Jump to content

Браво људи, смањили смо криву


JESSY

Препоручена порука

               677z381_doktori-ANGELO-CARCONI.jpg.22f263c5a9fdac59c01c95e88dda07ae.jpg

Од нашег понашања зависило је колико ћемо се заражавати од вируса короне, а смањење броја новозаражених показује да су се опаметили и они међу нама који се нису довољно чували

Вируси су глупи – немају интелигенцију. Њихов циљ је да се умножавају. Да би то постигли требају им ћелије неког домаћина, а за нови вирус короне су то људске ћелије. Када се људи заразе, у њиховим ћелијама вируси се умножавају изазивајући лакши или тежи облик болести. Да ли ће се неко заразити овим вирусом, у великој мери, али не и искључиво, зависи од понашања те особе. Постоје понашања која повећавају ризик заражавања, и она понашања која смањују такав ризик. Дакле, заражавање је у тесној вези с људским понашањем.

Кад неко оболи од неке незаразне болести то је његова лична ствар, али када оболи од неке заразне болести, тада постаје могући преносилац инфекције и може заразити и друге људе. Тада његова болест више није његова ствар, него је и ствар других људи. Када се већи број људи зарази настаје епидемија и тада на сцену ступају лекари-епидемиолози као стручњаци чији је циљ да обуздају и елиминишу епидемију.

Улога епидемиолога

Да би то постигли они би требало да преко медија наговарају људе да се понашају на оне начине који смањују ризик од заражавања себе и других, и да их одговарају од оних понашања која повећавају ризик. Они би требало да буду стручњаци за људско понашање. Иако је епидемиологија пола медицина, а пола социјална психологија, изгледа да се наши епидемиолози боље сналазе у улози лекара.

Када је у питању психолошки аспект епидемиологије изгледа да је она заробљена у свој традиционални оквир гледања на људе као на заражене и незаражене организме. Док се у другим областима медицине промовише „партнерски модел”у којем су лекар и пацијент схватају као одрасле особе које треба да у својим друштвеним улогама једнаковредно сарађују како би дошло до излечења, у епидемиологији је доминантан „ауторитарни модел” То значи да је епидемиолог ауторитет, којег грађани треба да слушају и послушно извршавају наредбе и упутства које им он саопштава за њихово и опште добро. Да би то могло да се оствари до краја, иза епидемиолога стоји држава са својим репресивним апаратом: полицијом и војском.

Ауторитарни модел односа лекара и грађанина одговара односу надређеног родитеља, оца или мајке, и подређеног детета. Али ако „дете” неће да се подреди, неће са буде послушно, одбија да сарађује и буде одговорно, тада настаје проблем који овај модел не може да реши.

Прилично оштре репресивне мере на почетку епидемије тада још недовољно познатог вируса, сасвим сигурно су биле оправдане, првенствено да би се избегао слом здравственог система. Али када су такве мере почеле да дају резултате, када се број новозаражених значајно смањио, тада као да смо колективно одлучили да је опасност прошла, тако да смо се опустили, и после неког периода број новозаражених је кренуо да расте. И тако смо дошли до званичног дневног броја од преко 400 новозаражених – већег него што је било у првом „шиљку“ епидемије.

Број новозаражених је првенствено информација о томе како се понашамо, да ли се придржавамо дистанце, ношења маске, учесталог прања руку. Када је број новозаражених почео да опада, то је значило да су људи почели озбиљније да се придржавају мера чувајући себе и друге. Другим речима, ми смо ти који смо својим понашањем смањили број новозаражених. Браво ми!

Док је у првом „шиљку” држава преузела одговорност и чувала нас од вируса короне и од нас самих, у периоду након тога грађани су углавном били препуштени себи, пуни жеље да поново слободно заживе и поврате своје уобичајене животе. Изгледа да смо морали да будемо понављачи и да тек у другом „шиљку” преузмемо одговорност за сопствено здравље и здравље људи око нас.

И одговорни и опуштени

У јавном говору, али и у изјавама епидемиолога има много безличних одредница, од тога како се „корона вратила”, па до „ситуације”, „криве”, „новог пика” (зашто не „шиљка” или „шпица” јер обични људи не знају шта значи пик), „другог таласа” и слично.

Све оне поручују да је епидемија вируса корона нека врста догађаја или природне појаве над којом немамо утицаја. Није се корона вратила, него се нисмо чували. Ситуација, крива, шиљак и талас смо ми, све је то огледало нашег понашања. Од нашег понашања зависи колико ћемо се заражавати, а смањење броја новозаражених показује да су се опаметили и они међу нама који се нису довољно чували. Не морамо бити у грчевитом страху да бисмо се чували. Могуће је бити и одговоран и опуштен у исто време. Чувајмо се опуштено.

http://www.politika.rs/scc/clanak/460773/Магазин/Браво-људи-смањили-смо-криву

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 24 минута, JESSY рече

Прилично оштре репресивне мере на почетку епидемије тада још недовољно познатог вируса, сасвим сигурно су биле оправдане, првенствено да би се избегао слом здравственог система.

Не, нису уопште биле оправдане. Такве мере нико није уводио јер су бесмислене и дају више штете него што помажу.

пре 24 минута, JESSY рече

Али када су такве мере почеле да дају резултате, када се број новозаражених значајно смањио, тада као да смо колективно одлучили да је опасност прошла, тако да смо се опустили, и после неког периода број новозаражених је кренуо да расте.

Не, нисмо се опустили него је власт одлучила да укине све мере и намерно креира слику да је са епидемијом готово јер им је тако одговарало због избора крајем јуна.

пре 24 минута, JESSY рече

Док је у првом „шиљку” држава преузела одговорност и чувала нас од вируса короне и од нас самих,

12:smeha:  confused1

пре 24 минута, JESSY рече

у периоду након тога грађани су углавном били препуштени себи, пуни жеље да поново слободно заживе и поврате своје уобичајене животе.

Држава је препустила грађане самима себи јер је требало одржати изборе :) Ако је неко заборавио, мало подсећање да је владајућа странка снимала спотове у којима велича победу над короном и позива људе да слободно изађу напоље - и наравно гласају.

А ту је и незаобилазни доктор Несторовић са својом причом да је "сад (тамо у јуну) најбоље време да сви изађемо и заразимо се".

пре 24 минута, JESSY рече

Изгледа да смо морали да будемо понављачи и да тек у другом „шиљку” преузмемо одговорност за сопствено здравље и здравље људи око нас.

Ово је већ превише безобразно чак и за режимске медије од којих човек све може да очекује.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 39 минута, GeniusAtWork рече

Ово је већ превише безобразно

ne znam, ali ja sam ovaj tekst shvatila kao ironiju,sarkazam...tekst je pisao dr.Zoran Milivojević...shvatila sam ga kao kritiku...:smeh2:

ajde pročitaj još jednom tekst, pa mi reci da li je ipak to u pitanju...:945729:

inače Zoran ne piše ,da tako kažem, "uvlakačke, shishodljive tekstove"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

       
      Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве!
       
      Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. 
       
      *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? 
       
      Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). 
      Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“  покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. 
       
      *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? 
       
      Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. 
       
      *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? 
       
      Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио.
       
      *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ?
       
      Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. 
       
      *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић),  богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени?
       
      Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. 
       
      *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? 
       
      Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ.
       
      *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? 
       
      Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета.
       
      *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? 
       
      Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. 
       
      *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? 
       
      Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. 
       
      *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?
       
      Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. 
       
      Разговор водио:
      Катихета Бранислав Илић
       
      *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34)


                  Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Храм Светог пророка Илије у селу Ба надомак Љига, споменик културе од изузетног значаја, свечано је прославио празник свог небеског заштитника. Литургијско сабрање је предводио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског намесника колубарског протојереја – ставрофора Саше Тимотића и епархијских свештенослужитеља. Овом приликом, Владика Исихије осветио је новоподигнуту црквену продавницу и палионицу свећа.

       
      Звучни запис беседе
       
      Подигнута у периоду између 14. и 15. века за вакта Деспота Стефана Лазаревића на падинама Сувобора, црква у селу Ба носи име великог старозаветног пророка Илије,  једне од ретких личности предхришћанског доба којима су посвећене богомоље. Пророка, удостојеног да проповеда долазак Господа Христа, до тада му непознатог, тек назретог у Духу Светом. Свети пророк Илија живео је у 9. веку у доба цара Ахава и жене му Јазавеље, која међу јеврејски народ уводи поштовање Вала, паганског божанства, илити демонских сила које су народ одвеле у отпадништво од истинитог Бога Јахвеа. Једини који устаје против тога је Свети пророк Илија, који излази на мегдан Валовим свештенослужитељима да призову Бога својим жртвама. Бог Израиљев се јавља Илији и спаљује његову жртву, што га оснажује да се обрачуна са лажним свештеницима и  спасе своје сународнике од лажне вере, приближио је Владика Исихије у проповеди неке детаље из житија великог Божјег угодника.
      Ревност и постојаност Светог пророка Илије, који је сам устао у одбрану Бога, уче нас да не треба да се поводимо мноштвом. Када мноштво отпадне од Бога и преда се разврату, призвани смо да се боримо и сведочимо свог Бога и да Га се никад не одрекнемо. Пророк Илија је био пао у очајање, али га је Господ уверио да поред њега постоји седам хиљада душа које се нису поклониле Валу. То су душе праведника, које не праве себи рекламу и не „трубе“ о својој побожности, али се моле за читав свет и од њих читав народ добија спасење и не пропада. Тако охрабрен, Илија је превазишао своје очајање и удостојио се виђења Господа на брду Хорив – беседио је Владика Исихије.
      Упоредивши време за земаљског живота Светог Илије и данашње време, Владика Исихије је указао да данас живимо у можда већем отпадању од вере него што је тада било. Зато, истакао је он, свако од нас треба да се труди да има удела у Илијиној служби и чува своју веру у времену најгорих искушења. Таква су, закључио је Владика Исихије управо ова данас, у којима смо заварани неким олакшицама у животу која доносе технолошка достигнућа, а на суштинска питања о животу и смрти само Бог има одговор.
      Прослављање храмовне славе употпуњено је литијским опходом и традиционалним славским обредом резања колача. Посебан тренутак за башке парохијане било је освећење новог објекта црквене продавнице и палионице свећа, изграђене по благослову блаженопочившег Епископа Милутина. Славско сабрање је заокружено пригодном свечаном трпезом.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког.
      Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке.
      По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког.
      По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети:
      - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида!
      У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао:
      - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати  и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије.
      Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке.
      Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На дан када наша Света Црква прославља Свете Апостоле Петра и Павла, 12. јула 2021. године, црква посвећена овим Апостолима у Топчидеру прославила је своју храмовну славу. Светом архијерејском Литургијом началствовао је новоизабрани епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, а преосвећеном владици саслуживало је свештенство АЕМ.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након прочитаног Светог Јеванђеља владика Јеротеј је у својој епископској беседи нагласио значај саборности рекавши да је „Апостол Петар био човек којег је Господ одабрао, али он није био први позван, него његов брат Андреј. И на тај начин је Господ од почетка показивао да је црква саборна и да сви у њој учествујемо када смо сабрани у заједници“. Да се саборни карактер цркве протеже кроз векове видимо у Јерусалимском сабору када се појавио проблем у вези поштовања Мојсијевог закона, подсетио је владика Јеротеј. „Ни један од Апостола није сам то решио и одлучио, него су сазвали 49. године један велики и први сабор Апостола у Јерусалиму, где су одлучили да хришћани више не морају да држе Мојсијев закон него само да избегавају родоскрвнуће и идолске жртве“, истакао је владика Јеротеј. „Кроз овај догађај црква је опет пројавила свој саборски дух и видимо да је црква уствари тело Христово и да су сви чланови цркве удови тог тела“.
      Преосвећени владика је на крају своје беседе поручио да смо „Сви упућени једни на друге, сви смо ми удови тела Христовог, сви имамо своју улогу коју нам је доделио Свети Дух приликом крштења, јер Свети Дух је тај који раздаје дарове у цркви и који даје свакоме духовне дарове по своме расуђивању, онако како је потребно да би се изграђивала црква“.
      На крају Божанствене Литургије владика Јеротеј је у пратњи свештенства и верног народа ишао у литију око храма, након чега је освештао славско жито и пресекао славски колач.
      Свечаност су својим присуством увеличали припадници полиције и војске Републике Србије.
       
      Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...