Jump to content
  1. Драшко

    Драшко

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      И, без сумње, сваком од нас се десило да, када нас је нешто мучило или бринуло, дођемо у храм да се мало помолимо, да одстојимо пред иконама - и одједном, добили смо утеху, унутрашњи мир, благодатне силе. Све то сведочи да у храму присуствује и делује Бог, у храму - чији нас зидови ограђују - јесу Анђели и свети. Код преподобног Јустина постоје овакве речи:
         "Сваки свети храм - то је честица неба на земљи. Када си у храму, тада, пази, ти си већ на небу. Када те земља измучи својим адом, похитај у храм, уђи у њега, и ево - ушао си у рај. Ако ти људи дојаде својим злом, прибегни храму, припадни Богу, и Он ће те примити под Своју благу и свемогућу заштиту. И ако се деси да те нападну читави легиони демона, трчи у храм - стани међу свете Анђеле, јер је храм увек пун Анђела, и Анђели Божији сачуваће те од свих демона овог света. И ништа те не може повредити. Не заборављајте, браћо: ми, хришћани, силни смо Богом. Ко тада може бити силнији од нас? Нико, нико!"
      *
       
      "Ви сте вероватно приметили да чак и ако просто залазимо у храм када се тамо не врши служба, тада осећамо страхопоштовање и мир. Срцем осећамо да је храм нешто надсветско, свето. Поборавивши макар неколико минута у храму, не можемо да се не изменимо..."   https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2020/11/2.html
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности... Црква је установљена не зато да се они који не сабирају у њој деле међусобно, већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлини.

       
      Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је црвенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот; ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвајати и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. на тај начин; то мало већ је не мало него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему мало, или осетимо лењост, немој мо превиђати то мало јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а мије је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли са њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према малим гресима, да не би смо упали у велике.
      Као што тело и глава сачињавају једног човека, тако су једно Црква и Христос. Као што наше тело јесте нешто једно, и ако се састоји из много делова, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно. Иако се Црква састоји из много чланова, но ти многи су једно тело. Један Дух саставио је из нас једно тело и препородио нас Јер није једном Духу крштен један а другим други. и није само дух који нас је крстио један, него и оно ушта нас је крстио, то јест ради чега нас је крстио, јесте једно, пошто смо се ми крстили не зато да сачињавамо разна тела, него да ми тачно сачињавамо једно тело један према другоме, тојест крстили само се ради тога, да сви будемо једно тело.
      До оваплоћења Бога Логоса, вели свети Златоуст, небеско и земаљско били су одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али оваплоћењем Господа Христа Бога постави једну главу за све, за анђеле и људе, тојест даде једно врховно начело и анђелима и људима: једнима Христа по телу, а другима Бога Логоса. Као кад би неко рекао за кућу да је у њој нешто труло а нешто јако, па би обновио кућу, тј. учврстио је појачавши јој темељ: тако и овде све је подвео под једну главу. Тада је једино и могуће сједињавање, тада ће и једино бити савршен савез, када све, имајући неку неопходну свезу горе, буде подведено под Видиш ли, пита даље свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, зар је то мало? Али погледај даље: посадио Гаје с десне стране Себи. Каква реч то може изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од роба, онога који је био играчка демона, одједном је подигао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његове! Обрати пажњу куда га је подигао. Подигао га је на небеса изнад сваке створене природе, изнад сваког поглаварства и власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да би Га познали; заиста је потребно откривање. Замисли колико је растојање између човечанске и Божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанствено Божанске.
      За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе него: изнад.
      А изнад ваших Сила је Бог. и на такву висину је Он уздигао човека; од најнижег унижења на највиши степен власти, иза које не постоји неко више достојанство. Све то апостол говори о Васкрслом из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он не говори о Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу. И шта ја говорим о комарцима Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Ис. 40, 15) онда Невидљиве силе можеш сматрати као комарце. Дакле не говори о Богу Логосу, него о Ономе који је код нас. То у ствари и јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земљине преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики ли је делић капље! Међутим бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове... 0, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема потчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може предпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне потчињености, тако да веће подчињености не може бити. Зато је и апостол и рекао: под ноге Његове, и Њега даде за главу цркви над свим. Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу: јер где је глава, тамо је и тело: нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим. Шта значи: над свим? Значи, или Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или даје од свих доброчинстава, учињених нам Њиме, највеће то што је Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела, нити никог другог. Бог нас је почаствовао не смо тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште иде за Њим, држи се Њега, следују Њему. „Која је тело Његово“. Да ти, чувши реч „главу“, не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелника него Га гледао као стварну главу тела, апостол додаје: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“. Шта то значи? Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразило Божију славу. Он каже: „пуноћа“, тј. што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били један рука, други нога, трћи неки од осталих делова, онда тело Његово не би били потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. То значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када сви ми будемо чврсто сједињени и повезани.
      Видиш ли „богатство славе наследства“? Видиш ли „неизмерну величину моћи на онима који верују“? Видиш ли „наду звања“? Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него сви они. Јер као што апостол каже у Посланици Јеврејима. Бог прими природу не од Анђела, него од семена Авраамова (Јевр. 2,16). Не природу Поглаварства, ни Власти ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посуди је горе. И шта ја говорим: посади? Учини је својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове... С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојимо се да се ко не одсече од овога тела, да ко не отпадне, да се ко покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? а овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Његово, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу том, размишљај о превеликој части тој. То треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас, који смо удостојени толике части а потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука, Замисли, близу кога заседа твоја Глава? С десне стране кога се налази! Она засад изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе: а тело Њено и демони г:ие? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се и сетимо оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда ниси крст, јер гаје Он носио: подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, нако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу Његову, имај мо на уму да се у тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљива Силе, то Тело управо ми и једемо. 0, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје Тело, и све то нас не одвраћа од зла. 0, помрачења! 0, дубоког бездана! 0, неосетљивости! Заповеђено нам је: Мислите о ономе што је горе, где седи Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3,21). Међутим, једни се брину о богатству, други пропадају у страстима.
      Тумачећи богонадахнуте речи првоврховног апостола: „Какво је богатства славе тајне ове (тојест Цркве) међу незнабошцима" (Кол. 1,26), свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном узвести у достојанство Анђела, и то једноставно помоћу голих речи и саме вере без икаквог труда, стварано је то слава и богатство тајне; слично томе као кад би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који избачен издише и није више у стању да се миче, изненада учинио човеком и поставио га на царски престо. Обрати пажњу незнабошци су се клањали камењу и земљи, били заробљени, и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше тело Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше сапрестолници Божји. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало је да они сазнаду: прво да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог, треће, да ни камење, ни животиње, ни биљке, ни стихије. ни оно што је горе ни оно што је доле ни човека, ни демона, ни Анђеле, ни Арханђеле, нити икоју другу од тих Вишњих Сила природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог, да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узиће на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са Арханђелима. Човека, који је стајао тако, ниско, пошто је те све ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђела и Арханђела и Престола и Господства. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне ове!
      Христос нека буде за вас све и сва. и вредност, и род, и у свима нама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово. Црква је место Анђела, место Арханђела, царство Божије само небо. Зашто врата паклена нису одолела Цркви? Зато што Христос свагда борави с нама. Када он не би био с нама, онда Црква не би однела победу.
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,

       “Кроз уснули лик Митрополита Амфилохија на одру видјело се да нема смрти и да је сва природа усмјерена ка Васкрсењу. Митрополитов уснули лик свједочио је Васкрсење Христово и био доказ да наш заједничарење са упокојенима не престаје након њиховог одласка из овог свијета“- казао је говорећи о лику нашег духовног оца и архипастира Митрополита Амфилохија Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијрејски намјесник никшићки.
       
      Звучни запис емисије
       
      Отац Слободан се осврнуо и на лик блаженопочивчег Патријарха Павла од чијег се упокојења нарвшило једанаест година.
      “Живот у Цркви је непрестано сјећање и чување веза које се не прекидају смрћу. Патријарх Павле био је жива вјера и живо свједочанство Истине Божије, који је нашем народу био потребан као духовни поглавар. Био је велики благослов живјети у вријеме таквих личности као што су били блаженопочивши Патријарх Павле и Митрополит Амфилохије који су обиљежили наше животе. Прича о Митрополиту Амфилохију је прича о нашим животима у Цркви“- каже отац Слободан Јокић.
      Отац Слободан је подијелио са нама и свој текст који је ових дана писао о Митрополиту Амфилохију.
      На почетку емисије отац Слободан Јокић тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на двадесет трећу недјељу по празнику Педесетнице.
       
      “Треба да се сретнемо са Господом и да тај сусрет промијени наше биће“- казао је, између осталог отац Слободан Јокић.
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пијанисткиња и теолог др Ана Рашковић, након дугогодишњег истраживања у Русији и Ватикану, саставила је нотни зборник „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века”

      Којим путевима сe српска литургијска поезија у част српских светаца преселила у руску цркву, дуги низ година истраживала је др Ана Рашковић у архивама Русије и Ватикана. Службе српским светима, према њеним речима, које неспорно спадају у најзначајнија дела српске средњовековне књижевности, дубоко су узидане у темељ нашег националног идентитета и, посредством музике као свог најприроднијег пута, преносиле су се широм православне васељене.
      У сеоби српских култова у Русију, која почиње још крајем 14. века, покренут је интензиван процес културне размене између два блиска православна народа. Управо у руској средини између 16. и 19. века настају најбројнији записи песама у част српских светих. На иницијативу недавно преминулог академика Димитрија Стефановића, за којег Ана Рашковић каже да је пример правог хришћанина каквог до тада није срела, почела је истраживање које је резултирало нотним зборником „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века”.
      Ана Рашковић дипломирала је на клавирском одсеку Факултета музичке уметности у Београду у класи професорке Јокут Михајловић. Постдипломске студије клавира завршила је на Државном конзерваторијуму Глинка у Нижњем Новгороду у Русији, где је 2010. и докторирала из области музикологије на тему „Ирмоси Великог канона у српској и руској црквенопојачкој традицији”.
      Усавршавање из литургичке музикологије наставила је на Државном конзерваторијуму Римски-Корсаков у Санкт Петербургу, после чега је на Православном богословском факултету у Београду положила диференцијалне испите на Теолошком програму и редовно завршила докторске академске студије. На Катедри за литургику тренутно пише докторску дисертацију. Запослена је као професор клавира у МШ „Владимир Ђорђевић” у Београду. Најстарији нотни записи песама српским светима, до којих је дошла, нашли су се у 54 руска стихирара из 16–19. века. Укупно је пронашла 284 руске књиге у којима се помињу службе Светом Симеону Мироточивом, Светом Сави, Светом Арсенијију Првом, Светом краљу Милутину и Светом кнезу Лазару.
      ‒ Светачки култ као сложен духовни феномен представља идентитет једног народа у малом. Сеобе култова из једне у другу помесну цркву покренуте низом историјских фактора, представљају најдубље споне које најречитије сведоче о природи односа два народа у прошлости, али су и важан путоказ за будућност. Литургијски аспекат култа, који подразумева изучавање музичко-поетских православних састава у част светих, у највећем броју студија лежи у сенци хагиографске књижевности, која је убедљиво најчешћи објекат сродних истраживања. Чак и када је реч о студијама из црквене уметности, црквено појање и црквена поезија готово по правилу налазе узгредно место на периферији важних студија. Међутим, данас, у време литургијске обнове, када народ све више активно учествује у богослужењу, неопходно је да, како у науци, тако и у пракси, разумемо право место црквене поезије и музике у богослужбеном животу православне цркве ‒ наводи Ана Рашковић.
      Додаје да је велика богослужбена реформа митрополита Алексија и Кипријана, која је од последње трећине 14. века, па кроз читав 15. век Студијски устав мењала на Јерусалимски, директно створила услове за сеобу српских култова у Русију.
      ‒ Руска православна црква, која последња у низу међу православним црквама прихвата Јерусалимски устав, желећи да унифицира своје богослужење са грчким, преузима већ готове словенске преводе Јерусалимског типика и одговарајући комплекс богослужбених књига од Бугара и Срба са Балкана, пре свега са Атоса, али и из Цариграда. Носиоци богослужбене реформе били су и представници исихастичког покрета који се тада интензивно ширио читавим православним светом. С њим су се ка Русији шириле српске и бугарске редакције Јерусалимског типика и богослужбене књиге које су на руску књижевност извршиле утицај, науци познат као други јужнословенски утицај. Српске редакције новог устава у свом месецослову у руску цркву доносе и помене Светог Саве, Арсенија Првог и Светог Симеона ‒ истиче наша саговорница.
      С друге стране, култови краља Милутина и кнеза Лазара у Русију доспевају касније, у другој половини 16. века, посредством српско-руских црквених и културних веза које су биле веома интензивне у време отоманске окупације српских земаља.
      ‒ Српски монаси-молиоци за помоћ из најзначајнијих српских манастира, у првом реду из Хиландара, у време владавине три последња цара из династије Рјуриковича, који су у себи имали и српске крви, добијају велику материјалну помоћ. Према сведочанству из сачуване посланице хиландарске делегације Ивану Грозном из 1550. године, хиландарски монаси су те године донели преписе служби Светом Милутину и Светом Лазару, као и иконе ових светих. Иван Четврти, као владар који је највише допринео ширењу српских светачких култова у Московском царству, сигурно је утицао да и ови божји угодници нађу место у многобројном сабору светих заступника моћног царства, те да добијени српски преписи постану протографи руских потоњих преписа ‒ каже Ана Рашковић.
      Мирјана Сретеновић
       
      Извор: Политика
    • Од Иван Ивковић,
      Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју.
      То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666.
      Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то?
      Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима.
      Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек.
      Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ!
      Мислите о томе…
      свештеник Угрин Поповић
×
×
  • Креирај ново...