Jump to content

Дубинска психологија и храброст свете Марије египћанке

Оцени ову тему


Recommended Posts

                            mary-and-lion.jpg?resize=620,362&ssl=1

 

Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра. Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Упуштамо се у ову оштроумну и невероватну причу усред нашег великопосног путовања, која наглашава не само снагу покајања, већ и битку између неморалности и светости. Међутим, понекад у дискусијама које следe остајем запањена чистотом и побожношћу приче (са могућим трачком сумње у женски ерос), уместо да проникнем у дубину и сложеност људског искуства. Мислим да ако овo доживимо само као причу о моралу и аскетској борби за моралност, а не као егзистенцију саму по себи, ми заправо ризикујемо да пропустимо потпуно и невероватно значење онога што се могло десити, и — можда још дирљивије — шта би се још увек могло збити у нашем животу.

Оно што се често наводи у коментарима на ову причу, а уистину и у речима које се приписују светитељки, јесте вољна ,,разузданост” њеног греха, запањујућа и беспрекорна природа њеног покајања, а затим и храбра аскетска борба у пустињи. Ови догађаји из приче су сами по себи истинити и наглашавају врлине којима сви треба да тежимо. Међутим, питам се и шта је то њу довело у стање с почетка ове приче. Шта се то збило у њеном детињству да ју је довело до тога да напусти кућу са дванаест година како би се сама преселила у велики град? Да ли је била социјални изгнаник? Да ли је била злостављана? Да ли је имала породицу? Који се то образац понашања дубоко усадио у њој? Какав је осећај вредности носила у себи? Шта је тражила у промискуитетном понашању? Да ли се њена телесна пожуда испреплетала са изопаченим трагањем за љубављу и интимношћу које никада није ни познавала?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ми никада не говоримо о њеној патњи или емотивним растројствима који су вероватно постојали, него говоримо радије о томе како је њена воља била слободна и злурада, док је у замку хватала бедне мушке душе на сваком кораку. Међутим, као истраживач дубинске психологије, питам се који су то обрасци и покидани унутрашњи односи и кaкви су то комплекс и жудња који су је гонили до сусрета са Богом, тог тренутка милости, када је заиста спознала себе (или како би то Јунг рекао, упознала своје „сопство”) и сломила се. Она се сећала да је током трагања за жртавама следила ходочаснике до цркве. Међутим, као неко ко је научен да изучава несвесни део личности, запитала бих се да ли је црква заправо била небитна чињеница у том тренутку? Могли бисмо тврдити да ју је нешто што је било присутно у њеној души одвело пред цркву и да се ту одмах на улазу суочила с подељеношћу онога што бисмо теолошки могли да схватимо као стварност Божју насупрот стварности коју је сама креирала, односно онога што би jунговци назвали ,,сопство” и њена личност / комплекс. Та оштра подељеност, разматрана у психологији, била би застрашујућа — чак и паралишућа — када би први пут пробила у свесни део личности. Ово може да изгледа као крај света или као отварање дубоке празнине. Још један корак напред може се чинити немогућим. Али се онда склања у страну и допушта да се сва истина обелодани. Нешто  продире у њену свест. И онда она почиње да плаче. Ово се често дешава у клиничком окружењу када променимо угао посматрања стварности и изненада спознамо таму прошлости која је с олакшањем одбачена услед јарке светлости садашњости. Сузе наговештавају трагање за оним ко смо и где смо били пре него што је ново стање пустило корење и почело да расте. Нико није рекао да је исцељење лако.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ако нагласимо само чистоту и нечистоту, можемо пропустити стварну величанственост лепоте онога што би се могло догодити и онога што ће се заправо збити када се наше мале стварности сусретну са вишом Стварношћу. Као што је то Свети Максим Исповедник изложио, „врлина постоји ради истине, али истина не постоји зарад врлине”. Такав сусрет са истином почетак је надања — не зато што грешник може бити спашен у моралном заокрету, већ зато што се у особи отвара унутрашњи простор који може променити целокупно њено постојање, односно целокупно искуство света.  То је почетак слободе, нераскидиво везан са искуством љубави. Дакле, иако су јој греси забранили да уђе, рекла бих да се нешто такође пробило у њену свест, а то је оно што ја замишљам као дубоки унутрашњи очај, и то је са собом донело наду, због чега је изненада могла спознати свој грех као грех. Пригрлила је надање, а затим је остатак живота провела борећи се да задржи то стање. Она говори оцу Зосими о патњама које је искусила у пустињи. Али демони се не баве само моралношћу, нити се са психолошке стране баве комплексима који нас терају да деламо на начине на које ми радије не бисмо делали; они нападају наш начин постојања и краду нам радост и слободу на свим нивоима и не одустају лако. Међутим, као што би вам сваки психоаналитичар казао, једном када се спозна другачији начин гледања на стварност и што је још важније, када се он у потпуности искуси, започиње тотална револуција и — као што је моја менторка Ен Уланов говорила – то је ,,борба до последње капи крви”. Компликовано је. Пустити ново корење није ништа мање чудесно. То је заиста ствар лепоте, преображај који је тек испуњен — као што су стари хришћански алхемичари говорили — „Бог дарује. По мом мишљењу ово чини њену причу још динамичнијом и не само симболом покајања у оном значењу у којем се најчешће користи, него и симболом љубави која се пробија кроз дубоке обрасце понашања и отвара врата на другачији начин, онај за који би се морала борити телом и душом, гребати и рукама и ногама да га задржи. Мора да су њена искуства са Богом била веома, веома снажна чим су проузрокавала тако радикално преумљење а потом су је и надахнула за борбу која је уследила са свим демонима и комплексима и даље присутним у њеној души. Борба је почела.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

То је дирљива, чудесна и крајње узнемирујућа прича коју замишљам не само као приповест о греху и искупљењу, него и о дубоком исцељењу очаја и усамљености, о сусрету са правом љубављу и доживотном борбом, коју у свакоме од нас може покренути један такав иницијални сусрет док ми тежимо да постанемо оно за шта смо рођени — бића која су створена за заједништво са Богом и са другима. То је прича о љубави и њеној снази, баш онаквој какву налазимо у свим најбољим причама. Света Маријо, моли се за све нас у ове великопосне дане за наше борбе за љубав и слободу и да не одвојимо нашу храброст од твоје изузетне храбрости.

 

https://publicorthodoxy.org/sr/2020/03/31/дубинска-психологија-и-храброст-свет/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У рождеству сачувала си дјевство, а у успењу свијет ниси оставила Богородице, представила си се у живот мати истинског живота, и молитвама твојим избављаш од смрти душе наше.     У празничном прилогу прочитајте:     Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!   Тајна Празника: Успеније Пресвете Богородице   Радио Светигора: Успеније Пресвете Богородице   Радио Беседа: Празник Успенија Пресвете Богородице   Свети Григорије Палама: Беседа на Успеније Пресвете Богородице   Свети Јован Дамаскин: Похвала на Свечасно Успеније Богоматере   Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на Успеније Пресвете Богородице   Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Беседа на празник Успења Пресвете Богородице   Иконографија и химнографија празника Успенија Пресвете Богородице   Светогорски типик за празник Успење Богородице  
        Пресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божје речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи.     И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, Светих Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.   Прилог приредио, катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Последњих месеци слушамо много о завршетку радова на изградњи храма Св. Саве у Београду. Многи тихо, с поносом и нестрпљењем, чекају коначан завршетак овог вековног пројекта, а други, малобројнији али гласнији, с великим жаром, у минут до дванаест, настоје да прикажу ово дело као велики промашај.
      Наводе се разни разлози због којих се овај пројекат проглашава промашајем. Помиње се пандемија, финансијска криза, недовољна посећеност већ изграђених цркава, чињеница да и држава, а не само Црква, улаже у овај пројекат, чињеница да Руска Федерација помаже, чињеница да много људи живи у сиромаштву, и слично. Лицитира се бројем болница које су могле да буду изграђене, бројем обданишта, школа, народних кухиња, које су могле да буду изграђене или помогнуте средствима која су уложена у изградњу овог храма. Ово једнако и једногласно чине неколицина људи из Цркве, као и они који нису црквени па и они који су отворено антицрквени.
      Српски народ, а особито наша Црква, вековима, а посебно у последњих стотињак година, од када се родила идеја за овакав пројекат, непрестано су у кризној ситуацији. Прошли смо уништење трећине становништва, ратове, глад, болести, геноцид, културоцид, разарања, прогон и етничка чишћења, економске ратове и директно уништење економске базе, растакање националног и црквеног тела, отимање земље и светиња, рушење светиња, имовине и затирање огњишта, изолацију, санкције, бомбардовања, колатерална убиства, најезду терористичких хорди, армаду светских сила, економски егзодус, политичке прогоне, друштвену маргинализацију, и кроз све то за највећи део народа непрестану егзистенцијалну борбу и сиромаштво. У тој и таквој Србији, родила се ова идеја о изградњи велелепног храма, у тој и таквој Србији он се гради ево већ сто година и у тој и таквој Србији ће бити изграђен и заблистаће ускоро у пуном сјају у славу Божију.
      Идеја и само дело изградње храма већи су од нас самих. Ово дело превазилази наше снаге у сваком погледу. Веће је од нас и на духовном и на физичком плану. То да је веће од нас на духовном плану сведочи и чињеница да међу нама и данас, скоро само месец дана до звршетка, има оних који жале за ‘просутим скупоценим миром’. На тај начин, чини ми се, унижава се жртва свих оних сиромаха и удовица који су у последњих сто година дали своју лепту за изградњу ове светиње. О томе да је дело веће од нас на физичком плану сведочи чињеница да нисмо могли сами да га завршимо. Била нам је потребна помоћ братске и велике Русије. Ово није на укор нама, него на корист. То што ово свето дело превазилази наше и духовне и физичке снаге говори нам да не градимо ми храм него да тај храм гради нас, како и треба да буде. Јер ако прихватимо да је, упркос свему што смо прошли, храм пред завршетком, онда је реч о нечему што сигурно јесте дело Божије, а не наше. А дело Божије се не изграђује, у њега се уграђује.
      Сетимо се само да су биле потребне техничке и технолошке иновације последње деценије да би се храм довршио. Сигурно је да они који су били зачетници идеје нису могли да наслуте ни историјску турбулентност ни потребу за овим иновацијама у тренутку када је овај пројекат започет. Неко ће рећи да је то било лоше планирање, али ја у томе видим чињеницу да је овај храм најпре дело срца, па тек онда дело руку.
      Дилема око тога да ли тако велико улагање у храм Божији, упркос многим потребама народа, можемо да сматрамо за богоугодно дело разрешена је давно самим Господом нашим у Јеванђељу. Кључ за правилно разрешење ове дилеме налазимо у епизоди о помазању Исусовом у Витанији. Ту читамо следеће:
      „А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намјераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.“ (Јн. 12. 3-8)
      Многи коментатори ових стихова пажњу усмеравају на Исусове речи, да сиромахе свагда имамо а Њега немамо, као и на речи да је скупоцено миро употребљено за његов погреб који је имао да се догоди ускоро. Управо у овим речима неки налазе оправдање за улагање у велелепне храмове у славу Божију. Јер сиромаштва и несреће је у свету увек било и биће. Али ипак, као што ћемо видети, ово можда није најбитнији моменат наведеног јеванђељског догађаја.
      Неки од савремених коментатора чак иду и толико далеко да Исуса оптужују за неморал, јер сматрају да је сиромах који живи у беди важнији од погребног обичаја помазивања тела мирисима пред погреб. На тај начин, моралне норме које су они поставили по своме људском суду, уздижу изнад Божије правде. А колико су те моралне норме заиста праведно примењиване од људи? Исте особе никада нећемо чути како замерају на томе што данас људи купују мртвачки сандук, који уопште није јефтин, иако и сада има много сиромаха који се тим новцем могу нахранити. Међутим, поставља се питање да ли је Христос заиста супростављао питање помоћи сиромасима добром делу учињеном из љубави према Њему (помазивању миром)? Наравно да није. Шта је онда посреди, и постоји ли још нешто чему нас учи овај догађај?
      Најпре, треба приметити да је Господ окарактерисао Јуду издајника као некога ко под видом бриге за сиромахе крије своје грехе (издајство и среброљубље). Јуда није био једини са сличним ставом, други јеванђелисти сведоче да још неки међу сабранима почеше негодовати. Други битан моменат јесте тај да је Господ, који свачије срце и намеру види, знао шта Јуду мотивише и поред његовог наизглед „моралног“ става да је добро помагати сиромахе. Као што је знао и шта је мотивисало Марију да проспе скупоцено миро и њиме помаже ноге Његове, што је наишло на осуду Јуде и његових истомишљеника, али не и Господа Исуса.
      Оно, што је дакле кључно у целом догађају и оно што је Господњи “критеријум” у оцени овог поступка, очигледно није неки људски привид моралног поступања (‘боље је новац дати сиромасима него просути скупоцено миро на ноге Исусове’), него је пре свега критеријум љубави. Јуда је издао јер није волео, и крао је из касе јер није волео. А Марија, она је просула скупоцено миро на ноге Исусове и обрисала их косом, као израз крајње љубави и скрушености срца. И управо то, љубав и милосрђе, јесте оно по чему Господ даје вредносни суд поменутом делу, и оно по чему нас препознаје као своје.
      Јудина оцена тога шта је боље је била чисти опортунизам, јер не треба супростављати дела милосрђа учињена из љубави (помазивање ногу Исусових) неким другим делима милосрђа (помоћ сиромашнима). Свако увек треба да чини оно што може и што сматра да је добро и племенито у датом моменту. Ако ја купим мојој мајци цвет као знак синовске љубави, да јој олакшам бреме које носи, можда сам могао тај новац дати и сиромасима, али као син не бавим се математиком него у тренутку купујем цвет који ће јој причинити радост, пружити утеху и можда је оснажити. Јер, не заборавимо речи Господње да не живи човек само о хлебу. Да ли је овакав синовски поступак неправедан зато што на свету и даље има и гладних и болесних? Нико ко истински чини добро не бави се математиком док чини добро. Јуда имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу, и тачно је знао математику Маријиног доброг дела, знао је да миро кошта „триста динара“, знао је и да сиромасима треба помагати, па му свеједно то ништа није помогло да он не буде и не остане Јуда. Бог није пресудио по његовој математици ни по његовом „моралу“.
      Међутим, највећи промашај Јуде и његових истомишљеника управо и јесте у томе што су они нашли за сходно да пресуђују о туђим делима милосрђа. Они су осуђивали Марију, за дело које је учинила, а себе су оправдавали лажним моралом. Исус на то једноставно одговара „Остави је!“. На другом месту у Јеванђељу сетићемо се и Његових речи „ко си ти да судиш туђем слузи“. Простим речником речено, Господ свим Јудама поручује – шта ти знаш о томе шта је она требала да учини, остави је на миру и гледај своја посла!
      На сличан начин, изградња храма Св. Саве је дело љубави. И то дело љубави неколико генерација, милиона људи, милиона Марија које с најдубљом скрушеношћу срца приносе своје скупоцено миро и изливају на ноге Исусове. Ту истину не може да помути никаква политика нити било какви људски промашаји и грешке. Изградња храма није дело отимања новца од уста сиромашних, него дело љубави. То није дело које је супоростављено другим добрим делима него је једно од многих добрих дела која наша Црква и народ свакодневно чине. Зато треба да се сачувамо од Јудиног бројања тога шта је могло да се купи за „триста динара“. Марија у своме поступку по људским критеријумима није била рационална, просула је скупоцено миро на ноге (иако се помазује тело), није знала да је то за погреб, па да кажемо да је имала разлог, то је знао само Христос. Али свеједно, Исус је оправдао њен поступак. Ни изградња оваквог храма није рационално дело, али јесте дело љубави, и то љубави у изобиљу.
      Оно чега изнад свега треба да се сачувамо јесте да својим лицитирањима и математиком не задобијемо Христов одговор „остави их на миру Јудо!“. Остави на миру све оне који су улагали себе у ово дело, јер ко си ти да судиш милионима туђих слугу? Да ниси срцезналац?
      До нас је да ли ћемо постати Марије или Јуде и да ли ћемо ово дело изградње храма Св. Саве које је пред својим завршетком да прихватимо као дар Божији нама, и покушамо да му дорастемо изграђујући наш унутрашњи храм као Црква, као народ, и као друштво. Или ћемо га одбацити као непотребно, претерано, стојећи насупрот стогодишњем подвигу ношеном од стране милиона Срба који су храм изграђивали у најтежим околностима и онда када је градња стајала. Надам се ипак да ће нас овај храм надахнути и помоћи нам да, пре свега, оваплотимо Христово учење у нашим животима, па у томе смислу и бригу за потребите, далеко боље него што то чинимо сада.
      Ведран Гагић

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид (Нинов) пише о значају светих Тајни и њиховом благодатном дејству у животу Цркве. Овом приликом Владика чини посебан осврт на емисију „Светотајинско богословљеˮ, аутора катихете Бранислава Илића, која је благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја у оквиру три циклуса од сто емисија емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке.  

      ТЕКСТ У pdf ФОРМАТУ

      Текст на македонском језику:

      Епископ стобиски Давид: Свештените Таинства – учество на створеното во нествореното
       
        Повезан садржај:    Катихета Бранислав Илић: Свете Тајне као благодатно дело љубави Божје
        I.   У његовој „Мистагогији“, свети Максим Исповедник предочава да је Црква икона целокупног света, који се, од видљивих и невидљивих суштина, састоји. Сагласно овом исказу, али и, уопште, гледано из перспективе Светог Писма и Предања, свет је створен да постоји као Црква. Следствено, није могуће да се примењује расцепљујуће, раздељујуће сагледавање између Цркве и света, нити је, пак, могућа подела на свето и загађено.   У контексту реченог, а гледано кроз призму пастирске теологије, извесно је да одузети из Еванђеља (Марко 2.1,12), у метафоричном смислу карактерише пали свет. Но, ипак, Христос гледа на веру оних, који су донели одузетог, и са љубављу се односи према њему! Очигледно, Христос гледа на тог човека, тачније, рекли бисмо, на тај свет, као на Своје дете. Дакле, онда, када свет не сагледава смисао и циљ свог постојања, Црква је позвана да му предочи и оприсутни његову аутентичну перспективу, будући да вера није индивидуалистичко питање, већ има једну чудесну еклисиолошку димензију, т.ј. она је вера заједнице.   Разуме се, трагика која прати тајну Христовог присуства у свету, изражава се као немоћ творевине да види Творца. Зато, за Цркву не би требало да постоје непријатељи, чак и у случају када је неки не прихватају и не учествују у тајни Цркве. Свет, по природи није „загађен“, независно од тога што се загадио. Црква није опредељена од стране света; и, не негира свет, већ делује да би га осветила. Њено свештенопосланство се састоји у вођењу човека у заједничарење и учествовање у животу Божијем. Црква је суштински присутна и корисна за свет, онда када је ослобођена од света.   II.   Сагласно речима светог Николе Кавасиле из његовог извесног дела „За живот у Христу“, управо живот испуњен трудом у подвизима порађа унутрашњег човека, оног човека, за којег свети Апостол Павле каже да је саздан по Богу (Еф. 4. 42), и додаје да се преко светих Тајни зачињемо, устројавамо и натприродно се сједињујемо са Спаситељем Христом.    Парафразирајући светог Кавасилу, рекли бисмо да када у кућу уђе сунчева светлост, тада светиљка која је запаљена у кући, више не привлачи погледе гледаоца, већ сунчеви зраци обузимају светлост кућне светиљке. Следствено, на исти начин, у овај живот, преко врата светих Тајни улази божанствена светлост и усељава се у човека, преображавајући његово постојање. Та врата је отворио Христос и никада их не затвара, будући да је преко њих стално присутан, те, као што каже свети Кавасила: „Он је, и биће са нама вечно“.   Неопходно је да се овде, сасвим на кратко осврнемо на један историјски аспекат, који се односи на број светих Тајни. Наиме, извесно је, да је од 1545. г., до 1563. г., трајао, са прекидима, сабор у Триденту, који представља покушај измирења римокатолика са протестантима. Поред многих одлука, у току овог Тридентског сабора, као одговор протестантизму, који је определио постојање само двеју светих Тајни, римокатоличка црква опредељује број од седам светих Тајни. Поврх свега, римокатолички схоластицизам има потребу за рационалистичким објашњавањем светих Тајни. На пример, на основу аристотелове философије, схоластици тврде да хлеб и вино на Евхаристији, који су материја, остају хлеб и вино, а призивом се мења њихова суштина. Римокатолици су саздали и термин реченог: промена суштине (μετουσίωση). На Истоку, хлеб и вино се претварају у Тело и Крв (μεταβάλλονται), не мењају суштину и није могуће да се истражи света Тајна. Исток не залази у рационалистичке анализе. Свети Дамаскин каже да је довољно што знамо да се света Тајна савршава нествореним енергијама Светог Духа.   За Православну Цркву никада није постојала нужност бројања светих Тајни. За Цркву, света Тајна је Литургија и цео човеков живот као литургијско биће је света Тајна; дакле, светих Тајни је безброј, као гране на дрвету. Зато, свети Кавасила у његовом „Тумачењу свете Литургије“, истиче да свете Тајне изображавају Цркву, но не као символи, већ су оне за Цркву као лозе на чокоту, по речима Господњим (Јован 15. 5). Одатле, затворени број од седам светих Тајни нема основу у православној теологији, а поврх свега често води у погрешна тумачења и замке. На пример, свете Тајне нису службе, које су изоловане од Литургије, које су независне од евхаристијске заједнице. Православно предање не може да прихвати приватно савршавање светих Тајни без присуства, без сабрања верног народа.   Због бројања светих Тајни и због њиховог раздељивања од тела заједнице, у схоластичким догматикама, свете Тајне се деле на обавезне и по жељи. Са аспекта православне еклисиологије, оваква подела је потпуно неприхватљива. Различите су свете Тајне, али све служе целом телу евхаристијске заједнице. Православна теологија одбацује аутономизовану, индивидуалистичку антропологију. Човек је део евхаристијске заједнице и чува своју целовитост и неоштећеност учествовањем у божанственим, несазданим енергијама.     III.   Несаздани Бог поседује светост, а саздана твар учествује у тој светости. Никос Мацукас истиче да у тајанственом односу Бога са светом, живототворна, умудрујућа и обожујућа божанствена енергија сачињава пројаве светих Тајни у творевини. Свете Тајне су дакле пројаве односа сазданог са несазданим и савршавају напредовање литургијских бића у богопознању.   У Православљу, свете Тајне нису апстрактна, нити бесмислена, магијска деловања. Логос Божији је жив и делотворан (Јевр. 4.12), савршава свете Тајне, те следствено није могуће да постоји „безлогосна“ света Тајна. Дакле, карактер светих Тајни је антимагијски, будући да се свака света Тајна темељи на конкретном историјском догађају. На пример, свето Крштење не би могло да има основу, нити валидност као служба, уколико му не би претходило очовечење, крсна смрт и васкрсење Христово. Уопштено, ниједна света Тајна евхаристијске заједнице, не може да буде одсечена од историјске стварности. Зато, у Цркви, за сваку свету Тајну постоје конкретни материјални елементи, који се освећују и преображавају. Реч је о истини и животу, који су „оваплоћени“ у историјској стварности и представљају тријумф над оним силама, које чине да творевина рђа. Тај тријумф је у суштини исцељење тела створене стварности. Зато и целокупно светотајинско богословље полази од, рекли бисмо, главног интереса Отаца, који се одувек састојао у следећем – да се осигура реалност обожења човека, које је могуће само у Саборности Цркве!   Саздано је предмет науке, а Тајна је предмет харизматичног искуства. Између науке и теологије не може да постоји конфликт, будући да се прва бави сазданим, а друга несазданим. Реалност обожења, пак, свети Симеон Нови Богослов сликовито и из личног, харизматичног искуства описује у његовим „Химнама божанствене љубави“: „Цео си непокретан, па, ипак, покретан вазда биваш, Цео си изван твари, Цео, пак, и у целој твари… и нас, који у чулном и видљивом пребивамо, изводиш озарене светлошћу Твојом… и постајемо то што јесмо, синови по благодати… удови Христови постајемо, Христос ми је рука… покренем ли руку, Христос Цели је моја рука… Он бивајући мноштво, остаје Један Недељив, а ипак, сваки део Самим Целим Христом бива… Бог се не постиде да постане сличан теби, а ти, стидиш ли се подобан Њему да будеш“? (Химна XV)    IV.   Имајући за циљ управо уподобљавање Христу Господу, на таласима Радија „Беседа“, почетком 2018. г., почела је да се емитује емисија „Светотајинско богословље“. У другој половини 2020. г., било је заокружено укупно значајних 100 емисија, са детаљним освртом на светотајинско богословље Цркве.    Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, аутор поменутог серијала, катихета Бранислав Илић, истовремено је обогатио савремену српску теолошку сцену, и успешно испунио постављени задатак – упознавање са смислом савршавања светих Тајни; са значењем појмова света Тајна и светост; са односом светих Тајни и Литургије; потом, са сагледавањем светих Тајни у контексту активног литургијског живота, имајући у виду проблем да постоје људи, који се нпр., крштавају или венчавају и сасвим погрешно, тиме завршава њихов однос са евхаристијском заједницом; и, на крају, упознавање са аутентичним теолошким приступом према светим Тајнама, које су подробно биле представљене кроз свих сто осврта у емисији „Светотајинско богословље“.   Поменуте емисије, лако се могу наћи на YouTube-у, и сасвим логично би било да постану саставни део аудио архиве оних личности, које желе да се упознају са самобитном православном теологијом, првенствено, као што наглашава и аутор, у односу на свету Евхаристију, која представља извор свих светих Тајни, са циљем правилног сагледавања целокупног светотајинског живота Цркве.    Сагласно ставовима Јанараса, под утицајем институционалног, бирократског поимања Цркве, данас, многи, при помињању светих Тајни, на уму имају, некаква pro forma, церемонијална свештенодејства, преко којих, свештеници предају верницима некакав „апстрактни“ благослов. Радио „Беседа“ и катихета Бранислав Илић, емисијом „Светотајинско богословље“, изводе из колосека поменуто искључиво бирократско поимање Цркве, те предочавају и оприсутњују узвишено свештенопосланство човека, који је призван да учествује у благодатним даровима Светог Духа, да учествује у обнови живота, да се причешћује леком бесмртности (φάρμακον αθανασίας), да сахрањује „старог човека“ и да саваскрсава у новом животу са Васкрслим Христом!   Епископ стобијски  и мјестобљуститељ струмички  г. Давид (Нинов)   *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1281-1282. 1-15. август 2020, стр. 26-28)     Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске јутрос су служене Свете литургије поводом данашње поновне промјене хришћанског вјерског идентитета и намјене Велике Цркве Свете (Агиа) Софије Премудрости Божије у Цариграду – мајке цркве свих наших цркава, једне од најзначајнијих хришћанских светиња на свијету. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије овим поводом Свету службу Божију је служио у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да данас прослављамо посебно Божју Премудрост везану за највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога – Свету Софију.   Звучни запис беседе   “За Премудрост Божију у древноме царскоме  граду Цариграду. Прослављамо, дакле, Премудрост Божију и сјећамо се и доживљавамо тајну тога величанственог храма, саграђеног од руке цара Јустинијана, храма из кога су никли сви храмови, да не кажемо хришћански, али посебно православни храмови – из Свете Софије цариградске”, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да је и подгорички саборни храма надахнут храмом Свете Софије из Цариграда.   “Као што је тим истим храмом надахнут и храм Светога Саве на Врачару у Београду, кроз кога васкрсава Свети Сава и његове свете моштио спаљене ма Врачару, као што се кроз храм Премудрости Божје у Цариграду, кроз Свету Софију вјековима открива и јавља, посвједочује на видљив начин та велика и света тајна Христа Господа”, рекао је он.   Казао је да је Света Софија данас поново угрожена и изложена покушају лишавања најдубљег смисла њеног постојања.   “Покушај њеног поновног претварања у џамију је безумље. Али, Света Софија остаје неразорива и неуништива. Света Софија је, ено је, и у Кијеву. Мајка црква свих руских цркава. Јер, руски народ је, већина словенских народа су кроз Свету Софију примили вјеру у Христа Богочовјека као Премудрост Божију”, нагласио је Владика Амфилохије.   Рекао је да је добро што ову службу у част овога празника празнујемоп у храму који су освештали православни патријарси на челу са васељенским патријархом Вартоломејем, нашим патријархом Павлом и московским патријархом Алексијем.   “Ево их овдје насликаних међу приоложницима и ктиторима овога светога храма, заједно са атинским архиепископом Христодулом који је приложио овај иконостас. Овдје су двојица патријараха, цариоградски и московски, овдје засадили и двије маслине у знак мира и љубави. И пустили су онда, сјећате се, и голуба који је полетио као символ Духа Светога који је освештао овај свети храм”, казао је он.   Митрополит Амфилохије је рекоа да ће те двије маслине ускоро дати плодове и да ће са њих послати маслине и цариградском и московском патријарху.   “Као позив да се поново састану овдје гедје су се онда састали, гдје су последњи пут заједно служили Литургију”, казао је Владика.   “Молимо се распетом и васкрслом Господу за распету Свету Софију, распету, ево, од 1453. године, да је поново врати да буде свједочанство Њега, распетога и васкрслога и Духа Светога животворнога. Да даде Бог да се поново овдје састану цариградски и московски патријарх, да се загрле и да се пољубе, да тиме посвједоче да су заиста свједоци Премудрости Божије, Христа Бога нашега”, поручио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и ниједна људска реч није кадра да опише сва чудеса Твоја!   Казивати о светим Тајнама није лако, јер њихово благодатно дејство и освећујућа сила као дело љубави Божје превазилазе људски ум и логику. Свете Тајне су пројавa јединствене Светајне – Цркве, у којој Сâм Господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола. Ову благословену истину потврђује и велики отац Цркве свети Никола Кавасила рекавши да је Црква представљена у светим Тајнама. Све свете Тајне се на тајанствени начин савршавају благовољењем Оца небеског, присуством Сина (Христа), – који је једини истински Првосвештеник Који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје Христос Бог наш, како нас подсећа молитва Херувимске песме, – и благодатним дејством Светога Духа.   Христос је истовремено и Онај ко приноси и само приношење, и жрец и жртва. Присуство Христа у евхаристијском догађају, између осталог, изражено је у речима поздрава који размењују свештенослужитељи за време светог целива: „Христос je међу нама”. Поимање светих Тајни као дела Христовог присутно је не само у литургијским текстовима, већ и код отаца Цркве. Блажени Августин говори: „Крштење заиста није у сили оног ко га врши, а исто тако ни оног ко га прима, него је у сили његове сопствене светости и истине, благодарећи Оном ко га је успоставио”. Свети Јован Златоуст вели: „Управо Отац, Син и Свети Дух све савршују. Свештеник тек уступа свој језик и своју руку. За време Светог Причешћа рука самог Христа пружа се ка тебиˮ. Исти свети отац наставља: „Дарови Божији нису последица било какве врлине свештеника; они свецело јесу дејства благодати. Дело свештеника је у томе да просто отвори своја уста, а оно што изговара, савршава Бог. Евхаристијски дарови остају једни те исти, ма ко да их приноси – Павле или Петар.ˮ   Благодатни живот Цркве који се пројављује кроз свете Тајне сагледан је у остварењу заједнице са Христом. Ова свештена веза Цркве и светих Тајни разумљива је једино у светлу повезаности Цркве и Евхаристије. У том духу знаменити Дионисије Ареопагит о Евхаристији говори као Тајни над Тајнама, која је у сржи свих светих Тајни, самим тим указујући да је васколики светотајински живот утемељен и крунисан Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. Литургија даје смисао светим Тајнама, јер у себи садржи васколику тајну спасења. Вођени овом истином, хришћански етос и учешће у Евхаристији представља у историји, овде и сада, пуноћу, како слободе, тако и љубави коју нам изобилно дарује савршени Дародавац добарâ, Човекољубиви Господ наш, стога Свети Теодор Студит подсећа да је Света Литургија понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења.    Светотајински стослов на таласима Радио-Беседе – eмисија Светотајинско богословље   Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Г. Иринеја, богата катихетска ризница Радио-Беседе употпуњена је емисијом Светотајинско богословље. У оквиру три циклуса припремљено је и реализовано сто емисија са циљем да поштованим слушаоцима приближимо благословени значај свеколиког светотајинског живота Цркве. Емисију о светим Тајнама карактерисала је изражена саборност свих медијских делатника Радио-Беседе који су своју љубав и труд уградили у ово богоугодно дело, учествујући сви без изузетка у реализацији емисије Светотајинско богословље.    Након три уводне емисије у оквиру којих смо говорили о светим Тајнама уопште, пет емисија посвећено је значају припреме за свету Тајну крштења, док је тумачење наведене Тајне изложено у оквиру четири емисије. Први циклус завршили смо разговором о светој Тајни брака којој смо посветили седам емисија. Други циклус емисија о светим Тајнама наше Цркве почели смо темом свете Тајне свештенства. У оквиру наведених емисија говорили смо о старозаветном и новозаветном свештенству, о епископу као икони Христа у Евхаристији. Затим, у оквиру две емисије предочили смо последовање хиротоније у свештени чин епископа, а потом смо тумачили и последовања хиротоније презвитера, ђакона, као и хиротесије у чин чтеца и ипођакона. Емисије посвећене свештенству употпуњене су разговором о свештеним одеждама, као и о почасним јерархијским степенима. Други циклус емисије Светотајинско богословље настављен је озбиљним бављењем Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. После пет емисија уводног карактера, на основу релевантне литературе кроз двадесет и две емисије тумачили смо свету Литургију, чиме је завршен други циклус.   Разговор о Светајни Цркве настављен је и у првом делу трећег циклуса. Старозаветни и новозаветни праобрази о Евхаристији; Савршавање божанствене Евхаристије у време светих Апостола; Савршавање божанствене Евхаристије у другом и трећем веку; Свети Василије Велики и Јован Златоуст као састављали анафоре; Древне литургије светог Апостола Јакова и светог Апостола и еванђелисте Марка; Епископ Хризостом (Столић) и његов допринос литургијском богословљу, биле су теме првог дела трећег циклуса. Шест емисија посветили смо значају и историјском развоју свете Тајне покајања, као и практичним напоменама у погледу исте. После тумачења свете Тајне јелеосвећења, у оквиру десет емисија говорили смо о светој Тајни монаштва. Завршни део трећег циклуса био је посвећен следећим молитвословљима и последовањима: Велико и мало водоосвећење; Освећење – троносање храма; Мироварење – Освећење светог мира и Светотајински карактер заупокојених служби.   Благодарећи Троједином Господу који нас је надахњивао да ово богоугодно дело почнемо и завршимо у славу Његову, са благословом и молитвеном бригом нашег архипастира и духовног оца – Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, – уз свесрдну подршку и несебичну помоћ уредништва и свих медијских делатника Радио-Беседе, надамо се да ће овај мали дар и допринос бити на духовну корист и радост, те да са слободом можемо завапити благодарствену песму пред Господом, речима из химне Светог Амвросија: Тебе Бога хвалимо, Тебе Господа исповедамо, Тебе превечнога Оца сва земља велича. Теби сви ангели, Теби небеса и све силе, Теби херувими и серафими непресталним гласовима кличу: Свет, свет, свет је Господ Бог Саваот, пуни су небо и земља величанства славе Твоје!   Катихета Бранислав Илић, сарадник Радио-Беседе     Извор: Инфо-служба Епархије бачке  
×
×
  • Креирај ново...