Jump to content
  1. geronymo

    geronymo

  2. emilija

    emilija

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ц.,
      Драги пријатељи,
      Позивамо вас да у складу са вашим могућностима узмете учешћа у хуманитарној акцији за нашу сестру Раду Симић из Шапца. Рада је једна јако храбра жена, која је нажалост много пропатила. Против ње су се удружиле болест, немаштина и самоћа. Наиме, Рада живи сама са пензијом од 15.000 динара. Преживела је рак, након кога живи са уростомом. Након смрти оца, нема више никог од фамилије. Да ствари буду горе, прошле године, Рада је сломила ногу и била везана за кревет пола године. Од тада, с обзиром да пати и од дискус херније, остеопорозе и почетног окоштавања кука, има јаке болове и тешко се креће. Тешко је и замислити како је издржала цело лето, непокретна, без игде иког.
      Сада, лекари јој препоручују боравак у бањи, што кошта 60.000 (тако су њој рекли у Бањи Ковиљачи). С тим у вези, како бисмо јој барем мало олакшали живот, а у духу Часног и Великог поста који је пред нама, и који од нас не тражи само уздржавање, већ још и више саосећање и давање ближњима у невољи, позивамо вас да узмете учешћа у хуманитарној акцији, према следећим детаљима:
      - потребно нам је макар 15 добровољаца који су у прилици да у овом и следећем месецу издвоје по 2.000 динара за Раду (дакле, укупно, 4.000);

      - на тај начин, скупили бисмо 60.000 потребних за лечење у Бањи;
      - већ имамо 2 особе које су се јавиле, тако да нам је потребно барем још 13 добровољаца;
      - наравно, уколико се јави више од 15 људи, који желе да помогну на било који начин, било једнократно, било вишекратно, у било којим износима, сваки динар ће Ради бити више него добродошао, јер са свега 15.000 динара редовних прихода просто не може да састави крај са крајем, и да једе, и да се лечи, и да узме нешто од крема и лекова који се нажалост не издају на рецепт.
      Новински чланак о Ради можете прочитати на линку: https://www.telegraf.rs/vesti/humano-vesti/2900732-rada-iz-sapca-je-najtuznija-penzionerka-u-zemlji-napali-su-je-bolest-nemastina-i-dug
      Радин број телефона је 064 2686135. На тај број можете писати уколико желите да погледате извештаје лекара са последњих контрола, добијете контакт њеног парохијског свештеника, или су вам потребне било какве додатне информације.

      Молимо да се сви који могу и желе да узму учешћа у акцији јаве у наредних седам дана, до понедељка 9. марта, како бисмо могли да знамо са којим средствима можемо да рачунамо и да ли ће акција успети.

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Драги пријатељи,
      Позивамо вас да у складу са вашим могућностима узмете учешћа у хуманитарној акцији за нашу сестру Раду Симић из Шапца. Рада је једна јако храбра жена, која је нажалост много пропатила. Против ње су се удружиле болест, немаштина и самоћа. Наиме, Рада живи сама са пензијом од 15.000 динара. Преживела је рак, након кога живи са уростомом. Након смрти оца, нема више никог од фамилије. Да ствари буду горе, прошле године, Рада је сломила ногу и била везана за кревет пола године. Од тада, с обзиром да пати и од дискус херније, остеопорозе и почетног окоштавања кука, има јаке болове и тешко се креће. Тешко је и замислити како је издржала цело лето, непокретна, без игде иког.
      Сада, лекари јој препоручују боравак у бањи, што кошта 60.000 (тако су њој рекли у Бањи Ковиљачи). С тим у вези, како бисмо јој барем мало олакшали живот, а у духу Часног и Великог поста који је пред нама, и који од нас не тражи само уздржавање, већ још и више саосећање и давање ближњима у невољи, позивамо вас да узмете учешћа у хуманитарној акцији, према следећим детаљима:
      - потребно нам је макар 15 добровољаца који су у прилици да у овом и следећем месецу издвоје по 2.000 динара за Раду (дакле, укупно, 4.000);

      - на тај начин, скупили бисмо 60.000 потребних за лечење у Бањи;
      - већ имамо 2 особе које су се јавиле, тако да нам је потребно барем још 13 добровољаца;
      - наравно, уколико се јави више од 15 људи, који желе да помогну на било који начин, било једнократно, било вишекратно, у било којим износима, сваки динар ће Ради бити више него добродошао, јер са свега 15.000 динара редовних прихода просто не може да састави крај са крајем, и да једе, и да се лечи, и да узме нешто од крема и лекова који се нажалост не издају на рецепт.
      Новински чланак о Ради можете прочитати на линку: https://www.telegraf.rs/vesti/humano-vesti/2900732-rada-iz-sapca-je-najtuznija-penzionerka-u-zemlji-napali-su-je-bolest-nemastina-i-dug
      Радин број телефона је 064 2686135. На тај број можете писати уколико желите да погледате извештаје лекара са последњих контрола, добијете контакт њеног парохијског свештеника, или су вам потребне било какве додатне информације.

      Молимо да се сви који могу и желе да узму учешћа у акцији јаве у наредних седам дана, до понедељка 9. марта, како бисмо могли да знамо са којим средствима можемо да рачунамо и да ли ће акција успети.
    • Од Ромејац,
      Међу именима заборављених српских хероина сигурно се налази и баба Вишња Мосић из вишеградског села Горње Дубово коjа jе десетак година пре Сараjевског атентата и почетка Првог светског рата била припадник организациjе Млада Босна.
      Ова виспрена и писмена српска сељанка, коjа jе 1906. године остала без мужа Пера, не само да се бринула о броjноj фамилиjи него jе преко увек немирне границе између Босне и Херцеговине и Србиjе, чиjа jе гранична линиjа пролазила на стотинак метара од њене куће, преводила све оне коjи су jе за помоћ замолили.
      Аустроугарске власти у предвечерjе Првог светског рата поjачале су контролу границе између села Дубова у БиХ и Заовина у Србиjи, али то ниjе сметало овоj сељанки да помаже људима да таjним пролазима пређу граничну линиjу.
      Праунук баке Вишње Драго Мосић прича да jе тако упознала и неколико припадника организациjе Млада Босна, коjи су ове прелазе користили да из Србиjе пређу у Босну и обратно.
      – Она jе преко границе преносила поруке између Младе Босне и Народне одбране у Србиjи. Писма jе крила у плетенице, стављала их под jезик, глумила jе зубобољу или да jе глувонема или уплитала у руно оваца коjе jе чувала на пашњацима. Понекад jе за своjу мисиjу користила и кћерку Цвиjету коjа jе у плетеницама преносила писма преко границе – прича Мосић.
      Мосић каже да су сељаци из Дубова упознали и те младиће коjи су, како су говорили, били голобради, грађански обучени, пуни идеала и младалачких снова.
      – Сви у моjоj фамилиjи знаjу да jе бака Вишња на граници између Горњег Дубова и Заовина кроз место Михаилов крст превела црномањастог младића за кога jе сазнала да се зове Гаврило Принцип – каже Мосић оповргаваjући тврдње да jе атентатор на аустроугарског принца Франца Фердинанда 28. jуна 1914. године прешао Дрину на неком другом месту долазећи из Србиjе у Босну.
      Он обjашњава да jе Вишња као белег на руци имала свезану белу марамицу како би jе Принцип са друговима познао и да jе кроз шикару на граници ишла испред њих стотинак метара, а онда само скренула са пута и нестала у шљивику.
      Након атентата у Сараjеву неко jе одао баку Вишњу. Убрзо jе власт хапси и две године са младобосанцима тамнуjе у Сараjеву. Одатле jе пребацуjу у Беч где jу jе из казамата спасао неки лекар Јевреjин коjи jоj jе саветовао да глуми психички поремећену особу. Аустроугарске власти су хапсиле и Вишњиног брата Милисава.
      После рата са заслужним српским jунацима, бака Вишња jе позвана у Београд на приjем код краља Петра. Сазнавши за њено сиромаштво, краљ jе питао како може да jоj помогне. Она jе затражила да jоj направе кућу, jер jоj се брвнара скоро срушила. Краљ Петар jе наредио да се Вишњи изгради кућа и додели добровољачка земља.
      – Али време jе пролазило, а нити jе кућа грађена ни земља додељена. Бака стави кору хлеба у торбу шареницу, па пешице пут Баjине Баште. Из поште назове краљев двор и обjасни да његово обећање ниjе испуњено – испричао jе Мосић.
      Из Владе у Београду обjаснише да су на име куповине земље за Вишњу и градњу куће општини Вишеград уплатили 200.000 тадашњих динара. Покрене се и истрага и утврди да jе то у општини потрошено. Онда општинари сакупе некако 2.000 динара, организуjу акциjу, изграде Вишњи кућу и предаjу jоj тапиjе за земљу. Кућа, коjа jе завршена тек 1932. годне, била jе наjлепша у селу. Вишња Мосић умрла jе у новоj кући у Дубову 13. новембра 1937. године.
      – Када jе НДХ завладала Вишеградом усташе кренуше да нађу неприjатеља броj jедан, баку Вишњу jер нису знали да jе умрла. Упадну у село, али jе њен син на споменику избрисао име тако да ни гроб нису успели оскрнавити – додаjе Мосић.
      На стогодишњицу обележавања почетка Првог светског рата хроничари из Вишеграда Александар Савић и Славко Хелета обjавили су у медиjима опширан чланак о овоj храброj жени. Занимљиво jе да у Србиjи и општини Баjина Башта нема публикациjа о Вишњи Мосић.
      Легенде о подвигу
      О баби Вишњи и њеним подвизима мало се писало jедино су народом колале приче о њоj. У књизи “Вишеград и околица” Азиза Ресулбеговића пише “да jе позната баба Вишња коjа jе преносила повереничка писма и додавала их људима Народне одбране”. Јелисиjе Новаковић у књизи ‘Вишеградска Жупа и Боричка висораван” пише да jе ‘живот аустриjским властима загорчавала позната, храбра и лукава жена Вишња Мосић из Дубова”.
      http://jadovno.com/zaboravljena-heroina-rat-baba-visnje-protiv-austrougarske/?fbclid=IwAR0LnqKRKI8Am5afXgUxbQnIYPKjy_MC1NizgdvvHnpU9xP_dAw5Vt64zyA#.XHEbuFVKjGh
    • Од Ромејац,
      Како су Пољка, Нада, Јела и Васиљка постале чувари града

      Ђаковица – Терасица из деветнаестог века покривена виновом лозом, на њој четири старице и два млада монаха. Да нема италијанских војника, под тешком опремом и с аутоматским оружјем, све би личило на слику каквог скрајнутог манастирчића који су од комунизма сачувале ове бакице. Стоје Пољка, Нада, Јела и Васиљка и око њих челик тенкова. Те цеви, жице и вреће пуне песка бране жене против којих се окренуо читав један град. Само су ретки погледом и понеком речју поздрављали своје тихе суграђанке и њихову решеност да по цену живота остану у својој улици, у својој цркви. Захваљујући тој одлуци, Ђаковица је сачувала мултиетничност, старице су постале чувари града, а дечански калуђери су у Храму Успења Пресвете Богородице одржали службу Божију.
      „Идеш ли ти код бака у Ђаковицу”, често се чуло у овом братству и у том питању осећала се радост сусрета с остављеним мајкама, теткама, бакама. Оне су их тако и доживљавале, све док им, 17. марта 2004. године, етничка стихија није збрисала стару кућицу, цркву коју је изградила ђаковичка сиротиња, старе иконе и записе на њима, књиге и ону лозу на тераси. Италијански војници су одступили пред руљом, новинар Јавног сервиса Косова обавестио је грађанство о протестима и закључио како је „ситуација у граду мирна док српска црква гори”.
      Пољка Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић изгубиле су све што су имале, евакуисане су у манастир Дечане. Ту су се, за каменим столом, под огромним боровима, одмах прихватиле посла и својој „монашкој деци” почеле да помажу.
      Већ до јуна те године огромни комплекс овог манастира био је прекривен цвећем. Бака Нада Исаиловић је улепшавала Дечане.
      „Шта да радим црни кукавац од њеног цвијећа”, говорио је у шали калуђер Данило, пољопривредни инжењер и економ манастирски. На дан њене сахране пита да ли јој је неко донео цвеће које је толико волела. Од спаљене цркве остала је само камена плоча, на њој су расељени палили свеће, често уз кишу каменица којима су гађани. Пет година су старице чекале да се врате, а упорна Епархија рашко-призренска, камен по камен, обнављала цркву. На дан повратка епископ Тодосије је узео мотику и прекопао малу башту поред нове куће, бака Нада је преносила цвеће из Дечана и садила ново. Њено лице се претворило у осмех, а потпуна радост би је обузела када бу у овај ограничени простор дошло неко дете. Памтила би име и при сваком повратку питала све о њему и поручивала да дође.
      „Биле су верне Господу кад је било најтеже”, поручио је епископ Теодосије који је служио опело. „Није се угасило кандило вере овде у Ђаковици, није се затрло ово место и сећање на њега, Бог је дао да се преко слабих и немоћних сачува све што је наше. Радост с бака Надиног (Надеждиног) лица никада није нестајала и у данима болести миловала нас је својим благим погледом.”
      У најтежим временима временима сукоба 1999. у некој од посета Ђаковици митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао: „Теодосије, на душу ти ове старице!” Тај завет је доследно испуњен. Старица Пољка је замонашена и данас је игуманија Теоктиста у манастиру у Ђаковици, који је метох Високих Дечана. Васиљка Перовић брише сузе над свежом хумком одмах поред црквеног зида и тихо каже: „Сад сам ја последња ђаковичка бака!”
      Четири старице су сачувале један град, две почивају у дворишту цркве у Ђаковици као стража свима који су отишли и који су морали да оду. „Само њихове душе знају шта су претрпеле”, каже један од њених пријатеља из Велике Хоче. На душу нам све што смо могли а нисмо сачували, на душу нам тешки и чести заборав који притиска наше и животе и наш рад.
      Отишла је бака Нада, радосни становник Ђаковице, двадесет година чувала је свој град, веру и љубав за све који су му дошли, и за све који нису смели да му дођу.
      http://www.politika.rs/scc/clanak/419560/Poslednja-dakovicka-baka
    • Од Син Утехе,
      БАБА ЗА ДЕДУ, ДЕДА ЗА РЕПУ…


       
         Одакле толика ескалација насиља мушкараца према женама, третирање жена као да су ствари, и одакле толика надменост, ароганција, дрскост, заузимање " мушког" става, и безобразлук, код жена? Обе ове појаве израстају из истог корена- НЕСИГУРНОСТИ, који се грана у страх, а страх у насиље, злостављање..

          Мушкарци желе да буду ауторитет и ослонац женама, као што је и природно, али у пракси видимо да то често покушавају на силу, или на   други, погрешан начин. Неки желе да имају "традиционалне" бракове, а под тим сматрају да жене требају да буду као робиње, слепо послушне, пошто су они, јелте, глава куће. Такав став не може  задовољити ни мужа ни жену. Он, будући деспотског  ауторитета, мисли да никада није довољно поштован, постаје сумњичав, љубоморан, уцењује је децом, одузимањем егзистенције,  истеривањем на улицу и често прибегава насиљу. А жени  је наметнути ауторитет  бреме,  које носи зато што мора, а незадовољство које  непрестано расте,  резултира прељубом, напуштањем мужа или мазохистичким трпљењем- "Док нас смрт не растави".
         Други опет мисле да ће женама бити ауторитет и ослонац, тако што ће их купити новцем, и  обасипати скупим поклонима. Такви мушкарци, гледају на жене које су  уз њих,  као на нешто ,(ретко као на некога-личност, равну себи),  што ће им подићи вредност, лепо ићи уз њих, и чиме ће се моћи хвалити.   У суштини третирају их  као ствари, које се не разликују много од  њихових аутомобила, који такође, често " пеглају" несигурност власника. Као што каже песма  “Дивљина” групе Београдски Синдикат:  "Док обрћу се репа, ти само буди лепа, јер не види се дно, мог дубоког џепа."
      Када би се видело дно џепа, настала би опасна паника!
      Несигурност мушкараца код нас се пројављује у одговору на  питање:  "Када ћеш се женити?!"  " Како да се женим, када немам пара-Која, и како ће ме гледати?" Као да је он банкомат,а не живи човек!? Али у поређењу са оваквим несигурним мушкарцем, банкомат је поуздан и сигуран, и ради како му је задато. Једино је изгледа,  човеку побрљавио софтвер, па не ради како треба!?
         Напомињем, да не желим да од овога текста, правим исцрпну студију о типовима мушкараца,  жена, и  личности, него наводим карактеристичне типови за окружење, и менталитет у којем живимо.
         Све више се промовише снажна, успешна и независна жена. Да ли је таква жена довољна самој себи? Често можемо чути: " Не желим бити ничија робиња, нити желим да ме неко поседује, и уцењује тиме што ће ме држати у финансијској зависности"!  У суштини, она је у праву, зато што је њен став настао  као протест, против извитопереног става мушкарца, али порађа, другу крајност.  Наиме,  таква жена, у овом, суровом свету,  мора да заузме став мушкарца, и да се користећи сва могућа средства,  пробија кроз живот, што резултира тиме да мушкарци, будући несигурни, не смеју да им приђу, боје се, и осећају се  инфериорни, не схватајући,  да је такав став жена настао такође из несигурности, и њеног порода-страха, и осталих страсти.
         Изгледа да су у нашем друштву поприлично замењене улоге.  Због чега се то дешава? 
      По самој природи ствари, мушкарац, своју сигурност и стабилност црпи од Бога, који је једини, прави, сигуран и стабилан ауторитет. И док се год држи близине Божије, односно, док живи у љубави, и љубављу  Божијом,  мушкарац је "причасник" , Господње сигурности, стабилности и ауторитета, а жена то непогрешиво осећа и прихвата као најприродније стање.
          Само у овој ситуацији, мушкарац, иако је ауторитет жени, није супериоран, нити је жена, која је "потчињена' ауторитету мушкарца,  инфериорна.
          Ауторитет, и сигурност, рађају се из жртве. Мушкарац који се безрезервно даје и труди , стиче ауторитет, без жеље да га наметне, а из ауторитета произилазе, сигурност и стабилност.
         Многи ће мислити да је овако нешто немогуће постићи, али, Богу је све могуће! Позвани смо на вежбање, подвиг( Двиг-ход, кретање, успињање), ка Богу, који је савршен, а да је то могуће, говори и Сам Христос, позивајући нас: "Будите савршени, као што је савршен и Отац Ваш Небески" !
         Зато, држимо се за Христа, жене за нас, па као и у причи: " Баба за деду, деда за репу..."  И ишчупаће нас Господ из замки овога света, и дати Вечно Царство у заједници са Свима Светима! Амин.

×
×
  • Креирај ново...