Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest Alefshin

Православна духовна музика

Оцени ову тему

Recommended Posts

...? ???? ? ?? ??????? ???????, ???????.

?? ???????-Svetilen:

Krst na vrhu Srbije_Pirg

Krst na vrhu Srbije_Pirg

Iznad greha i smrti_Pirg

Iznad greha i smrti_Pirg

Vidovdan i Himna Kosovskih junaka_frula

Vidovdan i Himna Kosovskih junaka_frula

HVALA za ovo winter

nisam uspela da ih prona?em an You Tube winter

Share this post


Link to post
Share on other sites

Агни партене... а десно, испод имена аутора који је ово оставио на јутјуб, кликните more info и изаћиће текст песме на грчком. Одлично за вежбање грчког језика  winter

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У периоду од 16. до 22. јула 2019. године на Косову и Метохији одржана је друга Призренска летња духовна школа. Школу је организовала Епархија рашко-призренска уз помоћ вероучитеља Дарка Николића и Немање Протића из Београда, уз подршку Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије.
      Полазници школе су студенти на државним универзитетима у Србији, који су се пријавили за летњу духовну школу и били изабрани после разговора са организаторима. Они су имали прилику да се упознају са светињама и културним наслеђем на Косову и Метохији и да кроз предавања и разговоре са људима који тамо живе истински упознају јужну српску покрајину.
      Нагласак је био на мистагогији - полазници су учествовали на светим Литургијама, свако јутро у другој светињи: Светим Архангелима, Девичу, Грачанаци, Драганцу, Дечанима и Бањској. У Призрену, Грачаници и Девичу са полазницима школе био је и протојереј-ставрофор Радивој Панић који тренутно служи у српској парохији у Бриселу и који је и прошле године дао значајан допринос организовању летње духовне школе у Призрену. 
      Организоване су посете Пећкој Патријаршији и Богородици Љевишкој које се, заједно са Грачаницом и Дечанима, налазе на Унесковом списку светске културне баштине. Неизбежна је била посета Газиместану као и самом граду Призрену, својеврсном музеју на отвореном у коме данас постоји сачуваних чак десет цркава од којих су половина из четрнаестог века. Овогодишња Призренска летња духовна школа завршена је посетом Високим Дечанима, Пећкој Патријаршији и Бањској.
      Епископ рашко-призренски Теодосије служио је свету Литургију у манастиру Високи Дечани. Поред монаштва и верника у Литургији су учествовали и полазници друге Призренске летње школе са својим вероучитељима. Пре Литургије крштене су четири студентикње, полазнице летње школе. Епископ Теодосије је благословио славско жито у част Светог великомученика Прокопија - имендана дечанског монаха Прокопија. На крају Литургије Владика се надахнутим речима обратио студентима упутивши их на пример великох светитеља.
      После славског ручка студентима се обратио духовном поуком игуман манастира архимандрит Сава, који им је са благословом епископа Теодосија поделио сертификате за учешће у Призренској духовној школи. 
      -Потребно је не само речима да волимо и подржавамо Косово и Метихију и наше људе који живе на овим просторима, већ и да их посећујемо и да тиме покажемо да Косово и Метохија није само један географски појам, једна територија која је важна само онима који овде живе, већ да су Косово и Метохија много више од тога: наше биће, наш живот, наше постојање, поручио је владика Теодосије и истакао да су на Косову и Метохији корени наше Цркве и нашег народа и да ми из тих  наших корена црпимо на првом месту духовну снагу а потом и све остало:
      -Као што биљка црпи сокове из земље тако и ми где год да се данас налазимо широм ове земље црпимо ту духовну снагу са Косова и Метохије. Зато и они који живе на овим просторима и они који у срцу свом носе Косово и Метохију, они се сусрећу овде и на најбољи начин показују да Косово и Метохија нама припадају не зато што смо ми то присвојили, него зато што нам је то од Бога дато, рекао је владика Теодосије. 
      Владика је благословио полазнике Призренске летње духовне школе пожелевши да “благослов светиња које су посетили понесу са собом, да их тај благослов дуго прати  и да свуда сведоче осећај који су стекли током летње духовне школе да је Косово и Метохија  живо и да као такво никада не може бити отето и одузето нама који смо овде и онима који Косово и Метохију носе у својим срцима“.
       
      Извор: Епархија рашко-призренска
    • Од Логос,
      Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у манастиру Михољска Превлака код Тивта од 23. јула до 3. августа 2019. године одржаће се прва међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“.

      Организатор академије је Митрополија црногорско-приморска и манастир Михољска Превлака. Академија је изразила спремност за широку међудржавну сарадњу и учешће свих компетентних, садржајних институција и појединаца који могу дати допринос развоју стваралачке, научне и духовне мисије и у том смислу ове године остварила је сарадњу са Фондом браће Трубецкој (Москва - Тула) и Одељењем за младе Московске Патријаршије.
      Учесници академије су угледне академске личности из Црне Горе, Србије, Републике Српске и Хрватске, чија ће предавања из угла различитих дисциплина промишљати питања односа хришћанства и савремене кризе личности и културе; религиозне мисли у философији; религиозног духа у уметности; историје и традиције; развоја савременог света и хришћанског одговора; хришћанског духа и уметничких пракси (музика, иконологија, филм…); будућност Европе и религије у њој; глобалистички утицаји на религије; утицаји великих сила на национализам на Балкану итд.
      Основна замисао организатора је да у времену изражене духовне кризе, присутне нарочито код младих, посредством предавања и разговора укаже на путеве којима се долази до Смисла/Логоса (код великог броја данас помраченог или изгубљеног), превасходно посредством увођења у начела хришћанске просвећености, истичу организатори.
      Академију ће у уторак 23. јула 2019. године у 9,30 часова отворити Његово Вископреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије предавањем на тему „Хришћанство у савременом свету“, после чега ће о хришћанству и савременој култури говорити архимандрит Јефимије Мојсејев.
      Најављено је учешће отаца Георгија Бељкинда, Гојка Перовића и Александра Јовановића, академика Бранка Летића, Драгана Симеуновића и Синише Јелушића, проф. др Јелице Стојановић, проф. Марије Таланкине, др Влајка Пановића, др Биљане Анђелковић, проф. Дмитрија Таланкина, проф. Александра Закуренка, проф. др Марије Летић, проф. Марине Бељкинд, мр Луције Ђурашковић, др Горана Шарића, доц др Владана Бартуле, Михаила Волохова, др Васиља Јововића, др Светозара Лутовца, Селимира Радуловића, Радомира Уљаревића, Илије Лакушића и Алине Соловјеве.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Са благословом Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у манастиру Михољска превлака код Тивта почела је са радом  Међународна духовна академија «Свети Јевстатије Превлачки» која ће бити, уз Божију помоћ, мjесто окупљања за све народе васељене жељне истина и пута који воде у Живот.
       
      Прва сезона МДА „Свети Јевстатије Превлачки“ почеће љетњом школом 23. јула – 3. августа. Организује се у сарадњи са Фондом браће Трубецкој (Москва – Тула) и Одјељењем за младе Московске патријаршије РПЦ, а одржава на простору манастира Михољска Превлака, саопштено је из Академије.
      Основна замисао организатора је да у времену изражене духовне кризе, присутне нарочито код младих, посредством предавања и разговора укаже на путеве којима се долази до Смисла/Логоса (код великог броја данас помраченог или изгубљеног), превасходно посредством увођења у начела хришћанске просвећености, истичу организатори.
      Додају да би предложени приступ повезивао значење свих предложених тема, са циљем духовног уздизања, васпитања и развоја личности младих, до којих нам је у овом времену искушења посебно стало.
      Предавања у оквиру прве сезоне ће укључивати следеће тематске области:
      1. Хришћанство и савремена криза личности/културе
      2. Религиозна мисао у философији
      3. О религиозном духу у умјетности
      4. Хришћански дух и умјетничке праксе
      5. Историја и традиција
      Међународна духовна академија «Свети Јевстатије Превлачки» није „манифестација“ већ је осмишљена као врста института, прије свега охристовљивања, освешћивања, одбране, пресијавања, филтрирања, пробирања, издвајања, и одбацивања оних наметнутих, наметаних понекада и под присилом са тенденцијом одузимања сваког људског права, ставова, утицаја и покрета, који су угрожавали сва поља духовног, душевног и физичког живота православног народа широм Васељене. Ова духовна академија је нека врста „штита“, спартанске формације, гдје сваки појединац штитом своје вјере, љубави и истине чува оног до њега не дајући тиме ни најмањег простора непријатељу да продре у заједницу браће, мјесто гдје се открива и освјетљава она непозната друга, невидљива сфера, обитавалиште истине, апостолског достојанства и светоотачког предања, духовног приступа савременом животу и поретку, свештени простор у коме ће се људи напајати изворним вриједностима, за који су наши преци неријетко и животе давали.
      „Слиједећи пут просвјетитеља нашега народа, Светога Саве, ми ћемо се држати, по ријечима Светог оца нашег Аве Јустина, светосавске философије свијета, прогреса, културе, друштва, вриједности и мјерила као и просвјете и тиме на овоме древноме мјесту наставити тамо гдје су они привремено били приморани да се зауставе…“, поручују из Академије.
      Академија «Свети Јевстатије Превлачки» мислено се рађа још у периоду 2008-2010. године, када су се у манастиру Михољска превлака одржавала честа предавања и духовне вечери на разне теме попут: «Живот балканских хришћана у вријеме Отоманске владавине», «О мисионарењу и дјеловању секти», «Утицај телевизије на васпитање дјеце», «О наркоманији» итд. Идеја за оснивањем једне институције од духовног, друштвеног, културолошког, васпитног, умјетничког, националног значаја и интегритета, као што је академија Светог Јевстатија Превлачког, живјела је од тада у срцу и уму мање групе људи, који су једномишљенички били усмјерени на унапређење духовног простора Балкана, као и насушне потребе за формирањем духовне академије едукативног карактера, у којој ће будући нараштаји моћи да обликују своје биће, као што су то радили у манастирским школама у периоду светих Немањића.
      Иницијативу за оснивање покренули су игуман древне Зетске епископије, данашњег Манастира Светог Архангела Михаила на Михољској превлаци, архимандрит Бенедикт и доктор политичких наука Светислав Лутовац, који су потом иницирали и затражили благослов од Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, како би тај пројекат био реализован уз Божји благослов. Након добијања усменог и писменог благослова 12. 04. 2010. године у акту АЕМ бр. 491 Митрополије црногорско-приморске, ова активност се интензивира, допуњавају се идеје, којима се проширује кадровски састав прикључивањем професора доктора Синише Јелушића и мр. Славка Крстајића.
      12. маја 2019. године добијен је благослов Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија за одабир назива Академије – »Међународна духовна академија Свети Јевстатије Превлачки».
      Након тога интензивира се концепција, план и програм рада будуће међународне духовне академије, институције која ће произилазити из литургијског простора Цркве и њој блиских интелектуалних кругова, слиједећи тиме пут наших предака и отаца на челу са Светим Савом. Закључено је да је оваква институција апсолутно потребна на нашем духовном простору и да ће њени циљеви бити унапређење духовности, књижевности, умјетности, науке и културе, као и очување традиционалних вриједности, породичних вриједности, јединства православних народа и свих њима блиских пријатељских народа и етноса.
      Међународна духовна академија Светог Јевстатија Превлачког нема никакве донације, никакву финансијску помоћ од било које државне институције или органа, већ се организује „о свом руву и круву“, под покровитељством Митрополије црногорско-приморске, али су зато, како истичу, потпуно независни и слободни у избору тематских оквира, смјерница и уопште устројства у својој дјелатности.
      Зашто баш ,,Међународна духовна академија’’ на Михољској превлаци? Манастир Светог Архангела Михаила на острвцету Михољска превлака у близини града Тивта у Боко-которском заливу био је одувијек центар духовног живота нашег народа. Археолошка истраживања су показала да је острво насељено још од римских времена. Најстарији трагови постојања хришћанских заједница на овим просторима потичу са краја 3. вијека. Упркос бројним пустошењима и рушењима, у најездама варварских племена и различитим војним походима, археолошка истраживања свједоче о 1700 година постојања хришћанског живота на овоме мјесту. Почетком 13. вијека Манастир Светог Архангела Михаила обнавља Свети Сава, први архиепископ српски, уз помоћ свога брата краља Стефана Првовенчаног (касније у монаштву монах Симон). У обновљеном манастиру успостављено је сједиште епископије Зетске.
      Манастир Светог архангела Михаила, утемељен на изворном православном монаштву, одмах се прославио. Први епископ био је Иларион, један од најугледнијих монаха Хиландара. За игуманско и епископско достојанство на Превлаци везује се и Свети Арсеније Сремац. Потоњи архиепископ, Свети Евстатије, по којем ова Академија и носи име, био је прво игуман Превлачки, затим игуман Хиландара, а потом је постављен за епископа Зете. Будући дубоких коријена, Манастир је одмах постао средиште свеколиких дјелатности, које су током XIII-XIV вијека обиљежене у Боки особеним умјетничким изразом, прожетим грчким и италским утицајем. Преписивачка дјелатност у Манастиру славна је по Иловичком законоправилу Светог Саве из 1262. године. Богата иконописачка дјелатност може се донекле сагледати по бокељским иконама, од којих су неке, несумњиво, настале по узорцима из превлачких храмова. У манастирској метохији, богатој иловачом, настале су грнчарске радионице, које су својим производима снабдијевале друге манастире и Немањићки двор. Привредна снага Манастира, са његовом метохијом, била је велика (Луштица, Кртоли, дио Грбља и јужна страна Врмца). Свети манастир снабдијевао је друге манастире уљем, сољу, рибом и осталим производима мора. По предању, маслиново уље је каменим цјевоводом дотицало из подловћенских млинова (Краљичин Млин у Радановићима) до Бачви, зиданог складишта под сводовима, чији се остаци и данас могу видјети испред моста који прелази за Превлаку, изнад паркинга.
      Цар Стефан Душан, средином 14. вијека, подиже Зетску епископију на ранг Митрополије, а манастиру даје статус Свештене царске лавре. Манастир на Михољској превлаци доживио је судбину свих својих претходника на том мјесту, срушен је средином 15. вијека. Рушењу је претходило тровање скоро цјелокупног манастирског братства, које је бројало преко 70 монаха. Сједиште митрополије је након неколико привремених сједишта пресељено на Цетиње 1485. године.
      Линкови страница на којима можете да пратите распоред и активности Академије:
      Фејсбук страница Манастира: https://www.facebook.com/MiholjskaPrevlakaMonastery/ 
      Фејсбук страница Духовне академије: https://www.facebook.com/mdasvetijevstatije/
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У навечерје празника Светог цара Константина и царице Јелене, у недјељу 2. јуна 2019, у Никшићу је, поводом прослављања значајних јубилеја: 800 годишњице аутокефалности СПЦ, 800 годишњице оснивања будимљанско-никшићке Епархије и 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија одржана је Духовна академија „800 година аутокефалности СПЦ – са Светим Савом кроз вјекове (1219 – 2019)“.

      Сабрање је благословио Преосвећени владика Јоаникије, поздрављајући уважене госте: Њихова високопреосвештенства Архиепископа верејског Г. Амвросија, ректора Московске духовне академије и Митрополита дабро-босанског Г. Хризостом, Њихова преосвештенства епископе: милешевског г. Атанасија, буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и славонско-пакрачког г. Јована, те бројне званице, представнике друштевено-политичког и јавног живота, свештенство, монаштво из више наших епархија, и публику која је испунила салу Никшићког позоришта.
      Епископ је навео је да поменуте јубилеје СПЦ и Епархије будимљанско-никшићке прослављамо као наставак великог јубилеја 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети цар Константин хришћанима дао слободу, што је са нашом вјером, истакао је владика, за Цркву и њен вјерни народ, најдрагоцјеније и дан данас. Прослављајући велики јубилеј СПЦ – 800 година од њеног оснивања, истовремено прослављамо и велики јубилеј свих светосавских епископија, међу њима и Епископије будимљанске, коју је Свети Сава, подсјетио је Његово преосвештенство, устројио у манастиру Ђурђеви Ступови, а за првог епископа будимљанског поставио свог ученика, студеничког монаха Јакова.
      Кључна личност тих великих догађаја  је Свети Сава, који је познат у свом народу по његовој светости, духовности, молитвености, чистоти, учености, родољубљу, великим способностима, исказаним приликом утемељивања своје Цркве.
      „Ми у Цркви, Христа Господа доживљавамо као камен темељац, крајеугаони камен на коме се цијела грађевина гради, истовремено и као главу Цркве, али и Божји архијереји, као што је био Свети Сава, који су се са Христом сјединили и поистовјетили, добијају од Њега те благодатне силе да творе дјела непролазног значаја“.
      „Кад из данашње перспективе погледамо на прошлост видимо да је дјело Светог Саве цјеловито, нетакнуто, да је кроз вријеме унапријеђено и, како вријеме пролази, све више схватамо значај свега што је радио, сагледавамо његову светитељску личност, која се толико уградила у нашу историју, у наш живот, нашу духовност, у нашу душу, наше осјећање, наше памћење, да је он кључно име на коме се гради наш идентитет“, указао је Епископ Јоаникије.
      Говорећи о томе колико је било важно културолошко утемељење нове аутокефалне Цркве, Владика је констатовао да је светосавска аутокефална Црква саграђена на јеванђељским вриједностима, на светим храмовима, Мирослављевом јеванђељу, на блиставој култури, писмености, духовности, светитељству и једино на тај начин, сматра он, се може разумијевати аутокефалност, самосталност једне Цркве.
      „То није одвајање, него када Црква Божја саборно препозна да је неки народ, нека Црква достигла ту мјеру духовног узраста да може да чува вјеру православну, да се држи Јеванђеља, да не подлијеже свакодневним утицајима овог свијета, да су њени крмароши, који воде брод своје Цркве и свог народа, сигурни, да су спремни да се жртвују за љубав и да успоставе заједништво са осталим народима, када су спремни да чувају јединство вјере и Свете саборне и апостолске цркве, онда се таквој Цркви, таквом народу може додијелити самосталност“, рекао је владика.
      Осврнуо се на личност Светог Саве, који је српски народ увео у заједницу културних, просвећених, православних, цивилизованих народа. Он је, истакао је Епископ Јоаникије, дао је највећу мјеру духовности, култури, умјетности.
      „Свети Сава је утемељивач правног поретка на коме се изграђивала средњовјековна српска држава, а те вриједности се и данас чувају и то је оно што је најважније да сачувамо и за нашу будућност. Надахнуо нас је слободом хришћанском, прије свега, слободом од гријеха, слободом коју ниједна земаљска сила не може да одузме, па смо тако, жртвујући се за своју вјеру, вјерни завјету слободе, светосавском завјету, узишли на своју голготу на Косову, прије толико вјекова. Сједињујући се са распетим Христом, доживјели смо, у правом смислу ријечи, и силу Његовог васкрсења“.
      „То је коначно утврдило и утемељило наш идентитет. Данас они који говоре да се треба ослободити Косова и приче о Косову, а започети неку другу причу, понављају оне богохулне ријечи које су фарисеји и неријатељи Христа Господа довикивали Њему. То је завјет Крста и Васкрсења, завјет наше свете вјере у којој имамо и слободу. Вријеме је показало да када је год наш брод био уздрман у нашој историји, он је опстао, увијек смо васкрсавали, утврђивали свој идентитет и изнова се враћали Светом Сави“, казао је владика будимљанско-никшићки.
      Оцијенио је да се данас у Црној Гори говори се о томе како једним потезом неког прописа или закона требају све светиње, које је наш народ градио и посвећивао Цркви и слави Божјој, да се препишу на државу.
      „Постоји нека потреба у данашњем времену да се све преименује и Црква, и храм, и језик, и народ, да се све изокрене да би се с њиме лакше могло манипулисати. Послије 1700 година и више од Миланског едикта, који је један од темељних вриједности европске и свјетске цивилизације, јер прописује, не само слободу вјернима и свим вјерама, него да су неприкосновена црквена имања и храмови, да у то држава не смије да дира, да то припада вјери и цркви, у Црној Гори, када прослављамо велики јубилеј 800 година СПЦ, 800 година стварања, страдања, мука, борбе за опстанак, послије толико великих, славних и узвишених дјела, ми смо овдје изложени најприземнијих провокацијама и злим наумима којима се морамо као народ одупријети“.
      Позвао је вјерујући народ да заједно заблагодаре Свевишњем за милост коју је изливао током ових осам вјекова, Који је српски народ миловао својом очинском десницом, кријепио, снажио, сабирао и дао нашем народу и нашој Цркви такве дарове и светиње.
      „Народ који је родио толико светих, народ који је принио Богу од свог чистог срца и слави Божјој своје свете и своје храмове, своје најузвишеније вриједности, тај народ има темељ и ако смо свјесни тог темеља, а то је Христос, ми имамо и садашњост и прошлост и будућност“, закључио је Преосвештени Епископ.
      Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, навео је, поводом обиљежавања 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, да је владика Јоаникије хиротонисан на Цетињу у чин епископа од стране Патријарха српског господина Павла, уз саслужење 13 архијереја, управо 3. јуна 1999. Свети архијерејски сабор СПЦ на мајском засједању 2001. основао/обновио је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, а идуће, 2002. изабран је за Епископа будимљанско-никшићког. Устоличење је обављено 4. августа у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште Епископије будимљанске.
      „Од избора за Епископа будимљанско-никшићког Епископ Јоаникије, заједно са свештенством, монаштвом и вјерним народом, наставио је и покренуо у повјереној му Епархији свецрквено-народну обнову. Велики број санираних, реконструисаних и новосаграђених храмова, црквишта, парохијских домова, манастирских конака представља веома значајну градитељску епоху у историји ових простора. Ова обнова храмова, манастира није само обнова споменика културе, већ центара духовног живота.
      Обнови свештенства и монаштва поклоњена је посебна пажња са циљем да, као некада, у Епархији не буде ни једног мјеста, нити већег села у којем би био храм и парохија без пароха. Оживљени су манастири, попуњене парохије, а веома битан дио црквеног живота јесу многобројне духовне академије, нарочита пажња посвећена је светосавским академијама. Црквене литије се крећу нашим градовима и селима, њихов број је све већи. Не треба помињати колико Световасилијевска литија у Никшићу значи, не само за нашу Епархију, већ за цијелу СПЦ“, рекао је, између осталог, свештеник Јокић.
      У наставку академије представљена је новообјављена књига „Свјетлост свијетли у тами“ Преосвећеног Епископа Јоаникија. О књизи су говорили Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован и академик Јован Делић.
      У културно-умјетничком дијелу академије наступили су хорови Светог новомученика Станка, Преподобне мати Ангелине, вокална солисткиња Тијана Блечић уз клавирску пратњу проф. Гордане Милатовић.
      Поводом 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, Преосвећени владика Јован уручио је панагију од седефа – дар Патријарха јерусалимског Теофила III.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) на трону ове древне Епархије Српске православне цркве налази се непуних пет година. У том периоду доста тога се направило на духовном и културном, али и материјалном плану у западној Славонији. Са њим смо разговарали о активностима и плановима унутар саме Епархије, али и о друштвеним темама које су незаобилазне када је ова Епархија у питању, али и сам владика лично.

      Преосвећени владико, на челу сте једне историјски значајне, али ратом опустошене Епархије. Колики и какав терет те две чињенице представљају за Вас лично, Ваше свештенство и преостали српски народ овде?
      – Нажалост ми нисмо пострадали само у овом рату него и више током Другог светског рата. Сама чињеница да се Јасеновац налази на територији Пакрачко – славонске епархије довољно говори о размерама страдања нашег народа овде. С друге стране то страдање не сме да засени чињеницу да смо ми једна од древних и најстаријих Епархија Пећке патријаршије, да смо ми овде као Епархија и као епископско седиште у Славонији од 16. века, од времена када у овим крајевима настаје манастир Ораховица, где је испочетка било седиште наше Епархије, али и касније поготово од времена Арсенија Чарнојевића када се седиште Епархије налази овде у Пакрацу и ја сам 22. епископ на том трону. Ова Епархија која покрива западну Славонију, а до 1991. године покривала је и део источне Славоније где се сретала са Бачком и Сремском епархијом, она је пре свега произвела светост, прво монашким животом, јер овде су постојала три манастира, али и огромним културним благом које је створено у то време јер овде је најпознатија ствар, поред несрећног и васкрслог Јасеновца, управо библиотека наше Епархије или, како се она у старини звала, Епископска књижница у Пакрацу. Она је друга у свету по броју раних јужнословенских штампаних књига и светски је чувена. Носећи све то носимо и ово страдање које се десило како у Другом светском рату, тако и сада деведесетих година прошлог века. Ми овде имамо наш народ којег је много мање него што га је било до 1991. године, а с друге стране имамо то велико достојанство, културно и духовно наслеђено које живи овде, а доказ за то је да нам на богослужења долази све више људи.
      Пакрац је историјски важно место, у њему се налази чувена библиотека, али данас је готово непознат у јавности. Како Пакрацу вратити значај који је некада имао?
      – Пакрац је једно од оних места какви су Охрид, Призрен, Цетиње, Сентандреја, Сремски Карловци, односно место које има изразито јак духовни и културни идентитет. Он спада у групу места која су међаши у историји и препознатљиви су са свих страна, места која доносе благодат и дар свима око себе. Несумњиво политика НДХ, а не бих да упоредим у потпуности, али не могу да не поменем и политику Социјалистичке Републике Хрватске која нажалост није посвећивала пажњу овом месту па је тако овај величанствени двор, који је највећи двор Пећке патријаршије после саме Патријаршије у Београду, 1991. године већ био у озбиљном трошном стању и завређивао је једну велику обнову која се ето дешава тек сад. Тај двор је био занемарен, та књижница није била враћена неколико деценија да би се тек негде крајем осамдесетих година она нашла овде у Пакрацу и то заиста у неусловним просторијама. Вишедеценијска културна политика била је таква да Пакрац није имао оно место које му припада.
      Улажете много труда у обнову Епархије. Манастири су овде поново оживели, у њима има монаха. Какво је стање у манастирима Ваше епархије?
      – Манастири су у великој обнови, пре свега духовној, а онда и материјалној. Да би човек дошао у манастир он мора да зна да тај манастир постоји, а поред тога јако је битно и да је тај манастир жив, односно да у њему неко живи, и треће да је он духовно жив што значи да ту долази народ. Наша три манастира су прави пример тог духовног живота, а када је манастир духовно обновљен онда можемо очекивати и његову материјалну обнову. Заправо и материјална и културна обнова следе за духовном обновом, најбољи пример за то је манастир Ораховица који полако постаје оно што је у прошлости био, а то је духовно средиште западне Славоније. У сваком случају јако је битно да наши манастири живе, живи манастир у Јасеновцу где имамо пет сестара које су сад тамо , живи манастир Ораховица где је дошао отац Павле дугогодишњи заменик игумана манастира Острог, а обновљен је недавно и манастир Свете Ане где се налази монахиња Герасима која је иначе дуго година живела у Грчкој, одлично говори грчки језик, поје византијски и хвала Богу одлучна је да тамо остане. Ових дана је доведена и струја до манастира Пакра који није имао струју иако је некада давно имао своју струју, своју мини електрану, али сада је дошла струја и до њега и самим тим постављају се предуслови за живот у њему. Међутим, ми смо сведоци повратка таквих места као што је Пакрац тамо где припадају. Рецимо, 1990. године када смо обележавали тристоту годишњицу Сеоба, тада се у нашу општу свест вратила Сентандреја. Реално, до тада је ретко ко знао за њу, ретко ко је знао за тако важан духовни и културни центар као што је она. Међутим, од 1990. године о Сентандреји знамо много, па тако САНУ издаје Сентандрејски зборник, наше екскурзије које посећују Будимпешту иду и у Сентандреју, владика столује у Сентандреји и одједном Сентандреја се вратила у жижу, вратила се на своје место. Исто тако нешто слично може да се деси за Пакрац који се налази много ближе, како Београду и Бањалуци, тако и Загребу и Љубљани и Пакрац је као културно средиште на врло потентном месту.
      Ако говоримо о материјалној обнови можете нам рећи какво је стање по питању обнове храмова у Епархији као и владичанског двора?
      – Ова Епархија је и у Другом светском рату, али поготово у овом последњем била најтеже погођена и у овом тренутку имамо око педесет срушених храмова. Ми смо пред себе ставили четири приоритета, први је сам Пакрац, односно материјална и духовна обнова у самом Пакрацу као седишту епископије, затим Јасеновац као наше место по којем смо и најпознатији у свету, а доказ тога је да се за празник Новомученика овде окупљају епископи из свих помесних православних цркава, ми смо имали у Јасеновцу од Васељенског патријарха, руских митрополита, до епископа из Грчке, Чешке, Пољске итд. Трећи приоритет нам је наравно манастир Ораховица као древно духовно седиште наше Епархије и четврто је и посебно важно, родно место Патријарха Павла Кућанци где је црква била разрушена 1992. године иако је била далеко од сваког ратишта и линије фронта и она је у великој обнови, а ако Бог да ове године у новембру имаћемо велико освећење обновљеног храма. Морам рећи да смо за то имали велики прилог од самог Синода наше цркве, али и велику помоћ локалне самоуправе, односно општине Магаденовац. То су четири приоритета уз које се везују манастири Пакра и Света Ана и сва друга значајна места. Такође, потпуно је обновљен храм у Миклеушу, освештали смо храм у Млаки, једном од јасеновачких подлогора, освештали смо капелу у манастиру Ораховици која омогућује братији и гостима да служе преко зиме, освештан је обновљени храм у Новој Градишци, увелико је у току обнова великог храма у Славонском Броду који је на понос нашег народа и позивам све који могу да помогну његову обнову тога храма који је био освештан 1988, а нажалост већ 1992. године срушен, и који представља једно велико архитектонско дело које ће бити на понос свима. Поред тога у низу других места почела је обнова и надамо се ускоро новим храмовима.
      „Ревизионизам историје је и неистраживање као и заташкавање злочина“
      Као неко ко је стручњак за холокауст, као неко ко се бави том и сличном тематиком, како тумачите честе ревизионистичке ставове у хрватској јавности, поготово када је Јасеновац у питању?
      – Прво бих истакао чињеницу да све то почива на једном скандалу који је почео 1945. године и траје до дана данашњег, а то  је стравичан недостатак истраживања у том погледу. Социјалистичка Југославија је 1948. године завршила са радом земаљске и државне комисије за пописивање штете и жртава које су нанели Немци и њихови сарадници на подручју Југославије и док су у другим земљама Европе одмах после тога, чак и у источном блоку, формиране институције или је постојећим институцијама дано у задатак да проучавају Други светски рат, да дођу колико је могуће до прецизних података о броју и идентитету жртава о суштини рата и свим његовим аспектима, у Југославији је када су у питању жртве од 1948. године владала апсолутна тишина. Могло се говорити о биткама, могло се говорити о социјалистичкој револуцији и о томе заиста постоји огромна продукција, међутим када се говори о жртвама оне су биле у другом плану и треба врло пажљиво прочитати, да је тако назовем, партизанску продукцију историографије па наћи шта се у другом плану крије о жртвама. Међутим, једина институција која је основана да се научно бави овом темом је 1992. године основани Музеј жртава геноцида у Београду који је требао да буде и музеј, али се за сада развио само у истраживачку институцију која заиста изванредно ради свој посао и потпуно је поуздана и сигурна. Нажалост, када долази до полемика око страдања у Другом светском рату видимо да већи део оних који учествују у тим полемикама једноставно немају никакав научни кредибилитет нити довољног знања да полемишу. Једна последица тога је и могућност да дође до ревизије историје и ревизионистичког понашања као што имамо ревизију историје са једне стране код људи који неумерено и бесмислено увећавају број жртава у Другом светском рату, с друге стране се развио читав покрет који се труди да докаже да Јасеновца једноставно није било, односно да страдања у њему нема током Другог светског рата. Тако имамо пре неколико година фељтон под називом „Злочина у Глини није било“, али ми можемо да седнемо и причамо да ли је увећан број жртава, да ли је манипулисано сећањем, али не можемо да кажемо да злочина у Глини није било када још Степинац пише властима у НДХ упозоравајући их на злочине у овом месту. Исто тако морамо да кажемо да је злочин и то што је након Другог светског рата на темељима те цркве направљен Дом културе и то је исто тако ревизионизам на свој начин, а тај ревизионизам је био званична политика Социјалистичке Југославије и Социјалистичке Хрватске. Нажалост, морамо се запитати колику су улогу у том ревизионизму имали српски прваци из тог социјалистичког времена. Ми данас у 2019. години овде имамо покушаје ревизије историје који понекад добијају и полузванични тон у Републици Хрватској. То је јако велики и провинцијални подухват да тако кажем, али ових дана је гроф Кристоф фон Шенбрун, кардинал Беча, јасно ставио до знања шта нормалан свет о томе мисли, рекавши да је за Аустрију и аустријске бискупе скуп на Блајбургу фашистички скуп и да ту никаква ревизија историје нити помаже, нити је могућа, нити је прихватљива свакоме иоле нормалном.
      Камен спотицања у српско-хрватским односима, између осталог, је и Алојзије Степинац. Има ли каквих помака по том питању у раду мешовите комисије као и усаглашених ставова?
      – Само постојање те мешовите комисије је велики помак. То је велики помак у односима Римокатоличке цркве и СПЦ-а и то је један велики корак напред, ту пре свега мислим на чињеницу да се разговара о ономе што је спорно. Оно што вам могу рећи јесте да је помак настао и у нашим међусобним односима и разумевању до којих није било тешко доћи, јесте да није проблем сам Алојзије Степинац него уопште улога Римокатоличке цркве у НДХ. Било је много горих случајева у Другом светском рату од Степинца, немојте ту да се заваравамо, он је сигурно ту мање споран од многих, узмите само пример надбискупа сарајевског Ивана Шарића који је штампао у свом дијецезанском листу читаве панегирике Павелићу и који је био отворени усташа. Што ниже ако идемо када је клер у питању имамо све горих примера. Дакле, велик је корак учињен отворен разговором, шта ће Ватикан одлучити, а то је његова интерна ствар по питању светости Степинца, то је на њима, али у сваком случају и само постојање ове комисије је веома значајно.
      Који су корени ревизионизма, како код нас тако и у свету?
      – Никакав није изум Хрватске овај ревизионизам о којем говоримо, он је само јако ван моде. Наиме, ревизионизам се развио у западној Европи и САД-у седамдесетих и осамдесетих година прошлог века и у његовом средишту је био један институт из Сан Франциска који се дословно тако звао „Институт за ревизију историје“. Они су покушавали да докажу да холокауста није било, а холокауст је већи и познатији од злочина над Србима у Другом светском рату и они су себи ставили у задатак да докажу да тога није било. Своју највећу шансу су мислили да су добили када је британски војни историчар Дејвид Ирвинг тужио Дебору Липштат, америчку Јеврејку, која је иначе написала књигу о ревизионизму и порицању холокауста, у којој се врло озбиљно дотиче и првог хрватског председника Фрање Туђмана, и она је ту врло благо прозвала Дејвида Ирвинга за порицање холокауста. Он је њу тужио британском суду и 2000. године у Лондону је одржан тај процес. Дебора Липштат је мобилисала врх науке у том погледу и огроман тим историчара је прошао кроз комплетне радове Дејвида Ирвинга и одговорио на њих, припремио одбрану Липштатовој. Између осталог, тада су Београд и Србија имали доста велику улогу у том процесу зато што је Београд био доказ кориштења гаса, а једна од теза ревизиониста је била да није било гасних комора и управо су гасне коморе у Београду током пролећа 1942. године биле доказ како ће оне функционисати и на другим местима. Друга ствар коју су ревизионисти покушали да докажу јесте да злочине који су почињени да их је заправо чинила једна мала група фанатика, окупљена око СС-а и Гестапоа. Пресуда је била у корист Деборе Липштат, а Дејвид Ирвинг је пропао и банкротирао и то је био преломни моменат, а након неколико година тај Институт за ревизију историје је објавио да су они пропали у свом покушају на негирају холокауст и у потпуности су променили свој начин рада и од тада се против државе Израел боре политички.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...