Jump to content
Цвеле1993

Да ли сте за црквенословенски језик или за српски на богослужењима и требама?

Да ли сте за црквенословенски језик или за српски на Богослужењима и требама?  

183 members have voted

  1. 1. Да ли сте за црквенословенски језик или за српски на Богослужењима и требама?

    • За црквенословенски.
      32
    • За српски.
      86
    • За оба језика.
      64


Recommended Posts

српски под обавезно, а можда са правилним руковођењем пастве би и заживела пракса чешћег причешћивања ...

Мислиш да српски буде у парохијама, а црквенословенски у манастирима?

Снимио је ђакон Огњен појања на српском, ја сам се одушевио како је то одрадио, све сам поскидао.

Share this post


Link to post
Share on other sites

српски под обавезно, а можда са правилним руковођењем пастве би и заживела пракса чешћег причешћивања ...

Мислиш да српски буде у парохијама, а црквенословенски у манастирима?

Снимио је ђакон Огњен појања на српском, ја сам се одушевио како је то одрадио, све сам поскидао.

свашта, зашто бих раздељивао манастире и цркве?

шта ће уопште црквенословенски у групним молитвама кад нико жив не прича тај мртви језик?

нека га у књигама и списима, нека се проучава и преводи са њега штогод паметно да се народу приближи Цркви и Богу, а не црквенословенском.

никако да укапирам што се уопште инсистира на црквенословенском, кад је Бог јасан по том питању:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2909.msg151197.html#msg151197

Share this post


Link to post
Share on other sites

neko kaze srpski je psovacki jezik, mada to naravno nije valjan argument, ali ima taj crkvenoslovenski svoju lepotu, blagoljepije, jos kad se na njemu cita i poje, posebno u zenskim manastirima... to je bogosluzbeni jezik, mozda kao osvestan iskljucivo bogosluzbenom, Crkvenom upotrebom. ja ne znam ima li ista drugo pisano na tom jeziku osim spisa Crkve?

Share this post


Link to post
Share on other sites

српски под обавезно, а можда са правилним руковођењем пастве би и заживела пракса чешћег причешћивања ...

Мислиш да српски буде у парохијама, а црквенословенски у манастирима?

Снимио је ђакон Огњен појања на српском, ја сам се одушевио како је то одрадио, све сам поскидао.

свашта, зашто бих раздељивао манастире и цркве?

шта ће уопште црквенословенски у групним молитвама кад нико жив не прича тај мртви језик?

нека га у књигама и списима, нека се проучава и преводи са њега штогод паметно да се народу приближи Цркви и Богу, а не црквенословенском.

никако да укапирам што се уопште инсистира на црквенословенском, кад је Бог јасан по том питању:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2909.msg151197.html#msg151197

Брате, то је Твоје мишљење, а не Божије...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам да ли знате да су пре Ћирила и Методија Латини вековима покушавали да покрсте Словене, али нису успевали само из једног разлога - зато што су мисионарили тј. вршили слушбе на латинском језику.

Кључ успеха наших Равноапостолаца је управо служба на Словенима разумљивом језику.

Мислим да је српски народ много изгубио због тога. Поред тога гарант (што би рекли Босанци) РЕТКО који свештеник ће вам из цуга превести сваку реченицу са црквенословенског. Тако дакле, ако ни свештеници не могу како треба да се моле на том језику, зашто би терали мирјане да тако чине. КРЕНИМО ПУТЕМ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА, А НЕ ЛАТИНА.

ПАЗИМО!!! 0442_feel

П.С. Не мислим овде да се укида црквенословенски (појашњење други пут)

Share this post


Link to post
Share on other sites

српски, све молитве и богослужбене и православне књиге на српском.

матерњи да буде у Цркви и да га сви разумеју, а не елитица.

Тако и ви ако неразумљиву реч кажете језиком, како ће се разумети шта говорите? Јер ћете говорити у ветар.

Коринћанима посланица прва, глава 14, стих 9

Ако, дакле, не знам значење гласа, бићу туђин ономе коме који говори, и онај који говори биће мени туђин.

Коринћанима посланица прва, глава 14, стих 11

Ако језике човечије и анђеоске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.

Коринћанима посланица прва, глава 13, стих 1

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Не знам да ли знате да су пре Ћирила и Методија Латини вековима покушавали да покрсте Словене, али нису успевали само из једног разлога - зато што су мисионарили тј. вршили слушбе на латинском језику.

Кључ успеха наших Равноапостолаца је управо служба на Словенима разумљивом језику.

Мислим да је српски народ много изгубио због тога. Поред тога гарант (што би рекли Босанци) РЕТКО који свештеник ће вам из цуга превести сваку реченицу са црквенословенског. Тако дакле, ако ни свештеници не могу како треба да се моле на том језику, зашто би терали мирјане да тако чине. КРЕНИМО ПУТЕМ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА, А НЕ ЛАТИНА.

ПАЗИМО!!! whackado

П.С. Не мислим овде да се укида црквенословенски (појашњење други пут)

МИР ВСЈЕМ !!!  ;) mense0198626478946378946

Share this post


Link to post
Share on other sites

КРЕНИМО ПУТЕМ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА, А НЕ ЛАТИНА.[/u] [/color][/b]

Слажем се, али због торжествености и благољепија итд. не треба потпуно избацити црквенословенски језик, већ једна нпр. јектенија на српском, друга на црквенословенском,

или оне које се понављају по други пут на црквенословенском... Појање души много умилније је ако се поје на црквенословенском, тако да и ту треба остављати поједине изразе, речи и сл. на црквенословенском језику.

То је моје мишљење.

Потпуно избацивање црквенословенског - НЕ!

Share this post


Link to post
Share on other sites

кога брига за лепоту кад је празна и јечи у ушима оних који не разумеју ...

то ти је као алат који ти је леп а не ради :drugarstvo:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја сам имао проблема са црквенословенским, доста ми је био неразумљив и не волим када га свештеници користе на Литургији. Међутим, када сам пронашао ''превод на нашки :drugarstvo:'' и научио га, постало ми је занимљиво и радо певам блаженства на црквенословенски!  mense0198626478946378946

Share this post


Link to post
Share on other sites

кога брига за лепоту кад је празна и јечи у ушима оних који не разумеју ...

то ти је као алат који ти је леп а не ради smej.gif

Ja сам завршио петоразредну богословију и као сваки такав богослов волим црквенословенски,

али га слабо разумем  :drugarstvo:

Шалим се.

Наравно да појање не треба да буде   саамо лепо,  да   у ушима (разуму) народа само  јечи као тимпан.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest srna u izgubljenom raju

Jedan je lik pitao "Jesam li ja Srbin, ili Crkveno-sloven"? Malo ljudi zna da prevede ono sto se pjeva, jos manje ljudi zna da u toku molitve sve prevodi a da se usput i sazivi sa rijecima molitve, a da tacno sa Srpskog na Crkveno-slovenski prevede najkraci tekst ne zna skoro niko. Jezik je predivan,i klasicna muzika lijepa ,ali je malo ko slusa, treba dati narodu ono sto je na njegovom nivou. Jednom me je jedan covjek pitao "Sto vi iz crkve mrzite siromasne, Boga samo molite "podaj gospodi" ,a nama obicnim ljudima nista?"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Srpski po svaku cenu.Crkvenoslovenski samo stvara odbojnost kod vernika jer moraju dosta da se potrude kako bi ga razumeli...iako pevanje na crkvenoslovenskom ima svoju posebnu lepotu.Pitao sam i nekoliko studenata PBF-a koji su mi takođe rekli da ne razumeju crkvenoslovenski.Mislim čemu onda ako ga i oni ne razumeju?Tu nema molitvenosti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Црквенословенски дефинитивно. То ''неразумевање'' је почело пре неких десетак година, на знам како раније није сметао цсл а цркве су биле пуне? Зашто Русима и другим словенским народима не смета ЦСЛ, зашто Грици не служе на савременом грчком?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.   
    • By Логос
      Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио  14. новембра 2019. Лета Господњег, на празник Светих врача и чудотвораца Козме и Дамјана, у Храму посвећеном овим светитељима у кругу Опште болнице Ваљево.     У празничној беседи Владика је подсетио да Свете враче посебно славе лекари и други медицинари. „Само време које човек проведе на Светој Литургији јесте време уписано у вечност“, рекао је Преосвећени, додајући да је лекарска служба једна од најузвишенијих служби. „Ви сте сарадници Божји. Ви спашавате животе“. У наставку је Епископ Милутин говорио о љубави, али и о кризи брака чији је сам сведок. „Најтеже ми је кад сваки дан морам да потпишем по неколико развода брака“, рекао је ваљевски архијереј, посведочивши и да је душа станиште Бога.      Звучни запис: Радио Источник
    • By Логос
      Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу?      Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац.    Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог.   Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу.   Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих.   Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи.   Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес.   Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу.    Преподобни Јустин Ћелијски   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо беседу Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и патријарха српског г. Иринеја под насловом: "Свети Врачи Козма и Дамјан - исцелитељи у име Божије". Његова Светост је ову беседу изговорио као епископ нишки, а њен текст се налази у књизи изабраних архипастирских беседа изговорених са катедре епископа нишких.   
    • By Логос
      За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање  могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус.     Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице  „не разликујући Тијела Господњега“  реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду.   За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт.   Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању.       Свештеник Николај Афанасјев,  Трпеза Господња     Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...