Jump to content

"Параноично лице" или шта Дали Салвадор открива иконописцима?

Оцени ову тему


Recommended Posts

Одломци текста: "Фенеменолошки аспекти параноично критичког метода" Ликовне Свеске 7

 

Гнусова и беда апстрактног стварања

 

/Очигледни недостатак филозофске и опште културе веселих заточеника тог модела менталне дебилности који се назива апстрактном умјетношћу, апстрактним стварањем, нефигуративном умјетношћу итд., једна је од оних најаутентичније слатких ствари са становишта интелектуалне и "модерне" пустоши нашег доба.

Закснели кантовци, љигави од скатолошких златних пресјека, и даље хоће нам на новом оптимизму свог новог фотопапира сервирају тај чорбуљак од апстрактне естетике који је, истину говорећи, још гори од оних колосално одвратних супа неотомизма са охлаћеним резанцима којима ни изгладњеле мачке у грлевима неће да се приближе.

Ако по њима форме и боје имају неку естетску врједност саме по себи, и изван своје "представљачке" вредности и анегдотског значење, како би они могли да објасне класичну параноичну слику.../ Овде би за сад прекинуо цитат.

 

Слика у прилогу је Далијево откриће рјеч је о фотографији људи који сједе испред шатора, Дали је фотографију посматрао под другим углом и уочио лице, назвавши га параноично лице.

 

Овај феномен о двије потпуно различите слике у једној фотографији које чак не ремете једна другу је класичан надреалистички феномен.

 

Ово има антрополошки значај и на овом феномену Дали развија " Параноично критички метод"

 

Тумачи писма и отаца који се сматрају објективним су овом форографијом сахрањени, јер не само да превиђају него негирају властиту параноју у коју улази и научни апарат!

 

Нпр, када би једна реалност слика "људи сједе испред шатора" била "римокатолизам", а друга слика " портрет жене" била православње, како би по основу факта: фотографије, нешто могли доказати?

Остаје да преиспитујемо, критикујемо властиту параноју, без предрасуде да је наша слика реална, јер је као и многе друге надреална.

На овоме расту други надреалистички методи, покушај да се реално ослободи од "над" да се "над" обликује и преобликује да се квадрира итд., све у оквиру склопа сплета, човјека и свијета.

Међутим сваки (надреални) склоп човјека и свјета је лажни, уклањање сваког опосредовања је нихилизам параноје, ништње општег смисла бића у цјелини.

 

Сваки покушај човјека да се повеже са свјетом је страст и увлачи га у бесмислен сплет јер свјет нема смисао! Метафизика је кроз своју историју све покушала и све могућности исцрпила, закапњели "теолошкоперсоналистички" покупај да то буде личност није врједан помена јер се личност не јавља у свјетовности, метафизици, онтологији и криминалан је, јер личност своди у магијско, али пошто се болест запатила дужан сам.

 

Да свјет нема никаквог смисла (осим разноврсних параноја, привида) знали су Оци коју су сваку повезаност са свјетом дефинисали као страст.

 

Када се ослободимо параноје "смисла" свјета и бића у цјелини , "опште истине" праве слике, свјета, ми ипак остајемо окружени појединачним бићима, стварима, бивствијућим, која постоје себи самим истовјетна, без заједничког смисла у апсурду, укључујући и нашу властиту самоистовјетност.

Тотално без везе са другим бивствијућим, без утопљености у свјет (параноју свјета) и без Бога.

То је реалност без оног "над" чист апсурд, онако како га Симеон Бекет духовни отац Мирчеа Елијадеа описује, Мирче се упустио у археологију оног "над" у религију као повезивање - везу које превазилази, апсурд појединачног бића по себи у својој савршеној заокружености и бескрајној усамљености, што је апсурд, али за слављење, док је сливање у свјет магија и демонизам, лажна "веза" међу појединачним бићима, страст.

Дакле није страст "сексуална" моћ, или било која друга човјекова моћ својствена његовој природи, него је страст свака лажна "веза" са свјетом или појединачним бићима у њему! Чак и када је та моћ говор или мишљење!

Човјек не може како то тврди онтотеологија и метафизика да својом слободом буде личност или да увећањем слободе направи везу (религију) са Богом!

Човјек може слободом баш оно што може монашким подвигом, да покида страсти - везе са свјетом, да деконструише свјетовност, уништи привид, "општу истину" освјести своју грешност - лажну повезаност са другим и "Другим"...

И да се наће сам себи истовјетан, савршено заокружен без везе са свијетом у апсурду постојања и смртности.

Ово је смисао монашке самоће, слобода од свјета и свјест о богоостављености као припрема за тек тада могући долазак Духа Светога који нас утјеливљује и везпросторно Тјело Христово.

Отуд су нам потребне велике и тешке припреме кидања наших параноја и безивање свих светих сила (моћи) човјекових, па и "сексуалности" за Бога, а тек преко Духа Светога и Христа у којима је једино могућа веза (религија) и заједница међу појединачним бићима (Црква).

spacer.png

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наставак цитата:/ Класичну параноичну слику двоструке и истпвремене фигурације која без тешкоће може да понуди подражавачачку слику, неделетворну са њиховог становништва и истовремено без икаквог мењања слику пластички вредну и богату?( Моја примједба за икопнописце: истовремено копију и без њеног мјењања савршен оргинал!)

Њима генијално Пикасово искуство уосталом само доказује, материјални, неизбкежни карактер биолошких и френетичких система конктртног обкјекта (ствар + врста опажајај) у односу на физичке геометриске прецизности естетских состема.

Јер, и дозволите ми, пошто се осјећам надахнутим, да вам говорим у стиховима:

 

биолошки и династички

феномен

какав представља

Пикасово

кибизам

био је

прво велико имагинатовно људождерство

које превазилази експерименталне амбицоије

модерне

математике физике

 

Пикасов живот

ће створити још несхваћену

почитичку основу

помоћу које ће

физичка психологија

поново отворити

брешу живе плоти

и таме у филозофију

 

Јер због Пикасове

материјалистичке

аматхистичке

и систематичне мисли

моћи ћемо да физички

експериментално спознамо

и без потребе

за "проблематичним" психолошким новотаријама

"гешталтиста"

са укусом Канта

сву беду

локализованих и удобних

објеката свести

са њиховим лабавим атомима

бесконачне и дипломатске осјећаје...

 

 

 

 

 

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

...Јер хиперматеријалистичка Пикасова

мисао

доказује да

људождерство расе

прождире

"интелектуалну врсту"

да регионално вино

већ кваси

породични шлиц

феноменологистичке математике

будућности

да постоје "стриктне фигуре" екстрапсихолошке

посреднице између имагинативне масти

и

монетарних идеализама

измећу теансфиналне аритметике и крволочне математике

Између "структуралог" ентитета

"опсесивне рибе листа"

и понашања живих бића у додиру са рибом листом"

јер дотична риба лист

остаје

сасвим изван

разумјевања

гешталт теорије

пошто та теорија

стриктне фигуре и структуре не поседује

физичка својства

која омогућују

анализу

па чак и бележење

људског понашања

наспрам структура и фигура

које се објективнио

нуде

као физички делирантне

јер у наше време

колико знам

не постоји

нека физика

психопатологије

физика параноје

што би се могло сматрати

експерименталном основној

будуће филозофије

психопатологије

будуће филозофије

"параноично критичке" делатности

коју ћу једног дана

покушати да полемички сагледам

ако за то будем имао времена

и воље.

 

преодилац наводи да је превод дослован и да Дали иронично користи поетску шему, ја бих додао утисак да је ово за разлику од многих текстова у којима много разумијемо а мало нам говоре текст и коме мало разумијемо а осјећамо да нам много говоре, односно да је текст набојен смислом, па ћемо покушати расвјетлити шта и о чему говори.

 

 

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима



Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Aha, okey, ..... spacer.png

Мораш да поставиш себи питање шта учитвамо када читамо Јеванђеље, свете оце, молитве а шта изчитавамо? Овај текст разматра то питање кроз проблем слике, али свеједно је.. Осврће се на ову психолошку школу која је сматрала да постоје подмети, структуре... које дају утисак цјелине и ако ми налазимо само појединачна бића, а цјелину параноишемо.Па би те шаблоне видјели или читали без обзира шта гледамо или читамо.Филозофија је такође параноична посредница те је назива тамом јер он хоће чисту реалност која је "отворена бреша живе плоти" превео бих ово са пребражено тијело, у сличном смислу говори о Пикасовој хиперматеријалности, односно твари ослобођеној од окова естетике и идеалних облилика (свјетовности, метафизике).

Пада у очи да физичко поставља у параноју као једну врсту метафизичког, на супрот биолошком.Супроставља "системе" и структуре у природи са системима и структурама у мишљењу, филозофији, светоназору. У том се смислу јавља имагинативно људождерство, велика деконструкцијс параноје, прелести, истине.Захтјева се физичка психологија (трезвена), насупрот метафизичкокој (прелесној јер учитава смислове и свјет смислова, тамо гдје смисла нема у свјетовности).Види се и рецепција Хајдегера (који је најприје студирао математику и теологију) јер захтјева феноменолошку математику, јер је слаба тачност рачуна када се оперише са удобним и бедним објектима свјести као што су бројеви. 

Примјера ради нама су Свети Оци постали такви удобни објекти свјести са којима баратамо без страха да сам помен неког може да нам промјени живот, ми смо их умртвили.

 

Ове стриктних фигура посреднице не разумијем, чак ни погрешно, можда могли бити неки духовни судови, логоси, али у једном натегмитом тумачењу.

 

Филозофија психопатологије је можда ироничан израз, или свеобухватан израз за метафизику као посредницу између појединачних бића, јер до самог себе, другог бивсвујућег се може само путем Духа Светога....све друго спознавање је прелест, па и наука као посебан начин захватања и обезбјеђивања ( умртвљења) живе плоти.

 

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

To nesto ..... pojedinacno i celina,.... to mi lici na Aristotela koji bese sve gledao kroz pojedinacno ka celini i smislu i svrsi.

Jer i mi idemo od pojedinacnih logosa bica i stvari, ka celini i smislu koje je u konacnom Logosu i krajnjem cilju i smislu svih bica i svih stvari.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

 

 

 

 

 

 

 

 

To nesto ..... pojedinacno i celina,.... to mi lici na Aristotela koji bese sve gledao kroz pojedinacno ka celini i smislu i svrsi. Jer i mi idemo od pojedinacnih logosa bica i stvari, ka celini i smislu koje je u konacnom Logosu i krajnjem cilju i smislu svih bica i svih stvari.     

 

Неки покушавају да иду од цјелине...Само је проблем што цјелине нема, међу бићима је ништа, немају ништа заједничко, без обзира што се нама чини удобније да има неки смисао. Аристотел је укрупњавао преко категорија, врста и ишао ка цјелини, зато је он "први" метафизичар, сви потоњи покушаји да се нађе нешто што повезује су пропали, и сви су историја нихилизма, јер међу бићима нема ничег обједињујућег! Показује Ниче, Хајдегер опет креће од појединачног (које је све врјеме једино које јесте) и на на свако то појединачно љепи вријеме, функције, фрагмемте, "линкове" из којој се конституише свјет, врјеме показује као однос међу бићима те се у њему фундемантално обликује свијет.У изворном платонизму ни тога нема, никакве свјетовности, него је свако појединачно биће издвојено и из времена, односно вјечност - духовност се отвара преко појединачног суштог а не преко цјелине, цјелина је увјек свјетовност. Не спашава се свјет, него конкретно сушто Бокисд.

То што двије крушке може да повеже само Црква је једино њено оправдање.

 

Рецимо твој "контекст" је нека врста подмета тексту, сад замисли шта све разне промјене кпнтекста чине са текста? А да ли постоји прави исправни контекст?

Ако имаш један контекст као подмет увјек ће се он одржати, али тада си упао у манир и уствари разговараш сам са собом што сви чинимо, и нема смисла који ће нас повезати нити ће увећање слободе да нас повеже, а за Логос знаш ко је и шта је и како се јавља, то не зависи од нас, али деконструкција наших прелести, параноја па биле оне и корисне као што су опажања нпр.љево и десно зависи од нас.

 

Збивање Цркве у цјелини, универзалне Цркве, скупа свих Цркава, да ли је духовно збивање и гдје се оно одвија? Или Господ походи сваког понаособ?

На жалост појавила су се те метафизичке магијске теологије препуне објеката свјести, селф објеката "Свети Сава" који уопште не експлодирају.

А да нас стварно походи Свети Сава упрпили би се горе него за бомбардовање.

 

Мртвим сном смо успавани не можемо да се пробојемо до створеног онаквог какво је оно само по себи, самоистовјетно....

Без икавог коцепта и контекста.

 

Мислим да та развојна прича не стоји, не можемо ми ка Логосу, нити ичим привлачимо Духа Светога, ми можемо само донекле да кидамо параноје и везе са свјетом односно страсти, да се трудимо у трезбеном чекању, немамо ми логос у посједу. Имамо сјећање на тренутке смисла, али сјећање на вечеру није вечера.

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

То опште биће у цјелини не постоји и не постиже се, оно се само замишља, али се човјек губи у томе и он испада несавршен.

 

Појединачно сушто, ем постоји, ем је савршено заокружено, издвојено, јединсвено, само себи истовјетно, ако још помислиш да је баш то сушто, конкретно бивствујуће створио Бог, да је пред тобом божија (с)твар ти си већ у припрати Царства.

 

Колико врједи ствар коју је створио Бог? итд, концепт власништва веже нас другачије, али не мора да се искључују.

Ако Господ и ја имамо неку заједничку ствар шта она постаје?

Преко бића у цјелини се не изводи литургија или завјет него преко неке издвојене првине.

Чему онда замишљање бића у цјелини, ако не да би се изгубитли у бескрајном? А окружени смо коначним (есхатолошким)

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Гледам сад тему, видим нема фотаграфије и слике која је основ расправе, писао сам са телефона и мислио сам да је у прилогу насловног поста, праштајте....админи ако могу нека је и ставе у први пост.:0222_shocked:

Видим неко ме пита какви људи испред шатораne_shvata, то је доња фотографија, када се окрене за 90 степени види се лице, десно у горњем реду, а прва са љева, мало то Дали досликао....

Dali.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Jecić,
      Имам дебату да ли постоје особе које воле бели крем?
      Питање од стране великог обожаваоца црног крема. Зашто се производи бели крем кад сви једу и воле црни?
      Интересује ме да ли неко воли искључиво бели крем?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светог славног и свехвалног Апостола Томе доносимо део из текста катихете Бранислава Илића под насловом Неверни или уверени Апостол Тома? У овом делу текста аутор указује на значај правилног разумевања неверовања, тј. уверавања Светог Апостола Томе. 
       
      ...Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.  Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени (сабрани) на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући,  испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.
       
      *Део из текста катихете Бранислава Илића 
      под насловом: Неверни или уверени Апостол Тома?
      Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ
       
    • Од Иван Ивковић,
      Свети Антоније је рекао: „Када сам седео код једног аве дошла је нека девојка и рекла му: ‘Аво, ја проводим свој живот у посту, једем једном недељно и свакодневно изучавам Стари и Нови Завет.’
      Старац је упитао: ‘Је ли за тебе оскудица постала потпуно исто што и изобиље?’
      Она је рекла: ‘Не.’
      ‘Срамота исто што и похвала?’
      ‘Не.’
      ‘Непријатељи што и пријатељи?’
      ‘Не.’
      Тада мудри старац рече: ‘Иди, труди се, још ништа немаш.'“
×
×
  • Креирај ново...