Jump to content

митрополит Николај (Хаџиниколау): ВЕЛИКО ЧУДО КОЈЕ СЕ НЕ МОЖЕ ПОДНЕТИ

Оцени ову тему


Recommended Posts

bolesno-dete-858x479.jpg

Април је, 1985. година. Има отприлике већ пет месеци како је мала Олга, од својих десет година, с цистом на мозгу, подвргнута процесу зрачења, не би ли се умањио тумор који се не може оперисати, а који је у последње време мучи неподношљивим боловима и интензивним вртоглавицама.

Њени родитељи, двоје обичних људи из Атине. У Грчкој су лекари од самог почетка отворено представили ситуацију. Последња нада: углавном Бог, и помало Америка. Неки њихов рођак из Бостона позива их раширених руку. Тамо, каже им, постоји најбоља дечја болница на свету. С неопходним пртљагом, људи одмах стижу на место својих последњих нада.

Њихова животна прича пуна је страдања и унутарње напетости. Како Бог дозвољава такве неправде? Током првих седам година свога брака нису могли имати деце. људи прости, без нарочитог знања и верског живота. Док се гасила и последња нада, Бог им дарује девојчицу. Прослављају Га због овог дара, и сав свој живот усмеравају на њу. Пуни десет година, јединица, и почиње да показује чудне симптоме: снажне главобоље, константно нерасположење. Започињу испитивања, и завршавају дијагнозом коју, чим је чујеш – ноге ти се одсеку, пуца ти глава, душа ти се распада у парампарчад, цепа ти се срце.

У једној таквој животној драми, прекидају све своје послове и стижу у Америку, не знајући ни када, ни како, ни да ли ће се сви и вратити. Ипак, прати их и проста, аутентична, снажна вера. Већ пола године како су им до руку дошле касете с проповедима које су сасвим измениле њихове видике. Испуниле су их вером. Вером која долази изнутра. А какав је Божји одговор? Онда када нису посећивали Цркву, родила се Олга. Чим су се обратили, канцер. Зашто то Бог чини? Зашто се изражава на начин какав нико никада не би пожелео? Можда ипак верујемо у Бога Који не постоји, и не познајемо Бога истине, Којег треба да откријемо онаквим какав Он јесте, а не онаквим каквим Га ми желимо?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Олга је лепо сарађивала с тимом др Џона Шилита, можда најбољег неуроонколога у бостонској Дечјој болници. Сви они су с много љубави предузели Сваки покушај — као да им је била једини пацијент – не би ли помогли овој девојчици. Чинило се да све иде добрим током, све док није пала у кому. Серија испитивања је показала да се тумор проширио на велики део мозга. Ишчезле су и последње наде. Предстојало је саопштење родитељима. Требало их је обавестити, како би одлучили хоће ли дете скончати у Бостону, а њено тело касније пренети, или ће је пренети такву каква јесте у Грчку. Свакако, за нешто тако, сходно међународном авио-споразуму, неопходно је уверење лекара да, на основу процене, неће умрети током лета.

Све ово се догађа у недељу 28. априла 1985, у Недељу жена Мироносица. Родитељи још увек ништа не знају. Једноставно се налазе у страху, и сумњају у најгоре. У шест сати поподне др Шилито ће им саопштити детаље који откривају истину. Нико од Грка волонтера у болници не прихвата да преводи родитељима. Сви то избегавају. Веома је тешко да родитељи из твојих уста буду обавештени како за њихово дете нема наде, и како умире!

На крају, коцка је пала на мене. Ја сам начуо о том случају, али нисам упознао ни родитеље ни оболело дете. Другачије није могло. Прихватих да с њима понесем овај уистину претешки, неподношљив терет!

Лифтом се успињем до осмог спрата, тамо где су деца оболела од канцера. Осећам се врло тешко, скучено, без гласа, немирно. Излазим у ходник. Невољно улазим у једну собу с троје деце у колевкама, с канилама и хемотерапијама. Нека друга мала дечица, огољених глава, гледају цртане филмове на телевизору и смеју се. Поред њих, од својих тринаест или четрнаест година, девојчица седи заваљена на једном канабеу, погружена у своје мисли, изгубљена у свету непознатог. Два болна, изражајна ока, веома дубоког погледа, укрштају се с мојим. Зашто ова деца пате? Зашто, уместо да се наслађују визијом будућности, она кушају горчину болничку, неспокој сумње? Зашто, Боже мој? Тек неколико тренутака уназад, пре но што стигох у болницу, у једном парку видех друштво мале деце како се играју, као да се ништа не догађа, Док се њихови родитељи поносно церекају. Каква огромна, каква неправедна, каква необјашњива разлика! Сусрећем троје људи који говоре грчки. Два мушкарца и једну жену. Без сумње, двоје од њих су Олгини родитељи, а трећи је њен стриц. Прилазим им и представљам се. људи ми се захваљују и, пре но што и успемо да разменимо пар речи, позивају нас у ординацију др Шилита. Поглед ми пада на један триптих с трима фотографијама. Његове кћери. Три ведре девојке на његовом радном столу. Поносан је. То је природно и благословено. У суседној соби, изобличеног лица, Олга се бори са смрћу. Њени родитељи копне.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

После краћег увода лекар улази у суштину ствари.

— Као што знате, Олга има тумор у пределу треће коморе мозга, који се не може оперисати. Покушали смо га озрачити, у нaди да ћемо га довољно изоловати. Олга је реаговала веома добро, толико добро да нам је пружала наде. Али, нажалост – у том моменту родитељи устрепташе – прекјуче је пала у дубоку кому из које, како показују испитивања, неће изићи.

Отац се гуши у јецају. Мајка се још увек држи. — Дакле, докторе, говорите нам отвореније!

— Процена је да Олга неће издржати, скончава из тренутка у тренутак.

— Шта подразумевате под тим „из тренутка у тренутак“, Докторе? – усудих се да упитам.

— Мислим, сада док говоримо, за неколико сати, можда током ноћи. Мислим, по свему судећи, да неће претећи ноћ. Теоретски бих могао поставити границу и до сутрашњег дана.

— Дакле, докторе, сада остаје само чудо – каже мајка. — Да, само чудо — понавља лекар. Отац наставља да плаче, немо јецајући.

– Докторе, ми бисмо желели да Вам се веома захвалимо за све што сте толико времена чинили за нашу Олгицу — наставља мајка. Можда као људи губимо битку, али се спремамо за једно чудо. Или да наша ћеркица, и поред ваших предвиђања, буде добро, или да буде анђелчић на трону Божјем. Зар је то малено чудо? Знате ли како је то Добра девојчица? Свакако, ми се свим својим снагама молимо само за оно прво. То је због нашег маловерја. Но, ако Бог дозволи и оно друго, онда ћемо и то прихватити као дар. Сада се једноставно треба потпуно окренути ка Богу. Наша је грешка што то нисмо и раније учинили. Видите, Ми смо најпре веровали лекарима, а потом у Бога.

— Тако је, ваша вера је та која ће вам сада помоћи — каже лекар.

— Не, Докторе, не помаже вера. Она је људска, наша ствар. Онај Који помаже је једино Сам Бог.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У свему овоме ја сам један прости преводилац, али и један запањени посматрач. Какву силу, какву веру има ова жена! И то зато што не показиваше да је њена реч Психолошки израз, нити је опет личила на формалности; изгледала је као да излази аутентично и искрено, с карактеристичном једноставношћу и смиреношћу, уверавајући да све оно што говори јасно изражава њен најдубљи унутарњи свет. Достојанство, смиреност, благочестивост, самоконтрола и истина излажаху из њених уста. Исто тако и из њених очију, које све време показиваху наду и не испуштаху ни једну сузу.

Излазимо из ординације и седамо заједно да се некако упознамо. У таквим тренуцима људи се везују снажно и непосредно. Но овде сам пред собом имао нешто неуобичајено велико. Ова жена је била једноставна, али и веома садржајна. Речи које су се изливале из њених уста имале су силину и убедљивост срца. Дивио сам се њеној унутарњој снази као ничему другом.

Захвалише ми се с много топлине, па се растадосмо. Требало је да одем. Имао сам других обавеза. Намеравао сам да се вратим увече после десет сати, с надом да ћу Олгу затећи живу. Повремено бих телефоном позивао информације, како бих се обавештавао о њеном стању.

Вече је, 10:30. Олга се још увек држи. Господин Коста и госпођа Марија, ови дивни родитељи, мирно се спремају за сваку могућност, али се спремају и моле се за мало чудо, како кажу. Зар Бог Који ју је и принео животу — то је било велико чудо — не може и да је одржи у њему? Једноставно, проблем су, како кажу, њихови греси!!!

У 11:00 увече лифтом стижу кревети на надувавање за пратиоце, заједно с јастуцима и постељином. Ова Болница је изузетна. Социјалне службе брину о свему. Принцип пословања болнице је да родитељи, ако то желе, преноће заједно с децом. Међутим, Олгини родитељи не могу да усну. Више воле да накратко поразговарамо, и да бдију. Уосталом, лекар је рекао да Олга неће прегурати ноћ. Вера њихова је неописива. Говорили су о чудима као о једноставним и природним догађајима. Говорили су о вечности онако како ми обично разговарамо о свакодневици. Воља Божја, каква год да је, била би највећи благослов. Просто, у једном случају доживели би је као безграничну радост, а у другом као животну борбу с истином. Ово друго, ово тешко, изгледало им је аутентичније. Прво пак — пожељније.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Остадох с њима до 1:30 после поноћи. Нисам их се могао наситити. У своме животу сам се сусретао с истински верним људима, али такав вид вере, не после смрти њиховог чељада, што може деловати и мало психолошки и утешно, него неколико тренутака пре предвиђеног скончања своје јединице, признајем да сусрећем први пут. Поред нас Олга, сасвим непокретна, у дубокој коми, без икаквог контакта с овим светом. Повремени скривени Погледи к њеном безизражајном телу мешају осећај болне недоумице с логично неоправданом надом.

Олга је, коначно, претекла ноћ. Лекарева временска процена је погрешна. Ко зна? Можда би могло да погреши и његово медицинско мишљење. Понекад је тако лепо када се наука оспори!

Ујутру телефонирам неким пријатељицама и делим с њима изузетне утиске. Саветујем их да их посете, због духовне потпоре, али и због личног учвршћивања у вери.

Олга је издржала цео понедељак. Враћајући се увече с посла, свратих да их поново видим. Родитељи су све одлучнији у томе да дете узму са собом у Грчку, како би тамо скончало. У понедељак су одрађене све неопходне формалности. На крају је одлучено да оде, ако буде жива, у среду 1. маја 1985, летом Олимпијакоса из Њујорка. Опет сам остао до касно, окушајући невероватну благодат ових људи и чекајући Олгин одлазак, или авионом за Грчу или с Анђелима у небеску отаџбину. Моменти напети, пуни истине; покрај једног света искуствене вере, мером неизмериве.

Уторак 30. април, јутро. Звони мој телефон. Једна од трију жена, с којима сам контактирао претходног дана, управо је разговарала с познатим старцем Порфиријем. Прати га глас видовитог човека. Светски познат. Свети човек. Досеже до места која људски ум не може ни назрети. Рекао јој је, каже, да ће се и он помолити, али да га не остављамо усамљеног. И, има Бога. Лако закључује да има наде.

— Молим те – кажем јој – не жури и не говори им ништа. Знаш и сама какво је стање. Видео сам и томографски снимак. Девојчица умире. Питам се како још увек живи. И сама си то видела својим очима. Боље је рећи мало а да се оствари много, него пружити наду а да се не деси ништа – кажем јој.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Олга је издржала и уторак. Увече у десет долазим у своју уобичајену посету – У „школу вере“. Улазим у собу и уочавам призор неуобичајен за америчку болницу. Олга је у свом кревету, у свом познатом нам блаженству. Господин Коста мало удаљен. Госпођа Марија, мајка, заједно са госпођом Василијом, једном изузетном Гркоамериканком волонтерком, истинском мајком све ове деце, једна крај друге читају мени непознат молебан. Принеле су тамјан, наслониле на дете једну Богородичину икону, прислужиле кандило, и моле се. Ја седим тик до врата. Пола мене је у соби а друга половина изван ње. Прилази ми медицинска сестра, Деби.

— Шта раде? – пита ме. Шта је то што се дими и мирише? Припадају ли некаквој секти?

— Православно Хришћанство — одговарам јој значајно, можда и схвати нешто од источне културе.

Излази из собе. Ми Остали Остајемо. Много молитава сам знао, али ове речи први пут чујем.

Отприлике за четврт сата читање се завршило. Имађаху мало светог уља Богородице Тиноске и мало Богородице из Канала – први пут сам чуо то име. Крстообразно помазују чело, груди, десну и леву руку. Дете непомично. Када помазаше леву ногу Олга је сави, потом исправи, те ритмички понављаше исте покрете. Ништа друго. Две жене се предају молитвеним вапајима.

— Богородице моја, учини чудо! И крсте се, љубећи Олгино чело, која у свему осталом остаје у свом свету.

Дете тихује. Недуго затим прилази јој мајка. — Чујеш ли ме, Олгице моја? — пита. Олга лагано клима потврдно. — Отвори, девојчице моја, своје очи. Дете у неуспелом покушају напреже своје очи. — Дај један пољубац госпођи Василији. Ритмички се мичу њене усне.

Што се мене тиче, ја паметујем. Вероватно су последњи трзаји, мислим. Питам Деби, има ли све папире спремне за следећу сестру – смена се завршава у 11 ноћу – јер све показује да ће се дете преставити за неколико тренутака…

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Време пролази. Олга се враћа у пређашње стање. Потпуни мук и нeпoмичност; апсолутно одсуство Контакта и рефлекса. Нико се не усуђује да је узнемири. Прошла је поноћ. Госпођа Марија не може издржати, сагиње се и љуби своју девојчицу у чело. А она као да на неки начин одговара. Пре ће бити да је то наше умишљање. Жене су сигурне да се нешто догађа. Господин Коста, потресен, с недоумицом прати околности. Ја опет паметујем. Ништа ми из памети не може избити мисао да је у најбољем случају реч о краткотрајним одлагањима коначног часа. У суштини, дете је скончало. Немам ни најмање наде. Госпођа Василија ми каже како немам вере. Ко зна? Можда је у праву…

Лекар је говорио да ће Олга скончати у недељу вече. Уторак је, а девојчица постепено, иако дискретно, пројављује нејасне знаке живота и општења. И дели нас на верујуће – који се надају животу, и на рационалисте — који ишчекују смрт. Ја обитавам у студени оних других и у друштву са својом логиком испраћам породицу за Грчку… Посебно болничко возило превози дете у Њујорк, У стању које смо описали. На свом лежају, у пратњи медицинског техничара, биће пребачена у Грчку. Одлучено је да тамо и умре.

У петак, позивамо неки број, који нам је остављен да се обавестимо о Олги. Кажу да се Олга постепено опоравља, али је још увек у несвесном стању. Једноставно, на неки начин је у контакту. Ићи ће у суботу на испитивање. Договорили смо се да се чујемо у уторак, десет дана после предвиђеног часа смрти. Небројено пута покушавамо да их добијемо — никакав одговор… Претпоставке су да се Олга упокојила, и да су родитељи отишли у село како би је сахранили и на неки начин се и они успокојили. После две седмице налазимо неког свештеника, и читамо јој помен… из срца.

Пролази мај, прошао је и јун, почиње јули. Никаква Нова вест не мења слику. У болницу из Грчке долазе друга деца. Иста напетост, иста помешана осећања радости и бола, на свакодневној основи.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Понедељак је 8. јули. Управо сам из Лондона слетео у Атину. Помислих да окренем неколико бројева. Позивам и г. Косту и гђу Марију. Вероватно су се већ вратили.

— Ко је, молим Вас? Чује се танани дечји глас с друге стране жице.

— А ко си ти? – питам изненађено. – Ја сам Олгица – одговара дечји гласић. — Олгица? Која Олгица? – питам поново немоћно.

Јасно изговара своје име и презиме и оштроумно наслућује ко сам ја. Богородица је, каже, учинила чудо. И позива ме да одем до њихове куће и испитам је географију, математику, итд. Позива мене, она којој сам пожурио да дам подушје. За душу њену… .

Тражим њену мајку на телефон.

– „Који је Бог тако велики као Бог наш?“ – из срца ми каже госпођа Марија.

Завршавам Позив, и Одлазим. Правац до њихове куће. Врата ми отвара једна радосна девојчица. Коса је почела да јој ниче. Била је мало преактивна, али изражајна и живахна. Постављао сам јој и питања која је желела. Весело је одговарала. Имао сам осећај да се играм с њом, али сам такође имао осећај да ме је и моја логика издала. Нисам веровао својим очима. Пре овога сам веровао у оно што нисам видео. Олгин живот представља до сада највећи шамар моме маловерју.

Прошло је двадесет пет година. Олга је завршила факултет, на радост и понос својих родитеља. Добила је и млађу сестрицу. Израсла је у праву девојку. Оспорила је најбоље научнике на свету. Срушила је и логику и искуство статистика и осећања. Потврдила је да: „где Бог жели побеђује се поредак природе“ и да уистину и у нашим данима „жив је Господ Сведржитељ“.

Амин.

http://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau-veliko-cudo-koje-se-ne-moze-podneti/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 17 часа, JESSY рече

Понедељак је 8. јули. Управо сам из Лондона слетео у Атину. Помислих да окренем неколико бројева. Позивам и г. Косту и гђу Марију. Вероватно су се већ вратили.

— Ко је, молим Вас? Чује се танани дечји глас с друге стране жице.

— А ко си ти? – питам изненађено. – Ја сам Олгица – одговара дечји гласић. — Олгица? Која Олгица? – питам поново немоћно.

Јасно изговара своје име и презиме и оштроумно наслућује ко сам ја. Богородица је, каже, учинила чудо. И позива ме да одем до њихове куће и испитам је географију, математику, итд. Позива мене, она којој сам пожурио да дам подушје. За душу њену… .

Тражим њену мајку на телефон.

– „Који је Бог тако велики као Бог наш?“ – из срца ми каже госпођа Марија.

Завршавам Позив, и Одлазим. Правац до њихове куће. Врата ми отвара једна радосна девојчица. Коса је почела да јој ниче. Била је мало преактивна, али изражајна и живахна. Постављао сам јој и питања која је желела. Весело је одговарала. Имао сам осећај да се играм с њом, али сам такође имао осећај да ме је и моја логика издала. Нисам веровао својим очима. Пре овога сам веровао у оно што нисам видео. Олгин живот представља до сада највећи шамар моме маловерју.

Прошло је двадесет пет година. Олга је завршила факултет, на радост и понос својих родитеља. Добила је и млађу сестрицу. Израсла је у праву девојку. Оспорила је најбоље научнике на свету. Срушила је и логику и искуство статистика и осећања. Потврдила је да: „где Бог жели побеђује се поредак природе“ и да уистину и у нашим данима „жив је Господ Сведржитељ“.

Амин.

http://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau-veliko-cudo-koje-se-ne-moze-podneti/

 

Дивна прича о нашој вери и о Живом Богу.

Хвала манастиру Подмаине што је ово објавио, и теби што си овде поставила!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Светом архијерејском литургијом коју је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством у Бару је данас прослављена четврта годишњица освећења Саборног храма Светог Јована Владимира.
       
      Звучни запис беседе
      Владика је у литургијској проповиједи подсјетио да су се навршиле четири године откад су Патријарх светога града Јерусалима Теофело Трећи, наш Патријарх Иринеј и Архиепископ Албаније Анастасије, заједно са другим представницима свих помјесних Цркава освештали овај храм.
      “Велики догађај који спаја овај храм с храмом у Јерусалиму који је подигнут на мјесту распећа Христовог, на мјесту Његовог погребења и Његовог васкрсења. Сила васкрслог Христа је, значи, уграђена у овај храм и у његову љепоту украшену том силом Божјом, силом светога града Јерусалима”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да смо ми помјесна Српска црква, али смо на првом мјесту Јерусалимска црква гроба Господњега, Црква Христа васкрслога.
      “Царство Божје је призвање људско. Човјек се рађа на земљи од оца и мајке, али ово рађање је рађање за пролазни живот. А рођење у Христу, рођење у тајни крштења, којим се данас росдио и наш мали Данило, то је рођење за вјечни, непролазни и бесмртни живот”, казао је Владика Амфилохије.
      Нагласио је да смо због тога ми хришћани синови Божји и да је то наше звање и наше призвање.
      “Синови свјетлости, а не синови таме и мрака. Синови бесмртности и свједоци бесмртности, а не синови пролазности и смрти”, рекао је он и додао да постоје двије врсте људи на земљи. они који се клањају смрти и ништавилу и живе смрћу и ништавилом и они који се клањају бесмртноме Богу живоме,Оцу и Сину и Духу Светоме и Њиме задобијају вјечни непролазни живот.
      Митрополит Амфилохије је казао да су хришћани свједоци бесмрртности, вјечног и бесмртног живота.
      “Хришћанско звање је најузвишеније звање и на земљи и на небу. У то име је и саграђен овај храм”, закључио је Митрополит Амфилохије.
      Владика је у току Литургије чином протопрезвитера одликовао оца Младена Томовића, пароха барскога.
      У презвитерски чин рукоположио је ђакона Братољуба Радовића.
      Након Литургије Митрополит Амфилохије је освештао дјечју играоницу која ће радитти при храму Светог Јована Владимира.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и игуман острошки служио је данас, на празник Светих мученица Минодоре, Митродоре и Нимфодоре, са свештенством Свету архијерејску литургију поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острогу.

       
      Након Светог причешћа Митрополит Амфилохије је у архипастирском слову казао да је Свети Василије Острошки прославио Господа, а Господ њега светим моштима, уселивши се у њега силом Духа свога и благодати своје, као што се усељава у све оне који се Богу живоме клањају кроз вјекове.
      “Све што постоји, што јесте и што ће постојати, сабира се око Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега – Бога љубави. Сабирало се и сабираће се у Цркви Божијој, једној светој саборној и апостолској.  И овдје, на овом мјесту 350 година душе жедне и гладне живога Бога неприкидно се сабирају око имена Божијега, око Свете тајне причешћа и моштију нашега оца Светог Василија, спомињући све оне који су Бога прославили”, бесједио је владика.
      Споменуо је наследнике Светог Василија Острошкога: Светога исповједника Патријарха Гаврила Дожића, чију 70. годишњицу блаженог упокојења ове године обиљежавамо, Митрополита црногорскога Митрофана Бана (100 година од упокојења), свештеномученика Митрополита Јоаникија Липовца који је убијен, не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, са преко 120 свештеника, исповједника и страдалника Митрополита Арсенија Брадваревића и његовога наследника Митрополита Данила Дајковића, који је такође пострадао у своје вријеме.
      “Митрополит Данило Дајковић у најтежим временима био митрополит црногорско-приморски који је вјерно наставио дјело својих претходника”, казао је Високопреосвећени, подсјетивши на његову реченицу да је огањ вјере у Црној Гори покривен пепелом, да он чува тај пепео и да ће поново доћи вријеме да се он распламса.
      Владика је констатовао да се оно што је Митрополит Данило предуказао догодило у ово наше вријеме те да се поново разбуктао огањ вјере. Народ се ослободио од страха и устао да брани светиње од безбожника који су својим безакоњем, названим законом о слободи вјероисповјести, запријетили да ће да отму и себи и својој власти присвоје Божије храмове.  “Наравно светиње припадају Црној Гори, али не припадају безбожницима него Цркви Христовој која на овим просторима постоји од апостолских времана”, поручио је Митрополит.
      Подсјетивши да су светиње биле угрожене од наследника оних који су били затровани духом богомржње и братомржње и који су на братомржњи градили своју власт од 1941-1945. године, Митрополит је заблагодарио Господу што се молитвама и на жртви светих исповједника: Светога Василија Острошког, Светога Петра Цетињскога, Свештеномученика Јоаникија и Арсенија па све до блаженог спомена Митрополита  Данила, обновила вјера у народу Црне Горе.
      “Народ је бранио светиње у своме срцу, жртвујући се за њих и хвала Богу да је та одбрана успјела. Надамо се да ће нове власти у Црној Гори у духу тог жртвовања, братске љубави, нову власт организовати тако да ће бити благословена и јединствена, да ће помоћи да се исцјели овај народ и земља од не само овога опакога пролазног вируса, који је завладао свијетом, већ од још опакијег вируса братоубиства и богоубиства, који је тровао и до данас трује Црну Гору.”
      Нагласио је да никада у историји није било да безбожници, безбожна власт ствара своју цркву, негирајући једну Цркву која овдје постоји од апостолских времена па све до времена Светога Саве од којега ова Митрополија у оваквој форми и облику постоји већ 800 година.
      По његовим ријечима попут Светога Василија, Патријарха Гаврила, Митрополита Јоаникија и са њим пострадалих свештеномученика, Митрополита  Арсенија, Митрополита Данила Дајковића, вјерни су кроз вјекове градили и обнављали светиње.
      “Ми сви да добијемо благослов свих који су кроз вјекове градили светиње и кроз њих и Духа Светога постали свети Божији људи и нама оставили у завјештање да ходимо путем светости, јер је и Господ рекао Будите свети, као што је свет Отац ваш на небесима. Бити светим то је призвање свакога људскога бића. Најсавршеније што је Бог подарио људима је светост и најсавршенији људи на земљи су Божији људи”, закључио је Архиепископ цетињски.
      Након Службе Божије Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у Доњем Острогу одслужио помен на гробу Митрополита Данила Дајковића.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Света Митрополија Пољанска и Килкиса из Јеладске Цркве издала је нову књигу. Ова Митрополија је објавила књигу Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, са насловом „Уметност и Откровење“ (која је магистарски рад аутора). Следи уводна орука Високопреосвећеног Митрополита Пољанског и Кликиса г. Емануила о књизи о којој је реч:
      Књига „Уметност и Откровење“ Преосвећеног Епископа стобијског г. Давида аутономне Охридске Архиепископије Српске Патријаршије (један Архијереј са уверењем Ромеја, нешто што се јасно показује од његовог благочестивог пребивања у Православном Отачком Предању), читаоцима представља одређења сагледавања по питању уметности и православне догме у периоду од краја Другог светског рата до наших дана.
       
       
      Желимо да овај рад читаоцу представља подстрек да испроблематизује и да разуме, између осталог, димензију постојања као наставак стварања, будући да је човек позван да буде сасаздатељ (συνδημιουργός) света, те да се у продужетку више заинтересује за текућу тему поновног сједињења и проницања теологије са уметношћу у савременој православној мисли.
      Са горућим молитвама,
      Митрополит Пољански и Килкиса Емануил 
       
      Извор: Православна Охридска Архиепископија
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-проморски амфилохије је вечерас, на празник Рођења Пресвете Богородице, служио вечерњу службу у храму посвећеном овом празнику у Перасту.
      Звучни запис беседе
      Након службе, цркву је опходила литија, а Владика се обратио вјерном народу архипастирском бесједом. Он је прво нагласио да се све што се од апостолских времена догађа у Цркви, догађа се кроз и у Светом Духу. ”Као што се догађа данас, тако су се и у вријеме светих апостола неки поклонили, а други, иако су већ пришли Цркви Божијој, ипак нису могли да повјерују да је Он заиста васкрсао, иако се Он њима јављао и јављао се 40 дана послије Васкрсења, па је требало времена да прихвате Њега Васкрслога и крену за Њим”, казао је Митрополит, подсјетивши на Господњу заповијест апостолима да иду по свему свијету и проповиједају Јеванђеље свим народима, крстећи их у име оца и Сина и Светога Духа, такође им обећавши да је са њима у све дане до свршетка вијека.
      ”Ово што је Господ заповиједио својим ученицима, то Црква Божија ради кроз вјекове, све сабира око имена Оца и Сина и Духа Светога”, рекао је и нагласио да су у њено окриље позвани сви народи, и сви људи како год се они осјећали, не да престану да буду припадници свог народа, већ да приме ту вјеру у Свету Тројицу, да се поклоне Богу љубави.
      Такође је подсјетио да су многи храмови подигнути у част Пресвете Богородице, Мајке Божије, која је родила не само човјека, него је родила Бога и човјека. ”Изабрана од свих жена које су потомкиње прамајке Еве, као најчистија, најчеднија, најчудеснија, да она роди Сина Божијега, Спаситеља свијета”, рекао је и додао да је Богородица обдарила свијет Богочовјеком, на коме се темељи све часно у људској историји, или се противи томе. ”Након Његовог времена има оних који сумњају у Њега, који га се одричу и који пљују на Њега”, казао је. Рекао је да Га чак и Мухамед назива Божијим изаслаником, пророком.
      ”Ми смо на једном мјесту гдје се вјековима сабирају они који се клањају Светој Тројици и који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и који се држе његових заповијести”, казао је и додао да овдје светиња постоји већ 300 година и да Паштровићи чувају светињу и окупљају се овдје са разних крајева, а чак је и Петар Велики, руски цар, био овдје и учио како да оснује флоту, а слао је у Пераст и своје официре да овдашње знање преносе у Русији. ”Ово је и њихова кућа, као и кућа свих који се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога”, нагласио је још једном Митрополит.
      Владика је подсјетио на претке пре свега Бокеља, који су за кором хљеба отишли у Латинску Америку, и ради чијих је потомака тамо основана Епархија наше Цркве, на чијем је челу преосвећени Владика Кирило. Осврнуо се и на цркву на Златици која потиче из првих вијекова хришћанства. ”Црква са Златице је полетјела и слетјела у Резистенцу”, сликовито је приказао везу између Црне Горе и Јужне Америке, додавши да је Црква Божија призвана да гради и обнавља људске душе и умножава љубав у људским срцима.
      ”Том љубављу Црква жели да гради све земаљске народе, тако и градимо храм у Резистенци”, казао је Митрополит и додао да је градоначелник тога града Капитанић, човјек поријеклом одавде, који је дао плац за изградњу цркве.
      ”Христова љубав је она која не тражи своје, Он није дошао да му служе, већ да служи и да и живот свој жртвује за ближње своје. Тако и Његови ученици и свети мученици до данашњих времена, тако смо и ми призвани на ту љубав према Богу и једних према другима”, рекао је Владика, нагласивши да су од свих најбољи хришћани и људи, дјеца.
      Владика се осврнуо и на будуће обнављање куће у којој је боравио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац, као и на обнављање срушеног конака на Бриској Гори код Улциња. Владика је изразио наду да се новоизабрана власт неће свађати око моћи, већ да ће водити овај народ у љубави, након седамдесетпетогодишње безбожне власти утемељене на братомржњи и богомржњи.
      Митрополит је поновио ријечи блаженопочившег Патријарха Павла, који је говорио да, ако нема наде у Бога, нема ни напретка. ”Има двије врсте људи: они који вјерују у Бога као љубав, а онда вјерују у вјечно људско достојанство кроз Христа Бога Богочовјека, и они који се клањају људском ништавилу и парама и мисле да је у томе срећа”, рекао је и додао да човјек, ако није вјечно, бесмртно биће и ако је људски живот само овај на Земљи, онда је боље и да се не рађамо.
      ”Оно што нам Јеванђеље свједочи, храмови Божији, Црква Божија, и Христос Господ, рођени смо на Земљи, али не за Земљу, већ за небо, за вјечно Царство”, поучио је Владика на крају, подсјетивши на Светог Цара Лазара и Косовски завјет. Такође је на крају додао да су и највећим злочинцима потребне светиње да их просвећују и освећују.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, резањем славског колача и пригодним програмом манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице — Подластва у Грбљу, данас је прославио своју славу.
      Звучни запис беседе
      У току службе Божије Свету тајну крштења и миропозања примиле су слушкиње Божије: Марија и Емилија.
      Након прочитаног јеванељскога зачала Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да данас прослављамо Рођење Пресвете Дјеве Богородице – Мајке Христове која је својим рођењем развезала утробу нероткиње, мајке своје Ане, и која је Оним којега је родила, дала и вратила вјечни живот човјеку, свима људима и свима земаљским народима.
      “Рођење Пресвете Дјеве од Јоакима и Ане је припрема за рођење кроз Њу Сина Божијег јединородног од Оца рођеног прије свих вијекова а у времену кад је дошла поноћа времена, рођеног од Духа Светога и Пресвете Дјеве. У Њему, Његовом имену и Његовој богочовјечанској личности је садржан сав смисао неба и земље и свега на земљи, свих створења, а првенствено човјека, као најсавршенијег Божијег створења створеног по лику и по подобију Божијем.”
      Високопреосвећени је нагласио да прослављајући Пресвету Дјеву, ми уствари кроз Њу и преко Ње прослављамо Онога кога је Она родила – Христа Бога нашега и сабирамо се око Њега, око Оца, Сина и Духа Светога и учимо се основним двијема заповијестима Христовим: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, својом душом својом и свом мишљу својом и Љуби ближњега свога као себе самога.
      “Двије заповијести о љубави непролазној, љубави која јесте сам Бог као вјечна љубав, о христоликој љубави на коју је призван човјек, о љубави нашој једни према другима и према Богу, на начин на који је сам Христос волио и Оца свога небескога и све људе. Његова љубав је љубав која се жртвује која не тражи своје, него се дарује”, бесједио је владика.
      Објаснио је да је Христово полагање живота за људе једини прави темељ човјечанства, извориште јединог истинског људског напретка. Како је казао ако људски напредак и људско биће није вјечно, онда је проклето његово рађање на земљи јер се рађа за смрт и ништавило, за пролазност, а ако се рађа кроз Христа и у Христу онда се рађа за бесмртност, за вјечност и непролазност.
      “У томе је смисао људског живота, у рођењу Пресвете Дјеве и кроз Њу, у рођењу Христа Сина Божјега, у Тајни Његовог Васкрсења којим се обнавља свеукупна творевина. Кроз Њега је постало све што је постало”, казао је Митрополит, додавши да је Он уградио себе у свеукупну творевину и све узвишено и величанствено у творевини божанској је Његово дијело, а нарочито од дана Његовог Васкрсења. Тада је свему томе што је саградио и што је створио, дао не само пролазни, тварни смисао, него му је дао нетварни, вјечни непролазни смисао у вјечном непролазном Царству Оца и Сина и Духа Светога.
      Даље је поучио да је опредељење оних који вјерују у Христа Бога, који се крштавају, као данас наше сестре Марија и Емилија, опредељење за вјечност и непролазност те да крштењем примају квасац вјечнога живота:
      “Само они људи који прихвате Свету тајну крштења и који се уграде у ту свету заједницу Христову – Цркву Божију, знају истински смисао живота, који је вјечан, и управљају се према томе. Вјечно је људско достојанство, а човјек је призван не само да буде човјек, него да буде богочовјек кроз Христа Исуса. Богочовјечност је мјера људског напретка и усавршавања и у времену и у вјечности.”
      Нагласио је да су хришћани дјеца свјетлости а не мрака, што значи да човјек није дјете гријеха смрти и демонске силе, пролазности, него дјете бесмртности, безгрешности и вјечнога и непролазног богочовјечног живота и напретка.
      “Сваки човјек је на то призван, а хришћани су они који примају то звање и прихватају у Тајни крштења и Тајни миропомазања, као што су данас то примиле и наше Марија и Емилија, запечаћене Духом Светим животворним и оно што је дато њима рођењем од оца и мајке, то добија вјечни смисао и значење, вјечни и непролазни печат. То је оно чему се клањају људи кроз вјекове овдје на овом мјесту у Подластви, светињи посвећеној Пресветој Дјеви.”
      Владика је поучио сабране да само онај човјек који прими у себе квасац вјечнога, непролазнога живота, који крене за Христом васкрслим из мртвих, постаје бесмртно биће, вјечно и непролазно.
      “Црква Божја је свједок тога кроз вјекове, 2000 година она то свједочи и опстаје. И неће ни врата пакла пакла надвладати Цркву Божју зато што је она Христова и носи у себе ту снагу и силу, моћ непобједиву. Колико је демонских сила и лажних учитеља идеологија било у току 2000 година који су гонили, прогонили Цркву Божију свједочи препун календар мученика светих који су остали уписани у људском памћењу, Цркви Божијој и у Божјем памћењу, вјечно Царству небеском.”
      По одслуженој Литургији Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је након што је пререзао славски колач, честитао славу ове свете обитељу и благословио све сабране.
      Радост прослављања Пресвете Богородице, која кроз 16 вјекова чува, вида и обнавља ову светињу и народ православни, увеличао је наступ Грбаљског пјевачког друштва и милозвучно појање Вере Столић уз клавирску пратњу Лазара Марића.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...