Jump to content

Препоручена порука

Ево једног истинског бисера - писма новомученика Василија Соколова из затвора, након што је осуђен на смрт. Поставићу само прво и последње, а остала можете пронаћи у житију мученика (линк ће бити испод).

Отрежњујуће је и корисно је ово читати. Невероватне се борбе и ломови у догађају у човеку у тим моментима. Ово је исповест из прве руке.

Цитат

19.05.1922. Мало сам заспао након бесане ноћи и почео сам да се осећам знатно боље. Истина, срце не престаје да ме тишти, као да осећам најтежу несрећу, али стање организма је спокојно и уравнотежено. Осим тога, шире се добре вести (мислим да их шире ради расположења) како је наводно одлучено да се укину смртне казне у вези с нашим случајем и да се замене другим казнама. Какве год биле те казне, несумњиво је да су боље од стрељања, али човек тешко може да поверује у такву добронамерност судија. Зашто је нису имали раније? Ускоро ће се све сазнати. Вероватно је да се случај сада поново разматра и да ће коначна пресуда одмах постати правоснажна. Господе! Шта онда! Зар ћу морати ипак да се растанем с белим светом? Ето, када организам јача, тада се и жудња за животом увећава. Мислим да су управо зато подвижници изнуравали и нису штедели своја тела да би ту животност у њему ослабили, да би пробудили у њему жудњу за другим, небеским и духовним животом. Две те жудње не могу постојати заједно у човековој духовној настројености. И зато мудрац не дозвољава да животињско-телесна чулна жудња овлада његовим организмом, већ се труди да преовлада она духовна.
Што се мене тиче морам да кажем да ни раније моја духовна жеђ није била моје стално и постојано стање духа. Тако је и сада, чак и у овим својеврсним данима, када питање о животу овде и животу тамо стоји као првенствено питање на дневном реду, када су наде у овдашњи телесни живот готово изгубљене и предстоји неизбежни сусрет са оностраним загробним животом. Чак и сада стање духа остаје колебљиво и пламсаји чулног, земаљског живота нимало не слабе, већ само понекад замиру, да би мало касније избили још снажније.
Али, мислим да не може проћи без трага оваква душевна напетост у борби за то шта човек треба да изабере – земаљско или небеско, телесно или душевно, садашњост или будућност. У сваком случају, тасови на ваги одлуке се приклањају у правцу овог другог избора. И тај резултат је најважнији плод доживљеног времена. Ма шта се догодило потом, ипак питање је решено коначно: држи се за вечни живот, за небо, за душу. Све остало пролази и не вреди озбиљне пажње. Као човек који је зашао у другу половину живота одавно би требало да се зауставим на таквом избору и да усмерим све напоре његовом спровођењу у живот. Тога није било добром вољом. Сада то морам да признам и да почнем да остварујем по нужности.
Да, затвор је велики учитељ и строги наставник. Он не воли шале и половичност. Овде треба човек да се одлучи коначно и неповратно. У слободном животу човек никако не може на то да себе примора, не може никако да дође до те свести. Управо ме је овај затвор сада коначно уверио да предавати се са свим жаром и искључивошћу световној и животној таштини јесте чисто безумље, да прави човеков посао мора да се састоји у служењу Богу и ближњему, а најмање у бригама о самоме себи. Шта ми је дала на крају крајева та моја велика брижност за земаљска стицања, за частољубиве, службене и друге привилегије, за спокојство и задовољство телесног живота? Признајем да ме је тај неправилни однос према животу и довео до затвора. Истина, у последње време (тек у последње време) постао сам нешто бољи, нешто брижљивији у односу на сиромашне и ближње уопште, али заиста врло мало. Не, треба у корену све то пресећи и живетн на хришћански начин, а не на пагански, као што је то било до сада. Али хоћу ли имати прилике, Господе, хоћу ли имати прилике да испробам живот на Божији начин? И да ли човек може да живи на Божији начин на слободи!? У затвору и у надолазећем страху од смрти одлучност не нестаје, већ јача, а на слободи, усред животне вреве и свакојаких саблазни – тамо, по свој прилици, нећеш донети такву једну добру одлуку. Да, да, и у сваком злу има неко добро, па чак и веће добро. Тако се и у затвору много добрих преокрета збива у људскнм душама. И људи одлазе одавде умногоме очишћени од старог кукоља, од некадашње прљавштине. Хоћу ли и ја такав отићи и хоћу ли уопште отићи?!
 
Протојереј В. Соколов
 

Цитат

1. 06.1922. године. Свима који ме воле и сећају ме се! Једва проживех ову бескрајну ноћ. Уистину је то била ноћ уочи многострадалног Јова. Нерви су до те мере напети, да нисам могао да заспим ни на тренутак. Сваки корак иза врата ми се чинио да долазе по мене да ме воде на Голготу. И већ је јутро, а сна нема, а нема ни позива. Усред ноћи сам се причестио. То ме је свакако духовно утешило, али се телесно није ништа променило. Колико сам пута молио ја и Господа и свете угоднике да ми пошаљу природну смрт. Завидим Розанову који се тешко разболео у затвору и умро код куће. Чак ни такву, рекло би се, не сасвим велику срећу, чак ни њу не могу да добијем. Преостаје, очигледно, да понављам једно исто: да буде воља Твоја, како на небу, тако и на земљи!
Сетио сам се јучерашње Тоњине поруке уз пошиљку намирница. Пише: многи учествују у слању пакета и моле благослов. Шаљем вам овај мој пастирски благослов, не мој заправо, већ Божији преко мене, недостојног. Како би ми било драго да вас све лично благословим, да са свима вама понаособ разговарам. Ана Васиљевна и Владимир Андрејевич су сигурно пропатили због мене грешнога, и ти си се, Ана Георгијевна, вероватно наплакала, сећајући ме се. А и сви ви: Јевдокија Ивановна, Оља, Каћа, Пања, Мања, Тања, Матрјоша и други, сви сте се напатили због свог свештеника с којим сте успоставили тако топле и пријатељске односе. Много сам тужан због вас и због растанка с вама. Макар једним оком да вас погледам, да вас видим кроз неки мали отвор! Али ништа се не види из моје ћелије, само небо и затворски зидови. Утешимо се тиме да је свако страдање човеку на корист, на корист његовој бесмртној души која само и има значај. За мене је страдање тим више неопходно, јер сам живот проживео усред непрестаног заборављања на душе поверене мојој пастирској бризи. Време је било трошено на свакојаке послове, а најмање на оне којима је било најпотребније, на пастирски подвиг. Штета што човек мора да сагледа истину након што се несрећа већ обрушила на њега, када већ не може ништа да поправи. И ево Вама свима ко хоће и ко ће ме се сећати, поука из моје трагичне судбине: освртати се назад на време и не дочекати да нам се догоде такви непоправљиви ударци које сам доживео ја. Имајте храброст да будете свесни неправилног пута којим идете, и умејте да скренете тамо куда треба. А куда треба, о томе сваком човеку говори пре свега његова савест, а затим Христос у Свом светом Еванђељу. Идите за савешћу и Христом и никада ни у чему нећете претрпети штету. Можда ћете изгубити у очима друштва, у материјалним приходима, у службеним успесима – све то на крају крајева није велики губитак. „Тражите вечни живот“ – пише ап. Павле Тимотеју. И ви пре свега и највише се брините о вечном животу, о небу, о души, служењу Христу, о помоћи мањој браћи, о љубави према ближњима итд, и тада ћете проживети свој живот без потреса и без катастрофе.
Често себи постављам ово питање: зашто ми се догодила ова непоправљива несрећа? Пре свега, ради мене самога, а затим и ради вас, моје драге духовне деце, мојих милих Самарјана и Самарјанки, парохијана и парохијанки, ради вас, браћо и сестре! Јер сви ми морамо да сиђемо у гроб у различито време, а вашем пастиру је суђено да и у смрти буде поучан и то управо зато што није умео да буде поучан за свога живота. Ако ова моја судбина остави на вас довољно уразумљујући утисак, ако вас моје невоље науче да се мирите са оним многим невољама без којих се не може ући у Царство небеско тада ће бити оправдан мој тешки удес, лако ће ми бити да гледам са онога света благотворне промене које ће се догодити у вашем животу. У противном, мени ни тамо неће бити драго да осећам, гледајући вас, како нисте изнели ништа духовно корисног из искушења које вас је задесило.
Боже мој! Како ми се много мисли роји у глави, много осећања у срцу која бих хтео да вам изразим, својој драгој браћи и сестрама, својој духовној деци! Знам да се усрдно молите Богу за мене, а и ја вас молитвено помињем. Немојте ослабити у молитви због тога што Господ не чини по вашој жељи, већ по Својој светој вољи. Тако мора бити. Наша воља је сувише кратковида и непостојана да бисмо се у њу уздали. Само нас Божија воља може довести до истинске среће. Понашајте се онако како је угодно Богу, не ропћите на оно што не испада по Вашој жељи. Тада ће Господ мира увек бити с вама. Благосиљам вас, грлим н целивам целивом светим!
 
Грешни протојереј Василије
 
* * * * *
 
Било је то његово последње писмо пред погубљење. Свештенике су стрељали заједно са скупином других затвореника. Да нико не би препознао у њима свештен лица, ошишали су их и обријали. Гробари су причали да су њихова тела била довезена на Калитњиковско гробље и тамо сахрањена.
У породици сина о. Василија, Бориса, дуго време се чувао велики свештеномучеников портрет. Када су почела нова гоњења Православне Цркве, портрет су окренули лицем према зиду, а на његову обрнуту страну су залепили слику под називом „Дедина радост“. За време Другог светског рата Борис Васиљевич је отишао на фронт. Код куће су остали жена и двоје деце – унуци о. Василија Соколова. За време ваздушних напада сви су се они скривали у рову недалеко од куће. 13. новембра 1941. године вратили су се након једног од ваздушних напада и сели да пију чај. Молитвама свештеномученика Господ им је улио у свест намеру да у случају наредног ваздушног напада остану код куће. Ноћу су чули ваздушну узбуну, а затим блиску грмљавину од експлозија бомби. Бомба је пала баш у ров где су се они обично скривали. Њихова дрвена једноспратна кућа се затресла, ваздушни талас је угнуо предњи зид и срушио пећ. Али нико није страдао. У тренутку експлозије портрет о. Василија се окренуо и у децу је гледао свештеномученик.
 

 

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г. Сергије, читао је у поноћ, 12. маја 2021. љета Господњег, Акатист Светом Василију Острошком Чудотворцу, поред његових Светих моштију, у  цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу.

      Читању акатиста присуствовало је бројно свештенство, монаштво и вјерни народ.
      Након узношења похвалних пјесама и молитве Острошком Чудотворцу на дан када се обиљежава 350 година од његовог представљења Господу, Владика Сергије се поздрављајући сабране радосним поздравом Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе, обратио Светом Василију.
      – Богоносни, велики светитељу Божији. Као што смо ти пјевали сад ове похвалне пјесме из уста прљавих и грешних, говорећи најчешће ријеч – Радуј се, ево и ми данас поред свих својих слабости, својих жеља и обавеза којих је више него молитава и покајања, дошли смо да обиљежимо и прославимо твој великии свети дан, којим нам пројављујеш и објављујеш управо ону незалазну свјетлост Христовог васкрсења из гроба Његовога. Овај твој свети гроб и твоје свето тијело, управо сисјају Христовим Васкрсењем. Зато и ми данас поред свих својих немоћи и слабости које овдје приносимо са жељом покајања и нашег усправљања, наше ријечи, ако можемо да је одржимо као завјет – казао је Владика Сергије и нагласио да се код Светитеља долази како бисмо се дотакли извора из кога извире незалазна Свејтлост Христовог Васкрсења, преко његових светих, нетрулежних моштију које су знак нашег васкрсења.
      Ми Свети оче Василије страхујемо од гријеха, који нас је оптеретио, па смо овдје дошли да видамо своје ране, бесједио је Владика Сергије.
      – Дошли смо јер смо слијепи због својих слабости и грјехова овдје да се увјеримо да је Христос васкрсао и да Он овдје с тобом лежи, односно ти у Њему и Он у теби. Да нам видаш ране. Ми смо и тужни због слабости, јер ти не доносимо дарове којима ћеш се обрадовати. Наши даорви су слаби и немоћни, зато их учини да буду моћни, да наше тијело ојача без гријеха, да се наша душа очисти покајањем и молитвом пред тобом, а ти умоли бога за сав род православни и род људски – рекао је Владика Сергије и нагласо да се поред свих слабости у острошку светињу долази са великом радошћу.
      Обраћајући се Светом Василију, Владика Сергије подсјетио је на велики значај блаженопочившег Митрополита Амфилохија.
      – Овдје када долазимо, не можемо заборавити никад блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је 30 година ишао путем твојим Свети оче Василије, носио бреме које си и ти носио, бреме свога народа и лио зној, а његов зној је његова крв мученичка. Вјерујемо да се и он данас са тобом моли за нас – нагласио је Владика Сергије.
      Вјерници су током цијеле ноћи приступали на поклоњење моштима Острошког Чудотворца.
      Прва празнична литургија служена је у цркви Воздвижења Часног Крста сат након поноћи. Потом је јутрос у 5 сати служена Литургија у цркви Ваведења поред Светитељевих моштију, а два сата касније у параклису Преподобног Исаије Острошког.
      Свечано бденије уочи празника Светог Василија Острошког на платоу испред Горњег манастира, синоћ, 11. маја, служио је Његово преосвештентво Епсикоп рашко-призренски Г. Теодосије са свештенством.
       
      Извор: Манастир Острог
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Васкршњи интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Српски Сион, Епархије сремске. Разговор водила новинар Мирјана Босић. 

       
      Звучни запис разговора
      ФИНАЛНА-ВЕРЗИЈА-Интервју-за-Васкрс-Бранислав-Илић.pdf
      Христос Васкрсе!
      Драга браћо и сестре, поштовани слушаоци Радија Епархије сремске „Српски Сион“ честитам Вам Празник над празницима – Христово славно Васкрсење, у којем се налази смисао свеколиког живота! Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, после ледене и ужасне зиме греха – особито после распећа Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: „Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави!ˮ Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова.
      Гост наше данашње, специјалне емисије, посвећене дану Христовог Васкрсења, је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима.
      Када сам размишљала о овој емисији и брату Браниславу, прва мисао која се јавила односила се на љубав према ближњем и на срце које се отвара за нашег ближњег, а самим тим и за Господа, јер Бог и не тражи да му платимо улазницу за вечни живот, већ нам га даје на дар управо преко тог отвореног срца. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Зато, још једном, драги Браниславе, хвала Вам што сте отворили Ваше срце за нас. Добро нам дошли! Христос Васкрсе!
       
      Ваистину васкрсе Христос!
      Дозволите ми да Вама драга Мирјана и редакцији Вашег радија упутим искрену благодарност на указаном гостопримству и части, да у радости овогодишње прославе Пасхе Господње, будем са Вама у Вашем студију, а са циљем заједничког промишљања о теми над темама – Христовом славном Васкрсењу.  
       
      *Као што сам већ рекла, празник Христовог Васкрсења је празник над празницима. За почетак разговора можете ли објаснити зашто се празник Христовог рођења назива највећим хришћанским празником и у чему је духовни значај Васкрса?
       
      Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јн 3, 16). Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење.
      „Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82,8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење. Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1,1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4, 20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир целиваше“ (Пс 85,11).
      Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,7);  радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо руковођени Духом Светим „у радост Господара својега“ (Мт 25,21).
      Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28,20).
       
      *На који начин нам Свето писмо говори о Христовом распећу и Васкрсењу?
       
      Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога завета, а коначно објављена свету у Новом завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6). У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5).
      У Новом завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12).
      Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (…) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), позвани смо и призвани да исповедамо и чувамо своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима.
       
      *У разговору са многим људима приметила сам да се плаше смрти. Како бисте Ви човеку појаснили ту телесну смрт? Такође, надовезаћу се и на речи појединих људи који се запитају: „Ако је Васкрсли Христос победио смрт“ откуд онда да људи и даље умиру?
       
      Хвала Вам на овом важном питању и подсећању на реалност која свакога човека подстиче на дубље проницање у тајну живота, оног истинског живота у Васкрслом Христу.
      Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11,25). Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.
      Као деца Божја и као они који свој живот темеље на вери, нади и љубави Богочовека Христа, верујемо да смрт није крај нашег живота, знајући да наш живот никако не може бити сагледан само као биолошка категорија. Човек је промислом Божјим и вољом Његовом саздан као психофизичка целина, и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе.  Сусрет са реалношћу смрти извор је патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо истинским животом у Христу. Уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. Према речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“ Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу, већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо, јесте Господ наш Исус Христос.
       
      *Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, како пријатељима тако и непријатељима, примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот?
       
      Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку.
      Нажалост живимо у времену велике отуђености, егоизма и мишљења да је човек сам себи довољан. Међутим, када прихватимо да смо позван да себе дајемо за опште добро свих људи, и да свој таленат умножавамо тиме што га раздајемо за добро ближњег, и сваки пут када учинимо добро дело, ми већ овде и сада у историји, предокушавамо радост и љубав Царства Небеског. Да бисмо јеванђелски живели потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6,13–14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3,14). „Ово вам заповедам“ – каже Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15,17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9).  Видите, непрестано се враћамо на почетак нашег разговора и ток наших мисли темељимо на Христовим заповестима о љубави и праштању. Ово је основа нашег живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота. Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом. На нама је само да га пригрлимо и да по њему живимо.
       
      *Колико је тешко бити предавач, други родитељ, деци чије породице све више заказују да духовно оплемене своју децу, младе нараштаје?
       
      „Све могу у Исусу Христу Који ми моћ даје.“ (Фил. 4, 13), каже Апостол Павле, а као скромни вероучитељ и катихета, могу рећи да је рад са децом велики благослов и велика одговорност, како пред Богом, тако и пред људима. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Корен појма васпитања је раван духовном храњењу, најпре храном вечнога живота – светим Причешћем у светој Литургији, а затим и храном светих врлина. С тога, можемо рећи да је рад са децом у школи раван благословеном успињању на светотајинску и световрлинску лествицу. Да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, водитељ-новинар, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не може. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих.
       
      *Ваша васкршња порука за крај ове емисије нашим слушаоцима?!
       
      Целокупан наш разговор је молитва Васкрслом Господу, да у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Нека ово наше заједничко промишљање буде молитва Васкрслом Христу, да у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту.
      Пасхална радост која греје наша срца позива нас данас да сачувамо људско достојанство. Радост Васкрса нас позива и да сачувајмо веру у Васкрслог Господа, да умножимо љубав према ближњима, да живимо у истини и правди Божјој. Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења.
      Са овим скромним жељама, мислима и молитвама, поздрављам све Ваше уважене слушаоце, као и Вас драга Мирјана, са вером да празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету. Васкршња светлост, којом нас је Господ обасјао за вечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом дану, на сваком бићу које сретнемо на животном путу. Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надвладају туга, очај и безнађе; да послушамо речи Апостола Павла, који вели: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4).
       
      ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
       
      Драги Браниславе, овим гостовањем сте нам учинили велику част и радост, те Вам благодарим у име екипе радија „Српски Сион“. Велико хвала! Христос Васкрсе!
       
      Разговарала:
      Мирјана Босић (Радио Српски Сион)
       
      Извор: Радио Српски Сион / Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Радио-телевизија Војводине ће почев од Велике суботе, 1. маја 2021. године, после тридесет година од настанка и више од две деценије од последњег репризирања, поново емитовати култну образовну серију „Буквар православља", која је почетком деведесетих година представљала прву сарадњу Српске Православне Цркве и националне телевизије.

       
      Серија је тада емитована у оквиру школског програма Радио-телевизије Србије, а реализована је трудом екипе документарно-образовног програма Телевизије Нови Сад. Идејни покретач овог пројекта био је Епископ бачки др Иринеј (Буловић), а по његовом сценарију серију је ауторски уобличио редитељ Горан Вукчевић.
      Током осам година снимања по манастирима у Србији, али и у многим епархијама у региону, као и у Грчкој, на Кипру и у Мађарској, настало је чак 130 епизода у којима су на теме из црквеног живота, Старог и Новог завета, беседиле водеће личности Српске Православне Цркве. Серија је снимљена са благословом Патријарха српског Павла, који се појављује у првој и још неколико епизода.
      Уводну реч у сваком наставку говорио је Епископ бачки Иринеј, а уз њега у серијалу се, између осталих, појављују и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ (у то време) банатски Атанасије. У „Буквару православља" велики број епизода је снимио садашњи Патријарх српски Порфирије, који је у то време био игуман манастира Ковиљ. Као предавачи појављују се и тадашњи јеромонаси: Фотије, Јоаникије и Јован (Пурић), који су такође касније постали епископи Српске Православне Цркве. Занимљиво је да је у једној епизоди гостовао и тадашњи игуман хиландарски Пајсије.
      Гледаоци ће бити у прилици да сваког викенда погледају четири епизоде „Буквара православља", две суботом и две недељом, на првом програму РТВ у 11 часова.
      Првог дана маја на програму је уводна еизода у којој учествују патријарх Павле и епископ Иринеј и епизода „Гостољубље, Божје и људско", док ће на Васкрс на програму бити епизоде „Наша Црква" и „Радост као литургијско славље".
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Нови број новина Српске Патријаршије, доноси интервју Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија који је дао за РТС, а у којем је, одговарајући на бројна питања, истакао да се Црква бави смислом постојања пре свега и да Црква позива сваког човека да дотакавши Бога разуме да Бог треба да му буде на првом месту. „Ако је Бог на првом месту, све остало ће онда доћи на своје место“, нагласио је Свјатјејши. Одговарајући на једно од питања о положају и устројству КиМ, Првојерарх српски је између осталог рекао: „... шест векова је Косово молитвена прича, молитвена тема за нас, и после шест векова остали смо на Косову и Косово је остало унутар Србије. Према томе, разговарати о заједничком животу да, али све мимо тога и изван тога, што се тиче Цркве, било би одрицање од саме суштине нашега бића...“
       
       
      Интервју Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија за РТС - емисија "Упитник", аутора Оливере Јовићевић /pdf/

       
      На следујућим странама овог броја доносимо и:
      Говор Патријарха Порфирија на Академији поводом годишњице НАТО бомбардовања: „Скупили смо се да бисмо се заједно, свенародно, Црква каже саборно, сетили тих несрећних дана од пре двадесет и две године. Пре свих да се сећамо и молимо за невине жртве...
      У Грачаници обележено 17 година од Мартовског погрома – Навршило се 17 година од када je са Косова и Метохије у рушилачким нападима албанских екстремиста протерано 4.012 Срба, а већина њих се до данас није вратила у своје домове....
      Архијереј који је чувао своју паству као отац, а волео као мајка – У уторак, 30. марта 2021, навршило се годину дана од упокојења Епископа ваљевског Милутина, првог и досада јединог Епископа обновљене Епархије ваљевске од 2006. године...
      Посета привременој ковид болници у Штарк арени – Са благословом Његове Светости и одобрењем Министарства одбране, представници СПЦ посетили су 17. марта 2021. привремену ковид болницу у Штарк арени у Београду...
      Епископ бачки Иринеј: Сага о „јустиновцима” – „Током низа годинâ, у већим или мањим временским размацима, у медијима наилазимо на одредницу јустиновци...“
      Шта је молитва? – текст Митрополита диоклијског Калистоса Вера – који нам говори о важности срдачног благодарења на првом месту у нашој молитвеној књизи. „Следеће место би требало да заузму исповест и истинско покајање душе. Након тога би требало да уследи молба нашем заједничком Цару...“
      Жичка беседа и Нови Израиљ – Осамсто година од Жичке беседе Светог Саве (1221–2021, ауторски текст Архимандрита Тихона Ракићевића игумана манастира Студеница...
       
      Извор: Православље
    • Од JESSY,
      Митрополит Антоније Блум ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ
×
×
  • Креирај ново...