Jump to content

PREMINULA ISIDORA BJELICA ! Pred smrt napisala: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnu!"

Оцени ову тему


Recommended Posts

676

Književnica izgubila višegodišnju bitku sa opakom bolešću.

Kako portal Pink.rs saznaje ovog popodneva je u Beogradu preminula književnica Isidora Bjelica. Ona se godinama borila sa opakom bolešću, o čemu je često pisala kroz svoje knjige, ali i o čemu je redovno govorila u javnosti.

676

FOTO: PINK.RS

Ovu inforamciju za njene medije potvrdila je Isidorina sestra, a kako portal Pink.rs saznaje Isidora je preminula u stanu svojih roditelja na Novom Beogradu.

676

FOTO: INSTAGRAM.COM/ISIDORA BJELICA

format-quote-material@3x.pngNažalost, izolacija mi je došla glave za moju primarnu bolest. Praštajte, Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnu - napisala je nedavno Isidora na društvenim mrežama.
https://www.pink.rs/domaci/226047/isidora-bjelica-preminula-u-stanu-svojih-roditelja-pred-smrt-napisala-gospode-isuse-hriste-pomiluj-me-gresnu
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Replies 35
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Književnica izgubila višegodišnju bitku sa opakom bolešću. Kako portal Pink.rs saznaje ovog popodneva je u Beogradu preminula književnica Isidora Bjelica. Ona se godinama borila sa opakom boleš

Ajoj Bog neka joj dušu prosti Bila je ličnost!

Al što je kremiraše nije mi jasno, ne možeš ti od svega da uzmeš pomalo šta ti se sviđa i napraviš miks ...

"Sećam se koliko suza sam prolivala na svaku zlu reč koju bih dobila kad mi je bilo najteže- a baš tad su udarali najjače, vapila sam Bogu pitajući zašto, kako se može biti tako okrutan, zao a onda kada se to ponavljalo i ponavljalo kad nije bilo jasno da li me mrze više zbog toga što su verovali da jesam ili nisam, šta sam uradila, govorila, pisala ili još nisam umrla shvatila sam da to nema nikakve veze samnom da je to samo njihova nesreća i da ljudi uvek vide samo ono što je u njima samima- čistima je sve čisto - prljavima sve prljavo - to je mrak duše koja je zatvorila svoje kapije za svetlost - a moj je problem što sam verovala da mogu i treba da im bilo šta objašnjavam osim da se pomolim za njih i razumem da rade i misle najbolje što mogu. Niko nas ne može emotivno povrediti ako taj mrak ne postane deo zapitanosti naše duše- ako tražimo potvrdu od bilo koga osim dragog Boga koji zna šta prolazimo i koliko snage je potrebno za sve to - ali bez te mržnje, zavisti zapravo nikada ne bih shvatila koliko sam hrabra i smela i luda i slobodna... Bez tog otrova nikada ne bih naučila da najzad prekinem da mučim sebe tražeći svoj odraz u očima koje vide samo tamu...da se nisam susrela sa sa najcrnjim mrakovima ljudske duše nikada ne bih shvatila koliko sam blagoslovena kroz sve muke i bolest jer su me toliko naučile o ljubavi... hvala svima koji su noćas bili na radionici, kakva je radost deliti znanja i emocije sa ljudima punim svetlosti...kakva je sreća moći pomoći nekom drugom da ne mora da nauči da voli sebe i druge na najteži način - i da se ne mora svaka lekcija učiti kroz suze već može i kroz smeh... - niko ne vidi dalje od svog nosa ja sam i tu blagoslovena sa baš velikim nosom koji nikad nisam htela da skratim da bi mi vidik ostao tako širok..."

писала је Исидора...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"Dok god ne razumemo da su sve naše tuge, depresije, povredjenosti samo produkt zamućenog vida zbog diskonekcije iz Božije ljubavi - kao emotivni virus prenosiće se sa generacije na generaciju - zato je važno da destruktivna emotivna uverenja očistimo za mir svoje duše i naših ćerki i predaka. Jer genetika nije sudbina kažu epigenetičari ali uverenja jesu - zato ih menjamo na radost dižući emotivni imunitet"

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"Svaki čovek ima jedan zadatak u ovom životu da postane heroj, da se oslobadja jednog po jednog straha, jedne po jedne vezanosti , jedne po jedne zamke ega- tek tako slobodan može istinski da primi Boziju ljubav u sebi u suprotnom će strahovi, vezanosti i taština stalno činiti mizernim, jadnim i nemoćnim. To niko ne može da uradi za nas, to moramo mi sami. Zato samo heroji znaju istinski da vole."

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Књижевница Исидора Бјелица преминула је у Београду у 52. години, потврдила је Издавачка кућа Лагуна.

Исидора Бјелица је рођена у Сарајеву 10. децембра 1967. године где је и завршила гимназију, а затим је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду (одсек драматургија) и магистрирала са тезом „Технотрилер као савремени облик трагедије“.

Била је у браку са Небојшом Пајкићем с којим је имала двоје деце.

Аутор је више од 40 књига посвећених различитим генерацијама, а осим тога, писала је више позоришних комада и радио драма

Редитељка је филма „Дорћол-Менхетн“, а у позоришту је режирала „Сарајку у Београду“ и комедију свог супруга Пајкића, „Мархатана“.

Као ТВ аутор радила је неколико пројеката, од тога „Клот-Фркет“ на БК телевизији и БН телевизији, и „Исидорин љубавни водич“ на телевизији Метрополис, пренео је Танјуг.

https://rs.sputniknews.com/vesti/202008051123148784-preminula-isidora-bjelica/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"Nisam htela da vas davim, mislila sam da mogu sama. Međutim, ovo su tako jezive fizičke i psihičke muke, da ću vas zamoliti da umolite dragog Hrista da prašta i da više završi ovu agoniju. Sve što je bilo u mojoj moći ja sam probala, ali čemu je služilo? Ničemu. Samo još više i više bola. Nažalost, izolacija mi je došla glave za moju primarnu bolest. Praštajte, Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnu", započela je Bjelica tada na svom Fejsbuk profilu.

"Trebalo je da umrem u proleće 2013, samo zahvaljujući mojoj prijateljici dr Dušici Matović otkrili su mi kancer na levom jajniku veličine deset cm koji je već metastazirao. Loša prognoza od 6 do 8 meseci života. Ja sam izdržala cele četiri godine. Ovo vam, da pogrešno ne pomislite pišem iz očaja a ne da bi se pohvalila ako ste tako pomislili. Naprotiv žalim iz dubine duše što sam uprkos svemu ovoliko izdržala. Da sam umrla na vreme, ne bih saznala za mnoge izdaje, žalili bi me od srca svi koji su tvrdili da su mi prijatelji, a bilo ih je jako jako mnogo... Ne bih prošla sve teške terapije i još teže izdaje, obmane i laži, ne bih doživela da me čak optuže da sam izmislila bolest i šta sve već ne, deci bi bilo teško ali bar im ne bih rasprodala svu imovinu da još malo produžim život i ne bi nesrećni odrastali po bolnicama i gledali me u strašnom stanju gde se gubi svaki ljudski dignitet", govorila je Isidora o svojoj bolesti.

 

Da sam lepo umrla na vreme ne bih dozivela da nanosim tolikу bol najmilijim i da gledam kako rak ne jede samo mene nego i sve dobro sto smo imali u zivotu... a rak bas ima apetit, jede kao lud sve romantiku, humor, veselost, novac, secanja, nadu. A seje strah, bedu i patetiku. Sve na sta naidje pojede i kad pozivis predugo ne ostane ti bas nista...
Da da se nisam ovoliko borila za zivot ostala bi bar iluzija o mom zivotu, ovako kad sve iluzije pokopate pre sebe malo sta ostane za pokopati... da da se nisam borila kao lavicai da sam lepo umrla na vreme sa stillm u ranim cetrdesetim ne samo da bih izbegla trideset hemioterapija nego nikad ne bih znala kako je to jesti kubanske bube i piti caj oleandera kao sto ne bih prosla agoniju preko trista krajnje opskurnih i sumanutih alternativnih metoda koje sam probala i koje niko normalan ne bi probao...Da se nisam borila kao sumanuta ne bih dozivela dam rda smetam svima koje sam volela i nikad ne bih shvatila koliko sam prokleto sama niti bih saznala kako je to kad oni koji su vas voleli cekaju da odete jer vise ne mogu da izdrze da gledaju kako svaki dan ima sve vise bolesti a sve manje vas.
da, da se nisam ovoliko borila i sve podnosila hrabro i odvazno otisla bih kao mnogo voljenija i postovanija i srecnija i sinonim za moje ime ne bi bio bolest..

Da verovala sam da je hrabrost boriti se za jos jedan dan zivota danas znam da je veca hrabrost otici na vreme. Zato Izvinjavam se svima porodici, prijateljima, citaocima kojima sam svojim krajnje neukusnim i predugim prezivljavanjem kao i nedolicnim ponasanjem za kancer bolesnika izazvala dodatnu bol, neprijatnosti i myke.
Izvinjavam se i sebi jer mi sve ovo nije trebalo a mora se umreti svakako. Ne zamerite mi, preklinjem vas sto sam bila toliko glupa. Jedna od stvari koju izmedju ostalog spoznas kad zivis duze nego sto je trebalo je koliko si beskrajno glup i koliko je ljudska pamet precenjena kategorija.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ne činimo stvari da bi bili voljeni zauzvrat nego jer volimo, ne prinosimo darove ni Bogu ni ljudima da bi sutra bili od njih nagradjeni nego iz ljubavi, ne radimo bilo šta iz straha i pragme nego zbog praćenja svoje radosti...- bilo šta što uradimo naizgled dobro iz straha ili interesa biva energetski automatski poništeno kao što molitva i zahvalnost bivaju poništeni ako ih prate strah i briga.

Krajnji cilj ljudske egzistencije u ovoj dimenziji jeste postati čista ljubav, odnosno ukloniti sve prepreke taštine, straha, destruktivnih uverenja koje čine da još uvek imamo frekvencije u sebi koje primaju talase onoga što ljubav nije... Dok god osudjujemo, dok god mislimo da precizno prepoznajemo šta treba osuditi znači da u nama još rezonira frekvencija neljubavi, cela igra života i radosti i tuge, patnje i sreće je tu da bismo ponovo postali potpuno propusni za Božiju ljubav i slepi i nedodirljivi za zlo... čovek ispunjen ljubavlju nalazi opravdanja za svakoga jer zna da kad neko besni, povredjuje, mrzi to je pakao u njemu koji vrišti, to je vapaj odsustva ljubavi u izgubljenoj duši - kao što je mrak samo odsustvo svetla-, a nema smrtnog čoveka koji nije osetio kakav je to bol i užas kad nam dušu napusti Božija milost... kada se duša iz bilo kog razloga zatvori u iluziju klaustrofobije svog ega i prosto postaje potpuno slepa i nepropusna za ljubav kao što svetac postaje slep i nepropusan za zlo- jer u njemu nema ničeg sa čim bi rezoniralo...zato su dragocene osobe i pojave koje nas nerviraju da vidimo šta to još nismo iscelili u sebi i da osvestimo koji to program straha i destrukcije nas čini tako agresivnim u osudi.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Kafanski amater,
      Hilari Klinton htela da u srpsku crkvu uvede pse! Otac Stevo odlučno stao pred agente | Društvo | Novosti.rs
      WWW.NOVOSTI.RS Otac Stevo Mitrić o čudesnom povratku ikone Svetog Nikole u Prištinu i poseti američke sekretarke  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Nemile scene sa protesta iz Crne Gore, kada je na vernike SPC ispaljen suzavac, iznedrile su novog heroja, a reč je o Bojanu Rukavini - vatrogascu koji je odbio da pruži asistenciju policiji.
        Rukavina je odmah nakon toga poslat pred disciplinsku komisiju koja će ga, kako se pretpostavlja, najverovatnije suspendovati jer je šef vatrogasne u Baru iz vladajuće partije. 
      "Vatrogasci treba da predstavljaju nadu za unesrećeni narod, a ne da glume silu državnog aparata pred ljudima koji su glavni pravde. Pametnome dosta..." napisao je Bojan na svojoj Fejsbuk stranici. 
        FOTO: FACEBOOK / BOJAN RUKAVINA Ubrzo potom, ovaj vatrogasac je objavio i Odluku kojoj se šalje pred disciplinski komisiju, i to uz komentar: "Kad sam bio mali znao sam svoj pravac, biću vatrogasac a ne policajac.
      FOTO: FACEBOOK / BOJAN RUKAVINA Nakon svoje objave na društvenim mrežama, ovaj hrabri Baranin je počeo da dobija na stotine poruka podrške i komentara jer je brzinom svetlosti ova informacija počela da se šeruje po mrežama. 
      FOTO: FACEBOOK / BOJAN RUKAVINA "Bojan je postao vatrogasac kako bi čuvao građane i radio za opšte dobro a ne da bi dobijao naređenja da kao vatrogasac štiti jednu partiju od građana. Bojan neće na svoj narod po cenu svega. Bojan ima lavlje srce" stoji između ostalog među komentarima.
      Kurir.rs,   Foto: Facebook / Bojan Rukavina
       
      BOJAN JE HEROJ CRNE GORE! VATROGASAC ODBIO DA IDE NA NAROD: Nismo tu da budemo sila države pred ljudima željnim pravde!
      WWW.KURIR.RS Nemile scene sa protesta iz Crne Gore, kada je na vernike SPC ispaljen suzavac, iznedrile su novog heroja, a reč je o Bojanu Rukavini - vatrogascu koji je odbio da pruži asistenciju policiji.  
    • Од Милан Ракић,
      Mislim na ovu vlast... Ljudi vide da neko laže, čini nasilje, i vide da je situacija strašna. Evo primera: Ja sam prošlog Uskrsa pozvan, bili su protesti, i ja sam podržao proteste. I odmah sam dobio "ti se stavljaš na stranu..."...

      Bezakonje je na delu, ljudi su u strahu, ne daju da različito mislimo, sramota je i glupost hvaliti se da si imao 96 odsto glasova na izborima na KiM - kaže vladika Grigorije, episkop diseldorfski i cele Nemačke, koji ističe da podržava proteste protiv vlasti.
      Pored Grigorija, gosti najnovijeg izdanja Utiska nedelje bili su još urednik "Nedeljnika" Veljko Lalić i Vukašin Milićević, docent na Bogoslovskom fakultetu. Grigorije, svetovno Mladen Durić, u emisiji Olje Bećković na televiziji Nova S promovisao je i svoju knjigu "Gledajmo se u oči".
      - Još uvek verujem u gledanje u oči, naročito stojeći ispred neke ikone, tada sam posmatran. Baveći se teologijom, zaista saznajem da oči drugoga jesu ogledalo u kojem se ogledam i u tim očima stoje i oči drugoga sa velikim D. Ovo je istovetno i sa rečima koje izgovaramo, zaista je važna svaka izgovorena reč. Izgovorene reči su samo ono što je u našem srcu, jezik je rizničar, a dobar čovek iz riznice iznosi dobro, a zao iz riznice iznosi zlo. Mnogi primećuju da i danas možemo i iz očiju videti zlobu i mržnju. Svaka reč izgrađuje i nas i onoga kome upućujemo, kao i što može da rani i ubije - kaže Grigorije..
      A kada otvorimo oči...
      - Ovo je posledica našeg držanja očiju zatvorenih i našeg puštanja da se laž rascveta. Laž je samo početak, završetak je nasilje. Imamo onu "ko laže taj krade, ko krade taj ubija". Kad je počelo da se toliko laže i kad je prestalo da se govori "daj ne laži? Ili prestani da lažeš"? Shvatio sam da je to u isto vreme kada su trojica počeli da tuku jednog, kad više nije bilo ravnopravne borbe. I kad je počelo da se zbiva da čoveka na zemlji šutiraju nogama. Taj na zemlji je prevaren, slagan. Ovo sada je posledica i vrhunac tog našeg neodgovornog zatvaranja očiju, mi smo zatvorili oči da bismo pobegli od odgovornosti. Mislim na ovu vlast... Ljudi vide da neko laže, čini nasilje, i vide da je situacija strašna. Evo primera: Ja sam prošlog Uskrsa pozvan, bili su protesti, i ja sam podržao proteste. I odmah sam dobio "ti se stavljaš na stranu...". Ne, taj protest je nastao zato što je čovek udaren štanglom u potiljak. I zato su morali protesti. A ljudi su vrlo brzo zaboravili što su na protestima. Ovo je neodgovorno ponašanje u samom početku, kad su lagali, što nismo rekli nemoj da lažeš. A protiv nasilja moramo na najmudriji mogući način i protestujući. 
      O ordenu Svetog Save koji je nedavno od SPC dobio Aleksandar Vučić, Grigorije je istakao:
      - Javni susreti crkve i države nisu imali nšta suštinskog, sve je bila fasada. Venčanje, krunisanje, ordenje je postalo važnije od osam vekova trajanja crkve. A to govori o jednoj strani: Mi smo došli u fazu kad niko ne sme biti različit, drugačiji, što je nešto sasvim suprotno svetu. Svaki čovek je različit i to ne smemo potirati. Ko hoće da pokrije to svojom ličnošću on nas u stvari deli. Nemojte da unosimo podele. Ne smeš imati drugačije mišljenje? Kada su došli u maju Vučić i Dodik na sastanak on je pričao sve ono što svaki dan priča na televiziji. I onda neka mala primedba potpuno sve isključuje iz kolovoza, voz ispada. Neko je rekao nešto što nije u saglasnosti sa nekim. Amfilohije kaže "imamo svoje mišljenje". I onda je usledio princip po kom ne smeš biti drugačiji, a to je strašno opasno i sve nas stavlja "kao petorica su bila protiv mene"... Ko si ti, pa svako jutro ću da ustenem i pred ogledalom ću da kažem ne slažem se s tobom. Svako treba da kaže ujutru ja sam ja, hoću da budem čovek, ličnost, a ne sluga, podanik. Ljudi, oslobodite se straha. 
      O gušenju slobode prava...
      "Nemam strah, moramo da razgovaramo sa ljudima, da ih oslobađamo. Najvažnije je da budu slobodni i da gledaju jedan drugog, da se pazimo, a ne da se gazimo. I to treba da radi crkva. Sloboda nema nikakvu alternativu, moraš biti slobodan da bi bio čovek."
      - Ovde nemamao samo rušenje autonomije jedne ličnosti, već i rušenje svakog zakona, pravila, ustava. Živimo u ustavnom haosu. Ustav SPC je prekršen bezbroj puta i to samo pod izgovorom: Moraš da slušaš, jer ako nisi pokoran sluga moram da te sklonim. Bezakonje na delu je tu.
      Vladika Maksim se našao skoro na tapetu SPC jer je protivnik sadašnje vlasti.
      - Vladika Maksim je redovni profesor, govori pet jezika, sam kuva, sam živi, nema strasti, dvorove, palate, i kao retko ko izvršava sve obaveze. I odjednom je problem Maksim, mi smo problem jer hoćemo da budemo slobodni. I pozivamo na slobodu svake ličnosti. Ne tvrdeći da je naše mišljenje apsolutno tačno, samo tražimo različitost. Preliva se mentalitet, vode glavnu ulogu ljudi koji ne mogu da podnesu da mislimo drugačije - naglasio je Grigorije.
      Imamo li rešenja za situaciju u kojoj smo.
      - Nemam strah, moramo da razgovaramo sa ljudima, da ih oslobađamo. Najvažnije je da budu slobodni i da gledaju jedan drugog, da se pazimo, a ne da se gazimo. I to treba da radi crkva. Sloboda nema nikakvu alternativu, moraš biti slobodan da bi bio čovek.
      O knjizi "Gledajmo se u oči".
      - Tekst da otvorimo oči sam napisao tri dana pred ubistvo Olivera Ivanovića. Teraju nas da držimo još zatvorene oči jer prolaze kamioni sa oružjem, cigaretama, drogom, nema granica, i to traje godinama. Dolazio je jednom Nebojša Čović kod mene, napao sam ih zbog šverca, dok se narod pati. Jovan Dučić je rekao "podliče se pazar svršiti u mraku", narod služi za potkusurivanje a on to ne želi. Oliver je hteo pomirenje, da živi sa Albancima, pozivao je da otvorimo oči, da vodimo brigu o Albancima, i ubijen je s leđa. Ubijen je čovek koji je imao ulogu lava koji štiti taj narod. Ubijen je da bi hijene pojele sve što može da se pojede.
      Izgovorene reči su samo ono što je u našem srcu, jezik je rizničar, a dobar čovek iz riznice iznosi dobro, a zao iz riznice iznosi zlo. Mnogi primećuju da i danas možemo i iz očiju videti zlobu i mržnju. Svaka reč izgrađuje i nas i onoga kome upućujemo, kao i što može da rani i ubije
      Rezultati izbora na KiM i 96 osto glasova za Vučića su imali poseban komentar Grigorija
      - Nisam slep. Hvaliti se u 21. veku sa preko 90 odsto glasova je najblaže rečeno glupost i sramota. Tako ja razgovaram s onim koji mi kaže da otvorim oči. Kod mene u Ljubinju jedan kad je rekao drugom: "Na koji način ste došli do 96 odsto glasova", dobio je odgovor: "Nismo dobili, kupili smo". E, tu je kraj demokratije, i to više nema veze sa bilo čim. Treba biti glup pa se hvaliti tim rezultatom.
      Na kraju umesto zaključka.
      - Kad god dođem ovde vidim žeđ za dobrom. Ko želi knjigu ne želi nasilje. I ko želi da čuje reč, ne želi zlo. Ovde, vidim, narod želi dobro. Pazite na svoju savest, bilo da ste profesor, lekar, apotekar, radnik, policajac, novinar, vladika, važnija je od svega. Postoji slepoća, niko nikog ne vidi, moraš da budeš čovek da gledaš kad neko drugi strada, a ne samo ti. Glupost je defekt ljudskosti, a ne intelekta. E taj sudija Majić je čovek, vodi se haranga protiv čoveka i to nam ne da da uspostavimo pravnu državu. On je imao savesti i zato strada. Uzbunjivač Obradović je u kućnom pritvotu i moramo da ga branimo svim svojim bićem. Patrijarh Pavle je rekao: Za čoveka koji ne veruje u Boga ne možemo sa sigurnošću reći da je budala, a onaj ko veruje u svašta, za njega to možemo reći sa sigurnošću - završio je Grigorije.

    • Од Милан Ракић,
      Premda je najveći postkoncilski (a možda i najveći uopće) teolog prof. dr. fra Tomislav Janko Šagi-Bunić preminuo 21. srpnja 1999., Katolički bogoslovni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Hrvatska kapucinska provincija sv. Leopolda Bogdana Mandića i Kršćanska sadašnjost organizirali su znanstveni kolokvij “Sluga Riječi” u povodu 20. obljetnice njegove smrti tek prošle subote, 19. listopada, na KBF-u.

      Želio bih ponuditi jedno teološko promišljanje u čast mog pokojnog i časnog profesora Šagi-Bunića, a kao upozorenje na štetno djelovanje političkih i crkvenih grešnih struktura.
      Za neupućene kažimo da je prof. dr. Tomislav Janko Šagi-Bunić bio franjevac kapucin, doktor teologije, profesor patrologije i dogmatike na KBF-u te je postao središnja ličnost hrvatske znanstvene teologije. Bio je osobni teolog zagrebačkog nadbiskupa kardinala Franje Šepera na Drugom vatikanskom koncilu, supokretač i prvi glavni urednik teološkoga časopisa Svesci – Kršćanska sadašnjost, konzultor Tajništva za one koji ne vjeruju u Rimu, prvi tajnik Ekumenskoga vijeća Biskupske konferencije Jugoslavije, konzultor Tajništva za jedinstvo kršćana u Rimu, član Međunarodne teološke komisije pri Kongregaciji za nauk vjere u Rimu, suosnivač i prvi predsjednik Teološkoga kršćanskoga društva Kršćanska sadašnjost.
      Iako na glasu kao najizvrsniji teolog, bio je moj kolega jer je počesto pisao kolumne, članke i knjige za široko čitateljstvo, uvijek pazeći na visoku kvalitetu sadržaja. Povrh svega, bio je kršćanin koji nije samo nosio majicu s natpisom ”Mt 25,40”, već je živio što je propovijedao: ”Što god učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste” (rečeni biblijski stih).

       
      Teološki rad profesora Šagi-Bunića odgovarao je i još uvijek odgovara na sedam stvari koje sam do sada shvatio u svome životu (pa i zahvaljujući predavanjima Šagi-Bunića), a tiču se moga teološkog i publicističkog angažmana:
      1) moramo se utjeloviti u pravoj stvarnosti, u svijet žrtava i boriti se protiv tendencije, snažno prisutne u našim crkvama, da napustimo povijest, da od nje pobjegnemo, manje ili više suptilno;
      2) moramo održavati nadu u budućnost bez obzira na križni put kakav nam se čini da je naša povijest;
      3) trebamo djelovati pravedno, a ne samo govoriti o mogućnostima Kraljevstva Božjeg;
      4) moramo prozivati ugnjetavače pravde i razbijati robovlasničke strukture, strukture grijeha;
      5) moramo se prepustiti Duhu Svetomu;
      6) moramo izgrađivati krotkosti našega duha, siromaštvo i bratstvo svega stvorenog i
      7) moramo ustrajati u hodu bez obzira na sve moguće prepreke.
      Riječ ”teologija” dolazi od grčkog i znači ”govor o Bogu”. U teologiji, prema tom tumačenju, Bog dolazi do riječi. Stoga se onome koji se bavi teologijom postavlja dvostruko pitanje: a) Što to znači da Bog ”dolazi do riječi”, odnosno, kako čovjek dolazi do toga da govori o Bogu? b) Tko je i što je Bog, odnosno, što misli čovjek kada kaže Bog?
      Ova pitanja nisu postavljena samo da na njih odgovorimo (a odgovoriti treba tako da kao subjekt teologije postavimo i Boga i čovjeka), nego da pokažemo kako odnos Bog – čovjek doživljavamo kao odnos napetosti.
      Kada je određena kao govor o Bogu, kršćanska teologija polazi odatle da je sam Bog najprije progovorio i tijelom postao (Iv 1,14). Utjelovljenje Riječi, koja je sam Bog, povlači za sobom stalno novo prevođenje te Riječi u riječi govora ljudi. Ali, kako je mislio Karl Rahner, teologija mora uvoditi u misterij Boga da bi se dogodilo istinsko približavanje i otvaranje čovjeka. Dakle, pri prelasku od Božjeg govora na govor o Bogu obavezna je stalna povratna veza govora o Bogu na Božji govor.
      Bog nam se objavio u Isusu Kristu. Ova rečenica izražava ono što je svojstveno kršćanskom govoru o Bogu. Temeljno načelo kršćanske teologije je da ona mora govoriti o:
      Bogu: jer je On djelatni subjekt koji ima inicijativu u svojoj samo-objavi; Isusu Kristu (Isusu vjere): a ne samo o Isusu iz Nazaretha (povijesnom Isusu), jer kršćani dolaze do potpunog shvaćanja što znači Božja samo-objava kada se Isus kao Krist očituje kao uskrsli Spasitelj svijeta; nama: jer se Bog očitovao svakome ponaosob, ali i zajednici svih ljudi i trajno je prisutan u ”nama” kao mjestu djelovanja Duha Svetoga. Dakle, bavim se teologijom zato što je to moj način da upoznam Boga, da ga priopćim drugima, da u tom priopćavanju na djelu bude osloboditeljska uloga Boga te da, poslušan Bogu, On bude prepoznat kao onaj koji sjedinjava, okuplja, sabire, ujedinjuje i oslobađa.
      Kada se već želim baviti teologijom, postavljaju mi se sljedeća pitanja:
      a) Koja je teologija danas poželjna?
      b) Kojom bih se teologijom trebao baviti kako bih znao što bolje osluškivati i čitati znakove vremena?
      Hans Küng, jedan od onih stupova na kojima leži moje teologiziranje, kaže da se na ta pitanja odgovara s tri motrišta: on govori o etičkoj svijesti, o stilu i o programu teologije.
      Najprije, etička svijest teologije:  teologija mora biti autentična, a ne oportunistička ili konformistička. Dakle, ona mora biti spekulacija o vjeri koja traži i lojalno priopćava kršćansku istinu. Teologija mora biti slobodna, a ne autoritativna. To mora biti aktivnost koja neće biti ometana administrativnim mjerama ili sankcijama onih koji vladaju crkvama, jer joj je cilj priopćiti ono u što je uvjerena.
      Teologija mora biti kritična, a ne tradicionalistička, jer to mora biti znanost koja, budući da poštuje metodologiju, trpi svako kritično provjeravanje postulata, metoda i rezultata. Teologija mora biti ekumenska, a ne sektaška ili usko konfesionalna jer u drugoj teologiji mora vidjeti sugovornika, a ne neprijatelja, kako ad intra, unutar kršćanstva, tako ad extra, u susretu s drugim religijama.
      Zatim, teološki stil: Hans Küng predlaže deset zapovijedi teološkog rada:
      Teologija ne smije biti tajna aktivnost (samo za one koji vjeruju), nego mora biti dostupna i onima koji ne vjeruju. Teologija ne smije nagrađivati vjernike niti braniti klerikalni sistem, već tražiti istinu. Ideološki oponenti ne smiju biti ignorirani ili tretirani kao krivovjernici, nego se prema njima treba uspostaviti odnos kritične solidarnosti omogućujući što objektivniju diskusiju. Teologija mora biti interdisciplinarna aktivnost. Teologija i filozofija moraju biti, kao što su teologija i prirodne ili društvene znanosti, u kritičko-dijaloškome odnosu. Problemi prošlosti ne smiju imati prioritet pred problemima današnjice. Norma ne smije biti tradicija, bilo koja, nego primarna poruka Evanđelja, a Evanđelje treba biti proučavano kritično-povijesnom metodom. Koristiti treba jednostavan jezik, a ne skup biblijskih arhaizama ili helenističko-skolastičkih dogmatizama. Tražiti treba teoriju koju je moguće vjerovati i praksu koju je moguće živjeti, kako dogmatsku, tako etičku, kako u smislu osobne duhovnosti, tako u pogledu obnove dotrajalih institucija, posve tražeći slobodu pojedinca i oslobođenje u crkvama. Gajiti treba najveću moguću toleranciju i tražiti jedinstvo kršćanskog i ljudskog. Konačno, teološki program: teologija mora nastojati obuhvatiti cijelu Kristovu crkvu i vezati se za Evanđelje. Ona mora imati odgovornost prema povijesti, ali biti suvremena zato što vlastitima čini sve zahtjeve sadašnjice. Teologija treba biti Kristocentrična. Napokon, teologija treba biti doktrinarna, ali i pastoralna jer se bavi istinom, ali i životom.
      Zašto sam sve ovo napisao? Zato što, razmišljajući o teologu i o teologiji Šagi-Bunića osjećam stid kada vidim ponašanje članova hrvatskog episkopata. Nisu teolozi!
      Promatrajući servilnost hrvatskih (nad)biskupa koji brzim korakom dolaze u Banske dvore, gdje ih čekaju samo premijer i lider HDZ-a, predsjednik Sabora (HDZ-ovac) i neki ključni HDZ-ovski ministri (HNS-ovci niti su obaviješteni niti su pozvani!), imajući pak u vidu da ih je Plenković pozvao u dopisu od 10. listopada, a susret se dogodio već 15. listopada, premda nikakve hitnoće nije bilo nego su samo protokolarno časkali i međusobno se hvalili i veličali, valja reći da ni jedna kritika ne može imati smisla ili tražiti učinak ako kritičar nije sposoban refleksivno se vratiti bitnim pojmovima.
      Pozdravljajući prisutne u Banskim dvorima, predsjednik Hrvatske biskupske konferencije zadarski nadbiskup Želimir Puljić rekao da je Crkva ne može biti indiferentna kada je u pitanje čovjek i njegovo vječno spasenje (Apostolski nuncij mons. Giorgio Lingua teološki netočno u nastupnom govoru kaže da je čovjek spašen, a nije: on je otkupljen i ponuđeno mu je spasenje jer za spasenje je potreban i trajni čovjekov odgovor Bogu) te da ona proročkim glasom prokazuje nepravde, nasilja, zloupotrebe i druga zla ljudi.
      Nismo čuli glas episkopata pred stravičnim činom govora mržnje vukovarskog gradonačelnika Ivana Penave prema srpskoj manjini, nismo vidjeli da mons. Puljića posebno brine nasilje prema ženama koje mu se događa pred nosom, u njegovom Zadru, nisu se (nad)biskupi oglasili ni kada su sindikati u obrazovanju i zdravstvu zatražili pažnju i dostojanstvo za radnike i radnice koje predstavljaju!
      Vidimo samo to da su članovi HBK spremni hitati na Plenkovićev glas, kao kakva služinčad, i da ih više zanima državni novac nego muka hrvatskih građana.
      Zato, i nikako slučajno, izgovaram i ponavljam riječi koje je Tomislav Janko Šagi-Bunić pokušao urezati u crkveni govor i u teološki diskurs: ”Što god učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste”.
      Osim toga, Šagi-Bunić, potpuno sam siguran, ne bi plazio pred Plenkovićem.

       
    • Од Милан Ракић,
      Dušanova majka se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji...

      Iskrsne mi pred ovim danom jedan razgovor. Kao i svaki roditelj, teme smrti sam morao da se neminovno dotaknem pred ozbiljnim pubertetskim pitanjem izazvanim odlaskom bliske osobe: „Šta osećaju ljudi dok umiru?“. Dugo sam tražio odgovor, „ne znam“, rekao sam, „valjda zavisi od toga kako umiru, gde, od čega, koliko su stari kad se to desi…
      Mislim da najveći broj ljudi ne zna ili ne želi da prihvati da upravo umire“. Izgovarajući te reči, znao sam da ne zadovoljavam tinejdžersku dilemu pred tako ogromnom temom. Setim ih se danas, kad mogu da to pitanje proširim: a tek kad umire dete, pod batinama, na trotoaru, napadnuto od čopora malo starijih dečaka, šta oseća to dete…
      Čist strah? Tugu? Samo bol? Jel ima uopšte te mašte koja to može sebi da predstavi ikako?
      Udarac boli. Puno udaraca donosi mnogo patnje. A smrt od batina je strašna, ponižavajuća, najgora moguća. Skoro da ne postoji mučniji način umiranja od izdisaja na pločniku, pod šutiranjem i batinama. I još kad si dete, od tek 13 godina, nevino, nedužno.

      Još uvek mogu da se dobro setim oktobra 1997. godine. Šta sam radio u to vreme, gde sam išao, s kim… Bila je to neka tek malo bolja godina u toj previše lošoj deceniji, rat u Bosni se završio, huškačka histerija kroz medije se kao bila slegla, na beogradskim ulicama više nije bilo svakakvih uniformi i oružja, delovalo je da je jedna ogromna teskoba ostala negde iza nas… Kako smo naivni bili samo.
      Radeći u kancelariji na Vračaru, često sam pešačio Njegoševom i dobro se sećam radnje na ćošku sa Beogradskom. Zapamtio sam je, između ostalog, što je radila i noću jer se često dešavalo da na poslu ostanem dugo i onda bih tu svratio za poneku sitnicu u vreme kad sve drugo usput nije bilo otvoreno, ali, i zbog ekipe koja je tu često gluvarila.
      Skins klinaca koji su često uveče stajali ispred, pili pivo i posmatrali prolaznike. Nisam ih nikad percipirao kao neku opasnost niti čak neprijatnost, nisam razumeo da nose neku opasnost u sebi, čak ni na nivou ulične čarke.

      Odrastajući u Beogradu osamdesetih i ranih devedesetih imao sam prilike da se više puta obrem u lošim situacijama i znao sam relativno pouzdano kako mogu da izgledaju oni sa kojima su šanse za problem prilično velike, i bio sam siguran da namrštene klince obrijane do glave ni u jednoj opciji ne vidim kao pretnju. Doduše, eto mene u to vreme sa 30-ak godina, 92 kilograma i već nekoliko godina u sali kik boks kluba gde se teško i ne baš pomirljivo vežbalo.
      Dušan Jovanović je imao 13 godina, bio je dete, mali detlić iz dvorišta u Beogradskoj.
      On nije bio velik, krupan, jak. Za njega je grupa ispred prodavnice značila opasnost. Smrtnu opasnost. U vreme dok sam ja sedeo i radio par ulica dalje, u sumrak tog 18. oktobra 1997, njega su sačekali i ubili, od batina, udarajući ga i gazeći tako malog. Dete. Tako, što je Rom. I onda su to malo telo iz koga je život već izašao kad mu je udarcem čizmom slomljen vratić, još tukli metalnim olukom odvaljenim sa susedne kuće, iz obesti, iz demonske strasti, iz nekog poriva koji normalni ljudi ne mogu da sebi predoče kao što ne mogu da predoče ni to šta misli i oseća onaj koji upravo umire, taj jedan dečačić, mali detlić iz obližnjeg dvorišta u Beogradskoj, umlaćen, prebijen, slomljen, zgažen. Jer je bio Rom. Te ogavne jesenje večeri pre dugih i davnih 22 godine.
      U 22 godine stane mnogo toga, prođu epohe, iščeznu imperije, stvore se nove, čitav svet se globalno promeni, u toliki period stane čitavo jedno poglavlje istorije. Pre 22 godine, nije bilo interneta, mreža, virtuelnog, govana raznih, nije bilo ko zna čega još sa čim se danas život čini nemogućim. Ali je bilo nasilja. Mnogo nasilja. Nasilje koje smo viđali godinama pre toga sa televizora bilo je ubilačko nasilje iz Vukovara, Gospića, Prijedora, Sarajeva, Mostara, iz tih nekih gradova gde su ljudi uzeli oružje i počeli besomučno da ubijaju one do sebe zato što su bili – „drugačiji“.
      "Drugačijost" je postala najopasnija osobina koju je neko u to zlo vreme na Balkanu mogao da ima.
      Biti drugačiji značilo je da ćeš opako nastradati prijatelju, samo kad bude tvoj red da naiđu oni od tebe drugačiji, da ih bude više, da budu uvereni u ispravnost svoje drugačijosti u odnosu na tvoju i da imaju konsenzus u toj formaciji da sa tobom i tvojom drugačijošću nešto treba da urade. Zlo i ubilačko, naravno. Bio ti civil iz Vukovara, vojnik JNA u Lori, žena iz sela u Bosni, ko god. Ili, tek i samo, mali Rom iz centra Beograda.
      Mnogo je smrti prošlo beogradskim ulicama i pre, i posebno posle, 18. oktobra 1997. godine, i od tad smo se nagledali svega. Smrt Dušana Jovanovića je imala svoj odjek tada kad se desila, mediji su izveštavali o tome, ubice su pronađene i procesuirane, i do sada su već odavno izašle iz zatvora.
      Zakon i sud su rekli da ih je bilo dvojica, iako je bilo puno tvrdnji da je čopor ubica brojao znatno više ruku i nogu koje su tukle, ko će ga znati, zemaljska pravda je zadovoljena, i to je to. Ništa dalje, ništa više. Ponekad se na godišnjicu pojavi neki tekst o samom događaju, kako je dete Dušan Jovanović izašao iz bezbednosti sobe i dvorišta u kome je živeo, da kupi „koka kolu“ u toj prodavnici na ćošku, mrestilištu velikih belih ajkula koje su stajale i čekale da rastrgnu plen, dete koje će vođeno željom da popije sok, nevino, sa očima izvan svake strave, zagaziti u smrtonosne vode.

      Neposredno nakon zločina javnost je proključala ogorčenjem i besom, delovalo je da je surovo ubistvo deteta kap koja je prepunila čašu mnogih ljudi prethodno primoranih da punih sedam godina gledaju orgiju mržnje, pozivanja na nasilje i, na kraju, i samo nasilje, koje se do juče dešavalo tamo negde, preko Drine i Save, i koje je, odjednom, prikazalo svoje strašno lice na ćošku Njegoševe i Beogradske ulice, na Vračaru, tu, tik uz nas.
      O tome šta se posle dešavalo, o toj daljoj stravi koja se nije okončala ubistvom, povremeno su pisale novine, gotovo kao svojevrstan kuriozitet: majka deteta se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji.

      Jedan od ubica je dao neki intervju, izrazio kajanje, ne znam, nikada nisam imao snage da to čitam, niti me je zanimalo šta je imao da kaže. Danas je to čovek od nekih četrdesetak godina, negde živi, možda ima decu, šta god, i to je to. Nikad nisam mogao da se stavim u ulogu sudije u ovom slučaju, i da pokušam da stvari „sagledam“ i „sklopim sliku“. Od sekunde kad je javljeno šta se desilo, da je tik do naše kancelarije ubijeno dete od batina na trotoaru, nisam do danas mogao da savladam tu činjenicu, tu stravu čopora koji batina i gazi dečkića do smrti jer je taman, jer je Rom, jer je, ne znam šta, drugačiji.
      Ono demonsko u tom zločinu me je paralisalo tada kao i što me danas parališe, posle toliko godina i dodatnog nasilja kome svedočimo gotovo svaki dan kroz monstruoznu nekrofiliju tabloida svaki put kad se nešto zlo desi. Zbog tog demonskog me nikada nije zanimalo šta je ubica imao da kaže, ni tad ni posle. Svoj sud sam odmah doneo i od mučnine te spoznaje mi dugo nije bilo dobro, kao što mi nije ni sad, dok prebiram po sećanjima na taj nepojamni užas.
      Ono o čemu je tek mali broj novinara pisao, kako je Tema posustajala pred novim dnevnim vestima, je to da su mesto zločina na kome su ljudi dolazili i palili sveće više puta bilo oskrnavljeno, da su po njemu pljuvali i crtali skaradnosti, dolazili noću i šutirali sveće i cveće. Onda su otkrivani novi detalji koji su sklapali piramidu nasilja na čijem vrhu je stajala smrt deteta, a u onom ogromnom nevidljivom delu, ispod površine fokusa javnosti, stajali ti neki nezanimljivi podaci, da je otac ubijenog deteta nekoliko dana ranije na istom mestu dobio batine od iste grupe, da su mu tu šamarali i majku, da je u noći kad je Dušan ubijen nedaleko odatle na Tašmajdanu bilo još jedno prebijanje „drugačijosti“, pa da je u toku tih meseci neposredno pred ubistvo i posle njega, po beogradskim ulicama od batina bilo povređeno još mnogo ljudi, iz istog razloga.
      Jer su imali tamniju boju kože.
      Sva ta svedočanstva i detaljne opise svedoka prikupljao je Evropski centar za prava Roma, ERRC (European Roma rights center) koji je nepunih godinu dana kasnije objavio izveštaj o nasilju koje je vladalo na beogradskim ulicama u nedeljama kada je ubijen Dušan Jovanović, i od čijeg čitanja i danas ne bude dobro, iako neki odbrambeni mehanizam u ljudskoj psihi, taj osigurač koji želi da zaštiti od onoga što se teško podnosi, neprestano pred tim redovima govori "ma to je bilo pre dvadeset i nešto godina, davno, toga više nema…“

      I možda zaista i nema, na taj način, tako eksplicitno i surovo. U međuvremenu smo se naučili mnogim stvarima, ratovi su konačno prestali, pozivi na mržnju i linč se strogo kažnjavaju iako tu i tamo iskoči poneki, lizne kao plamen odnekud, pa pred kažnjivošću odmah umine, kao siguran znak da i dalje ima loših misli i osećanja ali da je zakon možda uspeo da ih zauzda, koliko je to moguće.
      Strave i ubistva su postala lična, u porodici, među rođacima i komšijama, ili na parkinzima, eksplozivom, zbog mutnih poslova, čopori mladih ubica više ne idu i ne gaze drugačiju decu do smrti, ili bar tako mediji kažu, ne znam da li ERRC ili neka srodna monitoring organizacija ima neki svoj izveštaj sa drugačijim podacima, duboko se nadam da takvo nešto ne može da se danas i ovde sklopi.

      Na ćošku Beogradske i Njegoševe ulice već dugo nema one prodavnice, tu je odavno neka druga delatnost. Maloletne skinse takođe ne viđam po gradu već godinama, izgleda da je ta moda prošla ili se ugasila, ko zna. Nema ni malog Dušana. Tako, ne postoji više. Danas bi to bio čovek od 35 godina, imao bi svoju decu, neki posao, nečim bi se zanimao. Njegov sin bi iz tog dvorišta izlazio da kupi „koka kolu“ u supermarket na vrhu ulice, malo gore uzbrdo, i vraćao bi se uvek kući. Ispred tog supermarketa ne gluvari i ne pije pivo niko, kupci ulaze i izlaze, niko ih ne presreće i ne ubija batinama. I to je to.
      Jesen, oktobar…


×
×
  • Креирај ново...