Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

У овој причи изложићу вам како сам ја доживео сусрет са мироточивом иконом Светог Василија:

Дошавши у моју парохијску цркву чујем од попадије да је мироточила икона Светог Василија Острошког у дому ђакона Александра, кога сам ја познавао, јер је често служио у цркви у којој и ја певам. Веома сам се изненадио том вешћу јер ми је било први пут да чујем да се тако нешто догодило у мојој окилини. Од тог дана ја сам имао велику жељу да се поклоним светом Василију и целивам свету икону, али увек ме је нешто спречавало да то остварим, све док се једном нисам договорио са једним ђаконом да одемо тамо и поклонимо се и целивамо икону. При самом уласку у дом ђакона Александра осетили смо незамаљски мирис. Пришли смо икони и видели како се мале капљице мира спуштају низ икону,затим смо се поклонили и целивали је и  мене је испунила велика радост што сам могао да видим како је се Бог кроз Светог Василија пројавио и нама грешнима на укрепљење и ојачање. После послужења прочитали смо акатист Светитељу и разишли се у миру и радости коју нам је Бог даровао.

12. јул Свети Апостоли Петар и Павле

Отишао сам на храмовну славу у селу Ноћај, где и живи ђакон Аца код кога је икона мироточила. Стајао сам за певницом припремајући књиге за Свету Литургију, док су свештеници у олтару вршили проскомидију. На вратима храма је се појавио ђакон Аца држећи у рукама икону Светог Василија. Пошто сам целивао икону упитао сам га да ли још мироточи, а он ми је одговорио да је икона почела мироточити 11. маја и да је 22. маја престала, што је се могло и видети, на икони су остали само видљиви трагови од мира. Света Литургија је почела. На Канону Евхаристије позваше ме у олтар и и на моје велико изненађење икона је била преплављена миром  иако је кад је донета била сува, а сад поново мироточи, на општу радост свих нас. Дошло је време крсног хода и о. Драгиша-мој парохијски свештеник ми је рекао да узмем икону Светог Васили ја да носим око цркве. Ја са великом радошћу,а истовремено и са страхом и поштовањем узех свету икону. Носећи је око цркве и гледајући како миро тече по икони ја сам био пун радости и захвалан Богу што ме удостојио да ја у мојим грешним рукама држим такву чудотворну икону кроз коју се Бог јавио. После тога икона је била постављена на налоњ где су верници прилазили и целивали је молећи се Богу и Светом оцу Василију Острошком.

04. децембар Ваведење Пресвете Вогородице

Спремајући се на бденије зазвонио ми је телефон, био је то о. Иван парох села Ноћаја који ме је питао да ли могу на Ваведење доћи код њега у храм да му помогнем да појем, јер није имао никог од појаца. Ја сам прихватио. Најпре смо свратили и узели икону светог Василија пошто ђакон Аца није био у могућности доћи на свету Литургију и затим отишли у храм. Уносећи икону у цркву и гледајући како она мироточи размишљао сам о томе колико је се људи пред њом молило и исказивало своје муке, патње и захвалности, а ја је сада држим у својим рукама. Унео сам икону и поставио на налоњ, затим смо свештеник и ја почели певати тропар светом Василију и у току певања тропара на нашу радост миро је се знатно повећало. После Свете Литургије вратили смо икону у дом ђаконом, а ми се разишли са благосовом светог Василија  и радошћу због таквог призора који смо доживели.

Нека је слава Богу који је диван у Светима Својими који преко свога угодника светог Василија пројављује своју милост нама!

О Ваведењу године Господње 2008

У Христу брат Марко

Share this post


Link to post
Share on other sites

epifenomen mirotocenja je zaista cudesna i dirljiva stvar, jednostavno, covek pred ocima ima potpunu suprotnost fizickim zakonitostima, koja pokazuju da blagodat Bozija strazi nad svime. Neopisivo i cudesno. Nisam video mirotocenje spomenute ikone, ali jesam mostiju Svetih Prevlackih mucenika i mogu reci da je prizor izuzetno potresan i dirljiv, ispunjen zeljom za sledovanju svetima i prepun slatke Vaskrsiteljne radosti

Share this post


Link to post
Share on other sites

E, sad, jer moze meni neko da objasni sta ovo izlazi,da li je to krv,da li je ulje,najlakse je da ga nazovemo Sveto miro.Nemoguce da niko nikada nije vrsio analizu ovih tecnosti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ne mogu da nađem tekst za jednu ikonu Bogorodice, ekipa naučnika ej bukvalno kampovala sa sve pokretnom laboratorijom u crkvi da bi dokazali da ej prevara u pitanju, ispitivali su ikonu nedelju dana, premeštali je sa mesta na mesto, snimali, vršili ispitivanja i na kraju za tečnost rekli... sastav isti kao  ljudske suze

bilo bi čudo i da nađem kad mi bookmarks ima preko 2000 stavki :wink:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одг: mosti svetih Dejan

« Одговор #25 послато: данас у 21:41:01 » Цитат 

--------------------------------------------------------------------------------

Meni je to sveto miro prosto ocaravajuce.Iz freske na zidu,tela svetitelja,ikone(od bilo kog materijala),krstova metalnih ,drvenih istice jedna te ista materija

Koja brate Dejane ista materija

Share this post


Link to post
Share on other sites

???: mosti svetih Dejan

« ??????? #25 ???????: ????? ? 21:41:01 » ????? 

--------------------------------------------------------------------------------

Meni je to sveto miro prosto ocaravajuce.Iz freske na zidu,tela svetitelja,ikone(od bilo kog materijala),krstova metalnih ,drvenih istice jedna te ista materija

Koja brate Dejane ista materija

Kako mislis koja???

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      У амбијенту јудеохришћанске културе и Кириловско-методијевске традиције формира се икона св. Саве. Она је сведочанство његове духовне борбе у којој је, пре свега, превазишао све расцепе између сакралног и профаног, и сва распадања и осредњости културе. Она је израз Вере као Предања, култа као благодарствене свете Службе. Кроз њу видимо стваралачку синтезу Вере и културе једнога народа. Празнична икона нас обавезује да пригодно слово упутимо онима који изражавају љубав кроз пажњу, слушање и памћење. А то сте ви даме и господо, који сте носиоци племенитости, господства и културе Немањића, која је уткана у ову престоницу Европске културе. Нека би и ово слово било допринос идења у сусрет прославе која је почела вечерашњом службом у Цркви и овом свечаном Академијом. Јер, све што се догодило у мистичној матици небоземног живота, а то је Црква, дело је св. Саве који је нас Дрветом живота увeo у Царство Небеско.  
       
      Светост његове иконе нас обавезује на озбиљност и одговорност проналажења корена светосавске културе. Однос св. Саве према Божијој Мудрости одредио је рађање духовне културе. Његов универзитет била је Света Гора, где је ушао у матицу живота. У том Источнику богопознања и човекопознања као стваралац био је визионар савременог Универзитета и Матице српске. И дан данас савремене генерације се надахњују духовним стваралаштвом св. Саве. Исконска жеђ за знањем је уткана у човека, има своје порекло у самом стварању света и човека. То свечовечанско искуство и сазнање пронео је кроз себе млади боготражитељ Растко и познао себе у Христу као инок Сава, као св. Сава. Кроз Њега је савладао сву палост, зло и смрт. Пронео је кроз себе адамовску муку зарађивања хлеба у зноју лица свога. Зато кличе у своме слову о мукама: ,,...И пре смрти бива мртав. И пре суда сам се усуђује, пре бескрајне муке, са собом сам мучен од очајања...“ Овим речима св. Сава изражава нарушену хармонију и целовитост човека од стране греха с једне стране, а са друге стране сведочи вековно мноштво знања, које као да задаје муке и бриге, по речи премудрог Соломона. Упознати духовну методику сазнања света и човека, уз етичност научног приступа јесте: ,,почетак мудрости, а то је страх Божији“. Зато се он моли за стваралаштво, следећим речима: ,,О, Божанственом вишњом прмудрошћу испуни ми ум... подај крепост и знање, реч и разум, да Ти од твога твоје принесем...“ И заиста, Господ му је на молитвени вапај подарио мудрост која тече из уста Божијих. Св. Сава је испунио Закон Божији, којим је задобио светост. Познато је да никакво научно истраживање није могуће без методологије. Св. Сава је савладао методологију духовног живота која је услов његовог стваралаштва. Између осталог, истакнимо социјално – психолошку природу везе знања и љубави, коју је формулисао Ап. Павле: ,,...сви имамо знање, али знање надима, а љубав изграђује“ (I. Кор. 8.1). Св. Сава је задобио способност жртвене љубави – разумне и постојане, Љубави која умножава меру Добра и човекољубља. Без љубави којом задобијамо најлепше дарове Духа разума, ниједна култура не може опстати, поготову цивилизација која је у кризи. Основна покретачка сила његовог бића и његовог стваралаштва била је Личност Господа Исуса Христа. О томе говори његова молитвеност, коју су описали његови биографи. Међутим, у овом тренутку треба да се сетимо поруке св. Саве из Жичке беседе: ,,Браћо и чеда, као прво вас молим, положимо сву наду своју у Бога, држимо се, пре свега, праве Вере Његове.“ То значи за нас да се чувамо сујеверја, јереси, раскола и међусобног раздора. Не стидећи се своје Вере православне можемо сведочити Светосавље пред Европом без комплекса ниже вредности, јер савремени човек тежи духовном животу чији је сведок сами св. Сава. Богословље св. Саве је простор молитвеног ћутања, оно је небеска афирмација и позитивни став. Може се подједнако изговарати и речју и ћутањем. Св. Сава је, пре свега, молитвена и богослужбена личност. Из његовог дубоког молитвеног сасуда тече његово богословље и стваралаштво. Зато је то сведочанство – повеља и темељ наше српске културе. То је теологија једноречја, а не култура и стваралаштво противуречења. Зато је он за нас увек савремен, увек актуелан јер је стваралац. И заиста, нема краја неисцрпном изучавању његове личности и дела, јер нас он води Извору живота. О томе сведоче његове речи: ,,...наш ум да буде на небесима у гледању, на красотама рајским, у становима вечним, на анђелским зборовима у зборовима онде...“ При крају овог уводног слова о култури у светлости Иконе св. Саве и њеној иконичности, треба још једанпут следеће нагласити. Христос је Духом Светим васпоставио Његову икону у човеку. Сам дар Духа Светога утиснут у самој људској природи печатом подобија Сина, догађа се да човек заиста буде икона Божија. Другим речима, благодат дарује божански печат, а практиковање врлина утискује у нас својства Божије иконе. Зато трагање за људским лицем Бога од стране св. Саве налази истиниту икону Љубави Божије, и за нас он постаје света икона. Дар слободе стваралаштва и културе дошао је до врхунца све лепоте живљења и красоте нашег постојања у ,,Православљу српског стила и искуства“, које је по речима Оца Јустина за нас Светосавље. Љубав је сама икона Божија св. Саве, јер је у светлости Прволика Божијег засијао. Његовим посредством својим сопственим очима можемо се дивити Лепоти Божијој, која је засијала преко иконе св. Саве. Та љубав траје у времену и простору и оставља трагове у историји. То сведочи култура ових Војвођанских простора. То господство Немањића, између осталих димензија раније хришћанске културе, препознатљиво је и ишчитава се данас у разним облицима врлине, које треба открити у равницама и у овој новосадској градској средини. Благодарећи Вашој љубави и пажњи, препознајемо тему иконе св. Саве настале у својеврсном културном амбијенту, где се у начелу култура као таква превазилази. То превазилажење културе у светлости иконе св. Саве у оквиру свете Службе, јесте и нада да ће се у светлости ,,Осмог Невечерњег Дана“ превазићи и рукотворена икона, не само св. Саве, него ће се преобразити целокупна култура као таква. Истина будуће стварности већ се предокуша и заиста можемо да кажемо да ће се целокупна култура преобразити, и овим ставом отварам други део излагања о хришћанској култури у Светлости Иконе Христове. Почео бих овај део мишљу Виктора Бичкова: ,,Могућа је синтеза основних карактеристика источне грчко – римске културе према којој је логика историјског развоја усмеравала јелинизам. Ова синтеза која је значила активно превазилажење културе античког света на новом нивоу, заправо је и почела да се остварује у оквирима хришћанског јелинизма.“ Иако је хришћанска уметност у много чему блиска антици, ипак је чињеница да је она од самог свог почетка себи поставила један нов задатак, а то је учинила због тога што Хришћанство има сасвим другачији поглед на свет и човека. Реч је о увођењу новог стила у уметности, новој тематици и њиховом облачењу у нове облике. На првом месту је било од посебне важности да се на иконама прикаже духовни садржај, односно да се пред гледаоца изнесе она небеска стварност која се не види телесним него духовним очима. Једном речју, „са појавом новог човека појављује се и нови образ који му одговара. – Хришћанство гради свој сопствени принцип живота, своје сопствено светозрење, свој топствени „стил“ у уметности. Насупрот античком погледу на живот и облицима уметничког изражавања који му одговарају, појављује се другачије поимање уметности, другачије уметничко виђење које прекида са оним на коме је почивала уметност античког света“. У изради тог новог хришћанског стила, као што правилно закључује В. Н. Лазарев, били су уложени сви стваралачки напори хришћанских уметника. Из горе изложеног се види да је по православном трезвеноумљу икона, а то значи и култура, неодвојива од Литургије, то јест органски је са њом повезана, испуњена је светошћу и саставни је део литургијске тајне. Дакле, литургијски садржај је један од главних садржаја православне хришћанске иконографије. Уколико би се култура одвојила од Литургије, она би тада изгубила свој свештени карактер, позив и мисао. Као што свету икону као култни предмет не можемо разумети ван Литургије, тако исто ни културу не можемо разумети ако је одвојимо од Литургије, јер Литургија је њен животни простор. Света икона је утемељена на Христу и сва је усмерена Христовим путем. Њен циљ је, по речима преподобног Јустина Поповића, да што више божанског унесе и оствари у човеку и свету око човека; другим речима: да оваплоти Бога у човеку и свету. Другачије речено, „када је истинита, култура, настала из култа, враћа се на своје литургијске корене. У својој суштини, она је потрага за јединственом неопходношћу која ће је извести из њених сопствених граница“.  Православну – хришћанску културу бисмо могли окарактерисати као црквену културу, јер она има духовне корене, садржај и димензије. Свети Василије Велики је изнео свеправославно мишљење по којем у човеку постоји пламена и урођена жеља за лепим. Међутим, лепота у литургијском живопису је духовна лепота, а не телесна. То и јесте разлог што у православној (= византијској) уметности влада категорија узвишеног, и у њој је све јасно, једноставно, богодолично и човекодолично. У православној хришћанској култури Дух Свети је њен унутарњи покретач и динамична чињеница, и због тога је православна хришћанска иконографија богословска уметност. Истинска култура је незамислива без утицаја Светога Духа, а духовна слобода је немогућа изван културе која органски израста из култа и из богослужења, сачувавши дубоко јединство са њим. Управо је слобода најзрелији плод културе, и то плод хришћанске и у суштини европске културе, чији је носилац Црква. Имајући у виду богооткривену истину да је човек створен по лику Божијем, и да је личносна икона Живога и Тројичнога Бога, тада слободно можемо рећи да је „земаљска култура икона Царства Небеског“. Неопходно је поменути да је икона у развоју православне хришћанске културе одиграла и игра значајну улогу јер је она савршено оваплоћење естетског. Међутим, потребно је рећи да иако је Хришћанство најузвишенији израз културе, јер је реч о новом и – најсавршенијем култу, новом начину богослужења живом Богу и општења са Њим, ипак постоји суштинска разлика између световне и Црквене уметности. Црквену уметност, за разлику од световне уметности, одликује светост и присуство нетварних Божијих енергија у духовном пресаздавању и обликовању тварнога света. Управо се у томе и састоји суштинска разлика између православане – хришћанске уметности с једне стране, и световне уметности, с друге. ,,Духовна уметност не подражава ни природу, ни материјални свет, ни произвољне ликове из људске маште, него ствари које припадају царству духа, служећи се при том сакралним и симболичним формама и мистичким бојама. Она није извештачена и уображена, него једноставна и смерна. Не служи људским страстима, него Богу. Није индивидуална, него свечовечанска, јер није вођена личним, субјективним склоностима, или световним укусом свога доба, него Предањем и Божанском благодати. Византија је пример једне такве уметности“. Још ћемо рећи и то да је „мисао Отаца једна грандиозна филозофија стварања. Она је много више од оправдања културе. Када буде служила у Царству Небеском, култура је та која ће оправдати историју, човека и његов свештенички позив у свету“. Као што је правилно примећено од стране православних истраживача, „култура је коришћена за проповед Јеванђеља, премда није увек била прихватана као органски елеменат хришћанске духовности. С друге стране, тешкоћа је у самој природи културе. Принцип на којем је заснована грчко-римска култура је савршена форма у границама коначног времена, што је потпуно супротно идеји бесконачног, Откривењу. Не прихватајући смрт која погађа и њу саму, она не прихвата ни оно што је трансцендира, опире се есхатону и затвара у ток историје. Међутим, ,,обличје овога света пролази“, и треба пазити да се не праве идоли, да се не падне у илузију ,,земаљских рајева“, чак ни у утопију да се Црква поистовети са Царством Божијим. Православље је одувек имало позитиван став према култури, или боље речено, култура је прожета Хришћанством и без њега она је незамислива и била би мртва. Чувена је мисао Јустина Мученика и Философа да све оно што је од било кога прелепо, припада нама хришћанима. Заиста је тачна Јустинова примедба када се има у виду чињеница да је Хришћанство при свом ходу пригрлило елементе са којима се срело и обликовало их својом мишљу и снагом. Тако је хришћанска уметност позајмила хеленске и оријенталне елементе, обликовала их и уклопила у своју материју да би се развила. Отуда у уметности Православља туђи елементи нису остали недирнути, онакви кави су нађени у својој природи, него су отеловљени у хагиографи ју тек онда кад су духовним рођењем променили стил и структуру“. Дакле, православни хришћански уметници иако су се у свом раду користили античким уметничким наслеђем, ипак су у трагању за новим уметничким исказима свему томе давали једну потпуно нову садржину, продуховљеност, нов смисао и све су прилагођавали служењу хришћанској вери, хришћанском погледу на свет и човековом спасењу. У том смислу, по православном поимању, васцели човеков живот, а то значи и култура, требало би да има своју основу на догматском учењу и да се на том учењу темељи, то јест потребно је да Православље постане правоживље јер, како дивно каже Свети Григорије Нисијски, хришћанство је огледало природе Божије. У наставку истичемо да је православна (црквена) иконографија неодвојива од догматског учења Православне Цркве и да управо због тога она изражава одређене богооткривене истине; Ликови Светих на иконама су слике једног другачијег света од овоземаљског, пролазног, трулежног и смртног света који сав у злу лежи. Ликови Светих на православним светим иконама узносе и узводе човека иконопоштоваоца у тај духовни и небески свет, док западна уметност оставља човека у овом земаљском свету безнадежног и безоријентисаног. Једном речју, западна религиозна уметност је до краја захваћена духом овога света (= секуларизацијом), док је православна свештена уметност у ствари католичанска, општесветска, а не индивидуалистичка и уско национална, уметност која је сва прожета нетварним Божијим енергијама и неодвојива је од црквеног, саборног и богослужбеног живота. Слажемо се са мишљењем Павла Евдокимова, када он говорећи о култури карактеристично примећује да култура, ограничена каква јесте, продире у ствари и бића све до Божије мисли о њима, до откривања логоса бића и њихове преображене форме. Икона у томе успева, али се смешта ван културе као „слика водиља“, јер садржи непосредну визију, отворена врата ка „осмом Дану“. Али, овде ћемо још додати да „само православни култ рађа православну културу“, и да је без знања Светога Предања и патристике немогуће разумети европску културу. И зато је незамисливо да онај који не познаје Божије Откровење, које је изражено у Светом Предању и Светом Писму, које је уствари кључ културе и ко хоће да ишчита хришћанску, православну, српску, свесловенску културу, он треба да познаје свето Писмо и Свето Предање, а то је немогуће без Светих отаца. Нека би дао Бог да идемо у том правцу да очувамо меру живота, ону коју су задобили Свети оци и свети Сава, меру између вере, културе и живота, између науке, богословља и уметности. Тешкоће нашег времена нису условљене само процесима промене друштвеног уређења, него и непоколебљивим ауторитетом науке, културе и књижевности. Тек када се обрате истинским изворима моћи ће да васпоставе своје погажено достојанство. Не треба се удаљавати од општег културног процеса – као што је очување Светосавског (Косовског) Завета стални процес – увек осмишљавајући место и улогу националне културе. Нека би дао Господ да мудро узајамно радимо на Доброти, Истини и Лепоти. Пре него што завршимо са словом о Светлости од Светога Саве, треба нагласити да је код њега знање од Светлости, а не Светлост од знања, а то потврђује уместо закључка поменуто слово: Похитајте, браћо, и с љубављу сачувајте заповести моје да рајских радости истинити наследници будемо и достојни Славе небеске светлости коју нам доликује у Господа молити.   Не оне Светлости што на Истоку исходи и на Западу заходи, што с временом окончава и што се наиласком ноћи одељује, коју заједно са животињама видимо Но молимо Светлости коју видети можемо с једним анђелима, којој ни почетак не почињен ни крај не ишчезава.   Епископ Јован (Пурић)
    • By PredragVId
      У Русији замироточила икона Мајке Божје «Знамење»

       
      У Тулској епархији Руске Православне Цркве замироточила је стара икона Мајке Божје «Знамење», саопштила је Московска Патријаршија, пренео сајт московског Сретењског манастира "Православие.ру", као и интернет страница Митрополије црногорско-приморске Српске Православне Цркве.
      У селу Урусово у руинираном Михаило-Архангелском храму, који припада Богојављенском храму града Венева (Тулска епархија), замироточила је икона из XVIII вијека Мајке Божије «Знамење», саопштава Патриархия.ru.
      Мироточење је примећено од 8. фебруара, откада икона мироточи сваких неколико дана. Чињеницу мироточења иконе потврдио је протојереј Николај Дудин.
      Према сведочењу очевидаца и настојатеља Богојављенског храма града Венева протојереја Олега Алејникова, који служи у селу Урусово, стару икону прије тридесет година нашао је на тавану напуштене куће сељак из Островке Анатолиј Николајев. Икона је привукла његову пажњу јер је на њеној полеђини насликана Мајка Божја «Чаша која се не испија».
      Чувар иконе је завјештао да се она након његове смрти преда храму, што су рођаци и учинили на јесен 2019. године.
      Извор радио Слово љубве
    • By Поуке.орг - инфо
      На интернет страници Преосвећеног Епископа моравичког Антонија, старешине Подворја СПЦ у Москви и викара Патријарха српског, 24. марта 2020. је објављено да је на дан празновања чудотворне иконе Пресвете Богородице Државне, у недељу 15. марта 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит екатеринбургски и верхотурски Кирил началствовао служењем Свете Литургије у Спомен-храму на Крви, уз саслужење архијереја екатеринбургске митрополије, као и представника Помесних православних цркава.    Бденије уочи празника чудотворне иконе Пресвете Богородице “Државна”     Испред Српске православне цркве на свечаностима је присуствовао Владика Антоније. Тога дана је Митрополит Кирил обележио и 22. годишњицу своје архијерејске хиротоније. У суботу 14. марта 2020. године, на навечерје празника посвећеног чудотворној икони Пресвете Богородице “Државна”, у истоименом храму мушког манастира Светих царских страстотерпаца, Његово Високопреосвештенство Митрополит екатеринбургски и верхотурски Кирил је началствовао служењем свеноћног бденија. Високопреосвећеном Митрополиту је том приликом саслуживао велики број архијереја – представника Помесних православних цркава, који су допутовали у Екатеринбург како би узели учешће у обележавању празника Државне иконе Пресвете Богородице.    Испред Српске Православне Цркве, радост празника је поделио Преосвећени Епископ моравички Антоније, старешина Подворја СПЦ у Москви и викар Патријарха српског.     Извор: Епископ моравички Антоније (Пантелић)
    • By Поуке.орг - инфо
      Бесједа владике Теодосија и оца Макарија на Недељу православља у манастиру Савина. Владика Теодосије служио је помен оцу Јустину, блаженопочившем игуману дечанском и савинском.   Звучни запис беседе   „Неразориви савез између Србије, њене покрајине Косова и Метохије, те Црне Горе и Боке, Херцег Новог, настао је када је ногом ступио на наше тло отац Јустин, ранији игуман савински. Владику Теодосија у Дечанима је управо примио отац Јустин, а он данас после много година служи у Савини. Наша срца су за њега отворена. Он ће предводити историјску литију кроз Херцег Нови, чиме ћемо се уписати у историју, као у древна времена када је Богомајка спасила манастир од разарања, рекао је игуман Савински, отац Макарије, у бесједи по завршетку Литургије.     Извор: Радио Светигора
    • By Поуке.орг - инфо
      У 24. недјељу по Духовима, 1. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Платона и Свете мученике Романа и Варула Отрока, саборно и молитвено било је у острошкој светињи.       Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Бранко Богојевић ластвански парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа.   Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу крвоточиве жене и оживљавању мртве дјевојке, сабранима је бесједио о. Никита, који је између осталог казао да не постоји ништа љепше ни драгоцјеније од чисте и тврде вјере у Бога живога, који је свуда и све испуњава.     – Из вјере као и из извора проистичу сва добра дјела, јер вјера је та која чуда ствара. У данашњем Јеванђељу видимо вјеру жене која је била болесна 12 година од болести опаке, крвоточења, а такве су се жене по Мојсијевом закону називале нечистима. Та жена је потрошила сва своја имања и све своје богатство, вјерујући да ће јој помоћи. Све је било безуспјешно, јер у тим случајевима само Божија рука може да помогне. Чула је за Господа, приступила му, дотакла се Њега и чим Га се дотакла осјетила је да је престала да тече крв из ње – казао је о. Никита и објаснио како је Господ на овом примјеру ученицима показао силу и дубину вјере која спасава.   Заиста је вјера она сила која нас спасава и преображава и која нам даје сваку ревност и сваки подвиг, јер само ко има чврсту вјеру, он чини свако добро дјело , рекао је о. Никита.     – На Божију ријеч све устаје, на Божију ријеч све живи и на Божију се ријеч све одржава, јер Христос јесте Божија Ријеч. Дјевојка је устала, дата оцу, а отац је имао вјеру у Христа и ни најмање није сумњао да Он може да оживи његову кћерку. Зато смо дужни да по вјери ходимо, да по вјери живимо, јер ако вјеру изгубимо, изгубићемо и свој идентитет, и свој живот. Ако изгубимо вјеру, изгубићемо живот вјечни – казао је о. Никита.   Сабрани који посте Божићни пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, међу којима је на велику радост било много дјеце, примили су Свете Тајне Тијела и Крви Господње.     Извор: Манастир Острог

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...