Jump to content

Свештеник Угрин Поповић: РЕЧЕ НЕКО…(о ТРИ табуа везана за ПРИЧЕШЋЕ)

Оцени ову тему


Препоручена порука

337907.p.jpg

 

Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим.

Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски.

Хајде зато да их погледамо сада заједно:

ре свега – тзв. достојност.

Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама.

Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве.

Дакле, ко је достојан?

НИКО!

И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања.

Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА!

 

Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт?

А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“?

Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо?

Заправо – ко то говори?

црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу.

Други табу – обавезна исповест!

Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл…

Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате?

Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1)

Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ!

Јасно, зар не?

Трећи табу – пост!

Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4)

Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“

Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота!

Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле)

Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује….  да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли…

 

А да, знам…. рек’о овај рек’о онај…

 

„Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко…

МИСЛИТЕ О ТОМЕ!

 

Свештеник Угрин Поповић

 

https://www.cudo.rs/%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%88%d1%82%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d1%83%d0%b3%d1%80%d0%b8%d0%bd-%d0%bf%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b5-%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%be-%d0%be-%d1%82/?fbclid=IwAR2Qvy5ygywjL2rt0_kSMo9JCKA4d1maiRpkxIG0BdSiRFP8LuG7PZNCGPg 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 У манастиру Раковица, сваки дан се служи света Литургија. Ако неко од мирјана иде сваки дан на Литургију, да ли то значи да треба сваког дана да се причешћује ?

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Рапсоди рече

 У манастиру Раковица, сваки дан се служи света Литургија. Ако неко од мирјана иде сваки дан на Литургију, да ли то значи да треба сваког дана да се причешћује ?

Ако не зашто не ?

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Generalno gledano tekst ima dobre momente, ali ako gledamo na osnovu njega postavlja se pitanje zašto se mi svi pridržavamo određenih pravila ako ona i "nisu toliko važna?" Prosto taj tekst tako koncipiran nameće ta pitanja. 

I mene zanima ovo što je pitala @Рапсоди 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Рапсоди рече

 У манастиру Раковица, сваки дан се служи света Литургија. Ако неко од мирјана иде сваки дан на Литургију, да ли то значи да треба сваког дана да се причешћује ?

А зашто би био ту, ако строго догматски гледамо?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 минута, Млађи Катон рече

А зашто би био ту, ако строго догматски гледамо?

А зашто би био на свакој вечерњој или јутарњој ? И шта значе речи ....да нам свето Причешће не буде на суд или осуду. И када нам је на суд или осуду ?

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Поуке.орг инфо рече

Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА!

Дарови се не поклањају сваки дан, чак ни сваке недеље . Добро мало се шалим...али

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Рапсоди рече

А зашто би био на свакој вечерњој или јутарњој ? И шта значе речи ....да нам свето Причешће не буде на суд или осуду. И када нам је на суд или осуду ?

Да не цитирам питања појединачно, одговорићу по пасусима.

Прво питање постављаш у контексту поређења са Литургијом и ту ћемо се одмах подсетити разграничења - Литургија је идентитет Цркве, сама Црква, центар нашег живота у њој, прожета непрекидним позивима на сједињење са Христом и познање Оца кроз то сједињење. Дакле, циљ је причестити се (учествовати, саучествовати). Можеш да нађеш Служебник у ПДФ формату и прочиташ све тектове у њему. Затим, ако их упоредиш са јутрењем и вечерњом службом, разлика ће ти бити јасна. 

Што се тиче питања о причешћивању на суд или осуду, упутићу те на неколико извора. Први је видео који је о. Угрин поставио, а у њему је тумачио те апостолске речи. Суштинска омашка је у њиховом стављању ван контекста. Други извор је књига Атанасија Јевтића О Цркви и Литургији. 

Такође, препоручујем и објашњења митрополита Порфирија о присуству на Литургији и причешћивању. 

Ако ти буде потребна помоћ око сналажења, јави се и послаћу линкове. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Рапсоди рече

Дарови се не поклањају сваки дан, чак ни сваке недеље . Добро мало се шалим...али

I jos recimo,...... dar se ne poklanja bas svakome, nego ko zasluzi taj i dobije dar,..... da se nasalim i ja, necemo valjda da poklonimo flasu nekog najboljeg viskija nekom pijancu......:D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, Млађи Катон рече

Ако ти буде потребна помоћ око сналажења, јави се и послаћу линкове. 

Шаљи линкове...ово је моја  дилема већ дуже време, без обзира на  многе прочитане опречне текстове  по овом питању . Као да сам заглављена у лимбу  до правог одговора. Прочитам текстове за  и видим јасну аргументацију па онда прочитам текстове против и опет видим јасну аргументацију. Ма права рашомонијада у мојој глави .

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Bokisd рече

I jos recimo,...... dar se ne poklanja bas svakome, nego ko zasluzi taj i dobije dar,..... da se nasalim i ja, necemo valjda da poklonimo flasu nekog najboljeg viskija nekom pijancu......:D

У једном граду у Србији, прекинули са праксом Васкршње поноћне Литургије због пијанаца. Дођу људи директно из кафане  пијани и стану у ред за причешће .

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Razumem šta otac želi da objasni i da nam skrene pažnju, ali neko može pročitati i zaključiti nije važno što ne postim ili se ne ispovedam ili ne idem u crkvu, važna su dobra dela. 

A zapravo je sve važno, i jedna stvar vuče drugu, odnosno ako se trudiš u vrlini, popravljaš se, napreduješ duhovno onda ćeš i čitniti više dobra, i to dobro u tebi će te "terati da deliš darove."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Рапсоди

Пре сат времена, Рапсоди рече

У једном граду у Србији, прекинули са праксом Васкршње поноћне Литургије због пијанаца. Дођу људи директно из кафане  пијани и стану у ред за причешће .

Neverovatno, dal je moguce. 

Mislim, ne razumem, pa svestenik treba da poznaje one koji se pricescuju i da ne dozvoljava nekom drugom da stane u red za pricesce bez ispovesti i posta.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Објављени су резултати највећег и најутицајнијег винског такмичења на свету – Decanter World Wine Awards 2021. У овој рекордној години по броју дегустираних вина Винарија манастира Буково освојила је једну сребрну и две бронзане медаље:
       
      Сребрна медаља за Филигран Гаме (берба 2017),
      Бронзана медаља за Филигран Cabernet Sauvignon (берба 2017) и
      Бронзана медаља за Филигран Merlot (берба 2017).
      Манастир Буково је својим петим учешћем на DWWA, окитивши се поменутим медаљама, освојио укупно осам признања са највећег светског сајма вина. Подсећамо, освојене су:
      Сребрна медаља на DWWА 2017. за Филигран Cabernet Sauvignon (бербa 2013),
      Сребрна медаља на DWWА 2018. за Филигран Merlot (берба 2015),
      Бронзана медаља на DWWА 2019. за Филигран Гаме (берба 2015),
      Бронзана медаља на DWWA 2020. за Филигран Pinot Noir (бербa 2016),
      Бронзана медаља на DWWA 2020. за Филигран Chardonnay (бербa 2017).
      Decanter World Wine Awards има највећи глобални утицај у односу на било које такмичење широм света, а однос поверења који Decanter има са међународном публиком, како трговаца тако и потрошача вина, издваја ово такмичење од осталих.
      Међународно поуздани и ригорозни поступак оцењивања доказано помажу произвођачима да повећају продају вина, обезбеде нова тржишта и побољшају свест о свом бренду широм света.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од александар живаљев,
      ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце, псујемо још и Бога и лебац и мајку. Чему може да се нада народ коме су обичне псовке Бог, сунце, лебац и мајка?“    (глумац Бора Тодоровић 1929-2014)
       
      Када би Унеско озваничио категорију заштите нематеријалних и некултурних супротности од добара, која би сваки народ могао аутентично да брани као своја, па ма колико била рђава, за Србина би на првом мјесту то дефинитивно била псовка.
      Псовка је саставни дио сваког језика, само се подводи под изразе на неком простом нивоу културе. Кад је српски језик у питању, могу се подвести под категорију “жаргонизама”. А псовке ћемо сусрести и у литератури (код Ћосића, у дијалозима Антонија Исаковића, у текстовима проф. Слободана Антонића, обично су то код њега цитати, али их наводи у сваком случају), тако да је, просто речено, псовка конвенционалан начин изражавања. Ипак, када је српски народ у питању, изван конвенционалних категорија, феномен псовке је много комплекснији!
      Јер, псује се све, свагда, независно од прилике, ситуације, не гледајући моменат, саму псовку, карактер, тежину и сам главни субјекат исте, од стране иницијатора предиката. Иако је ове скарадне вербалне девијације, неминовно међ Србадијом одвајкада било, aмеричка кинематографија и послијератна транзиција, која је на мале екране донијела врелину београдског асфалта и међуетничко кључање на свим пољима, у великој мјери су утицали на то да вокабулар Срба буде преплављен псовкама, од оних најпростијих ( у смислу језичке једноставности) до оних народски окарактерисаних као најсочније.
      И наравно, није псовка ембрион нас Срба, псују и други народи, свако сходно сопственом просторном и културолошком контексту, али је Србину псовка постала огледало духа, у складу са јужњачким темпераментом, онако срдачно, варирајући у форми само од тога, да ли је у питању Лика, Динара, Мањача, Козара, Романија, Семберија, Војводина, Београд, Шумадија, Херцеговина итд.
      Псовка је погрда, која не само да ружи онога коме је упућена, већ и онога ко је изговара. Њено етимолошко значење и коријен кад се у нашем језику јавља, заправо симболизује начин обраћања некоме као псу, али у најпогрднијем могућем облику.   
      Међутим, и када се у неком формалном смислу прибјегне селекцији псовки и анализи истих, ма како ово парадоксално звучало, постаје евидентно да у посебну групу спадају оне, које подривају саме фундаменте човјековог живота, његове личности, његове улоге у овом свијету и односа које гради и на које је упућен. Псовке у којима се помињу родитељи, дјеца, небо, сунце, хљеб-лебац-колач, недјеља, живот, дан, крв, заправо и јесу негација човјековог назначења и његовог Богом установљеног превасходства.
      Па ипак, псовка у којој се помиње сам Бог, Творац и Сведржитељ свега горе поменутог, заправо је човјеков лични аутошовинизам, удар на сопство, смисао, почетак и циљ. Бог нас је назначио да умом рађамо, рукама стварамо, језиком благосиљамо. Даром говора, човјек је предодређен да славослови, богослови и уопште слови језиком, као даром саме Ријечи (Логоса Божијег). Управо Он нам се открио, јавио и пројавио Бога као заједницу Оца, Сина и Духа Светога, како би човјек могао славословити даром  Самог Дародавца.
      Не улазећи у анализе псовке на неком макроплану рода људског, овај феномен је свакако предмет анализе на микроплану рода српског и вјере светосавске. Шта ли се десило са Србином, да од тежака и војака, који без Бога није ишао ни преко прага, негдје у мраку вјере и кризе идентитета, благослов и славословље замјени празнословљем и бацањем проклетства превасходно на себе и ближњега свога (јер то управо и јесте аналогија псовке у Старом Завјету).
      Покренуо сам ово питање на часовима вјеронауке међу средњошколцима, на начин да смо заједно анализирали значење заповијести Божије која гласи: ,,Не узимај узалуд имена Господа Бога Својега“. Облици скрнављења ове заповијести су многобројни. Од заклињања лажног именом Божијим, преко призивања Бога трговачком логиком, па до уметања Бога у садржаје аудиовизуелне и назови хумористичне али не и духовите (текстови, карикатуре, вицеви и сл). Па ипак, ништа се од тога не може поредити са псовком. Недавно сам на рођењу дјетета имао прилику чути класичну фразу и дневну дозу српске здравице: Да нам Бог поживи (име дјетета), ајде људи попијте, Бог вас…!
      Српска земља је крвљу натопљена на сваком кутку отаџбине ове, да би се макар због тих мученика, за вјеру и отачаство пострадалих, име Божије требало призивати и молитву за благослов покољењима приносити. Ипак, свједоци смо како је умјесто благослова, Бог често и пречесто предмет псовке. (О другим јужнословенским народима не би полемисао, поготово о ,,синовима тисућљетне културе“ којима екстремизам није стран, историја свједочи о томе, пошто се исти диче псовкама у којима се помињу чавли Исусовог крижа и јуха од Његових костију).
      Србину је Бог у невољи потребан, али Га и псује кад се у невољи налази. Србину је Бог потребан кад игра Србија или Ђоковић; ,,Помози Боже“ али Га и псује кад лопта/лоптица заврше у ауту/голауту. И низ ових или сличних ситуација је поприлично дугачак, потврђујући неоспорну чињеницу, да смо ми народ контрадикције. Сваким се то даном изнова нечим поткријепи, а вјерујем да је већина мојих колега доживјела ситуацију као и сам. Они који опсују у близини свештеника, обично се правдају ријечима: извини попе, навика! А подводити све под навику, ништа је друго него  начин да се камуфлира елементарни простаклук!
      Са надом да ће то трајати све до момента док се не освјестимо, сложимо, умножимо, а прије свега тога обожимо, дијелим размишљања о овој теми из свакидашњег живота. Тај процес је дуготрајан и изискује времена. Али почиње малим стварима. На примјер, имам свједочанство једног доброг пријатеља, који ће потврдити да је уз пар сугестија, схватио како је много љепше рећи: Бог те видио или благословио, од онога што је ономад правдао ријечима. Не мислим ја брате тако, него ето случајно!
      Аутор: Свештеник Бранко Репаја из Бањалучке епархије
       
      Бранко Репаја: Од ,,Богословља“ до ,,Богопсовља“
      PATMOS.RS ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце псујемо још и Бога и лебац и...  
    • Од александар живаљев,
      ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце, псујемо још и Бога и лебац и мајку. Чему може да се нада народ коме су обичне псовке Бог, сунце, лебац и мајка?“    (глумац Бора Тодоровић 1929-2014)
       
      Када би Унеско озваничио категорију заштите нематеријалних и некултурних супротности од добара, која би сваки народ могао аутентично да брани као своја, па ма колико била рђава, за Србина би на првом мјесту то дефинитивно била псовка.
      Псовка је саставни дио сваког језика, само се подводи под изразе на неком простом нивоу културе. Кад је српски језик у питању, могу се подвести под категорију “жаргонизама”. А псовке ћемо сусрести и у литератури (код Ћосића, у дијалозима Антонија Исаковића, у текстовима проф. Слободана Антонића, обично су то код њега цитати, али их наводи у сваком случају), тако да је, просто речено, псовка конвенционалан начин изражавања. Ипак, када је српски народ у питању, изван конвенционалних категорија, феномен псовке је много комплекснији!
      Јер, псује се све, свагда, независно од прилике, ситуације, не гледајући моменат, саму псовку, карактер, тежину и сам главни субјекат исте, од стране иницијатора предиката. Иако је ове скарадне вербалне девијације, неминовно међ Србадијом одвајкада било, aмеричка кинематографија и послијератна транзиција, која је на мале екране донијела врелину београдског асфалта и међуетничко кључање на свим пољима, у великој мјери су утицали на то да вокабулар Срба буде преплављен псовкама, од оних најпростијих ( у смислу језичке једноставности) до оних народски окарактерисаних као најсочније.
      И наравно, није псовка ембрион нас Срба, псују и други народи, свако сходно сопственом просторном и културолошком контексту, али је Србину псовка постала огледало духа, у складу са јужњачким темпераментом, онако срдачно, варирајући у форми само од тога, да ли је у питању Лика, Динара, Мањача, Козара, Романија, Семберија, Војводина, Београд, Шумадија, Херцеговина итд.
      Псовка је погрда, која не само да ружи онога коме је упућена, већ и онога ко је изговара. Њено етимолошко значење и коријен кад се у нашем језику јавља, заправо симболизује начин обраћања некоме као псу, али у најпогрднијем могућем облику.   
      Међутим, и када се у неком формалном смислу прибјегне селекцији псовки и анализи истих, ма како ово парадоксално звучало, постаје евидентно да у посебну групу спадају оне, које подривају саме фундаменте човјековог живота, његове личности, његове улоге у овом свијету и односа које гради и на које је упућен. Псовке у којима се помињу родитељи, дјеца, небо, сунце, хљеб-лебац-колач, недјеља, живот, дан, крв, заправо и јесу негација човјековог назначења и његовог Богом установљеног превасходства.
      Па ипак, псовка у којој се помиње сам Бог, Творац и Сведржитељ свега горе поменутог, заправо је човјеков лични аутошовинизам, удар на сопство, смисао, почетак и циљ. Бог нас је назначио да умом рађамо, рукама стварамо, језиком благосиљамо. Даром говора, човјек је предодређен да славослови, богослови и уопште слови језиком, као даром саме Ријечи (Логоса Божијег). Управо Он нам се открио, јавио и пројавио Бога као заједницу Оца, Сина и Духа Светога, како би човјек могао славословити даром  Самог Дародавца.
      Не улазећи у анализе псовке на неком макроплану рода људског, овај феномен је свакако предмет анализе на микроплану рода српског и вјере светосавске. Шта ли се десило са Србином, да од тежака и војака, који без Бога није ишао ни преко прага, негдје у мраку вјере и кризе идентитета, благослов и славословље замјени празнословљем и бацањем проклетства превасходно на себе и ближњега свога (јер то управо и јесте аналогија псовке у Старом Завјету).
      Покренуо сам ово питање на часовима вјеронауке међу средњошколцима, на начин да смо заједно анализирали значење заповијести Божије која гласи: ,,Не узимај узалуд имена Господа Бога Својега“. Облици скрнављења ове заповијести су многобројни. Од заклињања лажног именом Божијим, преко призивања Бога трговачком логиком, па до уметања Бога у садржаје аудиовизуелне и назови хумористичне али не и духовите (текстови, карикатуре, вицеви и сл). Па ипак, ништа се од тога не може поредити са псовком. Недавно сам на рођењу дјетета имао прилику чути класичну фразу и дневну дозу српске здравице: Да нам Бог поживи (име дјетета), ајде људи попијте, Бог вас…!
      Српска земља је крвљу натопљена на сваком кутку отаџбине ове, да би се макар због тих мученика, за вјеру и отачаство пострадалих, име Божије требало призивати и молитву за благослов покољењима приносити. Ипак, свједоци смо како је умјесто благослова, Бог често и пречесто предмет псовке. (О другим јужнословенским народима не би полемисао, поготово о ,,синовима тисућљетне културе“ којима екстремизам није стран, историја свједочи о томе, пошто се исти диче псовкама у којима се помињу чавли Исусовог крижа и јуха од Његових костију).
      Србину је Бог у невољи потребан, али Га и псује кад се у невољи налази. Србину је Бог потребан кад игра Србија или Ђоковић; ,,Помози Боже“ али Га и псује кад лопта/лоптица заврше у ауту/голауту. И низ ових или сличних ситуација је поприлично дугачак, потврђујући неоспорну чињеницу, да смо ми народ контрадикције. Сваким се то даном изнова нечим поткријепи, а вјерујем да је већина мојих колега доживјела ситуацију као и сам. Они који опсују у близини свештеника, обично се правдају ријечима: извини попе, навика! А подводити све под навику, ништа је друго него  начин да се камуфлира елементарни простаклук!
      Са надом да ће то трајати све до момента док се не освјестимо, сложимо, умножимо, а прије свега тога обожимо, дијелим размишљања о овој теми из свакидашњег живота. Тај процес је дуготрајан и изискује времена. Али почиње малим стварима. На примјер, имам свједочанство једног доброг пријатеља, који ће потврдити да је уз пар сугестија, схватио како је много љепше рећи: Бог те видио или благословио, од онога што је ономад правдао ријечима. Не мислим ја брате тако, него ето случајно!
      Аутор: Свештеник Бранко Репаја из Бањалучке епархије
       
      Бранко Репаја: Од ,,Богословља“ до ,,Богопсовља“
      PATMOS.RS ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце псујемо још и Бога и лебац и...  
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ауторски текст Његовог Преосвештенства  Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. 

       
      Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf
       
      Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog
       
      Христос Воскресе!
      ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар.
      2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе.
      3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио.
      4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете.
      5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити.
      6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују.
      7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам.
      8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици.
      9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој.
      10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10)
      На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована,  те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу.
      Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац.
      ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека.
      Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност,
      Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа,  знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија.
      Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека.
      Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека.
      (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ,  свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...)
      И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). 
      Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко  прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови  и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост!
      Воистину Христос Воскресе!
       
      О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. 
      +Епископ Кирило
       
       
      Извор: Православље
    • Од Milan Nikolic,
      Сабор Српске православне цркве на коме ће бити бирана три нова епископа на упражњена места у Епархији ваљевској, Митрополији црногорско-приморској и Загребачко љубљанској одржаће се 23. или 24. маја, у крипти Храма светог Саве због епидемиолошких мера, потврђено је Танјуг у Патријаршији.
      Тема сабора биће и Темељни уговор о међусобним односима СПЦ и државе Црне Горе, који би требало да буде потписан са владом Црне Горе највероватније после избора митрополита црногорско-приморског.
      Црногорски премијер Кривокапић, раније је изјавио да би најбоље било да уговор буде потписан после избора митрополита црногорско-приморског.
      Он сматра да се потписивање Темељног уговора некако природно поклапа с оним тренутком када новоизабрани митрополит буде устоличен и да би то могла бити заједничка свечаност.
      Митрополија црногорско-приморска нема епископа од октобра прошле године, када је преминуо митрополит Амфилохије, а за администратора митрополије је постављен владика Јоаникије, који важи и за најозбиљнијег кандидата за место новог митрополита.
      Епископе Сабор бира, из монашког или мирског свештенства једногласно или већином гласова, а потребно је да Сабору присуствује најмање две трећине владика.
       
      https://rs.sputniknews.com/vesti/202105131125343068-sabor-spc-u-kripti-hrama-23-ili-24-maja-izbor-tri-episkopa/
       
×
×
  • Креирај ново...