Jump to content

Препоручена порука

 

Majica je poklon jednog poznanika iz Srbije, i kako nam Maja kaže, Karlos je obožava

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Kada je u martu ove godine došao u jedan beogradski hostel na konak, momak iz Ekvadora po imenu Karlos nije ni slutio kako će izgledati idući meseci njegovog života. Zbog toga kako izgleda nekoliko puta je završio u prihvatnom centru za migrante u Obrenovcu, odande je jednom slučajno otišao za Novi Sad, "jer je tako bilo bliže da stigne u Beograd", ali na prvom mestu, upoznao je Mariju, devojku zlatnog srca, koja mu je izašla u susret onda kada mu je to bilo najpotrebnije iako ga je pre toga samo površno znala.

Priča o Karlosu po kojoj može da se snimi film pojavila se prvobitno na Tviteru, gde je zbog svih zapleta, neprilika i događaja u životu ovog šarmantnog Ekvadorca pobrala velike simpatije svih onih koji su imali prilike da pročitaju priču. Kada je pročitate, shvatićete zbog čega smo morali da Majin niz tvitova pročitamo više puta. A, priča ide ovako...

 

Priča o Karlosu

"Napisaću knjigu, zvaće se Nevolje s Karlosom: Karlos je lik koji je došao u hostel u martu. Kada su skupljali migrante pred vanredno stanje, povedu i njega u kamp Obrenovac iako im je sve vreme objašnjavao da on nije migrant. On je mali i crn latino iz Ekvadora. i to im je bilo dovoljno da i njega ubace u kombi i odvedu. Onda su ga posle noći sa migrantima pustili ispred kampa, a već je bio policijski i nije mogao da se vrati za Beograd, pa je platio taksisti 100 evra da ga odveze do Beograda, a ovaj ga odvezao do Novog Sada. Ne znam što.

Trebalo mu je tri dana da se vrati, vratio se oznojan, prljav, umoran i dekintiran. Ja zatvorila hostel. On se rasplakao, ništa ne radi. Meni po običaju bilo žao i pustim ga u hostel, rekoh samo zalivaj cveće, nikog ne dovodi i budi miran. Tako smo pregurali vanrednog stanje. Jesam rekla da mu je bio rođendan kada su ga odveli u kamp? Onda se sve otvorilo pa i hostel, samo što nije bilo gostiju, a on se trudio nešto da ide po kraju da nađe nekog da mi se zahvali što sam ga pustila da bude free tokom korone pa sam ga i dalje pustila.

Inače je dijabetičar koji je samo slatkiše jeo. Ne znam gde i kako je pokupio koronu, svuda je išao bez maske i redovno mu glovo donosio klopu. Kada je dobio temperaturu, poslala sam ga u garsonjeru, a ujutro u kovid ambulantu. Nisu hteli da ga prime bez zvaničnog prevodioca.

U toku noći mu je pozlilo pa je konzulka izdejstvovala da oni marsovci dođu po njega. Vrlo stresno rođaci... Tri nedelje je bio u bolnici i opet došao sa uputom da mora u karantin i ne zna gde će. Opet u garsonjeru. Danas je dobio negativan test konačno, vraća se 8. u Ekvador. Vratio bi se on i pre da u Ekvadoru ne umiru na ulici i da je bilo aviona, sve vreme čeka. U međuvremenu mu je neko ukrao i 700 evra pa je opet morao da cima rođake za koje mislim da kada vide njegov broj, zaplaču. Inače, on kaže (naglašavam on kaže, pošto mnogo ljudi svašta priča i pitanje je kolike su to istine) da je živeo 20 godina u Holandiji sa ženom koja nije mogla da ima dece. On ima 43 godine sada. Imao je tamo dva restorana, firmu za selidbe i baš dobro živeo (priložio slike).

 
 

Žena mu jednog dana kaže, pošto ti želiš decu, nađi neku ženu, napravi joj dete, ispuni želju pa ćemo živeti zajedno kao i do sada. I on nađe klinku od 20 godina (priložio slike) i sa njom dobije devojčicu koja sada ima tri godine. (priložio slike). Onda mu žena popizdi od ljubomore. I jednom prilikom neke svađe nasrne na njega nožem. On izda restoran i stan, drugi zatvori šosto je iznajmljivao prostor, sve ostavi i ženu i klinku i dete i ode u beli svet da luta. Tri godine već luta i živi na ulici, jednom je pokušao da se ubije, kaže da je bio u ogromnoj depresiji i da se izlečio tek kada je došao u Srbiju. Živeo je u Albaniji, Grčkoj i Turskoj i kaže da mu do Srbije za tri godine niko ništa nije dao džabe. Ja mu kažem, pa ni Srbija nije baš nešto dobra za tebe, on tvrdi najbolja je, vraća se sigurno kad sredi stvari kući i u Holandiji. U međuvremenu su ga još jednom zaustavili na ulici i stavili u kombi i poslali u Šid u kamp, bez obzira na to što je objašnjavao da on nije migrant. Taksista mu je uzeo 120 evra da ga doveze do Beograda. Ludački voli Srbiju kaže. A kako drugačije?"

Zvuči nestvarno, ali priča je istinita uz nekoliko korekcija

Nakon što je "Blic" stupio u kontakt sa konzulatom Ekvadora u Beogradu saznali smo da je čitava priča oko Karlosa istinita, sa samo nekoliko korekcija u nizuu tvitova. Naime, Karlosa su slučajno povezli za Novi Sad, jer su mu rekli da će odatle lakše stići do Beograda. Međutim, kako mu je tamošnji taksista tražio 100 evra za taj put, on se ponovo obratio konzulatu koji je tom prilikom kontaktirao državljanku Ekvadora koja živi u Novom Sadu, te mu je ona našla prevoz koji je Karlos do Beograda platio 4.000 dinara.

"Imala sam priliku da pročitam tekst objavljen na Tviteru o iskustvima i doživljajima Karlosa, koji je ekvadorski građanin. Članak je sjajan, kao i smisao za humor koji prati opisivanje svih situacija kroz koje je prolazio u Srbiji. Kao konuzul Republike Ekvadora u Republici Srbiji žeilim ovom prilikom da istaknem da je on i pored brojnih teškoća imao i veliku sreću ovde u Beogradu.

Posebno bih napomenula da je iskazana bezuslovna podrška i razumevanje i Policijske uprave za strance, ali i prilikom brze i efikasne reakcije lekara Hitne pomoći zbog sumnje da je zaražen kovidom-19. On je odmah primljen u kovid bolnicu u Beogradu i tamo dobio svu pažnju i odgovarajući tretman tokom dvonedeljnog lečenja. Ali tu nije kraj njegovim doživljajima i iskustvima u Srbiji", stajalo je u odgovoru koji smo pismenim putem dobili iz konzulata Ekvadora.

Kako su nam naveli, Karlos je zaista bio u nekoliko navrata u prihvatnom centru za migrante u Obrenovcu i svaki put je naišao na ljubaznost osoblja. Što se tiče puta za Beograd preko Novod Sada, ističu da su ga kamionom povezli do tamo, verovatno slučajno, ali da je zahvaljujući njihovoj državljanki Karlos ipak stigao do Beograda.

U daljem toku pisma, iz konzulata su se osvrnuli i na čin devojke koja je primila Karlosa u hostel, a koja je kasnije i vodila računa o njemu.

"Na primer, vlasnica hostela ga je primila i tako humano zaštitila kao osobu kojoj je potrebna pomoć, ne postavljajući pri tome neke druge uslove.

Kao što vidite, još jednom se potvrđuje gostoprimstvo Srba i njihovo široko ljudsko srce i osećanja. Takve vrednosti se teško pronalaze u današnje vreme. Verujte mi kada vam to kažem jer velika većina stranaca koji žive ili rade u ovoj zemlji misli slično ili isto kao ja", rekli su iz konzulata na kraju razgovora za "Blic".

Upoznali se u vreme pandemije i razvili prijateljstvo

U razgovoru s Majom, vlasnicom hostela, saznali smo da je Karlos boravio kod nje od marta. Kako su na snazi bili policijski čas i zabrana kretanja, ona je odlučila da svom gostu iz Ekvadora ne odjavljuje smeštaj, ali ne samo to, već mu je rekla da tokom boravka ne mora ništa da plaća. U znak zahvalnosti, Karlos joj je pomagao da okreči hostel, a kada su mere popustile, našao joj se tu i oko novih gostiju i sitnica koje su bile potrebne da se urade. Naravno, uz novčanu nadoknadu, jer, kako kaže, svesna je da je u teškoj situaciji.

 

Majica je poklon jednog poznanika iz Srbije, i kako nam Maja kaže, Karlos je obožava

FOTO: PRIVATNA ARHIVA Majica je poklon jednog poznanika iz Srbije, i kako nam Maja kaže, Karlos je obožava

"Karlos je bio jedan od gostiju hostela koji je sticajem okolnosti došao u bliži kontakt sa mnom tokom "zatvaranja" u vreme korone. Otvoren i nasmejan, topao, pravi latino tip. Pomogli smo se uzajamno u ova teška vremena i drago mi je da mi je život pružio priliku da u svojoj okolini imam jednu takvu osobu. Veoma je moralan, nije materijalista, ima snažnu etiku i spreman je da pomogne svima i uzvrati. Valjda ga zato i Bog čuva od kada je došao, pošto je iz svake situacije i problema u koji je upao izašao kao pobednik Želim mu da se što pre vrati u Ekvador ili Holandiju, te i da počne svoj život iz početka", rekla je ona za "Blic" dodavši da je tek posle razgovora s konzulatom shvatila da nije najbolje razumela Karlosa šta joj je pričao, te i da je veoma zadovoljna načinom na koji je naša Uprava za strance reagovala u Karlosovom slučaju.

WWW.BLIC.RS

Kada je u martu ove godine došao u jedan beogradski hostel na konak, momak iz Ekvadora po imenu Karlos nije ni slutio kako...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs "Drugi svetski rat i namera potpunog uništenja biblijskog naroda, a onda i drugih naroda, kao što smo mi i Romi, zaista jeste označio jedan preokret u istoriji zapadnog sveta. Iz tog razumevanja su nastale još neke dublje knjige ili umetnička dela koja su se bavila osećanjem da je taj opšti pokolj i namera potpunog istrebljenja nekih naroda označio unutrašnji kraj zapadnog sveta kakvog smo ga mi poznavali. Govorim, na primer, o knjizi Eliezera Berkovića - "Vera posle holokausta" ili o celokupnom radu grupe Joy Division, koji je zasnovan na dubokoj traumi koju je na zapadni svet ostavio Drugi svetski rat i sam holokaust. Retko ko obraća pažnju na to da je jedna od najznačajnijih i najvažnijih pesama Sex Pistols-a, očeva panka, bila - 'Belsen Was a Gas'", ističe u intervjuu za Nova.rs episkop pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk.

      Episkop Jovan Ćulibrk se od 2014. godine nalazi na čelu Eparhije pakračko-slavonske, koja je tokom Drugog svetskog rata i ratova devedesetih godina bila u epicentru sukoba. Srpska pravoslavna crkva ga je na to mesto izabrala kao arhijereja koji odlično poznaje istoriju ovog podneblja, okolnosti pod kojima ono danas funkcioniše, ali i zbog činjenice da je i sam potekao sa pomenutih prostora.
      Kao jedan od najpriznatijih istoričara holokausta na Balkanu i vrsni teolog, vladika Jovan, u čijoj eparhiji se nalazi i Jasenovac, svakodnevno doprinosi kulturnom i duhovnom napretku naroda koji živi u ovom delu Slavonije.
      O svojim počecima, školovanju, boravku u Izraelu, odnosu ovdašnjeg naroda prema Jasenovcu i Drugom svetskom ratu, episkop pakračko-slavonski govori u prvom delu intervjua za naš portal.
      Studirali ste slovenske jezike i književnost u Banjaluci, a zatim ste u februaru ’91. godine odbranili diplomski rad u Zagrebu. Kako biste nam opisali period proveden u glavnom gradu Hrvatske?
      Za nekog ko je odrastao u Bosanskoj Krajini, pogotovo u Lijevče polju, kao što je slučaj sa mnom, Zagreb, Banjaluka i Beograd su delovi svakodnevnog života. Ja sam odrastao na nekoliko kilometara od autoputa “Beograd – Zagreb”, nekoliko kilometara od železničke stanice u Okučanima, koja je takođe povezivala Beograd i Zagreb. Tako da su ta tri grada za nas predstavljala deo svakodnevice. S druge strane, zanimljivo je da Sarajevo nije bilo u tom okviru. Za nas je Sarajevo bilo mesto do kojeg se dugo putuje preko bosanskih brda, a ovo nam je doslovno bilo na dohvat ruke.
      A da li se u Zagrebu i dalje sećaju studenta Nevena iz tog vremena?
      Ja nisam osetio nikakav skok u tom pogledu. Moji prijatelji iz tog vremena su mi prijatelji i danas. Ne znam kako bi se neko trebao mene sećati ili ne. Sad, naravno, rat je bio i ja sam otišao u manastir. Svakako da je došlo do jednog perioda gde smo manje kontaktirali, ali ja nakon toga nisam sreo nikoga u Zagrebu s kim je bilo potrebno neko vreme da obnovim kontakt, dok prijateljstva nikada nisu ni dovođena u pitanje.
      Možete li da nam opišete atmosferu iz tog perioda, da li se osećala napetost zbog rata koji će uslediti?
      Atmosfera napetosti u Jugoslaviji je postojala od marta ’81. godine, kad su bile demonstracije i pobune Albanaca u Prištini. Manje ili više ta tenzija je rasla narednu deceniju i niko ne može reći da je živeo bez nje, ukoliko je živeo osamdesetih godina u Jugoslaviji. Ta tenzija je, naravno, rasla i padala istovremeno, a ako se sećate predratnih godina, onda znate i da se u Jugoslaviji najbolje živelo u periodu kad je na čelu vlade bio Ante Marković, a to je bilo neposredno pred rat.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs U jednoj od svojih ranijih izjava ste rekli da je situacija u zemlji zaumna – iza uma. Tad ste se osvrnuli na to da vi 1. maja služite u Okučanima opelo za mrtve, a da se dve stotine metra dalje od vas slavi pobeda. Tad ste posebno apostrofirali činjenicu da je reč o ljudima koji žive jedni kraj drugih. Koliko su danas narodi iz Srbije i Hrvatske daleko od pronalaženja zajedničkog jezika?
      U pitanju je akcija “Bljesak”, za koju naš narod sigurno ima drugačiji pogled u odnosu na zvaničnu Hrvatsku. To je činjenica sa kojom mi moramo da se nosimo. Tu mislim i na zvaničnu Hrvatsku, naš narod u Slavoniji, ali i na naš narod u celini. Tu se mora promišljati o načinu na koji se to obeležava. Na primer, Republika Srpska i izbeglice iz Slavonije to obeležavaju u Gradišci, izlazeći na polovinu mosta između nekadašnje Bosanske Gradiške i Stare Gradiške i bacajući cveće u Savu. Mi smo odlučili, ako Bog da, da im se ubuduće pridružimo u tome, a da obeležavanje sećanja u Slavoniji prenesemo na 2. maj, kad je još uvek trajala akcija “Bljesak”. Nama je veoma stalo do našeg naroda koji je izbegao iz Slavonije, stalo nam je da ostanu vezani za svoj zavičaj i svoje viševekovno poreklo. Stalo nam je da ta veza ostane jaka, kako sa zavičajem, tako i sa svetinjama.
      Koliko smo mogli da vidimo kod vas, izgleda da Srbi i Hrvati potpuno normalno žive zajedno na ovim područjima. Je l’ možemo da kažemo jedni sa drugima ili jedni pored drugih?
      I jedno i drugo. Zavisi mnogo od mesta, kraja, vremena, čak i prilike. Negde i nekad žive jedni sa drugima, neki dan žive jedni pored drugih. To je, na primer, razlika u odnosu na Kosovo i Metohiju, gde Srbi i Albanci žive jedni pored drugih. Tu nije lako, jer postoji jezička i kulturna barijera, kao i mnogo toga što je potrebno prevazići da bi živeli jedni sa drugima. To, naravno, ne znači da nije neophodno da Srbi i Albanci žive zajedno, jer kako god bilo, svakodnevni život će nas naterati na to. U tom smislu, u Hrvatskoj je ipak mnogo lakše, jer su te kulturne, a da ne pričam jezičke razlike, mnogo manje ili u nekim slučajevima uopšte i ne postoje.
      Ubrzo po završetku studiranja ste otišli u manastir Savina, a zatim i u Cetinjski manastir, što predstavlja početak vašeg monaškog života. Jeste li tu prvi put susreli mitropolita Amfilohija?
      Ne, ja sam njega svakako znao pre i to je jedan od razloga što sam odlučio da odem kod njega i da se zamonašim. Njega sam sreo više puta prethodno, a nekako najznačajnij susreti je bio hirotoniji vladike Atanasija u Vršcu za Ivanjdan 1991. godine. Tada sam negde prelomio u sebi da, ako već idem u manastir, idem tamo gde je on. Onda sam ga prosto stigao u manastiru Savina, početkom avgusta 1991. godine, gde se tada nalazio vladika Joanikije.
      Po čemu ćete pamtiti mitropolita Amfilohija?
      Mislim da bi bilo potrebno nekoliko tomova knjiga da se napiše kako bih vam rekao po čemu ću ga lično pamtiti.

      Imajući u vidu da ste mnogo vremena proveli sa njim, da li postoji neka anegdota, događaj, kojeg se posebno sećate?
      Ima ih milion. Jedna od stvarno zanimljivijih i smešnijih stvari je bila situacija sa nekadašnjim sekretarom Mitropolije, ocem Savom Tutušem. Negde valjda 2002. godine, ja sam došao u kancelariju i video veoma ljutitog oca Savu koji govori o tome kako je on nešto zabranio, ali da neko nastavlja da maltretira njega i mitropolita s nekim pismima. Ja sam ga tad pitao da mi objasni šta je u pitanju, a on mi je rekao: “Ma, evo neki su hteli nešto kod naše crkve da snimaju, pa sam ja njima to zabranio, a sad oni ipak opet pišu i hoće da se ubeđuju sa mitropolitom, a to ne može tako. Rekoh: “Dajte vi meni to pismo”. Kad sam pogledao to pismo, video sam da je reč o mojoj poznanici iz Zagreba Nini Mimici, ćerki poznatog reditelja Vatroslava Mimice, koja je snimala neki italijanski film o ratu na prostorima bivše Jugoslavije. Oni su tad pitali da li mogu da iskoriste za nekoliko kadrova ruševinu neke crkve koja pripada Mitropoliji, ali je to otac Sava u startu odbio. Međutim, oni su se obratili drugim pismom moleći da taj glavni glumac dođe i da on, ako može, razgovara sa Amfilohijem. Rekoh: “Oče Savo, u redu je. Ja ću ovo dalje preuzeti”. Tako je sutradan u 11 sati ujutru Džeremi Ajrons došao u Cetinjski manastir. Ja sam im tada bio prevodilac, pošto je mitropolit, koji je znao mnoge jezike, poznavao solidno engleski, ali ne dovoljno da bi njime ozbiljnije razgovarao. Oni su razgovarali skoro sat vremena i do dan danas kad Džeremi Ajrons govori o svom životu, on se seti boravka u Crnoj Gori i razgovora sa Amfilohijem, ističući to kao jedan od značajnih događaja u njegovom životu. Taj razgovor je bio topao, ali nije bio preozbiljan, nego je sve to više izgledalo kao neka hemija između dva čoveka koji su se nekako prepoznali i jako zbližili, iako se prvi put u životu susreću.
      Magistarske studije o jevrejskoj kulturi ste okončali u Izraelu, a uporedo ste radili i u spomen-ustanovi Jad Vašem, gde ste proveli osam godina. Kakva iskustva nosite iz Izraela?
      Da, na postdiplomske studije sam otišao u Jerusalim, tačnije na Hebrew University, a uz to sam radio u Jad Vašemu i njegovom međunarodnom institutu za proučavanje holokausta, pošto je glavni čovek u oba slučaja bio moj dragi profesor David Bankir. U pitanju je duhovni centar sveta, gde sam uživao veliko gostoprimstvo Jerusalimske patrijaršije i dva patrijarha – Irineja i sadašnjeg Teofila. Uživao sam gostoprimstvo države Izrael, stekao sam prijatelje i mnogo više od prijatelja u toj zemlji. Zavoleo sam tu zemlju i dan danas se osećam delom nje, kako Jerusalimske patrijaršije, tako i same Svete Zemlje. Moje veze su mnoge dublje od običnog prijateljstva ili navike da se negde boravi – niti ja mogu da izađem iz Svete Zemlje, a nadam se da ni ona ne može da izađe iz mene. Vezani smo na mnogo načina i kao eparhija, pogotovo kad je u pitanju stradanje u Drugom svetskom ratu, imajući da se glavni naučni centar Izraela za proučavanje nalazi u Jad Vašemu. To je institucija sa takvim autoritetom da može da presudi o brojnim pitanjima kad je Drugi svetski rat na tapetu.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs I tu ste intenzivno počeli da proučavate tu tematiku?
      Profesor Bankir mi je rekao da oni tamo imaju problem što je poslednji Jad Vašemov stručnjak za bivšu Jugoslaviju Mehahem Šelah umro i da praktično nemaju šta da daju ljudima koji bi proučavali temu holokausta u Jugoslaviji. S druge strane, njega je veoma zanimalo pitanje odnosa Italije i Italijana prema Jevrejima, holokaustu, a Jugoslavija mu se tu činila kao izuzetno dobra studija slučaja na kojoj bi se taj odnos mogao proučavati. Ne samo zato što su tu bili Jevereji, već i Srbi, koji su takođe bili predmet italijanske zaštite, u čemu se malo razlikuje od Grčke, gde su takođe Italijani spašavali Jevreje, ali su ovde oni i u slučaju Srba uložili mnogo energije pri spašavanju. Ja sam počeo da pišem jednu tezu o tome, a onda se pojavio problem da nije postojalo uvodno štivo za pitanje proučavanja holokausta u Jugoslaviji, pa se praktično to prvo poglavlje, koje je trebalo time da se bavi, pretvorilo u jednu knjigu koja je postala moja magistarska teza iz Jerusalima i zove se “Istoriografija holokausta u Jugoslaviji”. To je bilo veoma zahtevno napisati, jer nije postojalo ništa slično. S druge strane, o holokaustu u Jugoslaviji se pisalo na srpskom, nemačkom, ivritu i na engleskom, ali je sve to trebalo sakupiti i staviti u međusobni odnos i videti šta mi to danas, nakon svega što je napisano, imamo. Moj zadatak je bio da to sakupim na jednom mestu i da ustanovim obrasce proučavanja holokausta u Jugoslaviji, odnosno kako se on razvijao, koliko je bio u skladu sa onim što se zbivalo u Evropi, Izraelu i Sovjetskom Savezu, a u kolikoj su meri određene stvari bile specifične samo za Jugoslaviju.
      Kad smo kod holokausta, vi ste u jednoj izjavi rekli da je zapadni svet faktički nestao i da je njegov suštinski izraz holokaust. Zbog čega?
      Nikakav poseban prorok nisam bio. Mi znamo da su između dva svetska rata nastala velika dela koja su se bavila upravo pitanjem završetka nekog prirodnog toka zapadnog sveta. Naravno, najčuvenije takvo delo je knjiga Osvalda Špendlera – “Propast zapada”, koja je još 1937. godine objavljena od strane Gece Kona, pa je ponovo objavljena tek kasnih osamdesetih. U pitanju je delo od ultimativne važnosti. Drugi svetski rat i namera potpunog uništenja biblijskog naroda, a onda i drugih naroda, kao što smo mi i Romi, zaista jeste označio jedan preokret u istoriji zapadnog sveta. Iz tog razumevanja su nastale još neke dublje knjige ili umetnička dela koja su se bavila osećanjem da je taj opšti pokolj i namera potpunog istrebljenja nekih naroda označio unutrašnji kraj zapadnog sveta kakvog smo ga mi poznavali. Govorim, na primer, o knjizi Eliezera Berkovića – “Vera posle holokausta” ili o celokupnom radu grupe Joy Division, koji je zasnovan na dubokoj traumi koju je na zapadni svet ostavio Drugi svetski rat i sam holokaust. Retko ko obraća pažnju na to da je jedna od najznačajnijih i najvažnijih pesama Sex Pistols-a, očeva panka, bila – “Belsen Was a Gas”. Belsen je jedan od logora uništenja i on je ostavio toliko dubok trag na ljude, koji su opet sami ostavili najdublji trag na zapadnoevropsku i američku kulturu 20. veka. Na Joy Divison je veliki trag ostavio pisac Јehiel De Nur, autor dela “Kuća od lutaka”, iz koje su Joy Division uzeli ime. Imajući u vidu takva dela i njihov uticaj na važne ličnosti, to pokazuje da je duša zapadnog sveta umrla u Drugom svetskom ratu.
      A šta je sa našim narodom? Jesmo li mi do kraja shvatili šta nam se dogodilo u Drugom svetskom ratu?
      Nesumnjivo je da smo mi to duboko shvatili intuitivno, ali da nam tek predstoji da to prevedemo u umetnost, izraz i politiku. Ne zaboravimo da se sva politika Izraela od 1948. do danas svodi samo na dve reči: “Nikad ponovo”. Činjenica da su oni svoju državu, između ostalog, stvorili da im se ne bi ponovio Drugi svetski rat, govori mnogo. S druge strane, ne zaboravimo da je ideologija pod kojom je živeo srpski narod posle 1945. godine bila ideologija obnovljene i socijalističke Jugoslavije i pitanje je koliko je narod mogao da uobliči tu svest u tom periodu. Ipak je Jugoslavija jednim delom bila i “Vaviolonska kula”, pa promišljanje o sudbini jednog naroda nije moglo da se desi u trenutku dok on gradi tu kulu. Da ponovim reči našeg najvećeg stručnjaka za Jasenovac, Jovana Mirkovića: “Niko ne može reći da je Jasenovac u bivšoj Jugoslaviji bio tabu tema, preko milion ljudi je prošlo kroz spomen područje Jasenovac. Međutim, kad je u pitanju Jasenovac, definitivno je postojao tabu pristup”. Žrtve Jasenovca su u tom pristupu bili antifašisti, a zločinci su bili fašisti – apstraktni zločinci i žrtve.
      U diskursu o Jasenovcu se izbegavala činjenica da su Srbi tu stradali, ne zato što su bili antifašisti, iako jedan deo jeste, kao što je jedan deo Hrvata stradao u Jasenovcu baš zato što su bili antifašisti. Takođe je iz tog razloga stradao je i jedan deo muslimana, kao što je, na primer, Zijo Dizdarević, kome je Branko Ćopić u svojoj zbirci pripovedaka “Bašta sljezove boje” napisao težak predgovor, što je bio jedini put da on u svom delu spominje Jasenovac. Samo tad je to učinio, na kraju svog života, odnosno svog dela. Većina ubijenih u Jasenovcu su nastradali samo zbog svoje nacionalne i verske pripadnosti, odnosno identiteta. Bili oni Srbi, koji čine većinu žrtava, Jevreji ili Romi. Ostali su ubijani kao politički nepoželjni ljudi. I tek kad su slovenački sveštenici ubijeni u Jasenovcu, Stepinac piše da je Jasenovac sramota hrvatskog naroda, što znači da je veoma dobro znao šta se u njemu zbiva. Takođe, ne smemo zaboraviti da on i posle Gline piše vlastima NDH, protestujući protiv onog što se tamo dogodilo. Naravno, koliko jedan interni protest je mogao da ima težine, to je druga stvar. Dakle, suština zločina u Jasenovcu je da je pokušano potpuno istrebljenje srpskog naroda, Jevreja i Roma sa teritorije NDH. To se na svaki način pokušavalo svesti na fašistički – antifašistički odnos. Naravno, postoji i nemački element gde je Jasenovac bio samo deo mreže terora u Evropi kojom vlada Treći Rajh. To, nažalost, u poslednje vreme često zaboravljamo, kao što pravimo grešku izdvajajući Jugoslaviju iz Drugog svetskog rata, zaboravljajući ko je prvi zločinac. Prvi zločinac je nacistička Nemačka, a tek onda oni koji su uz nju vodili rat i istrebljenje.
      Kako u tom smislu komentarišete bujanje neofašističkih organizacija, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, a koje propagiraju tu ideologiju?
      Svim tim, uslovno rečeno, neonacističkim organizacijama je rukovodio zapadni svet posle pada Sovjetskog Saveza, s namerom da podstakne nacionalne pokrete u zemljama bivšeg “Varšavskog pakta” i kako bi ih, na taj način, privukao sebi i na svaki način udaljio od Rusije. Isto tako je bilo na području bivše Jugoslavije, gde su te radikalne desničarske organizacije služile za militarizaciju određenih nacija ili delova nacija kako bi se podstakao rat.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs Nedeljnik “Vreme” vas je 2012. godine proglasio za ličnost godine zbog angažmana na Kosovu i Metohiji. Sećate li se šta je bilo obrazloženje kolegijuma tog lista kad vam je dodelio to priznanje?
      Uglavnom se odnoslilo na to da je u datim uslovima Pećka patrijaršija postala mesto susreta, mesto očuvanja i kulturnog predanja, te da je postala veoma aktivan duhovni i kulturni centar. “Vreme” je htelo malo da izvede tu nagradu iz političke sfere, bar iz direktne političke sfere, jer ne možete Metohiju izvući danas iz politike. Oni su smatrali da je takav način rada na Kosovu i Metohiji budućnost. Ja sam na Metohiju došao krajem juna 1999. godine, nakon izlaska vojske i policije i dolaska KFOR-a, odnosno nakon uspotavljanja jednih potpuno novih uslova i pakla koji je nastao na Kosovu i Metohiji po završetku bombardovanja. Tu sam bio do 27. avgusta, ali sam i posle, gde god bio, po blagoslovu patrijarha Pavla i mitropolita Amfilohija, redovno dolazio u Pećku patrijaršiju, trudivši se posebno da održim kontakt sa međunarodnim institucijama, kao što je KFOR. I Bog je dao da tu bude najvažnijih rezultata, zato što se za vreme pogroma 2004. godine u Peći zadesila italijanska padobranska brigada “Folgore”, kojom je tada komandovao general Marko Bertolini, dok je pukom koji je bio u Peći komadovao Rozario Kastelano. Oni su u ključnom momentu zaštitili Pećku patrijaršiju i Dečane. Moram reći da su ti ljudi meni i dan danas veliki prijatelji i dugujemo im beskrajnu zahvalnost. SPC je ordenom Svetog Save nagradila padobransku brigadu “Fologore”, što je bio pravi potez, nakon kojeg su Italija i njena vojska ozbiljnije uvideli značaj Pećke patrijaršije i Dečana i uopšte srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Svakako, Italijane je najviše zanimalo ono što je bilo u zoni njihove odgovornosti – Peć, Dečani, Gorioč, koji je doduše tada bio u španskoj zoni. Takođe, Špancima moramo biti beskrajno zahvalni, jer od trenutka kad su se oni pojavili na Metohiji, u njihovoj zoni nikome nije falila ni “dlaka s glave”. Naravno, situacija je uvek lakša kad su italijanski generali na čelu KFOR-a, jer oni zaista razumeju situaciju bolje nego ostali i više se trude da svetinje i narod budu zaštićeni. Doslovno sam iz godine u godinu neprekidno bio na Kosovu i Metohiji, čak i u periodu kad sam živeo u Jerusalimu, a onda se to završilo tako što sam 2011. izabran za vikarnog episkopa patrijarha sa sedištem u Pećkoj patrijaršiji, pa sam tu kao episkop proveo naredne dve godine.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs Sad ste episkop na području koje je takođe veoma stradalo u ratovima. Je l’ uporediv vaš prethodni rad sa mestom na kojem se sada nalazite?
      Uporediv je samo sa dubokim doživljajem onog mesta na kojem sam episkop. Sve drugo je različito, ali to su dva krila našeg identiteta. Bivati episkop u Jasenovcu je zadatak koji prevazilazi čak i jedan narod i postaje svečovečanski. Ne zaboravite da su već dva predsednika Izraela bila u Jasenovcu i da je ovde bio i carigradski patrijarh – drugi čovek hrišćanstva. Svi su oni duboko doživeli ono što su videli u Jasenovcu i osetili nekim dubljim bićem ono što čuva jasenovačka svetinja. Stoga, mogu da kažem da su navjiše po svetosti Kosovo i Metohija uporedivi sa Jasenovcem.
      https://nova.rs/vesti/drustvo/zivotna-prica-episkopa-jovana-od-rokera-do-cuvara-jasenovca/
    • Од JESSY,
      Život je surov, nepravedan, često se obračunava sa dobrim i poštenim, ne vraća sve i svakom jednako. Ovo je priča koja će vam naterati suze na oči. I nećete se osramotiti zbog toga. Ne, i ovo je život, taj nepravedni neprijatelj..
      Bio jednom jedan dečak. U jaslama se združio sa mojim devojkama. Dovođen u 6 izjutra, a kući vraćan poslednji, nekad mama, nekad odrasla sestra ili brat. Mršav i radoznao, živahan. Vanbračno dete vremešne majke, koja je izgovarala: "Rodila sam sebi igračku
      U predškolskom je postao plačljiv i agresivan, a vaspitačice su šaputale da ne mogu više da ga "snose". Moje ćerke su ga volele, pa ja jednom bojažljivo upitah majku mogu li da ga povedem kući oko 16h, pa da dođe po njega. Bez ispitivanja mojih motiva: "Ma mooože, samo adresu". 
      FOTO: Printscreen I dolazila je ona po dečaka, nekada oko 19h, a nekada bi ga zaboravljala, pa sam pozivala da dođu po njega. Težak vonj alkohola je pratio... I deca su rasla, a ja ga zavolela do neba, njegov briljantni um, muzikalnost, brzinu, dragost... I razdvojiše se deca u različite škole.
      I svaki susret vikendom, bio je sve... teži. Dete sve mršavije i nervoznije. Uvek gladan hrane, gladan zagrljaja, gladan pažnje. Mama se preudala... Za jednim ručkom, kada mu je bilo 11 godina, odjednom, iz atmosfere u kojoj više nije bio gost izgovori da ga očuh zlostavlja.
    • Од Fildza,
      Zasto mu se obracamo sa Otac..? 
    • Од Милан Ракић,
      NAKON VIŠE OD GODINU DANA BUSANJA U GRUDI DA ĆE POMOĆI NIŠKOM AERODROMU "KONSTANTIN VELIKI", DRŽAVA JE ZAPRAVO ODABRALA DA POMOGNE JEDNOJ ILI VIŠE AVIO-KOMPANIJA, I TO SUMOM (15 MILIONA EVRA ZA TRI GODINE) O KOJOJ NIŠKI AERODROM MOŽE SAMO DA SANJA

      Kao što je poznato, krajem marta Vlada Republike Srbije donela je Odluku o proglašenju linija u javnom interesu u vazdušnom saobraćaju "u cilju bržeg ekonomskog razvoja regiona, a kroz efikasnije saobraćajno povezivanje sa evropskim gradovima".
      Ovom odlukom za linije od javnog interesa određene su linije iz Niša do Nirnberga, Frankfurta/Hana, Rima, Hanovera, Ljubljane, Salcburga, Bolonje, Budimpešte, Geteborga, Fridrihsafena, Karlsruea i Tivta. Vlada će godišnje obezbeđivati nešto više od pet miliona evra za ovu namenu (do 600 miliona dinara) za kompanije koje pobede na ovom međunarodnom tenderu, a sve u cilju razvoja regiona i na linijama "na kojima ne saobraća nijedna avio-kompanija".
      Tako je, nakon više od godinu dana busanja u grudi da će pomoći niškom Aerodromu "Konstantin Veliki", država zapravo odabrala da pomogne jednoj ili više avio-kompanija, i to sumom (15 miliona evra za tri godine) o kojoj niški aerodrom može samo da sanja.
      Ako je nužno da se u nekoliko rečenica ispriča priča o Aerodromu "Konstantin Veliki" u Nišu, to bi glasilo ovako: do 2014, Aerodrom je godinama bio klinički mrtav. Nakon toga, započeo je nesvakidašnji i gotovo neverovatan rast – sa prosečno manje od četiri (cifrom: 4) putnika dnevno tokom 2014. godine, na skoro hiljadu putnika dnevno (2017). A onda je tokom 2018. ovaj aerodrom, do tada u vlasništvu Grada Niša, prosto otela država Srbija i stavila ga pod svoju kontrolu.
      Mada se može pratiti i pre formalne promene uprave Aerodroma (u avgustu 2018), od tada je taj "trag države" nepogrešiv – isti onaj trag koji je naprednjačka država ostavila i poslujući sa Er Srbijom i Aerodromom "Nikola Tesla", onaj trag koji kao da kaže: hajde da milionima evra poreskih obveznika bez potrebe subvencionišemo avio-prevoznike kojima subvencija nije potrebna, kako bi leteli na mesta do kojih građani Srbije lako mogu da dođu već postojećim komercijalnim linijama. A ako još od svega toga najveću korist izvuče kamen-temeljac i simbol naše SNS vlasti – Er Srbija, kao i svi sa njom povezani – tim bolje.
      "Država ne zna da upravlja aerodromom", saopštavano je javnosti Srbije početkom 2018. godine, kada je francuska kompanija Vansi uzimala u koncesiju beogradski Aerodrom "Nikola Tesla": "Taj operater mnogo bolje radi aerodrome nego što bismo mi radili, ko god da dođe, bilo da su to Kinezi, Arapi, Vansi, Nemci, ko god hoćete. Bolji su nego mi, u svemu su bolji", rekao je tada predsednik Vučić.

      U INTERESU NIŠLIJA
      Simptomatično, negde u isto vreme – sredinom januara – počela je da se plete mreža oko gradskog Aerodroma "Konstantin Veliki" u Nišu: uporedo sa vešću da će koncesijom biti ograničen broj putnika niškog aerodroma na milion putnika godišnje, u javnost počinju da se plasiraju informacije da "Konstantin Veliki" neće moći dalje da se razvija bez pomoći države, da takse moraju da se dupliraju, da Ministarstvo traži da "aminuje" uvođenje svake nove linije, te da je broj putnika u Nišu rastao nauštrb Aerodroma "Nikola Tesla", odnosno da je vlast, kako reče Vučić, "pustila" Niš da se razvija.
      Svi ovi spinovi i filovanje javnosti neistinama i poluistinama dobili su konkretan oblik krajem marta, kada je gradsko veće Niša usvojilo "preporuku" i bez naknade ustupilo Aerodrom Republici Srbiji. Sve, naravno, "u interesu Nišlija", i zato što je "niški aerodrom strateški bitan za državu" i jer je "prevazišao lokalne okvire". Zanemarena je ovom prilikom tvrdnja uz koju je "otišao" Aerodrom "Nikola Tesla" – da država ne zna da upravlja aerodromom.
      Osam meseci nakon ostavke direktora aerodroma Vladice Đurđanovića (pogledati intervju Đurđanovića u "Vremenu" broj 1442 iz avgusta prošle godine) i odlaska direktora Regionalne razvojne agencije "Jug" Bojana Avramovića – najzaslužnijih za uspeh "Konstantina Velikog" u periodu 2015–2018. – brojke kažu sledeće: u prvom kvartalu 2019. godine niški aerodrom imao je skoro 10.000 putnika manje nego u prva tri meseca 2018. (pad od 11,2 odsto), a smanjen je i broj putničkih aviona koji su saobraćali sa "Konstantina Velikog", i to za 4,7 odsto.
      Sa druge strane, u kargo saobraćaju stanje je potpuno katastrofalno: nakon 2537,7 tona prevezenog tereta u 2017, tokom 2018. taj broj bio je skoro četiri puta manji (688,3 tona), da bi, čak i tako smanjena, količina tereta bila za još 61,6 odsto smanjena u prvom kvartalu 2019. godine u odnosu na isti period u 2018.
      "Za sve što se desilo i što se dešava sa saobraćajem i sa samim Aerodromom u Nišu, odgovorni su oni koji su ovu glupost i napravili, bez izuzetaka, od samog vrha države pa do poslednjeg odbornika koji je za to glasao", kaže za "Vreme" Bojan Avramović, nekadašnji direktor RRA "Jug" i nekadašnji poverenik SNS-a za nišku opštinu Pantelej.
      "Koncesija beogradskog aerodroma je iskorišćena za preuzimanje Aerodroma u Nišu od strane Ministarstva, i odlično je poslužila Zorani Mihajlović. To je samo povod na koji su se mnogi upecali. Pokušali su oni u Ministarstvu još 2015. godine da ‘uteraju’ Aerodrom Niš u Aerodrome Srbije d.o.o., ali je tada bila drugačija konstelacija snaga u Nišu, a i Aerodrom svojim poslovanjem nije zavredeo pažnju, pa su i to radili nevoljno i kalkulantski. Da biste shvatili malo bolje situaciju, do 2014. godine aerodromima u Srbiji je upravljao URS, i u Nišu i u Beogradu – slučajno je i ministarka istog ‘aristokratskog’ porekla, pomoćnik ministarke takođe, kao i šef kabineta predsednika i nadležni lokalni čauši. I tada, kada dođete na sastanak – svi su tu, samo njega nema, lepo uvezani (privatno) i uigrani.
      Od tada i traju raznorazni pokušaji uticaja na poslovanje Aerodroma u Nišu i stavljanja pod kontrolu. Nisu uspevali tri godine, uspeli su kada su u igru ubacili Vansi. U međuvremenu, mi smo isporučili evropski rezultat, oborili sve rekorde i demantovali 30-godišnju famu ‘beogradskih stručnjaka’ da Niš ne može da radi. Ponajviše smo demantovali dugogodišnje uverenje severnog dela države o ‘nesposobnom jugu’ kome treba uvek nešto pomagati. I da budem do kraja pošten, bez obzira što će mnogi biti nezadovoljni, jedan od razloga našeg uspešnog ‘otpora’ je podrška koju smo imali od samog Vučića, trajala je sve do Vansija, posle toga je sve otišlo na drugu stranu. To ga, naravno, ne amnestira njegovog dela odgovornosti za sve negativno što se desilo i eventualno ako nešto i pozitivno od ovoga ispadne, u šta ja čisto sumnjam", kaže Avramović.

      DOBITAK USPORAVA
      Sve one podatke o broju putnika i količini prevezenog kargo tereta saznajemo sa sajta Aerodroma, pod odeljkom "Statistika". Međutim, zgodno, taman kada je država uzela Aerodrom pod svoje (u avgustu 2018), na sajtu prestaju da se objavljuju kvartalni izveštaji o poslovanju. "Vreme" je od Aerodroma "Konstantin Veliki" zatražilo kvartalne izveštaje za 2018. godinu (finansijski izveštaj u APR-u očekuje se tek na leto), ali odgovora nije bilo. Tako, poslednji javno dostupan izveštaj jeste onaj za prvi kvartal 2018, i u njemu piše sledeće:
      "I pored iskazanog dobitka, primetno je usporavanje realizacije Programa poslovanja u prvom kvartalu po svim pozicijama, jer izostaje planirani rast obima poslovanja, a u nekim sektorima je očigledan pad, što je direktna posledica trenutne situacije koja se odnosi na sam status JP Aerodrom Niš."
      Dakle, još tada – dok niški odbornici nisu i formalno, velikom većinom u gradskoj skupštini izglasali ono što je gradsko veće odlučilo u martu, i dok država još nije bila nadležna za Aerodrom – ona je činila štetu svojim postupcima i izjavama funkcionera. Setimo se samo da je u maju prošle godine ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović "naterala" Direktorat civilnog vazduhoplovstva (DCV) da se oglasi i demantuje njenu tvrdnju da tadašnji menadžment Aerodroma i čelnici Niša "direktno ugrožavaju funkcionisanje Aerodroma Niš, ugrožavaju građane, ugrožavaju bezbednost", te da "njihova nesposobnost pokazuje da su spremni čak i da dovedu u pitanje odvijanje avio-saobraćaja". Kako je tada saopštio DCV, "Aerodrom ‘Konstantin Veliki’ nema nikakav problem sa bezbednošću avio-operacija niti sa obezbeđivanjem samog aerodroma".
      I uopšte, u četvorouglu Aleksandar Vučić – Zorana Mihajlović – Darko Bulatović (gradonačelnik Niša) – Zoran Ilić (pomoćnik ministarke Mihajlović) bilo je izrečeno toliko neistina i poluistina o Aerodromu, i toliko puta su davali direktno suprotne izjave jedni drugima tokom prve polovine 2018, da je potreban jedan tekst samo da se popiše količina "magle" koju su proizveli kako bi ubedili javnost da je naprosto nužno da država – koja ne zna da upravlja aerodromima – preuzme niški aerodrom.
      Samo ukratko: Pamtimo izjavu ministarke da se u koncesiji Aerodroma "Nikola Tesla" ne pominje nikakvo ograničenje broja putnika na niškom aerodromu – izjavu koju je demantovao "njen rođeni pomoćnik" Ilić, koji je rekao da će država plaćati "penale" Vansiju ako niški aerodrom pređe milion putnika na godišnjem nivou.
      Pamtimo i falsifikovanje zapisnika sa sastanka u Ministarstvu saobraćaja, kada je navodno tadašnji direktor Aerodroma Đurđanović rekao da bi valjalo povećati aerodromske takse. Đurđanović se kasnije javio "Južnim vestima" i saopštio da on na tom sastanku nije prozborio ni reč: "Ja tako nešto nikad nisam izjavio niti rekao, a na pomenutom sastanku nisam uzimao reč, doslovce ništa nisam ni rekao."
      JEDNA ZEMLJA, JEDAN AERODROM: Protest "Ne damo niški aerodrom", april 2018. Takođe, pamtimo i neistine koje je ministarka iznosila o finansijskoj sposobnosti aerodroma. U aprilu 2018. je Zorana Mihajlović rekla da su prihodi Aerodroma 60 miliona, a samo trošak za plate 110 miliona dinara. Zapravo, u realnosti, prihodi Aerodroma su u 2017. bili 323,7 miliona dinara, dok je na plate otišlo negde oko 105 miliona dinara.
      Sećamo se i da je u januaru 2018, samo par meseci pre nego što će gradsko veće u Nišu dobiti neizdrživ napad darežljivosti i pokloniti Aerodrom državi, gradonačelnik Darko Bulatović (sa tim istim gradskim većem) potpisao saglasnost na Dugoročni plan poslovne strategije i razvoja niškog aerodroma (za period 2017–2027), u kome nema ni slova o promeni vlasnika.
      Pamtimo i sporni ugovor Aerodroma sa Ministarstvom odbrane, potpisan još pre desetak godina, koji je bio još jedan adut države u nameri da uzme "Konstantina Velikog": iako je ispoklanjala silnu zemlju u Beogradu na vodi ili prodala budzašto kojekakvim arapskim investitorima, država se zainatila da na ugovor kojim Aerodrom duguje zemljište Ministarstvu odbrane "prebije" tako što će država uzeti Aerodrom, a da Ministarstvo oprosti dug. Pamtimo da je Darko Bulatović za sklapanje ugovora optužio Demokratsku stranku, ali i Pokret "Dosta je bilo" (osnovan 2014) i Pokret slobodnih građana (osnovan 2017), koji u trenutku potpisivanja ovog ugovora nisu ni postojali. Takođe, pamtimo da, iako je država uzela Aerodrom, dug prema Ministarstvu nije bio oprošten.
      Pamtimo i bezbrojna obećanja o tome kada će ugovor o koncesiji Aerodroma "Nikola Tesla" – iz koga bi se jasno saznalo šta je to država obećala Francuzima u vezi sa niškim aerodromom – postati dostupan javnosti. Pa je tako Ana Brnabić obećavala do septembra 2018, Siniša Mali do kraja 2018, a Zoran Ilić je krajem januara 2019. obećao da će ugovor biti objavljen "u narednih mesec dana". Naravno, ugovor je još uvek tajna za građane Srbije.
      Najzad, pamtimo i da je Zorana Mihajlović u aprilu 2018. kritikovala bivše rukovodstvo Aerodroma zbog subvencionisanja dve avio-kompanije, odnosno, jer su za četiri godine (2010–2013) "dali 3,6 miliona evra avio-kompanijama za prazna sedišta, da bi leteli iz Niša". U maju je Vučić varirao na ovu temu kod Sarape na Pinku: "Nemojte da vam pričam šta su oni radili, kako su plaćali mesto u avionu, do Kaljarija ili do nekih drugih mesta, a i koliko se para države trošilo." Kad ono – ni godinu dana kasnije, Vlada Srbije izdvaja ne 3,6, nego 15 miliona evra za tri godine da bi – "plaćali mesto u avionu" i da bi avio-kompanije "letele iz Niša".
      No, šta zapravo leži iza cele priče sa ovim subvencionisanim letovima iz Niša? Kako se došlo do baš ovih destinacija, a ne nekih drugih? Koliko će putnika tako biti prevezeno i da li se nekome "nameštaju" ove nove, subvencionisane linije?
      "Prošlu godinu je aerodrom završio sa 350.000 putnika i sasvim slučajno su ovi novi, subvencionisani instalirani kapaciteti oko 350.000 sedišta godišnje – a to ne znači i toliki broj putnika", kaže Bojan Avramović.
      "Mi smo isporučili 350.000 putnika kroz trogodišnji projekat koji je Grad Niš koštao dva miliona evra. Međutim, zatekli smo milion evra dugova (četiri neisplaćene plate, 400.000 kredita u švajcarcima, 400.000 evra duga dobavljačima), tako da smo na raspolaganju imali milion evra. Doveli smo Aerodrom do samoodrživosti i nadalje je trebalo samo ulagati u infrastrukturu. Ovih 15 miliona evra nema veze sa infrastrukturom, ovo je besomučno rasipanje para u cilju dokazivanja opravdanosti preuzimanja Aerodroma, a bojim se i razračunavanja sa avio-kompanijama koje već rade u Nišu. Jednostavno, za ovih 15 miliona evra dobijate ono što već imate, 350.000 putnika godišnje, a Aerodrom dobija ista ona tri evra takse koje dobija i bez subvencionisanih letova. Svim ovim je pokazano da oni koji su preuzeli Aerodrom pojma nemaju šta s njim da rade, niti su imali plan kad su ga uzimali, niti ga imaju sada. Sa 15 miliona evra može svako", kaže Avramović.
      On dodaje da ne veruje da je lokalno rukovodstvo biralo destinacije ("Pobogu, pa niko od njih nije znao da taj Fridrihshfs... uopšte i postoji. Oni muku muče da osposobe niško groblje, bacili su do sad 500 miliona dinara pomoći tom preduzeću i dalje ne radi kako treba"), ali kaže da, ko god da je birao u koja će se mesta putovati subvencionisanim letovima, zlonamerno je napao opslužna područja svih postojećih linija iz Niša osim Stokholma:
      "Ovo je direktna nelojalna konkurencija sa najvećim subvencijama, slobodno mogu da kažem, u Evropi. Sa najmanje pet puta manje para za subvencije mogli bi obezbediti ove linije iz Niša i to prema Parizu, Frankfurtu (ne Hanu), Štutgartu, Londonu, Moskvi, Istanbulu... Pa Turkish Airwaysu je odgovarala cena aerodromskih usluga, leteo bi bez dodatnih para. Priča o ‘nekomercijalnim’ linijama je budalaština, koju moraju da pričaju ovi iz Niša iako su svesni kakvu glupost izgovaraju. Kakav državni interes postoji da bi se enormno plaćala linija Niš–Fridrihshafen, koji je inače 50-ak kilometara od ‘komercijalnog’ Memingema? I jedan i drugi aerodrom su alternativa Minhenu. Da je u pitanju Minhen, u redu, destinacija je okej, ali svejedno zašto toliki novac?"

      VEROVALI ILI NE
      "Sudeći po kriterijumima raspisanog tendera za 12 novih operacija sa niškog aerodroma, potpuno sam siguran da će jedini ponuđač biti Er Srbija, jer kriterijumi za ocenjivanje ponuda – ali i obligacioni odnosi koji su definisani Ugovorom – u potpuno podređeni položaj stavljaju sve druge ponuđače, a naročito loukost avio-kompanije. Čak i ako progutaju ‘žabu’ sa pomenutim spornim destinacijama, loukost kompanije se susreću sa ponderisanim (bodovanim) kriterijumom ‘povezanih letova’ (čak 15 od 100 pondera), pa sa kabinskim prtljagom od 11 kg (takođe 15 od 100 pondera), drugim avionom u rezervi na teritoriji Srbije (obavezan kriterijum), sa verovali ili ne, pored ostalog osoblja i još 15 ljudi u kol-centru koji moraju da imaju dokazano iskustvo i prođu bezbednosnu proveru!
      Čak i ako sve ovo ispune, loukosteri, ali i ostali ponuđači, moraju da prihvate činjenicu da učestvuju na tenderu za koji je obezbeđen novac samo za 2019. godinu. Dinamikom realizacije ugovora je predviđeno da se, po izvršenju posla, dostavljaju mesečne fakture, tako da će i u 2019. godini avio-kompanija moći da računa samo na pola godišnje tranše (dva i po miliona evra). Ukoliko iz bilo kog razloga u toku trajanja ugovora (tri godine) ne budu bila obezbeđena sredstva u godišnjem budžetu Srbije (2020. ili 2021), ugovor se otkazuje bez ikakvih posledica po Naručioca, tačnije državu Srbiju (član 18 Ugovora). Ova odredba poništava sva ugovorna prava avio-kompanija i obesmišljava sam ugovor. Iz mog skromnog iskustva, a učestvovao sam u pregovorima sa više avio-kompanija, ovo je više nego dovoljan razlog da nikom na pamet ne padne da se pojavi na tenderu, osim onoga ko je i do sada više nego uspešno izvlačio novac iz budžeta Srbije. Zaboravite na konkurenciju i loukostere, pročitajte tendersku dokumentaciju, i videćete šta se valja iza brda", zaključuje Avramović.
      Radmilo MARKOVIĆ

×
×
  • Креирај ново...