Jump to content

Дејан Мачковић: Раскол и нова православна еклисиологија

Оцени ову тему


Recommended Posts

patrijarh-kiril-i-vartolomejx0.jpg

 

Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране.

patrijarh-kiril-i-vartolomejx0.jpg?w=620

С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи.

С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања.  Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега.

Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године?

Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године,  је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у  неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио.

aman.jpg?w=1024

Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола.

Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве.

Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније.

С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете.

Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд.

Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве.

Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела.

d0b3d180d0b8d0b3d0bed180d0b8d198d0b5.jpe

Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да  и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора)  

Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и  уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало!

Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве.

Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд.

fanar.jpg?w=818

Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки.

Исто тако,  из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена.

Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не  територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“

Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945.

У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор.

kiev_onufrij-epiphanij.jpg?w=689

Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду.

У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас.  

moscow-russia-may-24-2017-patriarch-kiri

Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да  се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао.

Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи!

vart.jpg?w=356

DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM

Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће...

 


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 110
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших

Евхаристијска еклисиологија је ОК. То што ЦП трипује да Ее указује на њих као на "источног папу", то је њихов проблем. Ако ћемо да гледамо реално "црквено мајчинство", мајка свох Цркава је Јерусалимск

@Milan Nikolic Миланче, све је то тако лијепо у слици и кад се замишља, само мало има везе са животом, кад си ти градио заједницу нпр, са својом женом, да ли је дошао ферман из Цариграда  Српском патр

Постоване слике

Има неких добрих запажања, али и неких предлога да се уплашиш.

Није добро ићи ни у какву крајност. Фанар, осим што је злоупотребио Евхаристијску еклисиологију, своју крајност врхуни у ,,теологији Другога", а тај други је сам Отац, који се у еклисиологији представља као Фанар који је тај Други, који је Извор и Родитељ свих других Цркава.

Друга крајност је побећи у некакав беспоредак. Зато је неопходно разговарати, доћи до тумачења важности свих ставки Божијег живота који је неопходан за нас.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Vrlo interesantan tekst

Jako lepo napisan

Svidja mi se sto nema "napadačku" već konstruktivnu i optimističku notu

A najveći utisak mi je da su Bugari ladno imali dobar predlog 

Doduše jeste u njihovu korist bio Ali bi poštedeo mnogih muka mnoge druge

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Prožimanje eparhija je sasvim prirodna stvar. To nije nikakav besporedak. Vidi se kako see to lijepo i spontano formira u državama koje nemaju pravoslavlje kao istorijsko nacionalnu Crkvu...Američki, Afrički i Azijski kontinent, i Australija.  Najgore je ono što se sad radi kada se trubi o "jurisdikcijskom prostoru". Tu mi iz SPC nemamo baš blage reakcije, i skačemo ko opaljeni na mogućnost da neka druga pomesna Crkva utvrdi eparhiju na "našoj teritoriji". Ne znam zašto se tako ponašamo. SPC ima svoju eparhiju i djeluje u Rumuniji, a kad Rumuni žele svoju eparhiju u Srbiji odma im prijetimo. Nismo jedini, isti problem su Rumuni imali i sa Jerusalimskom Crkvom. To treba prevazići, prožimanje eparhija je jedini mogući način da svi žive u miru. 

Fanaru to naravno ne odgovara jer žele dominaciju po modelu Rima nad svim pravoslavnim, i zato im koncept pomesnih Crkava u okviru matičnih država odgovora. No oni neće moći ovako dugo, ako krenu insistirati na tome to im neće uspjeti, jer će ih slušati samo grkofilske Crkve na kraju. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Није ту крива никаква евхаристијска еклисиологија (јер шта је суштина Цркве, ако није Евхаристија?), већ политика и белосветске воље за моћ.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Zanimljivo, zasto se nije pomenula crkva u CG kao deo nekog naseg dugorocnog resenja....ne_shvata

Sta znam, na prvu loptu, ovo oko deljenja crkvenih teritorija, ne znam kako se to moze reflektovati na nasu SPC u CG. 

Pa, toj crkvi na Kipru...... 3. Vaselj. sabor dodelio je full kanonsku samostalnost i da niko ne moze da rukopolaze i da prelazi na kanonsku teritoriju episkopa Kipra. I, to je osnova za danasnju pomesnu crkvu, i sad da imamo deljenje. Tesko to moze da prodje bez nekih problemos'. Just_Cuz_19

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Milan Nikolic Миланче, све је то тако лијепо у слици и кад се замишља, само мало има везе са животом, кад си ти градио заједницу нпр, са својом женом, да ли је дошао ферман из Цариграда  Српском патријарху који је обавијестио мјесног епископа, а овај твог парохијског свештеника те он теби саопштио, а ти својој жени да је он та?:smeh1:

Или те је у опаучио Дух Свети да ни твојој тинтари није ни дан данас јасно како, па си ти "укапирао", а укапирао ниси ништа, него је морала да буде нека рационализација, након што се света тајна (брака) одиграла. 

Тако је и са твојим личним духовним искуством, њега не капира ни твој брат, ни твој поп, ни твој епископ..... донекле сви кроз неко своје искуство,  а најбоље би било кроз заједничко духовно искуство, литургију.

На страну сад свака патологија брака, или "духовног" искуства, имамо ли ми икакво, а камоли заједничко духовно искуство, и у којој мјери?  Гондикакис каже снага неке заједнице се мјери не њеним бројем него квалитетом међусобних веза сваког члана, колико су они пронашли Христа, лично и у другом, то би могла да буде нека "мјера" причешћености, духовног узраста, развоја, славе неке заједнице.

 @Александар Милојков Није крива евхаристија, ни еклисиолигија, него је крива Ее као идеолошка мантра, односно израз империјалне - бјелосветске силе и политике преобучен у црквену терминологију са циљем овладавања животом заједнице и неканоским  покоравањем како на антрополошком плану кроз условљени идентитет, тако у оквиру литургије кроз пренаглашавање епископа, на еклисиолошком кроз примат и на тријадолошком кроз пренаглашавање монархије и дозвољавање исхођења на економском нивоу.

У читавој тој папазијанији, да се благо изразим, ефхаристија није никакав ауторитет, него је већи ауторитет онај који је сазива и предводи.

А у православној еклисилогији литургија је највећи ауторитет и сасвим је природно да се у њој и владика стиди, каје и исповједа.

Мени је жао и мене и тебе и свих други који су се морали бавити овом идеологијом и онтологијом, а хтјели су теологију, надам се да ће за ту штету Цркви одговарати.

Осим тога, ова "љубав" коју имамо међу собом јасно говори да са еклисиологијом није нешто у реду. То је идеолошка "заједница" група коју уједињује заједнички поглед на ситуацију, интереси, "теологија" односно идеологија и зато имамо странке. Нису то људи у који у мистичном јединству сагледвају логосе, нити у било каквом виду здравог црквеног јединства, него идеолошке групе, заузете моћницима овог свјета, редовно заврбованим од нецрквених државних, обавјештајних, инославних.... 

 

Посебан проблем  у таквој еклисиолигији што се све прашта самим "доласком" у ефхаристију. Али видимо да и ако смо редовни да се проблеми само накупљају, до раскола. И са милион малих раскола међу људима, који и немају потребу да се мире и решавају редовне животне спорове, јер су они већ разрјешени? Али видимо да нису. И сад ће да се нађе неки паметњаковић који ће да све свима опрости? Вјероваћу да је опроштено када нестане проблем, нпр кад се рјеши овај латентни раскол заједничарењем, вјероваћу да нам је Бог опростио. Никакве ме бајке не интересују у искушењу смо.

 

У Ее далеко је важније имати релацију са епископом, него међусобну љубав чланова и то је болесно, и онда иде пренемагање сви као воле Владику, а међусобно није ни битно, јер владика разрешује и кад си другом дужан? А онда одједном заговорницима такве приче, патријарх није битан!:))

То све нема везе са животом јер у стварности волиш не онога кога ти хоћеш те је немогуће управљату заједницом на начин како то Ее замишља, јер заједницом не управља само Епископ него и Дух Свети, стога је допуштање исхођења не економском ниво стара јерес и суштина источног папизма те  унијатско учење за осуду.

Дакле организација треба да прати живот, и нема се шта додати ономе што Мачак пише. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Александар Милојков рече

Није ту крива никаква евхаристијска еклисиологија

Ево где израиљац каже/потврђује да првенство (како то тражи и заступа Фанар) да произилази из евхаристијске еклистиологије/ институцијалне еклисиологије....и каже још и то да хаос који тренутно имамо у Правослвљу је производ неправилне евхаристијске еклисиологије од стране неких  људи....

https://www.youtube.com/watch?v=1itnGcD2dUQ&feature=youtu.be&t=5520

 

Изгледа невероватно да неки људи не могу да виде да Фанар не тражи првенство части већ првенство какво има римски папа а са циљем да би се избегао " хаос какав имамо у православљу" - како то каже израиљац Зизи....

Пре 5 или 10 година то није било тако очигледно али после аутокефалије Украинцима ваљда би требало да је кристално јасно да је Зизи дуго спремани проекат фанара (већ сам писао о овоме) на који су се неки упециали....

Ево преслушајте од почетка шта Зизи каже:

https://www.youtube.com/watch?v=1itnGcD2dUQ&feature=youtu.be&t=5215

ваљда је за фанариоте евхаристијска еклисиологија иза тј. долази после епископологије, јел' тако? - кад се све пирамидално гледа из фанара....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ево и ово, како је Andrew Louth одговорио Зизјуласу, у принципу индиректно  between the lines му је рекао да Цариградкси патријарси нису непогрешиви/безгрешани... и да су неки цариградски патрјарси  кроз историју правили велике грешке....

https://youtu.be/1itnGcD2dUQ?t=5532

Човек Andrew Louth   у опште није није говорио о томе, није уопште споменуо/довео у питање првенство Цариградског патријарха, и каже му отворено: да се пита ако је он (Зизи) уопште слушао његово предавање...

Зизи потеже ствар чак и кад се не говори о првенству Цариградског патријарха, Фанариоти су баш осетљиви на ове теме.....чак и кад се не прича о томе...  шта да се ради... Зизи индирекно преко Св. Максима Исповедника на овом предавању циљано прича о позицији Цариградског патријарха....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic 

Немаш ти осећај за другог кад пишеш без мере. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Већ је прва реченица озбиљно проблематична и наравно да се то послије провлачи свуда. Како би тачно изгледао тај "потпуни пораз православне еклисиологије и саборности"? И откуд то да је прекид општења нужно и раскол, кад историја Цркве свједочи нешто друго?

Двије потпуно неосноване тврдње на самом почетку текста.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Резумљиво је да се две суседне Цркве преплету на месту где је нужно, али да нека Црква има своје епископе на другој страни Планете није баш нормално. Америка мора да постане аутокефална Црква једнако као и све друге, о чему је врло јасно говорио свети Јустин Поповић.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

То је идеолошка "заједница"

usudio bih se dodati: u najboljem slučaju

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Гондикакис каже снага неке заједнице се мјери не њеним бројем него квалитетом међусобних веза сваког члана, колико су они пронашли Христа, лично и у другом, то би могла да буде нека "мјера" причешћености, духовног узраста, развоја, славе неке заједнице.

ja sam se na putu otkrivanja Hrista uglavnom udaljavao od ljudi iz crkve, naročito od sveštenika. Sa ostalima održavam status quo, u prevodu: pojedinima znam i ime, a nekad im se na ulici javim (mada gledam da bude dobar dan ili pomaže Bog jer ako im kažem ćao, ko zna šta sve mogu da pomisle) Danas me Bogu vraćaju ljudi koji nisu u crkvi ili retko u nju zalaze. Pored svega pomenutog, imam živu svest (ili bar volim da mislim da je imam) o tome da Crkva i dalje jedina čuva izvornog i nepatvorenog Isusa Hrista, Bogočoveka

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Александар Милојков рече

већ политика и белосветске воље за моћ.

Da li pojedini crkveni elementi svesno učestvuju u tome ili nam je to nametnuto jer smo jadni i slabi?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.
      Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

      Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“
      Света Софија, Охрид   Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.
      Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.
      Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.
      Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.
      Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.
      За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.
      Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.
      Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.
      Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.
      Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.
      Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.
      Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.
      Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.
      С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.
      За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.
      Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.
      Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.
      Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.
      Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!
       
      Дејан Мачковић
      dejanmackovic.wordpress

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.
      Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

      Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“
      Света Софија, Охрид   Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.
      Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.
      Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.
      Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.
      Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.
      За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.
      Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.
      Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.
      Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.
      Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.
      Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.
      Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.
      Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.
      С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.
      За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.
      Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.
      Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.
      Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.
      Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!
       
      Дејан Мачковић
      dejanmackovic.wordpress
    • Од Поуке.орг инфо,
      У немогућности да призна своју грешку за неистинито извештавање и конструисање непостојећег проблема обнове Владичанског двора у Новом Саду, а све у недостатку ваљаних аргумената, портал NOVA.RS наставио је своју прљаву кампању против Епископа бачког др Иринеја. Објављивањем свог најновијег памфлета и директним и бесмисленим оптуживањем епископа Иринеја за тобожње угрожавање безбедности новинара, изгубљена је и последња нада да ће се овај медиј придржавати макар основних цивилизацијских норми, ако већ није у стању да прихвати и примени основе новинарске етике и буде у служби истине.
      Прва подвала у овом памфлету јесте да су се Епархија бачка и епископ Иринеј огласили саопштењем о актуелној обнови Владичанског двора. То је потпуно нетачно јер такво саопштење не постоји. 
      Друга замена теза лежи у оптужби да је у том (непостојећем) саопштењу објављен приватан број телефона новинара Милованчевића. Ово је посебно занимљиво јер је у нашем тексту (Информативне службе, а не епископа Иринеја или Епархије бачке) објављен ПДФ електронског писма којим овај новинар доставља своја питања Епархији бачкој. У заглављу тог електронског писма, по правилу, стоје службени подаци: меморандум портала, службена електронска адреса и службени број телефона на које се могу дати одговори. Дакле, на нашем интернет-сајту није објављен ничији приватни број телефона него службени контакт који јесте јавни податак. Уосталом, зашто би било који новинар службеним путем давао свој лични телефонски број за контакт са Епархијом бачком?
      Трећа и најопаснија замена теза јесте да је епископ Иринеј угрозио безбедност новинара. То се никада није догодило нити се може догодити. Свима је добро знано да Преосвећени Епископ бачки др Иринеј, као један од најугледнијих и најобразованијих српских епископа – познат у црквеној и академској јавности широм света – као члан Светог Архијерејског Синода и портпарол Српске Цркве, скоро свакодневно има контакте са новинарима и другим медијским посленицима и до сада се нико није жалио да му је са његове стране угрожена безбедност. Поред тога, ни епископ Иринеј нити Епархија бачка нису аутори објављеног текста са службеним подацима новинара реченог портала. Ако се прихвати логика NOVA.RS, онда се неминовно долази до закључка да је због њиховог неистинитог извештавања и вишемесечне медијске кампање још више угрожена безбедност епископа Иринеја и његових сарадника. Коме они могу да се обрате за помоћ због узнемиравања истом врстом телефонских позива као и новинар наведеног портала? Епархија бачка, њен епископ, као и наша Информативна служба осуђују сваки облик насиља и свакодневно проповедају мир и љубав међу свим људима. Посебно наглашавамо да је епископ Иринеј у многим ситуацијама позивао на мир и ненасиље. Навешћемо само пример када је стао у одбрану и заштиту права припадника Исламске заједнице у нашој земљи после погрома на Косову и Метохији, и тако даље и томе слично. Њега оптуживати за угрожавање било чије безбедности је право морално посрнуће у амбис клевете и лажи.
      Свако ко је читао актуелне и многе друге текстове против епископа Иринеја нема потребу за додатним анализама апсурда у који су загазили њихови аутори. Очигледне су и клевете и дезинформације, као што су очигледне и све чешће замене теза из те медијске кухиње.
      Да подсетимо: У тексту наше Информативне службе СТАРЕ МЕТОДЕ НА NOVA. RS објавили смо преписку новинара овог портала и секретара Епархије бачке и јасно показали и доказали да је Епархија бачка одговорила на сва постављена питања и да је новинар у својим извештајима свесно обмануо и дезинформисао јавност.
      Ако је неко угрожен, онда су то истина и право свих грађана да буду благовремено информисани, а не дезинформисани. Коме они да се жале?
      Информативна служба Епархије бачке
      Извор: Епархија бачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и игуман острошки служио је данас, на празник Светих мученица Минодоре, Митродоре и Нимфодоре, са свештенством Свету архијерејску литургију поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острогу.

       
      Након Светог причешћа Митрополит Амфилохије је у архипастирском слову казао да је Свети Василије Острошки прославио Господа, а Господ њега светим моштима, уселивши се у њега силом Духа свога и благодати своје, као што се усељава у све оне који се Богу живоме клањају кроз вјекове.
      “Све што постоји, што јесте и што ће постојати, сабира се око Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега – Бога љубави. Сабирало се и сабираће се у Цркви Божијој, једној светој саборној и апостолској.  И овдје, на овом мјесту 350 година душе жедне и гладне живога Бога неприкидно се сабирају око имена Божијега, око Свете тајне причешћа и моштију нашега оца Светог Василија, спомињући све оне који су Бога прославили”, бесједио је владика.
      Споменуо је наследнике Светог Василија Острошкога: Светога исповједника Патријарха Гаврила Дожића, чију 70. годишњицу блаженог упокојења ове године обиљежавамо, Митрополита црногорскога Митрофана Бана (100 година од упокојења), свештеномученика Митрополита Јоаникија Липовца који је убијен, не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, са преко 120 свештеника, исповједника и страдалника Митрополита Арсенија Брадваревића и његовога наследника Митрополита Данила Дајковића, који је такође пострадао у своје вријеме.
      “Митрополит Данило Дајковић у најтежим временима био митрополит црногорско-приморски који је вјерно наставио дјело својих претходника”, казао је Високопреосвећени, подсјетивши на његову реченицу да је огањ вјере у Црној Гори покривен пепелом, да он чува тај пепео и да ће поново доћи вријеме да се он распламса.
      Владика је констатовао да се оно што је Митрополит Данило предуказао догодило у ово наше вријеме те да се поново разбуктао огањ вјере. Народ се ослободио од страха и устао да брани светиње од безбожника који су својим безакоњем, названим законом о слободи вјероисповјести, запријетили да ће да отму и себи и својој власти присвоје Божије храмове.  “Наравно светиње припадају Црној Гори, али не припадају безбожницима него Цркви Христовој која на овим просторима постоји од апостолских времана”, поручио је Митрополит.
      Подсјетивши да су светиње биле угрожене од наследника оних који су били затровани духом богомржње и братомржње и који су на братомржњи градили своју власт од 1941-1945. године, Митрополит је заблагодарио Господу што се молитвама и на жртви светих исповједника: Светога Василија Острошког, Светога Петра Цетињскога, Свештеномученика Јоаникија и Арсенија па све до блаженог спомена Митрополита  Данила, обновила вјера у народу Црне Горе.
      “Народ је бранио светиње у своме срцу, жртвујући се за њих и хвала Богу да је та одбрана успјела. Надамо се да ће нове власти у Црној Гори у духу тог жртвовања, братске љубави, нову власт организовати тако да ће бити благословена и јединствена, да ће помоћи да се исцјели овај народ и земља од не само овога опакога пролазног вируса, који је завладао свијетом, већ од још опакијег вируса братоубиства и богоубиства, који је тровао и до данас трује Црну Гору.”
      Нагласио је да никада у историји није било да безбожници, безбожна власт ствара своју цркву, негирајући једну Цркву која овдје постоји од апостолских времена па све до времена Светога Саве од којега ова Митрополија у оваквој форми и облику постоји већ 800 година.
      По његовим ријечима попут Светога Василија, Патријарха Гаврила, Митрополита Јоаникија и са њим пострадалих свештеномученика, Митрополита  Арсенија, Митрополита Данила Дајковића, вјерни су кроз вјекове градили и обнављали светиње.
      “Ми сви да добијемо благослов свих који су кроз вјекове градили светиње и кроз њих и Духа Светога постали свети Божији људи и нама оставили у завјештање да ходимо путем светости, јер је и Господ рекао Будите свети, као што је свет Отац ваш на небесима. Бити светим то је призвање свакога људскога бића. Најсавршеније што је Бог подарио људима је светост и најсавршенији људи на земљи су Божији људи”, закључио је Архиепископ цетињски.
      Након Службе Божије Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у Доњем Острогу одслужио помен на гробу Митрополита Данила Дајковића.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 1/14. септембра 2020. године, наша света Црква молитвено празнује почетак  Црквене нове године – Начало индикта.    У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527 – 565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117 – 138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави. Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца.   Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита.   Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18 – 19).   Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

×
×
  • Креирај ново...