Jump to content
  1. Жика

    Жика

  2. Bokisd

    Bokisd

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      У оквиру културно-образовног програма Дома културе у Чачку 30. јуна  2020. године одржано је предавање архимандрита Тимотеја Миливојевића, игумана манастира Вазнесење на Овчару, под насловом “Страх од  слободе”.
      Вече је музиком употпунио Асим Сарван, а програм је водила Верица Ковачевић, уредница културно-образовног програма Дома културе.
       
       
       

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, Архијерејски протопрезвитер цетињски, секретар Митрополије црногорско-приморске, бесједећи након вечерње службе у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици и помена крај одра блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи сјутрашње сахране, казао је да је Митрополит као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи.

       
      “Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота”.
      Истичући да је наш Митрополит живио наглашено аскетским животом, о. Обрен је казао да је нашег духовног оца Амфилохија испуњавала Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано.
       
      БЕСЈЕДА НА ВЕЧЕРЊОЈ СЛУЖБИ У САБОРНОМ ХРАМУ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ УОЧИ САХРАНЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА
      Подгорица, 31. октобар 2020.
       
       ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!”
      Има ли бољих ријечи којима би могли да испратимо нашега вољенога владику и архипастира? Ријечи Светог Јована Златоуста нека испрате и нашега Златоуста. Хиљаде његових бесједа га је уписало међу највеће свједоке Христове проповједи и Христовога васкрсења, које нам овако дивно описа Златоусти.
      Многе од тих проповједи је изрекао управо над самртним одром епископа, свештеника, монаха и монахиња, људи на највишим друштвеним положајима, али и оних са саме друштвене маргине. Свима једнако и свима с дубоком вјером у Васкрсење и живот вјечни. Рећи над његовим одром ријеч у име свештенства и монаштва наше Митрополије, није ми лако. Зачудиће се неко да кажем да ми није лако. Није, јер је он био истински отац, учитељ и духовни пастир свакоме од нас, али свакоме је, баш као прави родитељ, приступао на нарочити начин, стога не могу да изразим све оно што свако од нас осјећа.
      Оно, пак, што нам је свима заједничко, а што знам поуздано из готово дводеценијског свакодневног живота уз њега а са њим са свом његовом духовном дјецом, то је, без икакве сумње, да смо свакога дана били очевици његовог ватреног свједочења Христовог Еванђеља, које му је било изнад свега и прије свега.
      Често му се, наиме, погрешно приписују неки земаљски и пролазни интереси и циљеви у његовом дјеловању, али нама који смо га познавали, јасно је као дан да он није имао нити другог циља нити програма осим вјерности Богу и Божјој истини, правди и љубави.
      Онај који му је био свакодневни узор и надахнуће је био онај од чијега цетињскога ћивота и на чији празник смо га данас пренијели у овај свети храм. Свети Петар му је био учитељ живота и правило вјере. Као и Свети, наш митрополит је живио наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Њега је испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. Знам да је више од свега волио ону дивну слику када се о дјечијем сабору испред Цетињског манастира окупи више од хиљаду наших најмлађих и најдражих Господу.
      Свети Петар Други, Ловћенски Тајновидац, као пјесник и мислилац, био му је изузетно духовно близак. Посљедњих година нам је често говорио да му се Његош открива као истински и дубоки теолог, што га више чита и размишља о његовом пјесничком изразу великих тајни неба и земље.
      И други свети чије мошти почивају у Црној Гори су му нарочито били блиски срцу. Свети Арсеније, архиепископ српски, насљедник Светога оца наше Саве, Свети острошки чудотворац Василије, преподобни Стефан Пиперски и Симеон Дајбабски, момишићки и превлачки мученици, као и Свети Јован Владимир, чије мошти нису овдје, али је увијек с нама – сви су они били његови, а он је био њихов. Никад се није уморио да нас опет и изнова учи поштовању светих Божијих људи и њихових цјелебних моштију.
      Међу својим земним учитељима имао је макар три црквена свјетила чија је светост већ пројављена пред људима: преподобне Јустина Ћелијског, Пајсија Светогорца и свештенојерарха патријарха српског Павла. Први је одлучујуће усмјерио његову теолошку мисао, други је његово искуство обогатио преобилним духовним искуством Свете Горе, а блаженопочивши патријарх је утицао на обликовање његовог архијерејског лика.
      Многи нису разумјевали његово свједочење, али је то само због тога што је наш народ био тако дубоко расцрковљен и одвојен од Божије светиње, али и од својих коријена, да нису препознавали ни кад је користио светописамске и светоотачке примјере, као и познате народне легенде, па чак ни када је говорио ријечима самога Светога Петра.
      Но, било је и јесте много више оних који су препознавали да је његова једина брига Црква Божија и свеопшти народни напредак. За ово друго се није много питао, мада ће неки рећи да је често био ”глас вапијућег у пустињи”, који није дао да се Црна Гора истргне из својих духовних коријена. Што се тиче унапријеђења црквеног живота, о томе је много речено, написано и мање-више све се зна. Нови свештеници, монаси, монахиње, парохије, вјеронаука, обнова древне светосавске епископије будимљанске, подизање овога велелепног Храма, још једног сличног у Бару, незапамћена материјална обнова и изградња вјерских објеката. У његово вријеме се десила, благодарећи познатим добротворима, и највећа обнова острошке светиње
      Ријеч о њему не би била адекватна без помињања његове велике ране- свете српске земље – Косова и Метохије. Њиме је живио и може се слободно рећи да је, што рече нобеловац Андрић за Његоша, био ”трагични јунак косовске мисли”. Косовске мисли, дакако, која себе не затвара у некакве националне или идеологије крви и тла, већ косовске мисли која опредјељењем Светог великомученика кнеза Лазара за Царство небеско понавља еванђелску мисао да је ”душа претежнија од тијела”.
      Сјећамо се његових ријечи да неће отићи док се обнови Његошева капела и поново не испуни његов аманет обновом цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену и док у свом сјају не заблиста древни превлачки манастир, сједиште светосавске епископије и митрополије зетске. Знамо ми да је митрополит то говорио да би и себе и нас подстакао да се трудимо на том богоугодном задатку. Отишао је из земаљског пролазног живота не видјевши испуњење овога дјела, али, с друге стране, зар нисмо сви ми и цијели Божији народ, од митрополита подстакнути и научени, својеврсни камен-темељац како ловћенске, тако и превлачке цркве? Зато је на нама да узмемо тај подвиг и да, подсјећајући се на митрополитове ријечи да Црној Гори нема Божијег благослова, напретка и помирења без тога, обновимо ловћенску цркву и тиме се вратимо Његошевом свештеном завјештању.
      Осим што је бринуо о нашем народу у Црној Гори и на традиционалним просторима Српске Патријаршије и даље по свијету, стигавши на сваку тачку народног страдања, прије десетак година се побринуо да велики број наших људи расутих по огромним јужноамеричким пространствима добије још приљежнију пастирску бригу, која је резултирала оснивањем Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке.
      По дјелима, било би много и да је живио три живота, а његовога наука било нам је мало да смо га још оволико имали.
      Његова харизма која је привлачила хиљаде душа жедних Бога, иако је била пријемчива за све њих, никад није тражила славу за себе, него нас је увијек упућивала на Христа. На томе смо му бескрајно благодарни.
      Најважнија ствар коју нас је научио и давао нам свакодневни лични примјер: Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Он је то знао, тако је чинио и тако је нас учио. Код њега је наука била једноставна: ако желиш да нешто урадиш – запни и уради. Није прихватао велике идеје и замисли без спремности на рад и посвећеност.
      Није се задовољавао са осредњошћу у духовним стварима, али није био строг духовник, нити црквени старјешина, што сви добро знамо. Према личним слабостима других био је благ и пун разумијевања и носио их је у својим молитвама. Ниједан човјек му није био мрзак, али гријех јесте. Баш као пророци је изобличавао гријехе знајући да су одступања од Божије љубави и правде и истинске људскости.
      Његова доброчинства су многа и углавном непозната. Нећемо о њима ни сада говорити. Бог ће за то да му исплати достојну плату.
      Нека остане забиљежено и још нешто – важно и узвишено. На самом почетку његове посљедње болести, добио је великодушну понуду да се лијечи у Србији, али и још једној, вјероватно најразвијенијој европској земљи. Био је благодаран на томе, али је и једно друго у више наврата одбио са образложењем да сматра да је прилично да се лијечи управо тамо гдје се лијечи његов народ који му је повјерен као архијереју.
      Један од посљедњих почетака које је поставио, а тешко их је пребројати, био је почетак градње цркве Светога исповједника Патријарха српског Гаврила Дожића, његовог племеника и великог јерарха Српске Православне Цркве.
      Митрополит је као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота.
      На крају, наша је молитва и увјерење да ће га Господ примити у своје непролазно Царство као једног од својих вјерних слугу. Вјерујем да сви дјелите моје најдубље увјерење да нам је наш митрополит био и остаје узор вјерног служења Богу и народу.
      Одлази код Онога кога је највише волио, на чији се пресвијетли празник Рождества родио и чије је име на светом крштењу добио.
      Посљедњих година, особито у вријеме недавних великих сабрања у великој борби коју смо сви заједно водили за очување имена, достојанства и сваковрсног благостања Цркве и Божијег народа, уобичајило се да нашега блаженопочившега митрополита називамо лијепим и топлим именом – Ђед.
      Блаженог спомена, митрополите наш, Господ наш да те упокоји и да Бог да да у теби добијемо молитвеника пред Богом, као што смо те имали док си ходио са нама.
      Ђеде, нека ти је вјечан спомен!
       
      Архијерејски протопрезвитер цетињски
      и секретар Епархијског управног одбора
      Митрополије црногорско-приморске
      протојереј-ставрофор Обрен Јовановић
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ових дана се распламсала прича о томе да Црква злоупотребљава школарце (ђецу која иду у школе) за неке своје религиозне ( неко додаје и политичке !?) циљеве, и да је то веома лоше за државу Црну Гору. Један неопрезан позив просветног радника да ђаци (једног разреда, једне школе) организовано дођу на молитву, ставио је – у дијелу јавности – генерално под знак питања присуство ђеце у богомољи. Ево неколико напомена, као тема за размишљање, без претензије да кажемо све и да донесемо дефинитивне закључке.

       
      1. Средњовјековна Црна Гора (Зета) није могла имати других школа осим цркава и манастира – и то је трајало најмање пет вјекова. Генерације Црногораца – дакле наших предака – су се описмењавале на тим мјестима. Све што имамо сачувано као споменик наше, аутентичне црногорске писмености (али све!!!) од времена Црнојевића до Његоша – настало је или под сводовима неког од наших манастира или је писано руком неког од људи у мантији. Па да нема другог, овај би разлог био довољан да сваки црногорски школарац уђе у цркву и види шта тамо има, а да му, неко црквен, то и покаже (објасни).
      2. А какви су били услови за развој школства (у смислу учешћа свих грађана и већег описмењавања становништва) – о томе не треба трошити ријечи. Могућности за отварање масовних школа није било ни у крајевима под турском окупацијом. Током 18. вијека митрополити Петровићи су покушавали да организују школе при манастирима али се новац за просвету тешко одвајао у ратним условима. Неке обрисе прве школе или неког школског курса имамо у Цетињском манастиру у вријеме Светог Петра Цетињског, али је млади Раде Томов ипак морао на школовање на Топлу и у Савину. И тамо опет – код попа у школу! И то је био почетак и крај Његошевог формалног образовања. Зато, ако хоћете да ђеца виде гђе се Његош школовао – право у цркву са њима.
      3. Године 1834. Његошу ће поћи за руком да оснује прву школу при Цетњиском манастиру. Основни циљ те Његошеве школе био је да полазнике научи како да читају и пишу, и како да се моле Богу. Отуда су и уџбеници у првој нововјековној црногорској школи биле богослужбене црквене књиге. Први учитељ Његошеве цетињске школе био је Бокељ Петар Ћирковић који је на Цетиње ђеци донио троазбучни Славено-сербски буквар Павла Соларића из 1812. Ко жели да нашим школарцима покаже прве школске уџбенике у Црној Гори – може комотно да их поведе код попа у цркву. (Збиља нијесам сигуран колики је проценат читалаца овог текста који би, без претходног ”гуглања”, могао рећи чему служе и на шта се односе књиге Октоих и Часослов – споменици црногорске културе и духовности!)
      4. Сљедеће или исте те године Његош отвара печатњу (штампарију) у Манастиру, а 1842. и другу школу, опет у манастиру, Добрска ћелија (у своје вријеме једном од сједишта цетињских митрополита). Претпоставља се, да су поред ове двије школе, у Црној Гори тада радиле још и школе при манастирима у Острогу и Брчелима. Међу првим штампаним штивима у овој Његошевој печатњи издвојио бих ”Српске народне пословице” које је приредио Вук Караџић уз издашну институцијалну и персоналну помоћ Његошеву. Ове пословице, под оваквим именом, укључују велики број народних умотворина баш са подручја Старе Црне Горе. Затим ”Српски буквар – ради учења младежи црквеном и грађанском читању” из 1836. Потом, 1838, Вук је, заједно са Његошем, штампао „Српску граматику – састављену за црногорску младеж“! као уџбеник неопходан за просветни рад у новоформираним црногорским школама. Ту је штампана и занимљива Његошева пјесма ”Србин Србима на части захваљује” која представља његову захвалност бокешким римокатолицима на неколико дана ванредног гостопримства. Елем, ко прочита наслове и садржаје ових првих уџбеника и књижевних ђела Његошеве штампарије, боље ће разумјети настојања Цркве и свештенства да помире и у братском односу држе српски и црногорски идентитет у Црној Гори, који, оба – постоје овђе моного дуже прије Првога рата и чувене 1918!
      5. У вријеме књаза Данила при Цетињском манастиру наставља да ради она његошевска школа коју су похађали како будући књаз Никола, тако и његови рођаци Божо и Шако Петровић, али и толики други… У свим овим школама (податак из касније 1870.) било је око 300 црногорских ђечака и чак 12 (!) ђевојчица. Послушајте имена предмета које су они похађали: Вјерозаконски предмети – библијске приповјетке Старог и Новог завјета; Катихизис; Псалтир са преводом; Црквено пјеније… али и српска историја, српска граматика. А ово помињем као лијек против националистичке нервозе која болесно дијели стварност на ”црногорску” ђецу и ”српске” попове…
      То су дакле први кораци нашег школства у 19. вијеку. За њима слиједи повијест богословске школе на Цетињу и првих гимназија на територији данашње Црне Горе. Од Његоша до краја Другог свјетског рата богословље (вјеронаука) се изучавало без престанка у свакој црногорској школи. Послије Вељега рата 1878, на територији која је припојена Црној Гори, муслиманска ђеца су била обавезна да похађају народне црногорске основне школе, као и ђеца православаца, с тим што су она умјесто слободног четвртка имала слободан петак, а вјерску наставу изводио је њихов вјероучитељ. Од тих година, православни свештеник није могао бити постављен за учитеља у школама гђе је био већи број муслиманске ђеце.
      Ово кратко подсјећање би могло да стиша страсти по питању присуства ђеце у православном храму, на богослужењу. Да, тачно је – не треба учитељ да их сабира на молитву. То ради поп преко вјерујућих родитеља. И кад се сабирају у ове дане – треба да пазе на здравствене прописе. Али са друге стране, никоме у Цркви не пада на памет да се школска настава држи у црквама, нити смо учионицу замијенили капелом – него се једног дана одржала молитва за ону ђецу и оне родитеље који су хтјели ту молитву. Ово питање није, признајем, до краја дефинисано позитивним прописима, али далеко смо од државне пропасти ако су ђеца дошла испред попа или хоџе. Напротив.
      Убијеђен сам да би сваки просвјетни радник сматрао престижним подухватом ако би, на каквој екскурзији, ђаке повео у Нотр Дам или у неку од миланских и лондонских катедрала. А исто тако вјерујем да не би настала бјежанија ако би се у тим западним богомољама у том моменту зачуле оргуље или пјесма тамошњег црквеног хора. Опште просвећење народа у погледу упознавања институција и појмова, направиће друштво (и појединце у њему) моћним и способним да препознају границу између светог и профаног, између грађанске и вјерске слободе на једној и општеобавезних институција на другој страни. Ни Црква неће бити баук грађанству, нити ће школа бити непријатељ вјерницима.
      Секуларизам представља одвојеност а не атомски рат између Цркве и државе. Ако се ради о простору изван институције школе и времену изван саме наставе, о организацији чина од стране свештеника (а не учитеља) без икакве обавезе или присиле и уз подразумијевајући пристанак родитеља; ако знамо да је Црна Гора једна од 4-5 европских земаља у којој нема никаквог (!!!) облика вјеронауке у школама; ако овђе јасно видимо да су нам настанак и вјековно трајање школства нераздвојиви од Цркве или џамије; ако знамо да ту исту ђецу – потпуно у складу са Уставом и законски – цркве и вјерске заједнице сабирају у своја светилишта у дане духовних празника – ето разлога да о свему говоримо са више разумијевања.
      Незнање писмених људи у вези кољенопреклоне молитве (метаније) постаје застидно онога момента када прераста у њихову агресију према Цркви кроз питање: ”А кад су то наши стари клањали у Цркви”? Загледајмо се у слику изнад текста, и ћутећи послушајмо одговор који долази из молитве наших предака…
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Н И Н Е,
      Текст са Фејсбук странице Манастир Рибница - Монах Арсеније:
      "О лажним богомољама и лажним богомољцима 
      Прави богомољац није никаква необична нити тајанствена појава, већ је то прави православни хришћанин,односно ревнитељ своје вере и љубитељ свога народа. 
      Богомољачки покрет носи своје корене из неформалних богомољачких група насталих у војводини половином 19. века, који се затим ширио по свим крајевима Србије, да би коначно настао и добио своје име – Православна Народна Хришћанска Заједница, 1920г. на великом сабору у Крњеву. 
      Богомољачки покрет је у својој пуној форми и делатности настао као труд св. владике Николаја Жичког. Свети Сабор Српске Православне Цркве њему је, као најупућенијем, поверио старање и развој овог покрета. На првом месту да га очисти од спиритизма, раскола и јереси, који су увек били присутни и представљали опасност од појаве секташког застрањивања. Св. Владика је овај покрет успешно водио пуних 20 година, а који је постао једна од најдивнијих појава у целом свету. 
      Нажалост, у трагедији другог светског рата и потоњег доласка комуниста на власт, Св. Владика је морао да напусти Југославију. Тада је богомољачки покрет остао без свог родитеља. Наравно, било је ту и других епископа који су такође схватали вредност тог покрета, и богомољци су наставили своје делатности и молитвена окупљања током друге половине 20 века. 
      Али, као што то обично бива, када је нешто чисто и свето, и у богомољачки покрет је временом почео да се увлачи дух спиритизма и секташтва. Додуше, он је увек био ту, и чекао свој моменат да поново крене да руши оно што су чисте и свете душе, на челу са владиком Николајем, градиле током дугог низа година. Тако да смо данас дошли до једне готово невероватне појаве масовног ширења јереси спиритизма, на целој територији Србије. 
      Те такозване „богомоље“ налазе се у приватним домовима, где долази до окупљања људи који су наизглед православни хришћани. Зидови су у тим одајама прекривени иконама, крстовима и кандилима. А највећа обмана је у томе што они себе представљају као настављаче богомољачког покрета Св. Николаја Жичког. Често поседују, и то увек показују новопридошлима, и писмени благослов и печат месног епископа. 
      Писац ових редова је био запрепашћен када је кренуо да се више интересује за ову појаву, и о томе слуша од оних који су тамо одлазили и припадали тим заједницама. Вероватно се не бисмо ни одлучили да пишемо о томе нити упознали са деловањем те секте, да се није догодила једна тешка трагедија, током овог лета, у једном граду у Србији. 
      Наиме, једна млада жена, супруга и мајка малог детета, је задњих годину дана повремено долазила код нас на духовне разговоре и саветовања. Деловала је као ревносни и искрени православни хришћанин, и ми смо је као такву и прихватили. Додуше, она никада није своју душу дубље отварала, на чему ми свакако нисмо ни инсистирали, већ су то била обична питања у вези брака, подизања детета и црквеног живота. Нама је донекле била чудна та затвореност, али то је право сваког човека, па чак и у односу са духовним лицем. Но, колико је то корисно или штетно, друго је питање. 
      На један дан пред сам кобни догађај, дотична је, после дужег времена, дошла у посету са мужем и дететом. Одмах је било јасно да се налази у изузетно узнемиреном и тешком стању душе и духа. Чим је мало дошла к себи почела је, у крајње очајном тону , да од нас тражи опроштај, зато што нам раније није открила њене одласке у ту „заједницу“ и учествовање у тим „молитвама“. Нама одмах није било јасно о чему говори, о којим заједницама и каквим молитвама и, на наше смирено питање о чему се заправо ради, она је почела своју причу, односно исповест. 
      Пре неколико година, она је први пут, са својим мужем и још једном блиском рођаком, отишла, по препоруци једног „побожног и смерног богомољца“ у ту „богомољу“. А затим у другу или трећу, док нису стигли у једну од познатијих, у том свету, у Сурчину крај Београда. Када су ушли у тај дом, у приличној тајности, одмах им је био предочен писмени благослов са печатом епископа, као некаква врло битна потврда да они нису никаква секта већ благословена богомољачка кућа. Затим су ушли у одају где су се обављале молитве. Свуда су биле иконе и кандила а на поду се налазио тепих. Било је ту око 20-так људи, сви по изгледу смерни и побожни православни хрићани, који су тврдили да редовно иду на литургије и причешћују се. Затим су сви клекли на под, а главна особа и духовни вођа, жена од својих 70 година, извесна Славица, је такође клекла, затим подигла руке, као кад свештеник започиње Св. Литургију, и почела са „молитвом“. У том тренутку као у некаквим грчевима и телесним трзајима, ушавши у стање слично трансу, са потпуно измењеним гласом, она је почела да се обраћа свима, као да из ње говори, час Христос, или Богородица и Св. Сава, или већ у зависности од дана и надахнућа. Док су за сво то време, које је трајало близу пола часа, сви присутни на коленима плакали, а неки и ридали. И ова млада жена је такође плакала, објашњавајући нам, да заправо уопште није знала зашто плаче. 
      Када се све завршило, било им је објашњено да дотична Славица поседује велики дар од Бога, да може да „види“ и „чује“, и да буде у директном контакту са „духовним светом“. А као круна свега, да се она, као и још неки који поседују тај дар, углавном жене, зове, односно има некакав чин –„Црква Благодати“. Значи да поновимо, та жена назива себе „ЦРКВОМ БЛАГОДАТИ“!!! Ту у сурчинској богомољи је у то време била још једна таква жена по имену Рада, од неких 55 година. Затим им је речено да, ово што су видели, ником не говоре, поготово не црквеним лицима, јер они то неће „разумети“. Заправо они који припадају тој заједници, а сада су и они ту примљени јесу „изабрани“ од Бога, а да су сви остали нижег духовног стања и да то не треба њима откривати. 
      Када је та млада жена завршила своју причу и опис тих сеанси, и колико је још пута одлазила тамо и на слична места, нама је, са великом муком и тугом, било јасно колико се та млада душа могла тамо страшно демонизовати и духовно упропастити. Тада нам је, са ужасним страхом у гласу и очима, рекла да ју је „ђаво у потпуности обузео и да јој нема спаса!“ Тај глас, који јој је говорио, и издавао наређења директно из срца, задњих дана јој је у пар наврата наређивао да баци дете са терасе, а затим да и она скочи, а онда би јој говориио, да је баш она изабрана да са Христом, који долази за „двадесет дана“ спасе свет! Тако да јој је час говорио да је изабрана од Бога, а час да треба да се убије...!!! Класична и тешка демонопоседнутост. 
      Ми смо јој, престрављени од ужасног изгледа и још ужаснијих њених речи, строго замерили што је прихватила њихово инсистирање да нам то не открије и не исповеди. А затим смо јој наложили да под хитно, још тог поподнева, оде код свог парохијског свештеника и све потанко исповеди испод епитрахиља, са надом да ће господ имати милости. Поред тога смо покушали да чујемо да ли она још увек сматра да је изабрана да са Христом спасе свет. Она је после кратког оклевања , на наше тешко разочарење , ипак изговорила да ЈЕСТЕ изабрана! Дали смо јој још пар конкретних савета у вези читања јеванђеља, псалтира и поста, не би ли се донекле ослободила те страшне прелести, односно духовне самообмане. 
      Нажалост, и на нашу велику тугу и ужас, она је сутрадан починила ту страхоту, готово дословно како јој је зла сила наређивала. Ускоро смо сазнали да је она те вечери отишла у цркву на исповест, али да јој демон то није дозволио и да је, пред саму молитву, истрчала из цркве и више се није вратила. 
      Овде ћемо на кратко цитирати речи блаженопочившег патријаха српског Павла, из његовог текста о „прелести спиритизма“. Он каже... Суштина спиритистичке заблуде је не у томе што спиритисти желе да познају божанску истину, него што до ње хоће да дођу мимо Цркве.Већина њих долазе у цркву на богослужења, учествују са православнима у молитвама, светим тајнама и молитвословљима. Али се према Цркви ипак односе непријатељски, сматрајући је недовољном, нижим ступњем духовног сазнањаи доживљавања, и тек у својим посебним скуповима „сеханама“, долазе до пуне истине и сазнања...“ А по речима московског митрополита Филарета: „Слично лоповима, спиритисти настоје да отворе врата вечности – лажним кључевима!“ 
      Ми смо у нашем раду са људима, у задњих десетак година, имали прилику да сазнамо, од оних који су пропатили од сличних менталних проблема, да се јасно могу чути гласови који говоре или наређују одређене ствари. Те гласове, који се у психијатрији називају аудио халуцинацијама, људи описују као да чују у самој својој глави или да долазе са таванице, испод кревета, из фијоке, у самим ушима, али до сада још никада нисмо чули од неког, као од ове младе жене, да долазе из самог срца. То нас је навело да дубље поразмислимо о овом феномену.Свети оци наше Цркве уче да се, пре крштења, антихристов дух налази у самом срцу човековом, а да се, после крштења и примања печата дара Духа Светога миропомазањем, истерује из срца. Нашим каснијим грешним животом, демону је допуштено да нас тиранише али му благодат крштења више не дозвољава повратак у само људско срце. Зато, из свега наведеног, закључујемо да се одласком и учествовањем на оваквим спиритистичким сеансама, односно хулом на Духа Светога, поништава крштењска благодат, да долази до духовног пада и до „разкрштења“. А тада се, на велику несрећу, Сатана враћа у људско срце, и одатле поново може да загосподари целим људским бићем. 
      Од људи који су тамо одлазили, чули смо да постоје и вође тих заједница, углавном мушкарци, који немају такав „дар од Бога“ као оне претходно описане „благодатне жене“. Међутим, и они на тим скуповима, клечећи испред осталих, подижу руке и за време „замољавања“ падају у све већи занос, клањајући се, преклињући, плачући и и тражећи од Бога „помоћ и спасење“! Но, Црква и Свети Оци нас уче да ми, док смо сами у својој монашкој келији или у своме стану, можемо се кајати пред Богом, молити га за опроштај својих грехова, плакат, падати на под пред иконама, ударати се у груди, и слично, али да то, на молитвеним скуповима и богослужењима, никако не требамо радити пред другима. На тај начин се само исказује наша гордост и жеља да се покажемо „ побожнији“ од других. Када смо са другима, наше емоције и побожност задржавамо, у пристојном понашању, у дубини нашег срца. Све остало је спектакл уображене сујете и демонске прелести у коју, такви лажни богомољци, увлаче и друге наивне и неупућене. 
      Све ово пишемо из превелике туге за оном младом мајком, која је, посећујући и учествујући у таквим скуповима и јеретичким сеансама, демонизовала себе, и тако страшно упропастила свој живот и тешко израњавила и хендикепирала своје дете, које је неким чудом остало живо, после тог језивог пада. 
      Ти лажни богомољци, односно вуци у јагњећој кожи, заиста понекад имају благослов епископа или свештеника. Но, они до тога долазе својим лукавим претварањем, извештачено преподобним, спољашњим изгледом и лицемерним и лажним, смерним и скрушеним наступом. А добронамерне владике и свештеници, мисливши да пред собом имају праве и ревносне вернике, са радошћу им дају благослов за њихове скупове. А ови опет, са своје стране, перфидно крију своје право лице и делатност, као што ђаво крије свој реп. 
      Сазнавши од неких, који су се покајали за своје учешће у тим скуповима, за места где се налазе те лажне „богомоље“, овде ћемо изнети списак само неколико, од многобројних које су се запатиле у овој нашој Србији. 
      -Село Бусије, код Батајнице, 
      -у Батајници на два места, 
      -село Лединци, код Сремске Митровице, одмах прекопута Цркве, 
      -село Бегеш на салашу, по стотине људи, 
      -село Лаћарак, код Сремске Митровице, духовни вођа, извесна Јасна, око 50 год. старости, 
      -у Београду, на насељу Видиковац, извесна Мирославка, 77 година, 
      -у Бешки, 
      -у селу Буковац, код Новог Сада, иза Петроварадина извесна Драгица, од око 52 године старости, 
      -на Убу, по 50 и више људи, на скуповима... 
      Занимљив податак, до ког смо дошли, је да су све те лажне духовне вође, односно спиритистички медијуми, доживели пре тога смрт својих најближих. Интересантно би било направити психолошку студију тих личности. По нашем расуђивању, могуће је да су они, после тих траума, осудили Бога због губитка својих вољених, и да су у свом гордом безумљу прешавши на антихристову страну кренули у освету Богу и рушењу Цркве Божије, отимајући наивне душе из окриља светог православља. 
      Овде ћемо још једном цитирати нашег светог патријаха Павла, из његовог ауторског текста „Прелест спиритизма“... Но, морамо признати да, у томе што су ови људи напустили правоверје, има кривице и до нас свештеника. Својим непромишљеним поступцима делујемо збуњујуће на вернике тако да они изгубе поверење у Цркву која има такве пастире. Осим сујете и бриге за пролазно, многи од нас вернике, који желе пунији и интезивнији религиозни живот, препуштамо њима самима. Завршимо богослужење на застарелом и неразумљивом језику, не проговоривши речи објашњења прочитаног Св. Писма, и повлачимо се, а верник остаје сам са проблемима своје вере, без јеванђелског одговора која им постављају разни сектанти и атеисти. И када нас упитају, ми им одговарамо са досадом и суво: „Не слушајте их, то су јеретици и безбожници!“, без изношења разлога и озбиљнијих објашњења. Без свега онога што је вернијима давао изворни богомољачки покрет, није чудо да они, које све то озбиљније интересује, потраже објашњење код спиритиста или суботара и осталих секташа. „Корак у безверје, одатле је кратак“. 
      Ми искрено верујемо да је ситуација, код нас црквених лица, по овом питању, од времена када је блаженопочивши Патријах писао ове редове, неупоредиво боља, али је и препреденост и безочност ових лажних богомољаца, са своје стране, још више напредовала. 
      Стога смо се усудили да напишемо овај текст и да још једном замолимо и упозоримо верни народ да се клоне свих тих „тајних и скривених“ скупова, јер ако је нешто Богу угодно оно не треба скривати већ пружити свима на спасење. А само оно што је Луциферово дело, који је отац свих лажи и људске пропасти, чини се у тајности, иза закључаних врата и у некаквој конспирацији. Зато никада не пристајмо и не верујмо онима који нас маме својом извештаченом побожноћу у некакве „богомоље“ мимо Свете Цркве, говорећи нам да смо „изабрани“ и да то нипошто, никоме не откривамо. 
      Наша вера је вера светлости и дневнога видела, а Сатана се крије у тами свога пакла. Будимо деца светлости која се не крију ни од кога, а за децу таме се молимо као за нашу прелешћену и заблуделу браћу и сестре, да се покају и врате на светлоносни православни пут спасења – док још има времена!"
×
×
  • Креирај ново...