Jump to content

Zašto neki ljudi imaju teži krst?

Оцени ову тему


Recommended Posts

zato što su došli na posao u 4 ujutro...mi što smo došli u minut do 12 noću...dobijamo istu platu

 

...apropro priče iz jevanelja

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мислим да се не може дати једнозначан одговор, а о томе Јеванђеље најбоље сведочи - неко да би прославио Бога, неко да би се смирио, неко јер је јачи... Дакле, може бити било који од тих разлога, па се из тога виде величанственост Божијег промислу, што смем да посведочим и личним искуством. Често ћете и код Отаца наћи доста поука о подношењу крста, а оне се своде на то да их треба подносити без роптања и са захвалношћу. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Према мери  болести добијају се лекови, свакоме различити, некоме горчи некоме слађи, али свакоме по  мери  сопствене болести. 

Свака прича је прича за себе, нема тежег и лакшег крста из Божије перспективе....из наше можда да .  

Прича свакоме позната

Жалио се човек Богу да му је дао претежак крст, и Бог га уведе на једна врата  у којој је било велико мноштво крстова различитих величина, и каже му да бира. Он бирао, бирао и изабрао најмањи. И задовољан показује Богу крст који је изабрао, да би од Бога добио одговор да је изабрао исти онај крст који му је и он доделио.  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Питам се, питам...

Лакше се тежим путем долази до Циља.

Кад би, у лагодним тренуцима, човек тражио и нашао Бога?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 17 минута, Драгана Милошевић рече

Питам се, питам...

Лакше се тежим путем долази до Циља.

Кад би, у лагодним тренуцима, човек тражио и нашао Бога?

Da i onda taj jedan povuče gomilu...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 42 минута, Рапсоди рече

Према мери  болести добијају се лекови, свакоме различити, некоме горчи некоме слађи, али свакоме по  мери  сопствене болести. 

Свака прича је прича за себе, нема тежег и лакшег крста из Божије перспективе....из наше можда да .  

Прича свакоме позната

Жалио се човек Богу да му је дао претежак крст, и Бог га уведе на једна врата  у којој је било велико мноштво крстова различитих величина, и каже му да бира. Он бирао, бирао и изабрао најмањи. И задовољан показује Богу крст који је изабрао, да би од Бога добио одговор да је изабрао исти онај крст који му је и он доделио.  

Da, mada ima i ono da se loza spašava kroz jednog... Primer Branka ne mogu da se setim kako se preziva...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
    • Од JESSY,
      Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.
      Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.
      Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.
      A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.
      Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.
      S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.
      Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.
      Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/
       
    • Од JESSY,
      Roditelji čija deca su do početka pandemije išla na neki sport imaju dosta nedoumica. Sve je više onih koji decu ispisuju sa grupnih treninga jer se plaše da će se u gužvi, u salama zaraziti koronom. Proverili smo da li je bezbedno slati decu na treninge, ali i koliko je opasno to što se klinci manje kreću jer fizičko vaspitanje u školama danas funkcioniše dosta drugačije.
      Ceca Radović, nastavnica fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi Skadarlija u Beogradu, priča za portal Nova.rs kako danas izgledaju časovi fizičkog vaspitanja koji podležu preventivnim merama protiv širenja zaraze.
      “Deca su podeljena u grupe, u jednoj grupi ima najviše 15 đaka, kod mene konkretno trenutno je 12 đaka. I mi smo sada napolju jer je lepo vreme. Radimo na otvorenom terenu bez maski – deca ne mogu da dišu i rade s njima, ali vodimo računa o svim merama”, priča nastavnica koja predaje đacima od petog do osmog razreda.
      Deca sve manje aktivna
      Ona kaže i koje aktivnosti dolaze u obzir u doba korone.
      “Radimo individualne vežbe, trčanja, najviše atletiku, vežbe oblikovanja i elemente različitih sportova, npr. rukometa, košarke, odbojke. Dakle, samo elemente, bez igre jer u toj igri imate napad, odbranu, deca stupaju u kontakt licem u lice…”, priča naša sagovornica.
      Ona napominje i da se posle svakog časa radi dezinfekcija lopti, ruku, brava, posebno jer opasnost vreba u svlačionicama.
      “To funkcioniše, ali za ovih nekoliko meseci od marta, koliko deca nisu išla u školu, mnogo toga se promenilo. Sada ne mogu da istrče ni dva kruga oko školskog terena, oko par stotina metara. To je strašno. I iako su ta deca nešto trenirala, ti treninzi nisu kao što su bili. To je zaista tužna priča. Ne znam kako će deca ući u potrebnu formu. Mi sada imamo jedan čas fizičkog nedeljno, a ne, recimo, tri kao nekad. To je zdravstveni problem”, upozorava nastavnica Ceca.
      A šta nas onda čeka kad uskoro dođu hladni dani i deca budu morala da pređu u sale?
      “Mi imamo salu odgovarajućih dimenzija gde može da bude 15 đaka jer više od toga i ne sme u salu. Mi ćemo se toga pridržavati i moći ćemo da sve ovo što sada radimo napolju premestimo unutra. Uz to, imamo prirodnu ventilaciju za provetravanje, što je dodatni plus. Bićemo napolju sve dok ne bude kiše, a kada uđemo u salu, raštrkaćemo se po njoj, otvorićemo sve što možemo.”
      Međutim, ona napominje da se tim tempom ne ne može doći do zacrtanog cilja.
      “Onda šaljete deci neke linkove sa primerima vežbi koje mogu da rade kod kuće. Ali vi ne možete nikako da znate da li oni to zaista i rade”, priča nastavnica Ceca.
      Kaže da se posledice toga što tokom poslednjih meseci nisu radili kao pre već se vide.
      “Deca su stvarno oštećena zbog nekretanja i sedenja. To su stomaci, to su deformacije leđa, sve je otišlo k vragu. Ali trudimo se da im pomognemo i podignemo svest. I deca sve znaju – da ne smeju da mnogo sede, da treba da se kreću. Stalno im pričam i o ishrani. Oni su svesni, ali teško je sve to sprovesti u delo.”
      Posledice nekretanja
      Pedijatar Slavko Dušanov za portal Nova.rs takođe ističe koje sve posledice nosi to što se deca sve manje kreću, što previše sede, ne trče, ne igraju se, ne vežbaju dovoljno.
      “Zdravstvena posledica usled manjka fizičke aktivnosti, i zbog korone i uopšte, pre svega je nepravilno držanje. Kad radimo sistematske preglede, veliki broj dece, čak preko 70 odsto njih, prema našim podacima, ima nepravilno držanje. To znači da im je kriva kičma, imaju krive noge, slabo razvijenu muskulaturu, ravne tabane, a kičmu i ceo taj kostur drže mišići. S obzirom na to da su deca fizički neaktivna, taj kostur nema šta da drži.”
      Doktor Dušanov priča i da su u posebnom riziku deca u pubertetu.
      “Desi se da u pubertetu deca naglo izrastu 10, pa i 15 centimetara u roku od par meseci i onda tek i roditelji i mi vidimo da na jednom sistematskom pregledu sve bude u redu, a već na sledećem je tu strašna skolioza ili kifoza, tj. pogrbljenost leđa. To onda mora da se rešava ili miderom ili nekad čak operacijom”, upozorava doktor.
      On izdvaja i drugu posledicu manjka fizičke aktivnosti – gojaznost.
      “Deca jedu to što jedu, često nezdravo, a te kalorije koje unesu ne mogu da potroše ako nisu aktivni jer za kompjuterom sigurno neće da ih potroše. Posledica toga bude da zbog gojaznosti već decu u 15, 16. godini imamo na terapiji za visok pritisak. Poznato je i da je među faktorima rizika koji dovode do kardiovaskularnih oboljenja na prvom mestu manjak fizičke aktivnosti”, napominje doktor.
      Dileme nema koliko je sport važan, ali izazovi su veliki ovih dana jer zaraza vreba.
      Atletika da, košarka za neke bolje dane
      Epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović za portal Nova.rs priča o rizicima koje sport nosi, ali priča i koliko je važno da deca ne prestanu da treniraju zbog korone.
      “Vrlo je važno omogućiti deci i mladima da budu fizički aktivni. Problem su, međutim, kontaktni sportovi. Što su sportisti zbijeniji, opasnost je veća, utoliko pre što su zadihani, a duvaju jedni drugima u lice.”
      Doktor izdvaja koje discipline nose manji, a koje veći rizik od zaraze.
      “Najbezbednije su pojedinačne atletske discipline, recimo, skok u dalj ili u vis, bacanje koplja, i tenis, koji je bolji nego, na primer, badmington. Rizik je povišen kada su u pitanju borilački sportovi, naročito ako se smenjuju partneri, kao i kolektivni sportovi, uz određene razlike – bezbednija je, recimo, odbojka od košarke”, napominje epidemiolog Radovanović.
      On kaže i da bi za odlučivanje trebalo da budu ključni lokalni uslovi.
      “Krizni štab, nažalost, ne objavljuje brojeve novootrkivenih po opštinama i/ili gradovima, a takve informacije bi bile vrlo važne. Ukoliko bi neka sredina danima bila bez novootkrivenih slučajeva, mere opreza mogle bi malo da popuste. S druge strane, recimo, danas bi teniseri u Beogradu ili Kragujevcu pre i posle meča trebalo da izbegavaju srdačno i blisko pozdravljanje”, kaže prof. dr Radovanović i zaključuje da život mora dalje da teče, ali lako otklonjive rizike valja izbegavati.
      Dakle, uvek i svuda treba podržavati fizičku aktivnost, ali treba se prilagođavati i aktuelnoj epidemiološkoj situaciji.
      I kad se sve sagleda, jasno je da deca ne treba i ne smeju da se odreknu treninga. Samo treba mudro odabrati sport koji je najmanje rizičan u ovim okolnostima i čuvati i sebe i porodicu koliko je moguće.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/pitali-smo-strucnjake-smem-li-sad-da-upisem-dete-na-sport/
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Glavni imam u Pljevljima Samir Kadripašić kaže da je u životu prvi put ostao bez teksta i da ne zna šta da kaže narodu u tom gradu, nakon incidenata i kamenovanja prostorija Islamske zajednice. 
      Foto: FB
      Kako je kazao za FOS, ljudi u Pljevljima su u panici.
      "Non stop me zovu, ne znaju kako da se ponašaju ikako da se postave u svemu ovome. Vjerujte mi da sam prvi put ostao u životu bez teksta i da ne znam šta da kažem narodu", dodao je Kadripašić. 
      Prostorije IZ u Pljevljima kamenovane su sinoć a ostavljena je i, kako kaže imam, morbidna poruka "da će Pljevlja postati Srebrenica". 
       
      Foto: FB "Radi se o pojedinačnim ispadima koji žele sigurno da izdominiraju sa ovim šovinističkim napadima. Vidjećemo šta će dalje biti, a ja nadam se da će policija i tužilaštvo sve riješiti na najbolji način", navodi Kadribašić. 
       
      Foto: FB Imam očekuje od države da zaštiti muslimane u Pljevljima. 
      "Ne samo nas, nego sve građane Crne Gore treba zaštititi od ovih fašističkih ispada", naveo e Kadribašić. 
      Povodom incidenata aktivisti Koalicije za Budućnost su protestovali ispred Centra Bezbjednosti Pljevlja odakle su pozvali načelnika CB Dragana Slavulja i komandira stanice policije Milana Jovića da saopšte imena počinioca ovih činova vandalizma. 
       
      Foto: PV Informer "To je jako bitno i jako ohrabrjujuće. Šta da kažem, osim da sam zahvalan. Cio vijek se ovdje družimo međusobno, komšije smo tako da apsolutno razumijem i taj postupak", naveo je imam. 
      Delegacija Ministarstva za ljudska i manjinska prava boravi danas u posjeti Pljevljima. Delegaciju čine Aleksandar Saša Zeković, državni sekretar Ismet Latić, direktor Direktorata za odnose sa vjerskim zajednicama i savjetnica Mirela Ramčilović.
      Najavljeno je da će delegacija posjetiti opštinu Pljevlja, Islamsku zajednicu, Centar bezbjednosti a razgovaraće i sa žrtvama nasilja i napada.
      U Pljevljima su i reis IZ Rifat Fejzić i više članova Mešihata Islamske zajednice. 
      Incidente u Pljevljima osudile su brojne partije u Crnoj Gori, kao i Mitropolija crnogorsko-primorska. 
    • Од JESSY,
      Na uzrastu između druge i šeste godine roditelji mogu da primete kako deca ponavljaju početni glas, slog ili cele reči i ono što prvo pomisle je da dete muca.
       
      S obzirom da se to događa tokom ranog razvoja i da je odraz stanja na misaono-verbalnom planu deteta, takvo mucanje nazivamo razvojnim. Ono je najčešće samo prolazna faza koja je u vezi sa intenzivnim razvojem govora u tom periodu, iako simptomatski liči na pravo mucanje.
        Da pojasnimo. Deca na uzrastu od dve godine počinju da spajaju dve ili tri reči u rečenicu. Tempo govora je spor, izgovor nepravilan. Nešto kasnije, rečenice postaju duže a deca brže govore, imaju sve više toga da kažu. Rečnik je bogatiji iz dana u dan. U govoru može doći  do oklevanja i moguće pojave „prvih poštapalica“ mmm…pa…kao…ovaj….onaj. Neka deca počinju da ponavljaju glasove ili slogove najčešće na početku rečenice, jer njihov govorni aparat nije spreman za takvu produkciju. Ova ponavljanja u ranom uzrastu smatraju se normalnim ukoliko se ne ponavljaju prečesto. Na tečnost govora utiču zrelost govornih mehanizama koji su neophodni za pravilan izgovor i bogatstvo reči potrebno za taj uzrast.
       
×
×
  • Креирај ново...