Jump to content

Миром и трпљењем на агресију - одлика слабог или јаког човека?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Ако се човек не успротиви насилнику и неправедном човеку, већ се мирно повуче и попусти; ако на галаму и псовке одговара мирно и културно; ако жели да смири а не да узврати истом мером, тај човек је слаб или јак? Волео бих да чујем ваша мишљења.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Александар Милојков рече

Ако се човек не успротиви насилнику и неправедном човеку, већ се мирно повуче и попусти; ако на галаму и псовке одговара мирно и културно; ако жели да смири а не да узврати истом мером, тај човек је слаб или јак? Волео бих да чујем ваша мишљења.

 

 

Може бити и једно и друго: зависи од тога да ли се уплашио, или храбро супротставио (смирено).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Александар Милојков рече

Ако се човек не успротиви насилнику и неправедном човеку, већ се мирно повуче и попусти; ако на галаму и псовке одговара мирно и културно; ако жели да смири а не да узврати истом мером, тај човек је слаб или јак? Волео бих да чујем ваша мишљења.

 

Mislim da je kljucno ovo....da se smiri (situacija)..... po meni :dedica:  to je na prvom mestu, pa tek onda nesto malo jace uzvratiti ali na verbalni nacin :svadja: ..... ali ako je covek nasilnik onda ne uzvracati i povuci se.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да, питање/ проблем насиља (физичког и психичког) у нашем народу и те како је присутан....постоје разне врсте насиља да не набрајма сад по реду/таксатвно.....

Само бих да споменем два детаља:

Прво:

физичко/психичко насиље у породици у нашем народу и те како је присутно, свештеници СПЦ који исповедају наш народ добро занају да је то све у страховитим/страобалним размерама, и то све оставља стравичне поседице на нас као народ......епископат не исповеда вернике тако да их се ово не тиче у опште и из тог разлога СПЦ нема никакаву стратегију/план како да барем покуша на дуге стазе да измени ситуацију....углавном став СПЦ је тај кад је у питању насиље било које врсте то је посао полиције/државе......најдаљи домет достигнуће СПЦ  по овом питању је у сфери речи: тј. из ладовине некад се каже како људи треба де се поштују итд- уобичајене фразе...

....економска ситуација, као и културни амбијент који се ствара преко ТВ-а радија, новина  су неки од разлога насиља.....да не улазим даље шта су разлози насиља у нашем народу....

Друго:

Насиље у богословским школама: у нашим Богословијама и Теолошким факултетима има насиља где ученици/суденти малтретирају једни друге, дакле ради се у великом броју сличајева о тешком физичком насиљу, које траје кроз цело школовање ( 5 година Богослвовија, 4 или више година факултет)... углвном деца из градова/уличари доћу као мангупчићи  у богословске школе и изживљавају се над другима.... наше уставнове немамју механизам који би ово спречио... већина људи који воде богослвоске школе: декани, разредне старешине, као и дежурни васпитачи по богословијама/интернатима то не интересује,  заболе их К, једино што из занима је то да остану што дуже на тим позицијам где су и да примају своје лепе месечне плате... ако се догоди некад да нешто исплива нека туча/иживљавање/насиље од тих неких мангупа/татиних синова то се заташка или доће тата попа у Богословију или на Теолошки факултет и све се то испод стола реши коверечтом и са торбама пколона/понуда, наравно успут се са понудама/даровима и валадика посети то се подразумева.....и тако то иде, сиротиња која нема никог да је заштити мора да ћути/трпи да не би била избачена из Богословије или Теолошког факултета тј. увек се нађе прави кривац, наравно зна се татини синови не могу никад бити низашто криви, таман посла ма то су златна, васпитана деца-татини синови...

У неким Помесним Црквама у њиховим богословским школама ови озбиљни људи имају следећи механизам да спрече насиље и проблеме разне врсте:  једном у току семестра се разговара са сваким учеником/студентом појединачно и том разговору присуствује декан школе, разредни старешина и духовник у тој школи... ти људи који воде те школе су одговорни људи, зато што та нечија деца која доћу у школу у те интернате и они сносе пуну одговрност за њих.... ради се о томе да ли неко у шкокли трпи насиље од било кога и било шта друго ако је проблем и школа ради на томе да ти ученици/студенти имају најбољи могући амбијент за учење, да се спреме за службу у Цркви....

Е сад што се тиче насиља конкретно у Богословским школама/интернатима, ако се узме у обзир да људе који воде наше богословске школе у опште то не интересује да спрече насиље-као што сам горе споменуо.... мој лични став је да човек треба да се брани, то треба решавати на прву моментално .....дакле не дирати не провоцирати никог али ако те неко нападне бранти се чим стигнеш: колцем, ногар од столице, разбијена флаша, ножем, виљушком,.... чим се тако појави неки татин син који воли да глуми побожног насилника, то одвах треба решавати на прву....колац и праву у чело, поломити, руке, ноге, кичму, ребра... емпријски је доказанао, ако човек једном попусти томе нема краја, том иживљавању...ТОМЕ НЕМА КРАЈ...... и то по мени мора да се заустави....

Знам, овде има  Новозаветних људи (ја нисам), и чија имана већ могу бити уписана у календар и који ће ме напасти писајући овде на овој теми или ће ме осудити у своме срце/мислима и рећи па како ти можеш безбожниче тако да кажеш....да ли ти знаш да Христос каже ово или оно.... дакле као протестанти ће почети рафалну паљбу са цитатима јавно или тајно....

Ово ће да кажу/помисле они који никад нису изашли из ладовин, а они који су изашли из ладовине знају да је живот суров и да ствари другачије стоје.... као што то каже један паметан чоек' :  “тирјанству стати ногом заврат довести га к познанију права то је људска дужност најсвјетлија”

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Јеврем рече

Може бити и једно и друго: зависи од тога да ли се уплашио, или храбро супротставио (смирено).

Lepo rečeno, pa ću se nadovezati.

Mada postoji i "pravedni gnev" mislim da ne treba u svakoj situaciji popustati i reagovati mirno, pogotovo mislim da je zlo ako iza tog navodnog mira stoji kukavičluk, licemerje, jer u tom slučaju ta osoba nije smirena samo je kukavica.

Dok sa druge strane osoba koja popušta i pritom ostaje smirena, svesna svojih i tuđih postupaka i cele situacije ma kakva ona bila, i u stanju je da je prihvati trezveno, izdiže se iznad nje i može svojim postupkom podstaknuti drugog da preispita svoja načela.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Александар Милојков рече

Ако се човек не успротиви насилнику и неправедном човеку, већ се мирно повуче и попусти; ако на галаму и псовке одговара мирно и културно; ако жели да смири а не да узврати истом мером, тај човек је слаб или јак? Волео бих да чујем ваша мишљења.

 

 

Све зависи од ситуације. Постоје ситуације када је човек слаб, јер се не противи насилнику, па то прикрива овим смиривањем ситуације. Исто тако може бити и слаб ако се разгневи, јер није то урадио у правој ситуацији или на прави начин. Дакле, одговор на ово питање треба обликовати од случаја до случаја. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

А шта би онда било оно суштинску што би разликовало смиреног човека од кукавице? Зар није мотив смирења та суштина?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Александар Милојков рече

А шта би онда било оно суштинску што би разликовало смиреног човека од кукавице? Зар није мотив смирења та суштина?

Самопоуздање са једне стране, а са друге то могу бити вера, моралне вредности, мудрост... Није лако одговорити на то кратко и јасно. Много је променљивих у тој једначини.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 часа, Александар Милојков рече

Ако се човек не успротиви насилнику и неправедном човеку, већ се мирно повуче и попусти; ако на галаму и псовке одговара мирно и културно; ако жели да смири а не да узврати истом мером, тај човек је слаб или јак? Волео бих да чујем ваша мишљења.

Ti koji mnogo galame i psuju uglavnom su velike kukavice i obično je dovoljno par pravih reči tj. pretnji da se useru od straha i povuku. To je jedini jezik koji takvi razumeju

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Александар Милојков рече

Ако се човек не успротиви насилнику и неправедном човеку, већ се мирно повуче и попусти; ако на галаму и псовке одговара мирно и културно; ако жели да смири а не да узврати истом мером, тај човек је слаб или јак? Волео бих да чујем ваша мишљења.

 

 

Zavisi od slucaja.

Ako ti je rođena žena nasilnik onda pravac Niš, sigurna kuća za muskarce :) mozda je malo kukavicki ali sigurno je bolje nego uzvratiti da ne bi doslo do lomljena lobanje, posebno ako je muž pesnik tj.ima pesničko(udaračko) znanje.

hrabar i smiren se pak suocava sa cinjenicom da takav odnos nije dobar i upusta se u avanturu zvanu razvod.

U slucaju da je nasilnik svekrva, majka, dijete, neko od rodbine, onda ide drugacija taktika.

Ako je nasilnik neki retard onda moze i da dobije nokaut upozorenja i pri tom da mu se smireno objasni da je debil itd...

Moze da se nabraja do sutra jer je stvarno mnogo nasilnih metoda koje ljudi koriste.

Bilo bi dobro da se opiše konkretna situacija jer je ovako postavljeno pitanje previse uopšteno.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Александар Милојков рече

А шта би онда било оно суштинску што би разликовало смиреног човека од кукавице? Зар није мотив смирења та суштина?

Reci bolan ko te je dirao da dodjemo sa ekipom i smirimo situaciju?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, uomo del Ve.Te. рече

дође тата попа у Богословију или на Теолошки факултет и све се то испод стола реши коверечтом

Чини ми се да има овде неки који нису баш разумели овај детаљ....тј. да појасним....

дакле ради се о томе да тата дође у богословију или на теолошки и да "донацију" за богословију или теолошки фкултет, то се сад модерно, просвећено, напредно тако каже, није више мито већ донација.... и тако тата извади свог сина из г, а и колико има примера по нашим богословским школама где су људи добили разноразне позиције тако што тата дође у богословију или теоошки и донесе донације свремена на време, то је много добар/уносан посао баш као и бизнис око доделе парохија.... шта ћеш кад су неки људи у СПЦ много душевни - што би то реко' Шојић....

 

 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Александар Милојков рече

Ако се човек не успротиви насилнику и неправедном човеку, већ се мирно повуче и попусти; ако на галаму и псовке одговара мирно и културно; ако жели да смири а не да узврати истом мером, тај човек је слаб или јак? Волео бих да чујем ваша мишљења.

 

 

Ako se čovek usprotivi nasilniku i nepravednom čoveku - onda je on svakako i jak i pravedan. Ne može nikako da bude slab. Jer suprotstaviti se nasilniku i nepravednom čoveku je praktično i dužnost i svako skretanje i smirenje je zapravo samo opravdanje za kukavičluk i sopstvenu slabost.Dakle, nasilniku i nepravednom čoveku se ne sme ni povlačiti ni popuštati.
Ako je reč samo o galami i psovkama - ako čovek na galamu i psovke odgovara mirno i kulturno - tu postoji mnogo varijanti, jer smo mi generalno temperamentan narod pa smo u stanju da galamimo i psujemo oko raznih krupnih ali vrlo sitnih stvari. Tu osim one situacije gde je galamdžija i psovač odmah okarakterisan kao zao a onaj što se kao povlači kao smiren i dobar imamo i često situaciju da je galamdžija pa i psovač u pravu a onaj što ne odgovara biva pasivni agresivac, te svi staju na stranu "mirnog" a zapravo je on generator incidenta. Tako da tu može da bude i ovako i onako - može se popustiti ako vidiš da je budala i proceniš da je pametnije skloniti se jer nema svrhe objašnjavati se i to nije slabost nego pamet. A ako vidiš da hvata na galamu i psovke jer misli da će tako dobiti ono što želi - tu treba stati na crtu. 
 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Samoodbrana nije nasilje vec upravo suprotno-odbrana od nasilja. Mislim da je jako opasno izjednacavati to dvoje.

Tacno je da se vatra ne gasi vatrom nego vodom. I uvek je mudro i dobro pokusati na miran nacin odbraniti pravdu pa cak ako je neko vestiji i privoleti potencijalnog prekrsioca na saradnju. 

Medjutim, covek treba da stiti svoja prava i svoju imovinu. Za slobodu se mora boriti i sloboda se mora cuvati i individualna i drustvena. Sto bi pesnik PPNJ rekao:

“Vuk na ovcu svoje pravo ima

ka tirjanin na slaba čoeka;

al tirjanstvu stati nogom za vrat;

dovesti ga k poznaniju prava,

to je ljudska dužnost najsvetija!“

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Licno sam protiv svakog odgovaranja na nasilje nekom fizickom silom, osim u slucajevima kada stvarno nemamo izbora i mogucnosti da na miran nacin i kroz pricu izbegnemo fizicki kontakt sa nasilnikom. Ja mogu dobro da se odbranim od nekog nasilnika i cak i vise njih jer sam trenirao oko 10 godina razne borilacke vestine i imam i onako malo Just_Cuz_19 i ulicnog iskustva i druzio sam se sa smederevskim mangupima i znam kako nasilnik i nasilnistvo moze da bude strasno i pogubno za coveka koji je na udaru nasilnika jer su nasilnici uglavnom vrlo teske i problematicne osobe i ako kako se kaze namirisu krv onda idu do kraja sa svojim zlim i opasnim namerama.

Zato ne dao Bog nikome da dodje u situaciju da mora da se brani silom od nasilnika, ovo vreme je ludo da ludje ne moze da bude :blush: klinci potezu nozeve i puca se na sve strane, ljudi su skroz izgubili kompas i za sitnicu ljudi padaju u gnev i nervozu i na kraju i dolazi i nasilnistvo u svim segmentima drustva ,.......i zbog toga mislim da mi hriscani trebamo jos vise i jace da se trudimo da budem sto vise smireniniji i dobri i posteni i savesni i vredni ljudi i onda niko i nece imati povoda da nas napadne i da nam pravi probleme.

Stvarno ne znam kako drugacije da se postavimo, jer opet kazem, ako recimo lose procenimo svoje fizicke i mentalne mogucnosti onda mozemo na kraju debelo i da nastradamo ako naidjemo na psihopatu nasilnika koji ne bira sredstva da nekoga povredi . Zato je mozda i najbolje povuci se pred nasilnistvom i verbalno ga osuditi i ostaviti drugima i drzavi i policiji da rese te probleme nasilnistva.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити!

       
      На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље?
      Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно.
      Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу?
      Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати.
      Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће.
      Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова.
      Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства.  
       
      Ваш, у Христу Господу, 
      епископ бихаћко-петровачки и рмањски 
      + Сергије
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од JESSY,
      Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.
      Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.
      Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.
      Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?
    • Од Срндаћ,
      Свима је углавном позната прича о Срђану Алексићу, српском младићу, припаднику ВРС-а из Требиња, који је током рата у БиХ погинуо услијед туче са другим војницима ВРС-а у Требињу бранећи муслимана којег су они физички напали.
      Википедија каже:
      Алексић је са једне стране због тога представљен као један свијетли примјер српске стране у рату, јер се уједно борио за свој народ ступањем у ВРС, а са друге стране је бранио и муслимана од својих сународника када је био опасно нападнут. Његова жртва се поштује као један риједак примјер људскости у лудилу босанског грађанског рата.
      Све донедавно нисам пуно ни размишљао о овом случају, јер сам ионако чуо доста сличних прича са свих страна. Српски свештеник из Власенице је помагао и штитио муслимане од својих суграђана када су рације букнуле "спонтано". Садашњи члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић ( бошњачки изабрани представник Хрвата ) је оружјем пријетио сарајевској медицинској сестри која није хтјела лијечити рањеног момка јер је тај момак био "четник" из ВРС, па ју је на пушкомет натјерао да испуни Хипократову заклетву. Једног дједу Сарајлију, породичног познаника и Србина чувао је утјецајни сусјед Бошњак током читавог рата од других Бошњака из исте зграде, јер би га ови радо убили. Мој отац, првоборац и један од најранијих чланова СДС-а, чак је успјео извући из Сарајева једног дјечака, Хрвата, и одвести га у наш град далеко од линије фронта да се њему и његовима не би којим случајем десило да упознају неке наше који би им шта нажао учинили ( дјечак га је једном молио да минобацачем бомбардује његову школу, јер ускоро има контролни за који није учио  ).
      Тако да заиста нисам пуно значаја ни придавао случају Срђана Алексића сматрајући да је то само медијски и наративски најбољи примјер људскости у том лудом рату. Но сада се живо занимам за његову причу јер сам наишао на потпуно супротан наратив од оног који је тренутно општеприхваћен, а то је да Срђан Алексић није био никакав херој који је бранио невиног муслимана, него да је био татин син који је преко везе повучен са линије у Требиње гдје се бавио шверцом заједно са предметним муслиманом кога су војници ВРС несумњиво напали. Тако да по тој верзији испада како Срђан Алексић није бранио невиног муслимана од дискриминације, него је бранио свог пословног и криминалног партнера од простих батина.
      Ова друга верзија потиче заправо од једног фејсбук статуса, чији текст је пренесен на овом порталу, Херцеговац.нет. Оно што ми одмах упада у очи јесте позивање аутора на исказе људи који су осуђени за смрт Алексића као на сасвим довољне доказе саме по себи. Даље, наводи да му је њихова верзија приче потврђена од стране Удружења бораца из Требиња, иако за то не пружа било какав "материјални" доказ. Такође, позива се на пресуду војног суда коју такође није "приложио" уз текст ( или је макар портал Херцеговац није ставио на свој сајт ) те се не зна ни да ли је и тај дио текста тачан. На крају се аутор бави тумачењем исказа Срђановог оца у том поступку, тумачећи како ни он није сматрао да је Срђан учинио часно дјело.
      Са друге стране, истина је да је Алексић популарнији у Србији и било гдје друго неголи у Републици Српској. За Требиње не знам какво је стање са тим.
      У сваком случају, ево текста:
       
       
    • Од Justin Waters,
      Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma?

      Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга.

      Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа?

      Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка.

      Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата.

      I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом.

      II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао.

      III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас.

      IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа?

      V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“

      Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине.
      ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уреднички уводник протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника "Православља" - новина Српске Патријаршије. Објављено у 1293. броју "Православља" од 1. Фебруара 2021. лета Господњег. 
       
      „Тежко бреме грјеховно тако је нагнуло главу нашу што свакад, и у свако доби, о земли се бринемо и о овом садањем животу нашем, кратком, умудравамо се и мислимо. И докле год сам Господин Бог изпод тога товара не извади наша леђа, да подигне главе наше к њему, и о тамошњем свијету мислити се, дотле не можемо никакве користи својој души придобити.” (Гаврил Стефановић Венцловић, Беседа на 27. недељу по Сошаст. Сјат. Духа, 1736)
      Година 2020. остаће упамћена по пандемији вируса корона. За време пандемије научили смо много тога, између осталог, и то да не постоји издвојена линија фронта већ смо сада сви на фронту. Нико није био сигуран у то шта носи дан, а шта ноћ. Та чињеница снажно обележава протеклу календарску годину. Међутим, наша обазривост попустила је оног тренутка када су нам стручна лица саопштила да стега вируса попушта, и то управо крајем календарске године, када еуфорија новогодишњих празника снажно надолази, а нови вирус – конзумеризма и потрошње – немилосрдно стеже… Преко ноћи смо се вратили тренду нашег друштва, да дане испуњавамо уобичајеним пословима, бригама и суманутом куповином. Одавно смо капитулирали пред материјалним и, као такви, извлачимо сурови закључак да је све заправо само производ материје, у милости материје, све почиње и завршава материјом. Није ни чудо што свуда око нас влада немир и празнина. Сумњамо у себе и вољу Божју; опседнути смо генетским манипулацијама и теоријама завере... Историчар Арнолд Тонб у тексту „Живот после смрти”, између осталог, пише да „све већи број људи живи у духовном вакууму.
      Нелагода и узнемиреност, …иду далеко од објашњења кризе у коју свет срља.” Будући да живимо у цивилизацији опседнутој материјалним стварима, непрестано желимо боље и више (ствари). Педагози кажу да овакво стањеума почиње још од малих ногу, а покушај преношења концепта смисла дељења на мало дете није лак посао. Посесивност не мора да нестане са годинама. Са синдромом „моје и само моје” боримо се целога живота. Међутим, оно што не смемо дозволити јесте да наша опсесија материјалним стварима замрачи наш вид према Богу и Његовој присутности у нашим животима.
      Свети Григорије Палама каже да страсти, које се рађају из среброљубља, тек онда постају непобедиве када се изгуби вера у промисао Божји, јер онај који нема вере узда се у новац. Такав и кад чује речи Господње да је лакше камили проћи кроз иглене уши неголи богатом ући у Царство небеско (Мт. 19,24), не рачунајући Царство ни у шта, без обзира на то што је у питању Царство небеско и вечно, и даље чезне за богатством, земаљским и пролазним. Који жуде за таквим богатством могу и да га не стекну, али им сама та жеља наноси огромну штету, јер, по речима Апостола, они који жуде за богаћењем, упадају у искушење и ђаволску замку (1.Тим. 6,9).
      Није ствар у томе колико новца имамо, него у томе шта радимо са оним што нам је Бог дао. Док размишљам о самозадатој теми, прво што ми пада на памет, а при помисли о новцу, јесте „усхићеност, важност и сигурност”. Новац, заиста, може учинити много ствари, али не може да нам купи „срећу”, не може да нас учини „важнијим” у друштву (можда на кратко), и не може нам гарантовати овоземаљску „сигурност”. Последња тачка је критична, а када узмемо у обзир свет у коме живимо и пандемију вируса корона која ће, надам се, једном, ипак, бити иза нас, долазимо до сазнања наше немоћи и крхкости.
      Никада и нигде у свету нема трајне сигурности. Богатство није нужна препрека да бисмо били с Богом. Историја је испуњена примерима богатих хришћана који су мудро користили своје богатство и донели велику корист хришћанској цивилизацији. Новац није препрека нашем односу с Богом, али је, дефинитивно, тест за човека. Начин на који трошимо новац казује истину о нашим вредностима и нашим приоритетима. Сумњам да постоји Црква која није имала неку корист од материјално богатих верника. Покажите ми како трошите новац и сазнаћу истину о ономе у шта заиста верујете. Ако желите да знате истину, пратите пут новца. То је готово непогрешиво животно правило. Новац прича, а прича коју он казује, открива истину о нашем (не) идењу за Богом, порука је духовника. Касније или пре, сви ћемо стати пред Господа. Није битно колико ћемо новца имати на крају свога живота, битно је шта смо урадили са оним што смо имали. Оно што задржимо за себе, на крају из- губимо, а оно што поклонимо, то нам остаје вечно.
      Молимо се да Господ подржи наше племените намере да (п)останемо великодушни даваоци и тако уђемо у Царство Његово, које припада онима који се не боје да узму Бога за животног сапутника. У овом броју вашој пажњи препоручујемо текст игумана манастира Високи Дечани, архимандрита Саве Јањића под насловом Наша Црква је јединствена у ставу око Косова и Метохије; разговор са Епископом баришевским Виктором, представни- ком Украјинске Православне Цркве при европским међународним организацијама; разговор са Ми-трополитом Иларионом, председником Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије... Текст о обележавању 79-годишњице Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године; разговор са ђаконом Радомиром Маринковићем о Светом Сави као узору и светосављу као опредељењу... Ауторски текст Eпископа пакрачко-славонског Јова- на Ћулибрка под насловом: Дa ли је Израел још увијек предводник у истраживању холокауста? Ауторски текст Срећка Петровића о српским Ромима... У рубрици Свет књиге прочитајте приказ књиге Дневник дечанског монаха 1903–1906, из пера протојереја-ставрофора Велибора Џомића; приказ књиге епископу Симеону Злоковићу, добром пастиру Карловачког владичанства из пера Епископа горњокарловачког Герасима и приказ књиге о сакралној архитектури Бањалучке епархије... Овај број Православља читаоцима доноси и текст о Сретењу Господњем ђакона Владимира Пекића, као и друге текстове о црквеним дешавањима и поводима кроз сталне рубрике новина Српске Патријаршије.
       
      Протођакон др Дамјан С. Божић,
      главни и одговорни уредник "Православља".
       
      *Објављено у "Православљу" бр. 1293. од 1. фебруара 2021. лета Господњег, стр. 1-2.
       
      Извор: Православље
×
×
  • Креирај ново...