уклони сву тугу од себе, јер је она сестра сумње и гнева...
      Зар не схваташ да је туга најзлобнији од свих духова и најштетнији за слуге Божије? Она уништава човека као ништа друго и избацује из њега Духа Светога...
      II. Слушај сада, будало, како туга изгони Духа Светога и како опет спасава. Када сумњивац због своје сумње не нађе успеха ни у једном послу, тада туга улази у срце такве особе, загушује Духа Светога и протерује га. А када гнев и јако огорчење преплаве човека из неког разлога, онда опет туга уђе у срце, он тугује због свог дела, каје се што је лоше направио. Чини се да је ова туга спасоносна јер подразумева покајање. Али у оба случаја туга растужује Духа Светога... Туга због нервирања због лошег поступка није лоша туга, али такође вређа Духа Светога. Зато уклони тугу од себе и не вређај Духа Светога који живи у теби, да не би гунђао против тебе Господу и повукао се од тебе. Јер Дух Божји који пребива у овом телу не трпи тугу... Зато се обуци у радост, која увек има благодат пред Господом и Њему је угодна, и у њој уживај. Свака радосна особа чини добро и размишља добро, презирући тугу. Тужна особа увек мисли зло. Прво, јер жалости Духа Светога, који је радосан дат особи; и друго, јер тако чини безакоње, не молећи се Господу и не исповедајући му се. Молитва тужне особе никада не досеже престо Божји.
      И упитах га: - Зашто се, господине, молитва тужног човека не уздиже до жртвеника Господњег?
      „Јер,“ одговори, „туга пребива у његовом срцу. Туга помешана са молитвом не дозвољава да чист дође до престола Божјијег. Као што вино помешано са сирћетом више нема исту пријатност, тако ни туга помешана са Духом Светим нема исту молитву. Стога се очисти од зле туге и живећеш с Богом, и сви ће живети с Богом, само ако одбаце тугу од себе и обуку се у радост.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Злочин који се догодио на Космету 1975. године, а који је у неку руку остао недоречен, сада је открио полицајац који је водио ту истрагу.
      “Не могу са сигурношћу да тврдим, али верујем да су се Албанци из Горњих Стреоца, села на путу Пећ – Дечани, Реџа Ахметаја и Кура Мехтаја, младићи који су на Чакору давне 1975. убили Бранку Ђукић, претходно покушавши да је силују, предали због осећаја срамоте и стида” речи су које је изговорио Веселин Симоновић, пензионисани полицајац, који је равну Метохију 1999. заменио Шумадијом. Његова прича је “каменчић” који недостаје у мозаику о трагедији Бранке Ђукић, деветнаестогодишње девојке.
      Предаја се догодила 5. септембра, три дана после злочина на Чакору. “На бесу” сам позван у дом злочинца Реџа Ахметаја. Из собе га је извео његов отац, после кафе и кратког разговора. Реџо, тада осамнаестогодишњак, објаснио ми је шта је урадио са својим вршњаком и саучесником Мехтајем. Казао је и где је пиштољ којим су усмртили лепу Бранку.
      И тако је полиција разрешила један од првих монструозних злочина Албанаца, пре тачно 45 година.
      Те 1975. године 2. септембра, двојица Албанаца, чувајући овце видели су ученицу Бранку Ђукић из села Метеха како на Чакору, код кафане, чека аутобус за Пећ. Претпоставили су да ће се лепа девојка вратити кући пошто обави посао у граду. Направили су јој заседу на путу кроз шуму, да је “осрамоте”.
      “Нису је силовали” каже Веселин. “Напротив, добили су батине и огреботине и зато јој је Кур Мехтај пуцао у главу”.
      Бранкино тело пронашао је отац Раде, јер је у рано јутро 3. септембра кренуо у потрагу за њом. Затекао је своју мезимицу мртву, исцепане сукње, како лежи на путу у шуми.
      Пошто су злочинци ухапшени, на завршној речи суђења у Бијелом Пољу, Раде Ђукић је ушао са пиштољем. Док се чекало да судије извећају пресуду, пришао је окривљенима и у Кур Мехтаја пуцао два пута. У главу и срце. Реџо се спасао, бацајући се под ноге полицајцима.
      “Раде је осуђен на осам година, али је одлежао око пола казне. Вратио се на Чакор и није много причао ни са ким. У потоку, неколико стотина метара даље од места где му је дете убијено, ископао је камен огроман. Сам га је клесао данима и месецима. После је споменик сам вукао из потока у планину до места где му је ћерка убијена. Ту га је оставио, и данас је ту” говори нам Симоновић.
      Добро се наш саговорник сећа како је хапсио злочинце. Информацију о убицама је добио од Тафа Љокаја, који је тада био локални политичар из Дечана.
      “У кући Реџа Ахметаја било нас је за столом неколико. Отац му је био очајан, жене су само унеле кафу и воду. Молио је да му дете не тучемо. И ја сам дао `бесу`”.
      Веселин даље прича да проблема није било ни на Бачији, месту где се крио убица. Отишао је, вели, сам полицијским аутом, а убица је отворио врата чим је чуо кола на планини.Потом је Симоновић отишао до места где је остављен пиштољ. Убица Кур Мехтај је рекао да није хтео да убије девојку.
      “Нисам говорио досад због породице Тафа Љокаја” каже овај полицијски инспектор у пензији. “Љокај је давно умро, а недавно сам чуо и да му је син преминуо, па нема више опасности да им се сународници у Метохији свете. Ови Албанци на Космету данас, нису више они из нашег времена када се знало да образ и част немају нацију и веру”.
      Са гнушањем, Симоновић прича како је деведесетих у Горњим Стреоцима на гробљу, на месту где је сахрањен убица Бранке Ђукић, изненада никао огроман споменик (једини те величине у Метохији) где је писало како је Кур Мехтај “жртва српског терора”.
      “Ови младићи јесу починили страшан злочин, али су њихови најмилији остали честити у очима Срба и Албанаца из тог времена. Ово данас није време поштених. Знају то Албанци. Зову ме неки од њих и данас телефоном. Многе је срамота данашњице. А Бранка, она заслужује улицу и споменик у централној Србији, Космету, Црној Гори…. Споменик да срамоти данашњицу” завршава причу инспектор.
      Мошти несрећне девојке су пренете
      Бранкине мошти из Метеха у Спуж пренете су 25. августа 1991. по вољи њене породице. На њеном споменику је уклесано: “На Чакору високоме,сретоше је крвождери, што са њима нешће поћи, пресудише револвери. Не заврши гимназију, но за образ даде главу. Оде вила у легенду и вјечиту стече славу. Освети је отац Раде, то витешки он учини. С тим подиже вјечни спомен својој људској величини.”
      Судбина гимназијалке
      Бранка Ђукић рођена је 1956. године у селу Метех, на планини Чакор. У Беранама је завршила три разреда гимназије са одличним успехом, а онда је хтела да промени школу јер јој је Пећ била ближе. У раним јутарњим сатима, 2. септембра 1975. ушла је у аутобус за град на Дриму, носећи документа за школу у коју је требало да крене 5. септембра
      (Мондо/Новости)
    • Од Zoran Đurović,
      Линк целог текста: https://djuroviczoran.wordpress.com/повратак-оцима-после-повратка-оцима/
       
      Августин: Novum Testamentum in Vetere latet, Vetus in Novo patet. Нови Завет је сакривен у Старом, Стари се у Новом раскрива. Questionum in Heptateuchum libri septem, 2, 73

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...