Jump to content

Ана Рашковић: Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века

Оцени ову тему


Препоручена порука

021.jpgКњига Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века. Зборник транскрипција Ане Рашковић објављена је у библиотеци Православно искуство издавача Јасен из Београда.

Нотни зборник транскрипција песама из последовања Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља први овакав зборник на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци.

Као резултат сеобе српских националних култова у Русију, који започиње још крајем XIV и почетком XV века, српска литургијска поезија у част српских светих добила је музички слој у виду руске знамене нотације већ почетком XVI века. Најпотпунији и најстарији нотни записи песама српским светима нашли су се у 54 руска стихирара из XVI–XIX века, које је ауторка пронашла, класификовала, дешифровала и анализирала током десетогодишњег научно-истраживачког рада у најзначајнијим библиотекама у Русији и Ватикану.

Драгоцени музички материјал, који је учињен доступним савременом читаоцу, представља синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности који је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. Као такве, ове песме нису само нова мелодијска верзија неких од најлепших страница српске средњовековне црквене поезије, већ су оне пре свега драгоцени споменик музичког слоја српских светачких култова у музичкој култури Православне васељене. Уколико црквенопојачку уметност посматрамо на тај начин, шире од националних оквира једне помесне Православне Цркве, увиђамо да ови руски неумски записи попуњавају историјску празнину коју су у српским земљама оставили векови туркократије на Балкану и успостављају континуитет писмених музичких извора који сведоче о појању ових текстова у различитим традицијама разних помесних Православних Цркава.

Нотни зборник Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVIXIX века у коме је Ана Рашковић оживела древне напеве десетина српских поетских текстова који су били присутни у руском богослужбеном животу и црквеној уметности читава четири столећа, отвара савременом читаоцу – музикологу, теологу, појцу, црквеном музичару, културологу, религиологу, историчару или било ком другом профилу читаоца који је заинтересован за црквено појање и култове српских светих, непознат свет старог руског знаменог једногласног пјенија. Вредним рукама руских монаха из најзначајнијих обитељи које су представљале духовно-просветитељске светионике руске државе и Цркве, а касније и старообредника који су после сузбијања култова у време Никонове реформе наставили да поштују српске свете, заувек је остављен траг о српској средњовековној поезији обученој у руско музичко рухо и њеном веома значајном месту у богослужбеном животу Руске Православне Цркве. На тај начин руски неумски записи песама српским светима, прожимајући национално и универзално, припадају свим православним народима, као што српски свети и њихова бесмртна слава одавно превазилазе границе српске државе и Цркве.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...

Култ краља Милутина и кнеза Лазара у руској цркви

Пијанисткиња и теолог др Ана Рашковић, након дугогодишњег истраживања у Русији и Ватикану, саставила је нотни зборник „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века.
 

Којим путевима сe српска литургијска поезија у част српских светаца преселила у руску цркву, дуги низ година истраживала је др Ана Рашковић у архивама Русије и Ватикана. Службе српским светима, према њеним речима, које неспорно спадају у најзначајнија дела српске средњовековне књижевности, дубоко су узидане у темељ нашег националног идентитета и, посредством музике као свог најприроднијег пута, преносиле су се широм православне васељене.

У сеоби српских култова у Русију, која почиње још крајем 14. века, покренут је интензиван процес културне размене између два блиска православна народа. Управо у руској средини између 16. и 19. века настају најбројнији записи песама у част српских светих. На иницијативу недавно преминулог академика Димитрија Стефановића, за којег Ана Рашковић каже да је пример правог хришћанина каквог до тада није срела, почела је истраживање које је резултирало нотним зборником „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века”.

Ана Рашковић дипломирала је на клавирском одсеку Факултета музичке уметности у Београду у класи професорке Јокут Михајловић. Постдипломске студије клавира завршила је на Државном конзерваторијуму Глинка у Нижњем Новгороду у Русији, где је 2010. и докторирала из области музикологије на тему „Ирмоси Великог канона у српској и руској црквенопојачкој традицији”.

Усавршавање из литургичке музикологије наставила је на Државном конзерваторијуму Римски-Корсаков у Санкт Петербургу, после чега је на Православном богословском факултету у Београду положила диференцијалне испите на Теолошком програму и редовно завршила докторске академске студије. На Катедри за литургику тренутно пише докторску дисертацију. Запослена је као професор клавира у МШ „Владимир Ђорђевић” у Београду. Најстарији нотни записи песама српским светима, до којих је дошла, нашли су се у 54 руска стихирара из 16–19. века. Укупно је пронашла 284 руске књиге у којима се помињу службе Светом Симеону Мироточивом, Светом Сави, Светом Арсенијију Првом, Светом краљу Милутину и Светом кнезу Лазару.

‒ Светачки култ као сложен духовни феномен представља идентитет једног народа у малом. Сеобе култова из једне у другу помесну цркву покренуте низом историјских фактора, представљају најдубље споне које најречитије сведоче о природи односа два народа у прошлости, али су и важан путоказ за будућност. Литургијски аспекат култа, који подразумева изучавање музичко-поетских православних састава у част светих, у највећем броју студија лежи у сенци хагиографске књижевности, која је убедљиво најчешћи објекат сродних истраживања. Чак и када је реч о студијама из црквене уметности, црквено појање и црквена поезија готово по правилу налазе узгредно место на периферији важних студија. Међутим, данас, у време литургијске обнове, када народ све више активно учествује у богослужењу, неопходно је да, како у науци, тако и у пракси, разумемо право место црквене поезије и музике у богослужбеном животу православне цркве ‒ наводи Ана Рашковић.

Додаје да је велика богослужбена реформа митрополита Алексија и Кипријана, која је од последње трећине 14. века, па кроз читав 15. век Студијски устав мењала на Јерусалимски, директно створила услове за сеобу српских култова у Русију.

‒ Руска православна црква, која последња у низу међу православним црквама прихвата Јерусалимски устав, желећи да унифицира своје богослужење са грчким, преузима већ готове словенске преводе Јерусалимског типика и одговарајући комплекс богослужбених књига од Бугара и Срба са Балкана, пре свега са Атоса, али и из Цариграда. Носиоци богослужбене реформе били су и представници исихастичког покрета који се тада интензивно ширио читавим православним светом. С њим су се ка Русији шириле српске и бугарске редакције Јерусалимског типика и богослужбене књиге које су на руску књижевност извршиле утицај, науци познат као други јужнословенски утицај. Српске редакције новог устава у свом месецослову у руску цркву доносе и помене Светог Саве, Арсенија Првог и Светог Симеона ‒ истиче наша саговорница.

С друге стране, култови краља Милутина и кнеза Лазара у Русију доспевају касније, у другој половини 16. века, посредством српско-руских црквених и културних веза које су биле веома интензивне у време отоманске окупације српских земаља.

‒ Српски монаси-молиоци за помоћ из најзначајнијих српских манастира, у првом реду из Хиландара, у време владавине три последња цара из династије Рјуриковича, који су у себи имали и српске крви, добијају велику материјалну помоћ. Према сведочанству из сачуване посланице хиландарске делегације Ивану Грозном из 1550. године, хиландарски монаси су те године донели преписе служби Светом Милутину и Светом Лазару, као и иконе ових светих. Иван Четврти, као владар који је највише допринео ширењу српских светачких култова у Московском царству, сигурно је утицао да и ови божји угодници нађу место у многобројном сабору светих заступника моћног царства, те да добијени српски преписи постану протографи руских потоњих преписа ‒ каже Ана Рашковић.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/464356/Култ-краља-Милутина-и-кнеза-Лазара-у-руској-цркви

 

677z381_Ana-Raskovic,-foto-licna--arhiva.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kako se u Rusiji slave srpski svetitelji?

 

 

Gošća Sputnjika je dr Ana Rašković koja je sakupila i na jedno mesto sabrala pesme posvećene srpskim svetiteljima koje verni narod u Rusiji peva na bogosluženjima već šest vekova.

 

 

1123612677_0:0:1400:1400_60x60_80_0_0_f7
INTERVJU ANA RAŠKOVIĆ
 
00:00 / 30:00

Ona je pijanistkinja i teolog, studirala je na državnim konzervatorijumima u Nižnjem Novgorodu i Sankt Peterburgu, a boravak u Rusiji iskoristila je kako bi prikupila obimnu arhivsku građu o pojanju Svetom Simeonu Mirotočivom, Svetitelju Savi, Svetom Arseniju, knezu Lazaru.

Pitamo je kako su pesme stigle do Rusije, kojim putevima se poezija u čast srpskih svetitelja preselila u Rusku pravoslavnu crkvu.

Govorimo i o tome zašto se ovo pojanje primilo i kako se održalo od 14. veka do danas.

Otkrivamo i po koji je deo istraživanja za knjigu o pesmama srpskim svetiteljima u Ruskoj crkvi ova mlada žena morala u arhive Vatikana.

Autor je Senka Miloš.

 

AUDIO SNIMAK NA LINKU:

RS-LAT.SPUTNIKNEWS.COM

Gošća Sputnjika je dr Ana Rašković koja je sakupila i na jedno mesto sabrala pesme posvećene srpskim svetiteljima koje verni narod u Rusiji peva na bogosluženjima već šest...

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

https://www.facebook.com/2624971967527898/photos/a.2660787647279663/4970024329689305

 

Духовна заједница Свети Алимпије Столпник вас позива на Разговоре о вери преко онлајн Зум платформе

Тема: Култ српских светитеља у Руској Православној Цркви - Ана Рашковић

Време: 26 новембар 2020 у 19:00 часова по Лондонском времену (20:00 часова у Београду).

Пијанисткиња и теолог др Ана Рашковић, аутор зборника „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века”, говориће нам о свом дугогодишњем истраживању у Русији и Ватикану и о поштовању српских светитеља у Русији и руској цркви.

Приступ слободан

Join Zoom Meeting

https://zoom.us/j/91767053149...



Meeting ID: 917 6705 3149

Passcode: 293387

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      У четвртак, 27. маја 2021. године у Великој сали Руског културног центра Руски дом, са почетком у 18 часова одржаће се промоција књиге Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века Ане Рашковић. Нотни зборник транскрипција песама из служби Светом Симеону Мироточивом, Светитељима Сави и Арсенију, Светом краљу Милутину и Светом мученику кнезу Лазару са руске неумске на савремену нотацију, представља прву антологију оваквог типа на нашим просторима и прву обимну студију на ову тему у српској науци. Као резултат сеобе најзначајнијих српских националних култова у Русију који почиње још крајем XIV века, српска литургијска поезија у част светих личности улази у руске богослужбене књиге, да би већ почетком XVI века добила музички слој у виду руске неумске нотације изнад текстова. Током једне деценије истраживачког рада у Русији и Ватикану, ауторка књиге је сакупила, класификовала, транскрибовала и објавила записе песама српским светима из 56 руских богослужбених неумских рукописа насталих претежно у руским манастирским срединама између XVI и XIX века. Ови драгоцени записи представљају најбројније, најпотпуније и најварнијантније, а безмало и најстарије неумске записе српских химнографских текстова у читавој Православној Цркви. Иако је замишљена као део ширег пројекта посвећеног изучавању српских култова у Русији, књига је оформљена као самостални нотни зборник, у коме су све песме класификоване, транскрибоване и представљене у богослужбеном поретку у упоредном неумском и савременом нотном запису. Допуњене интересантним фототипским репродукцијама и описима делова руских рукописа у којима се налазе руски преписи српске химнографије, ове транскрипције оживљавају јединствену синтезу српске литургијске поезије и руске знамене црквенопојачке уметности, која је резултат многовековних блиских духовно-културних српско-руских односа. На представљању књиге Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века Ане Рашковић говориће Мр Предраг Миодраг, професор Богословије у пензији и црквени диригент, Др Тамара Адамов Петијевић, диригент, Мр Јован Стојановић, професор црквеног појања у Карловачкој богословији, као и ауторка књиге. Излагања ће бити обогаћена пригодним музичким програмом у оквиру кога ће се чути транскрипције изабраних песама српским светима, као и визуелном презентацијом најзначајнијих неумских преписа српских химнографских текстова који су објављени у овој књизи. Др Ана Рашковић (1984) пијаниста, професор клавира, литургички музиколог и вокални извођач црквене музике. Дипломирала је и специјализирала на Катедри за клавир Факултета музичке уметности у Београду, завршила постдипломске студије клавира и докторирала музикологију на Државном конзерваторијуму М. И. Глинка у Нижњем Новгороду, усавршавала се у области музикологије-медијевистике на Државном конзерваторијуму Н. А. Римски-Корсаков у Санкт Петербургу. После положених диференцијалних испита основних студија, завршила је докторске академске студије на Православном богословском факултету у Београду, на коме тренутно ради на другој докторској тези. На овој институцији изабрана је у звање научног сарадника, а ради као професор клавира у ОМШ Владимир Ђорђевић у Београду. Написала је преко 50 научних радова и текстова о црквеном појању и учествовала на преко тридесет међународних научних конференција на Балкану и у Русији.
    • Од александар живаљев,
      МЕМОРИЈАЛНИ комплекс у помен свим српским жртвама ратова на простору Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије биће изграђен на територији општине Земун.
       
      Како је за "Новости" потврдио главни градски урбаниста Марко Стојчић, Град и Општина Земун тренутно траже локацију на којој ће бити спомен парк посвећен Србима страдалим у прогонима и крвавим сукобима на простору бивше Југославије од 1990. до 1999. године.
      Према Стојчићевим речима, биће то велики меморијални центар, где ће бити исписана имена свих погинулих и несталих и где ће се људи окупљати када буду обележаване годишњице страдања.
      - Значајније је да на једном месту имамо велики простор посвећен свим жртвама, него да правимо појединачне споменике - каже Стојчић за наш лист. - Биће то попут спомен-парка у Јајинцима, не у архитектонском, већ у симболичком смислу. Када нађемо адекватну локацију, расписаћемо конкурс како би почела реализација пројекта којим бисмо се одужили свим жртвама. Општина Земун тражи погодно место, детаље ћемо знати следеће недеље.
      Председник ГО Земун Гаврило Ковачевић открива, за "Новости", да ће овај комплекс највероватније бити у близини Батајнице, Угриноваца или Бусија, односно код оних насеља где су се настанили прогнани Срби током "Олује", "Бљеска" и других погрома деведесетих.
      - Још тражимо конкретну локацију, идеја је да то обележје не буде у центру Земуна, али да то направимо онако како приличи жртвама - истиче Гаврило Ковачевић. - Вероватно ће то бити око насеља Батајница, Бусије, као и делова где су дошли наши прогнани и преживели Срби, изградили куће и ту почели нови живот.
      МОНУМЕНТ У НЕМАЊИНОЈ УЛИЦИ
      ИСПРЕД Железничког музеја у Немањиној улици, највероватније на Видовдан, биће постављен Споменик жртвама ратова и браниоцима отаџбине 1990-1999, који је био на Савском тргу, али је одатле склоњен због реконструкције овог потеза. Како нам је рекао председник Удружења ратних војних инвалида Жељко Васиљевић, овај монумент је добио нови изглед.
      ИЗВОР: 
      МЕМОРИЈАЛ СРПСКИМ ЖРТВАМА У ЗЕМУНУ: Тражи се локација за изградњу споменичког комплекса посвећеног страдалима у ратовима деведесетих
      WWW.NOVOSTI.RS МЕМОРИЈАЛНИ комплекс у помен свим српским жртвама ратова на простору Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије биће изграђен на територији општине Земун.  
    • Од александар живаљев,
      Пре двадесет година, на Васкрс 2001, појавио се један од најнеобичнијих музичких албума не само српске, веће целе постјугословенске популарне културе. Реч је о албуму Песме изнад Истока и Запада насталом на стихове владике охридског и жичког Николаја Велимировића. Тој несвакидашњости додатно доприноси чињеница да је настао по идеји недавно упокојеног митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија. На митрополитов подстицај, садашњи владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), тада јеромонах, окупио је групу музичара која се радо одазвала позиву да учествује на овом пројекту. Посебан допринос током стварања албума дали су Горан Марић (екс Бјесови), Драго Сенић (екс qrve) и Светлана Спајић. Прве демо-снимке направио је Драго Сенић за време бомбардовања, док је албум, за чију продукцију је био задужен Иван Кљајић, сниман у студију „О” од децембра 1999. до јуна 2000. године. Издање албума је заједнички подухват Радија Светигоре и ПГП РТС.
      Према речима Драга Сенића, атмосфера је током снимања била полетна, пуна ентузијазма и многи су хтели да се прикључе том пројекту о чему сведочи и дугачак списак учесника са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније (види: Списак учесника). На албуму се нашло тринаест песама које су урађене у различитим аранжманима: рок (Горан Марић, Драго Сенић, Партибрејкерс, ДСТ, Револт и 357), експерименталним (Darkwood Dub, Горан Трајкоски), као и са мотивима из традиционалне музике (Светлана Спајић, Зора Витас), док је Јасмина Митрушић-Мина направила префињену и снажну композицију.
      Иако албум није био први који се дотицао верских тема, јер су то претходно урадили Идоли са плочом Одбрана и последњи дани (1982), овде је то учињено много непосредније. Песме изнад Истока и Запада се више ослањају на оно што су радиле групе Падот на Византија, Мизар, Апореа и Анастасија у чијем раду је први пут дошло до спајања нашег аутентичног предања са поп културом и за чију делатност је важно деловање Горана Трајкоског, који је такође узео учешће у овом пројекту.
      Објављивање албума био је својеврстан културни шок и изазвало је различите реакције. У једном осврту, неколико година касније, професор Александар С. Јанковић је приметио да „Песме изнад Истока и Запада задиру у саму суштину духовности, те је, очекивано, овај албум више био нападан због страха, него слављен због онога о чему збори и због неспорне вредности коју ће сваки слушалац морати сам да открије”.
      О времену настанка албума, његовој заоставштини и утицају на новије стваралаштво, поводом двадесете годишњице, разговарали смо са некима од главних учесника на самом пројекту.

      Осврнувши се на време изласка албума, Горан Марић каже:
      „Песме изнад Истока и Запада дочекане су са чуђењем и негодовањем на српској музичкој и културној сцени. Представници грађанске левице су га дочекали готово као клеро-националистички пројекат, а представници доброг дела клера као духовно сумњив због укрштања стихова Светог Владике Николаја са рокенролом, који код традиционалиста није уживао углед богоугодне музике. Иза свега била је искрена жеља свих учесника да пођу у сусрет изазову и покушају да својим доприносом посведоче о личном сусрету са вером. Био сам свестан, још док је рад на албуму трајао, да се налазимо на необележеном терену и да ће побудити многе контроверзе на свим странама. О томе је најбоље сведочила емисија „Културни нокаут”, ауторке Маје Узелац, посвећена овом догађају.“
      Драго Сенић је, говорећи настанку албума, рекао да Песме изнад Истока и Запада сажимају дводеценијско искуство једне рок генерације која је одрасла на новом таласу у бившој Југославији.
      „Након почетног оптимизма који је владао почетком осамдесетих, а потом меланхолије и депресије с краја осамдесетих, и затим болног крика деведесетих, та генерација је крај миленијума дочекала у својеврсном егзистенцијалном понору из којег се чинило да нема излаза. Песме изнад Истока и Запада сведоче о искуству младих људи који су имали снаге да пронађу веру у тим тешким тренуцима друштвеног и културног распада. Овај албум је тако обасјао почетак новог миленијума једном изузетно ведром визијом будућности”.
      „Неуротичност рок музике”, каже Сенић, „нашла је своје смирење у цркви, кроз текстове владике Николаја Велимировића, и то је једна од веома јасних порука овог албума. Мало ко је очекивао да ће вест о томе одјекнути тако снажно, па су на одређен начин Песме изнад Истока и Запада представљале својеврстан културни шок тог времена”.
      Светлана Спајић каже да је албум и данас популаран:
      „Сваке три до четири године погледам на јутубу и видим да се албум и даље увелико слуша. За млађе нараштаје то је сада класично дело – нове генерације прихватају га природно. Није било тако када се албум појавио, био је то велики шок. Јавност је била подељена. У истом недељнику, на пример, могли сте да прочитате одушевљен, надахнут приказ албума Небојше Грујичића, али и најжешће, мрзилачке нападе аутора чија имена нећу овом приликом помињати”.
      Присећајући се тог времена Горан Трајкоски је испричао како се укључио у пројекат:
      „Отац Јован Ћулибрк тада, а данас владика пакрачки, чак је два пута долазио до мене. Први пут да ме убеди да треба да учествујем, а други пут са снимком Светлане Спајић. Донео је касету са „сувим” Цокиним вокалом, без инструменталне пратње и након тога нисам имао куда са изговорима. Била је то задња година неформалног постојања Анастасије, јер званично група није и никад објавила распад, па ми је добро дошао тај експеримент. А имао сам отпор на почетку. Намучио сам оца Јована својом неодлучношћу. Но урадио сам због њега, у част његовој упорности. И поврх свега у Славу Христа”.

      Владика Јован о албуму
      Током прошлогодишњег разговора за емисију „Интернет литија” Радио Светигоре, Владика Јован је рекао:
      „И данас ако погледамо Песме изнад Истока и Запада оне су још увек оно што смо ми тада намерили, а то су врата, капија. Нико неће рећи за Песме изнад Истока и Запада да су оне нешто што би се звало православном музиком, али јесу моменат у коме су људи из поп културе срели Христа, и то изразили на оном језику којег су у том тренутку имали. Значи, ми не нудимо те пјесме, нити смо их тад нудили, нити данас после двадесет година их ико нуди као образац православне уметности. Али је то ухваћен у моменту, онај тренутак, када се свако од људи који су радили овај албум на свој начин срео са Христом и то изразио на онај начин који је он у том тренутку знао”.
      „То је албум чији ће значај само да расте како време пролази. Сигурно се ради о једном класику који ће бити поново вреднован”, рекао је Владика Јован у једном каснијем интервјуу за Славија инфо.
       
      Заоставштина
      Албум је временом заживео и што се више слуша може се стећи утисак као да је владика Николај писао стихове за конкретне певаче који су их отпевали када је дошло време. Неке од песама су у више наврата обрађиване док има и оних које бендови на својим наступима редовно свирају. Уз песму групе Партибрејкерс Кога ћу да хвалим, међу најпознатијим је свакако и песма Дарови светог Јована Владимира коју пева Светлана Спајић. Када се слуша ова песма, стиче се утисак као да сте је већ раније чули. О томе сведочи и анегдота коју је владика Јован испричао Светлани Спајић:
      „Један од старијих монаха, када је чуо Дарове Светог Јована Владимира, коментарисао је да он одлично зна ту песму: ’Како је не би знао! Па то се од давнина тако певало’. Лепши коментар није могао бити изречен”, сматра Светлана Спајић и каже да је песма доживљена као исконски народни напев. „Заиста је брзо заживела међу омладином, најпре у Црној Гори, а онда и шире, и много пута је обрађивана у протеклих двадесет година. И данас ове песме звуче свеже”. Без сумње, најзанимљивија је верзија коју је пре две године објавила нишка Мора.

      За сам албум Горан Трајкоски каже:
      „Идеја није била музичка, тачније мисија није била музичка, него егзистенцијална. И у том погледу веома успешна. Највећи део музичара је нашао свој смисао у томе, без обзира на различите погледе на музику”.
      Иако су се поједини учесници сусретали са хришћанским темама и пре овог албума, а и у даљем раду им се враћали, попут Партибрејкерса и 357, може се рећи да се Горан Трајкоски томе највише посветио. Он у свом стваралаштву користи библијске теме и византијско наслеђе, што је посебно дошло до изражаја на албуму Тешкиот глaс за новите химни (2017), као и у музици за позоришне представе.
      И поред тога што се не може утврдити непосредна веза, нема сумње да је албум извршио утицај на нове генерације рок музичара, попут бендова Есхатон, Сион, Деца Апокалипсе и друге. Песме са албума, иако можда људи нису тога свесни, свакако су имале одјека у литијском покрету у Црној Гори и борби за светиње а може се рећи да је на том трагу настала и песма Београдског синдиката Свиће зора.
      Сваки слушалац понаособ, уколико приступи без верских и/или жанровских предрасуда, биће у прилици да открије вредност овог албума. Уосталом, врата су пре двадесет година широм отворена и ко уђе неће се покајати, напротив.
      Списак учесника
      Учесници у пројекту јесу или су били чланови следећих група (наведени према албуму по азбучном редоследу имена групе): Горан Трајкоски (Анастасија), Иван Кљајић (Безобразно зелено), Горан Марић (Бјесови), Драгутин Јаковљевић (Галија), Борис Љешковић, Александар Гардашевић и Вељко Вучуровић (ДСТ), Дејан Вучетић, Владимир Јерић и Милорад Ристић (Darkwood Dub), Јасмина Митрушић Мина (Luna, La Strada), Бојан Вулин (Несаломиви), Светлана Спајић (Паганке, Моба, Дрина), Небојша Антонијевић Антон, Зоран Костић Цане (Партибрејкерс), Горан Милошевић (Плејбој), Горан Милошевић (Хазари), Игор Кашиковић, Горан Симић, Милан Тица, Петар Топаловић, Драган Ћурковић и Драшко Кременовић (Револт), Марко Дацић, Небојша Поткоњак Пика, Никола Хаџи-Николић, Зоран Цветковић Цвеле и Небојша Чанковић (357), Зоран Максимовић и Огњен Попић (Jazz ba), Леонид Пилиповић Лео (Џукеле, Гоблини), Драгутин Александрић и Драго Сенић (qрve), Јулиа Борош, Милош Велимир Буца, Зора Витас, Оливера Кристић, Ђорђе Петровић, Мања Ристић, Марина Стојковић и Предраг Стојковић. Фотографије је радила Горанка Матић. Уметнички директор и дизајнер био је Маринко Лугоња.
       
      Данко Страхинић
      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1298, од 15. априла 2021.
         
    • Од александар живаљев,
      Пре двадесет година, на Васкрс 2001, појавио се један од најнеобичнијих музичких албума не само српске, веће целе постјугословенске популарне културе. Реч је о албуму Песме изнад Истока и Запада насталом на стихове владике охридског и жичког Николаја Велимировића. Тој несвакидашњости додатно доприноси чињеница да је настао по идеји недавно упокојеног митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија. На митрополитов подстицај, садашњи владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), тада јеромонах, окупио је групу музичара која се радо одазвала позиву да учествује на овом пројекту. Посебан допринос током стварања албума дали су Горан Марић (екс Бјесови), Драго Сенић (екс qrve) и Светлана Спајић. Прве демо-снимке направио је Драго Сенић за време бомбардовања, док је албум, за чију продукцију је био задужен Иван Кљајић, сниман у студију „О” од децембра 1999. до јуна 2000. године. Издање албума је заједнички подухват Радија Светигоре и ПГП РТС.
      Према речима Драга Сенића, атмосфера је током снимања била полетна, пуна ентузијазма и многи су хтели да се прикључе том пројекту о чему сведочи и дугачак списак учесника са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније (види: Списак учесника). На албуму се нашло тринаест песама које су урађене у различитим аранжманима: рок (Горан Марић, Драго Сенић, Партибрејкерс, ДСТ, Револт и 357), експерименталним (Darkwood Dub, Горан Трајкоски), као и са мотивима из традиционалне музике (Светлана Спајић, Зора Витас), док је Јасмина Митрушић-Мина направила префињену и снажну композицију.
      Иако албум није био први који се дотицао верских тема, јер су то претходно урадили Идоли са плочом Одбрана и последњи дани (1982), овде је то учињено много непосредније. Песме изнад Истока и Запада се више ослањају на оно што су радиле групе Падот на Византија, Мизар, Апореа и Анастасија у чијем раду је први пут дошло до спајања нашег аутентичног предања са поп културом и за чију делатност је важно деловање Горана Трајкоског, који је такође узео учешће у овом пројекту.
      Објављивање албума био је својеврстан културни шок и изазвало је различите реакције. У једном осврту, неколико година касније, професор Александар С. Јанковић је приметио да „Песме изнад Истока и Запада задиру у саму суштину духовности, те је, очекивано, овај албум више био нападан због страха, него слављен због онога о чему збори и због неспорне вредности коју ће сваки слушалац морати сам да открије”.
      О времену настанка албума, његовој заоставштини и утицају на новије стваралаштво, поводом двадесете годишњице, разговарали смо са некима од главних учесника на самом пројекту.

      Осврнувши се на време изласка албума, Горан Марић каже:
      „Песме изнад Истока и Запада дочекане су са чуђењем и негодовањем на српској музичкој и културној сцени. Представници грађанске левице су га дочекали готово као клеро-националистички пројекат, а представници доброг дела клера као духовно сумњив због укрштања стихова Светог Владике Николаја са рокенролом, који код традиционалиста није уживао углед богоугодне музике. Иза свега била је искрена жеља свих учесника да пођу у сусрет изазову и покушају да својим доприносом посведоче о личном сусрету са вером. Био сам свестан, још док је рад на албуму трајао, да се налазимо на необележеном терену и да ће побудити многе контроверзе на свим странама. О томе је најбоље сведочила емисија „Културни нокаут”, ауторке Маје Узелац, посвећена овом догађају.“
      Драго Сенић је, говорећи настанку албума, рекао да Песме изнад Истока и Запада сажимају дводеценијско искуство једне рок генерације која је одрасла на новом таласу у бившој Југославији.
      „Након почетног оптимизма који је владао почетком осамдесетих, а потом меланхолије и депресије с краја осамдесетих, и затим болног крика деведесетих, та генерација је крај миленијума дочекала у својеврсном егзистенцијалном понору из којег се чинило да нема излаза. Песме изнад Истока и Запада сведоче о искуству младих људи који су имали снаге да пронађу веру у тим тешким тренуцима друштвеног и културног распада. Овај албум је тако обасјао почетак новог миленијума једном изузетно ведром визијом будућности”.
      „Неуротичност рок музике”, каже Сенић, „нашла је своје смирење у цркви, кроз текстове владике Николаја Велимировића, и то је једна од веома јасних порука овог албума. Мало ко је очекивао да ће вест о томе одјекнути тако снажно, па су на одређен начин Песме изнад Истока и Запада представљале својеврстан културни шок тог времена”.
      Светлана Спајић каже да је албум и данас популаран:
      „Сваке три до четири године погледам на јутубу и видим да се албум и даље увелико слуша. За млађе нараштаје то је сада класично дело – нове генерације прихватају га природно. Није било тако када се албум појавио, био је то велики шок. Јавност је била подељена. У истом недељнику, на пример, могли сте да прочитате одушевљен, надахнут приказ албума Небојше Грујичића, али и најжешће, мрзилачке нападе аутора чија имена нећу овом приликом помињати”.
      Присећајући се тог времена Горан Трајкоски је испричао како се укључио у пројекат:
      „Отац Јован Ћулибрк тада, а данас владика пакрачки, чак је два пута долазио до мене. Први пут да ме убеди да треба да учествујем, а други пут са снимком Светлане Спајић. Донео је касету са „сувим” Цокиним вокалом, без инструменталне пратње и након тога нисам имао куда са изговорима. Била је то задња година неформалног постојања Анастасије, јер званично група није и никад објавила распад, па ми је добро дошао тај експеримент. А имао сам отпор на почетку. Намучио сам оца Јована својом неодлучношћу. Но урадио сам због њега, у част његовој упорности. И поврх свега у Славу Христа”.

      Владика Јован о албуму
      Током прошлогодишњег разговора за емисију „Интернет литија” Радио Светигоре, Владика Јован је рекао:
      „И данас ако погледамо Песме изнад Истока и Запада оне су још увек оно што смо ми тада намерили, а то су врата, капија. Нико неће рећи за Песме изнад Истока и Запада да су оне нешто што би се звало православном музиком, али јесу моменат у коме су људи из поп културе срели Христа, и то изразили на оном језику којег су у том тренутку имали. Значи, ми не нудимо те пјесме, нити смо их тад нудили, нити данас после двадесет година их ико нуди као образац православне уметности. Али је то ухваћен у моменту, онај тренутак, када се свако од људи који су радили овај албум на свој начин срео са Христом и то изразио на онај начин који је он у том тренутку знао”.
      „То је албум чији ће значај само да расте како време пролази. Сигурно се ради о једном класику који ће бити поново вреднован”, рекао је Владика Јован у једном каснијем интервјуу за Славија инфо.
       
      Заоставштина
      Албум је временом заживео и што се више слуша може се стећи утисак као да је владика Николај писао стихове за конкретне певаче који су их отпевали када је дошло време. Неке од песама су у више наврата обрађиване док има и оних које бендови на својим наступима редовно свирају. Уз песму групе Партибрејкерс Кога ћу да хвалим, међу најпознатијим је свакако и песма Дарови светог Јована Владимира коју пева Светлана Спајић. Када се слуша ова песма, стиче се утисак као да сте је већ раније чули. О томе сведочи и анегдота коју је владика Јован испричао Светлани Спајић:
      „Један од старијих монаха, када је чуо Дарове Светог Јована Владимира, коментарисао је да он одлично зна ту песму: ’Како је не би знао! Па то се од давнина тако певало’. Лепши коментар није могао бити изречен”, сматра Светлана Спајић и каже да је песма доживљена као исконски народни напев. „Заиста је брзо заживела међу омладином, најпре у Црној Гори, а онда и шире, и много пута је обрађивана у протеклих двадесет година. И данас ове песме звуче свеже”. Без сумње, најзанимљивија је верзија коју је пре две године објавила нишка Мора.

      За сам албум Горан Трајкоски каже:
      „Идеја није била музичка, тачније мисија није била музичка, него егзистенцијална. И у том погледу веома успешна. Највећи део музичара је нашао свој смисао у томе, без обзира на различите погледе на музику”.
      Иако су се поједини учесници сусретали са хришћанским темама и пре овог албума, а и у даљем раду им се враћали, попут Партибрејкерса и 357, може се рећи да се Горан Трајкоски томе највише посветио. Он у свом стваралаштву користи библијске теме и византијско наслеђе, што је посебно дошло до изражаја на албуму Тешкиот глaс за новите химни (2017), као и у музици за позоришне представе.
      И поред тога што се не може утврдити непосредна веза, нема сумње да је албум извршио утицај на нове генерације рок музичара, попут бендова Есхатон, Сион, Деца Апокалипсе и друге. Песме са албума, иако можда људи нису тога свесни, свакако су имале одјека у литијском покрету у Црној Гори и борби за светиње а може се рећи да је на том трагу настала и песма Београдског синдиката Свиће зора.
      Сваки слушалац понаособ, уколико приступи без верских и/или жанровских предрасуда, биће у прилици да открије вредност овог албума. Уосталом, врата су пре двадесет година широм отворена и ко уђе неће се покајати, напротив.
      Списак учесника
      Учесници у пројекту јесу или су били чланови следећих група (наведени према албуму по азбучном редоследу имена групе): Горан Трајкоски (Анастасија), Иван Кљајић (Безобразно зелено), Горан Марић (Бјесови), Драгутин Јаковљевић (Галија), Борис Љешковић, Александар Гардашевић и Вељко Вучуровић (ДСТ), Дејан Вучетић, Владимир Јерић и Милорад Ристић (Darkwood Dub), Јасмина Митрушић Мина (Luna, La Strada), Бојан Вулин (Несаломиви), Светлана Спајић (Паганке, Моба, Дрина), Небојша Антонијевић Антон, Зоран Костић Цане (Партибрејкерс), Горан Милошевић (Плејбој), Горан Милошевић (Хазари), Игор Кашиковић, Горан Симић, Милан Тица, Петар Топаловић, Драган Ћурковић и Драшко Кременовић (Револт), Марко Дацић, Небојша Поткоњак Пика, Никола Хаџи-Николић, Зоран Цветковић Цвеле и Небојша Чанковић (357), Зоран Максимовић и Огњен Попић (Jazz ba), Леонид Пилиповић Лео (Џукеле, Гоблини), Драгутин Александрић и Драго Сенић (qрve), Јулиа Борош, Милош Велимир Буца, Зора Витас, Оливера Кристић, Ђорђе Петровић, Мања Ристић, Марина Стојковић и Предраг Стојковић. Фотографије је радила Горанка Матић. Уметнички директор и дизајнер био је Маринко Лугоња.
       
      Данко Страхинић
      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1298, од 15. априла 2021.
         
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Друго издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо светитељевој мајци, Ани Јовановић.

       
      И поред чињенице да се мало зна о детаљима из живота Ане Јовановић, њена личност није заборављена у књизи вечнога живота, особито јер се ради о побожној мајци која је родила, одгајила и на службу Богу предала, свог сина јединца, маленог по узрасту, али великог по мудрости и спремности на свецело служење Богу. Ана Јовановић је себе уписала не само у вечну књигу, већ у књигу свих срдаца која непрестано узносе молитве светом Василију Острошком, молећи његово посредништво и заступништво пред Господом.
      Светлост предивне и благословене радости огрејала је Ану на дан када је родила свога сина, 28. децембра 1610. године у Мркоњићима у Поповом Пољу. Била је то побожна, тиха, молитвена, и трудољубива мајка хришћанка, мајка која се васцелим својим бићем трудила да честити дом Јовановића не поклекне пред бројним искушењима (понајвише под искушењем сиромаштва), већ да сва искушења побеђују честитошћу, трудом и побожним животом, чинећи тако да њихов дом постане Црква у малом. Прву школу побожности малени Стојан научио је управо у топлом и љубављу испуњеном окриљу своје мајке, која га је научила молитвеном правилу и основним хришћанским врлинама. Њена мајчинска љубав и усрдна молитва за своје чедо била је толико јака да је Стојан већ у дечјем узрасту био пример честитости и побожности, не само и њиховом скромном дому, већ и целом поповопољском крају.
      И поред овог претешког животног крста, Ана је Богу благодарила на сваком новом дану, узносила је она благодарност Богу јер је имала у уму и у срцу речи апостола Павла који вели: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! Ове речи Ана је актуализовала у свом животу, јер није било животне препреке и тешкоће коју она није превазилазила, управо полажући наду на Господа.
      У другом делу наше емисије указали смо на знамење којим је показана светитељева љубав према својој мајци, али и његова љубав према свима нама, јер је тада откривен гроб Ане Јовановић, који је до тада био сакривен од људи.
      Ова емисија је била прилика да се присетимо и познатог дела под насловом: Мајке хришћанке, које је настало из пера Оливере Балабан, аутора која је у својој књизи, између осталог, писала и о мајци светога Василија Острошког.
      Ово друго издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења, закључили смо сведочанством Анђеле Чуровић и Лане Милић из Никшића, које су поводом 350-годишњице упокојења Острошког чудотворца, снимиле песму посвећену Ани Јовановић.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић


       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...