Jump to content
  1. Bilbija

    Bilbija

  2. fsa

    fsa

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Уместо да буде „секта“ у којој влада „култ личности“, у свим школама, па и уметничким, требало би да влада дух поштовања и сарадње. Тајновитост, затварање у одређени круг и непропустљивост за комуникацију са стране, када деца постају незаинтересована чак и за оне групе које су им биле интересантне, знаци су на које би родитељи требало да реагују.
      Овако за Спутњик, поводом  сведочења о сексуалном насиљу и хапшења редитеља и глумачког педагога Мирослава Алексића, говори психолошкиња Александра Јанковић.
      Секта и култ личности – како их препознати
      На питање зашто родитељи уписују децу у такве школе, Јанковићева одговара да се, прво, ради о „хало ефекту“ - људи су склони да прихвате школу или неки образовни програм који је „на гласу“.
      Школе које се претварају у „секте“, у којима влада „култ личности“ не важе само за уметнички свет, тога има и у области спорта, додаје наша саговорница, док на питање како је могуће да неко оствари такву доминацију да родитеље потпуно искључи из процеса образовања, одговара да су деца у данашње време „фетишизирана и да често преузимају ауторитет, и у породици, и у школи“.
      Тајновитост, затварање у одређени круг и непропустљивост за комуникацију са стране, када деца постају незаинтересована чак и за оне вршњачке групе које су им биле интересантне, знаци су на које би родитељи требало да реагују.
      „Учесници таквих програма почињу да развијају идеју да су јако специјални зато што имају тако специјалног водича, гуруа или како год га назвали“, наводи Јанковићева.
      Постоје границе када треба укључити и родитеље
      Велики број педагога воли да са децом ради самостално, без мешања родитеља, али у свему мора да постоји граница и родитељи би требало да буду укључени у процес образовања детета.
      У сектама нема уметности, уметност се ствара поверењем и поштовањем
      Некадашњи управник Народног позоришта и глумац Љубивоје Тадић, говорећи о односу између ученика и учитеља у уметничком свету, присећа се односа са својим професором Предрагом Бајчетићем, човеком који је извео многе генерације на факултету драмских уметности, али и односа према младим глумцима док се налазио на челу националног театра.
      Ни један однос, поготово у осетљивим областима као што је уметност не сме да има ни „н“ од насиља било које врсте – менталне, физичке или сексуалне - оно што сам научио на факултету је поштовање и однос сарадње и поверења, додаје он.
      У секти, према Тадићевом мишљењу, не може бити уметничког стварања.
      Kулт личности и однос као у секти - знак упозорења за родитеље
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Уместо да буде „секта“ у којој влада „култ личности“, у свим школама, па и уметничким, требало би да влада дух поштовања и сарадње. Тајновитост, затварање у...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уметничка гошћа тридесет друге емисије "Живе рече" била је др Катарина Станковић, уважена професорица и диригент певачког друштва спомен храма Светог Саве на Врачару. Наша драга гошћа нас је упознала са њеним вишедеценијским радом, као и са свим појединостима певачког друштва храма Светог Саве. Излагање наше уважене гошће погледајте на: 52:20 - 1:22:24; као и: 2:14:00 - 2:16:00.
      Повезан садржај: 
      Живе речи ТВ: Прота др Велибор Џомић - Добићемо патријарха који ће бити по мери нашег народа и нашег времена

      Др Катарина Станковић је говорила о значају хорског певања. Хорско певање буди стваралачке склоности и способности, а уједно ствара могућност за неговање и стварање естетских и културних мерила. Поред свега наведеног, хорско певање развија осећање припадности заједници, тако долазимо до чињенице да хорско певање има своју образовно-социјалну функцију, нагласила је наша уважена гошћа. 
      Од диригента се очекује једно темељно и широко музичко образовање, а затим и добро познавање богослужења. Диригент мора да прати ток богослужења, зато је важна припрема за свако богослужење, како би се ваљано испратило све што типик предвиђа за одређени дан. Хор никада није целина за себе, већ је ту да буде у једном живом дијалогу са свештеником, истакла је наша позната професорица и диригент певачког друштва храма Светог Саве. 
      Катарина Станковић дипломирала на одсеку за Дириговање у класи професора Јована Шајновића. Магистрирала и докторирала у класи професорке Даринке Матић Маровић. Радила је као корепетитор Нишког камерног хора и руководила Црквеним хором у Пироту. Сарађивала са Уметничким ансамблом Војске Србије Станислав Бинички. У сезони 2002/2003. у Народном позоришту у Београду водила бинску музику у оперским представама. Радила као професор у Музичкој школи Јован Бандур у Панчеву (2003-2005), као диригент Црквено пјевачког друштва Острог у Новим Бановцима (2002-2014) и као диригент хора Ars vocalis из Београда (2014-2018).
      Катарина Станковић ради као ванредни професор на Филолошко уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Диригент је Певачког друштва Мокрањац и Хора храма Светог Саве. Поред уметничке и педагошке делатности учествује на домаћим и међународним научним скуповима. Аутор је монографије Диригент Војислав Илић – живот и стваралаштво. Добитник републичких награда као и награда од националног значаја.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гошћа овонедељне емисије Храм била је Катарина Божић, диригент, вокални солиста и уметнички руководилац вокалног ансамбла „Бели анђео" (од 2013. године).

       
      Звучни запис разговора
       
      Катарина Божић (рођена Вешковац, 1990), завршила је основне, мастер и специјалистичке академске студије на Катедри за дириговање у класи маестра Бојана Суђића (ФМУ, Београд). У раду са хоровима и ансамблима освојила је више првих и специјалних награда у земљи и иностранству. У току досадашњег рада снимила је више тонских записа са различитим ансамблима. Проучавањем и извођењем српске православне духовне музике бави се од свог најрањег детињствa.
      Аутор и водитељ: Душанка Зековић
       
      Извор: РТС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У храму у насељу Коловрат код Пријепоља у недељу 3. маја 2020. прослављена је храмовна слава – Свети Николај Охридски, Жички и Свесрпски. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је у коловратској светињи Свету архијерејску Литургију уз саслужење пароха жупског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, јереја Горана Крстића и протођакона Николе Перковића. За певницом су били архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић и старешина Светониколајевског храма јереј Небојша Јовановић.   Звучни запис беседе   Ова Трећа недеља по Васкрсењу посвећена је женама Мироносицама, стога је Епископ Атанасије указао пре свега на њих и њихово дело: – Ми православни размишљамо о ономе што је најбоље, што је најсветлије, што је најјаче у нашем животу. А нема ништа светлије од личности Господа Христа и Његових дела, и Његовог највећег дела, Његовог Васкрсења из мртвих, и плодова Његовог Васкрсења из мртвих. О томе ми размишљамо, о томе размишља цела Црква Христова. На то нас Црква позива, баш да то имамо у своме уму и своме срцу, и то ми и чинимо. Ево, кад отворите календар наше Свете Цркве видећете да је сва пажња Цркве усмерена и даље на то славно дело Христовог Васкрсења из мртвих. Наша пажња усмерена је и прати оне који су такође били загледани и загледани су у то славно Христово дело. А то значи да и даље имамо у виду Апостоле Христове, све оне који су Њега пратили, слушали Његову реч и гледали Његова дела, што значи да у виду имамо и жене Мироносице којима је посвећена ова недеља, овај данашњи дан.   – Најпре им је Анђео објавио Христово Васкрсење на самом Гробу, празном Гробу Васкрслога Христа, а онда им се и сам Христос јавио на путу куда им је рекао да иду, и пошто их је тиме обрадовао, послао их је да јаве и Апостолима и другима. Оне су онда биле први весници другима. Онда се Господ јављао, не само тим својим пратиљама које су Га највише волеле, него се јављао и појединачно Апостолима, па онда свима Апостолима заједно, њима једанаесторици, јер један, као што знамо, беше отпао, и онда се јављао и другима. Васкрсли Христос Победитељ, обрадовао је све оне који су Њега пратили, који су Њега слушали, снабдео их, ово морамо запамтити, снабдео их оним што је најважније, снабдео их најпре знањем, и то најважнијим знањем које постоји, знањем о Себи, о Њему, Христу Васкрсломе, Христу Живоме, Христу који је чинио чудеса, који је беседио, Христу Учитељу, Христу Победитељу. Победитељу сатане, Победитељу болести, Победитељу смрти. То је најдрагоценије знање којим је Господ снабдео своје пратиоце… И још их је снабдео силом Духа Светога. Знањем и Силом. И снабдео их радошћу Живота. И као такве, задужио их да то знање преносе другима, да ту силу примењују на другима, и да радошћу Божијег присуства, радошћу Духа Светога испуњавају срца других.   – Све се ово дивно уклапа и даље у наставак нашег слављења, нашег славља данас, ове недеље, у храму посвећеном Светом Николају Српском овде у Коловрату. Уклапа се зато што се Свети Николај потпуно угледао на свете Апостоле Христове, наставио њихово дело у нашем времену. Наставио да проповеда Живог Васкрслог Христа, и то исто онако успешно. И исто онако је Господ потврђивао његово дело, његову проповед, његове речи, знацима, јер Свети Николај Српски, Жички, светски Николај, Свеправославни, успешан је исто тако био у проповедању Васкрслога Христа, указао је Епископ Атанасије, па је затим укратко изложио животни пут и дело овог дивног великог српског светитеља – Светог Николаја Свесрпског.   Након заамвоне молитве Епископ Атанасије је освештао славско жито и преломио славски колач које су припремили чланови црквеног одбора заједно са својим свештеником.     Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У току пете недеље Великог поста која је посвећена преподобној Марији Египћанки, уочи припремне недеље за дане Страдања, Црква достиже пуноћу покајања. Пре обраћења Господу преподобна Марија је по својој нарави била савремена, врло савремена – бестидна жена од најраније младости.      Само, док је тада овакав живот представљао срамоту, данас се људи овим срамним делима хвале, врше пропаганду ове клоаке, ове смрадне греховности као нешто предивно, као нешто мирисно. Све то се ради у нашој земљи како би се све девојке претвориле у Марије Египћанке без покајања. Преступни разврат почиње од детињства. У школама се организују такмичења за мис трећих разреда, попут донедавног ступања у пионире; о конкурсима за петнаестогодишње стриптизете објављују се вести на телевизији и радију и увлачење деце у проституцију постаје обичан посао. У школу долази неки кицош страним колима, приђе ученицама осмог разреда на одмору између часова: „Девојке, која хоће да заради мало после школе? Четири дана недељно.“ Не боји се да ће га милиција ухапсити, да ће отићи у затвор по одговарајућем члану закона: време је њихово, власт је њихова, стихија је њихова. А зашто родитељи ћуте? Требало би да га линчују ако држава не штити.   Кад држава повлађује разврату она није заинтересована за очување себе као државе. И сви неверујући увиђају да је породица језгро државе и да с распадом породице, с уништавањем морала, наступа друштвени хаос. Шта је апокалпитична блудница на црвеној звери? Власт демократије, наследнице тоталитарног комунизма која насађује разврат? Или шеснаестогодишња проститутка која даје интервју на телевизији као филмска звезда: „Да ли вам ваш посао причињава задовољство? – Најзадовољнија сам кад примам новац.“ Власт новца је корен свих зала, победа мамоне, ђавола: све се продаје и купује – отаџбина, лепота и људски живот. Штампа редовно наводи информације о курсу долара и тарифама за наручена убиства која, разуме се, у случају потребе могу постати врло масовна. И не зна се шта је најстрашније – то што се по стотину пута у новинама објављују вести о томе да већина ученица десетог разреда у неким школама проституцију сматра најпрестижнијом професијом (није искључено да су ове вести намерно лажиране како би подстакле слабе душе да буду „као сви“ – на разврат) – или то што су се људи на овакве вести до те мере навикли да се више ни не чуде.   Сатани није довољно да разврати, главно је да не дозволи покајање. Због тога се у друштву ствара атмосфера подсмевања чедности, девствености, брачној верности и покајању. И пре свега се у овом циљу јаросно напада Црква. Није успело њено потпуно спаљивање, није успело њено разарање изнутра – сад неки покушавају да је блате. Шта Црква да ради у овој невољи? Наша дужност је да подигнемо свој глас, да звонимо на узбуну апелујући на стид и савест свих људи, улажући громки протест властодршцима. Овде су несигурност и недореченост неумесне. Црква треба да говори јасно и гласно, као што то чини Библија, о томе да човечанству прети опасност. Овде је присутна болест изрођавања нације, која се одражава у трећем и четвртом колену, све до генетских оштећења. Овде је напад на постојање Русије која се претвара у Содом и Гомор, и овде је вечна смрт, широки пут који води у пакао, како каже Писмо.   Црква не може остати равнодушна према ономе што се дешава у спољашњем свету, макар због тога што се ово тиче њене деце. Да је од самог почетка такозване „перестројке“ Црква адекватно реаговала на сатанистички разврат који држава организује, много тога би данас било другачије. И данас све оне који се надају да ће спојити неспојиво и свакога ко се усуђује да прекорачи праг православног храма треба да подсећамо на Стото правило VI Васељенског сабора које је актуелно као никад пре: „Свако ко се бави прављењем развратних слика или ко ове слике купује (у наше време се то може применити на оне који их гледају на телевизији) нека буде изопштен из Цркве.“ Налазиш се ван Цркве, лишен си њене молитве, њеног заступништва, њене божанске силе. Сваки пут кад додирујеш њене светиње чиниш то себи на суд и осуду: не можеш чак ни да принесеш покајање у њој док претходно не престанеш да се бавиш мрским стварима. То је оно о чему говори Стото правило. И знамо још да се грех блуда по схватању Цркве налази поред убиства и идолопоклонства, и да лишава човека причешћа на дуги низ година. Ако у данашње, ненормално време, нисмо у стању да потпуно строго испунимо каноне светих отаца које нико никад није укинуо и не може да укине, јер су диктирани љубављу: нека не буде опаљена твоја душа, и по милости Божијој сазнај чега се лишаваш чинећи овај грех – све ово може значити само једно: дубина покајања и плодови покајања треба да надоместе недостатак.   Из житија преподобне Марије Египћанке се сећамо да није могла да уђе у храм због нечистоте: спречавала ју је нека несхватљива сила. А овај човек самоуверено улази у храм и ништа га не зауставља, без обзира на све његове подједнако страшне грехове. Међутим, због тога што улази без покајања тешко му је да стоји на служби и он одлази не сачекавши крај и ускоро потпуно престаје да одлази у цркву – буквално не може да уђе у њу. Понавља се исто старо чудо, само у другачијој, жалосној варијанти.   Дакле, пре свега треба да станемо на трезвено тло. Зло треба да буде названо својим именом и сва разорна сила греха треба да буде тачно означена. Тек после тога се може говорити о покајању, до тада оно може постојати само у сновима и уобразиљи. Како без покајања говорити о главној тајни живота, о оваплоћењу Логоса Божијег, и о томе како је она повезана с тајном чедности? Зар нећемо на тај начин, како каже апостол Јован Богослов, самоувереним глупацима Бога приказивати као лажљивог? Како да се усудимо да изговоримо да је захваљујући чистоти Дјеве Марије која све превазилази људском роду било дато спасење? С ким да поделимо скривену мудрост о томе да човекова личност није само душа, већ и тело. Ко ће чути и схватити да је тело хришћанина чисто и свето и да је сродно Христовом Телу, да је омивено водом крштења, помазано светим миром, заједничар Христовим тајнама? Да ли ће бити бацање бисера пред свиње ако се обратимо речима: „Зар не знате да су ваша тела храмови Светог Духа?“ Тек онда кад приносимо Господу истинско покајање спознајемо Светим Духом ради чега нам је дато тело и испуњава нас одлучност да се до смрти боримо за чистоту коју су у својим телима имали свети мученици, заједничари силе Христовог Крста и Васкрсења.   Како ће наш пост без јасног и дубоког разликовања добра и зла бити Маријино стајање? Како ће душа попут жене грешнице која је много заволела принети плач због себе, због Господа и због свих свих оних ради којих је Господ дошао да пострада!     Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...