Jump to content

СРПСКА НАРОДНА РЕЛИГИЈА

Оцени ову тему


Препоручена порука

Etnolog kaže da u korenu novog razbuktavanja epidemije u Srba nije tradicija koliko "genetski kod"


U intervjuu za Telegraf.rs prof. dr Vesna Marjanović istakla je da su neke bitke sa pošastima već izvojevane i da su ih ljudi ranije dobijali po svojoj savesti; veruje da je sada izlišno okupljati se i da je potrebno setiti se predaka


Prof. dr Vesna Marjanović u razgovoru za Telegraf.rs govorila je o epidemiji korona virusa u Srbiji iz perspektive etnologa. Ocenila je da je bila greška što niko od njenih kolega nije bio angažovan pri Kriznom štabu koji je rukovodio epidemiološkom situacijom u zemlji; opomenula je da je zdravlje preče od obeležavanja slave, venčanja, rođendana, i navela da se to može nadomestiti. Kazala nam je i da se vašari uprkos zabrani okupljanja, prema njenom mišljenju održavaju pre svega zbog zarade, zatim da se  čovečanstvo već suočavalo sa bolestima, te da ih je nadživelo, kao i da su naši preci živeli u značajno nepovoljnijim vremenima, ali da se breme ovog vremena čini težim, jer je to vreme u kojem mi živimo.

- Ja sam od početka komentarisala da kad se pravi jedna ekipa koja brine o naciji, etnologija i antropologija i te kako imaju jako važnu ulogu. Etnolog i antropolog su sveobuhvatni, oni se bave čovekom, ali se bave i društvom - kazala je dodajući da u zemlji ima vrsnih stručnjaka.a

Marjanović nam je kazala i da je čovečanstvo za sobom već ostavilo kugu i špansku groznicu, te da su se ranije sami organizovali. Danas misli da je ljudima potrebna pomoć.

- Ljudi su se sami zatvarali da im "bolest ne uđe" - kaže dodajući da su zatvarali sela, zajednice i da su sami sebi podizali svest: - Očigledno je da mi u savremenom svetu moramo da pomognemo, da se prizovemo u neko arhetipsko stanje, da štitimo svoje najbliže. Tu ima mesta i antropologiji i etnologiji.


Uprkos ocenama zvaničnika da su Srbi poput Italijana i Španaca srčani, te da im je svojstveno prisno pozdravljanje pri susretu, što se kosi sa preporučenim merama socijalnog distanciranja, ocenjuje da u korenu produžene borbe sa korona virusom, te novog razbuktavanja epidemije nije tradicija koliko "genetski kod".


Neposlušnost u genima


- U vrsti ponašanja stoje inat i prkos. Stvaranje nepoverenja, svako danas, a pogotovo danas, misli da može sam da odlučuje da se usprotivi. To je negde pohranjeno u našim genima, da smo neposlušni - navela je etnolog dodjući da veliku ulogu u životu Srba igraju preci, te da je trebalo ići na tu kartu: - Činjenica je da mi i danas, bar nesvesno, komuniciramo u toj vertikali ovozemaljskoj i onostranoj, a to onostrano bi bili ne samo svetitelji, već i naši preci. Trebalo je usmeravati narod na to da su se i preci čuvali.

Kazala je i da su ti preci prošli kroz teška vremena, te da ovo ne bi bila prva godina u našoj istoriji u kojoj na primer nije obeležena slava.

Napominje da postoje dva ugla gledanja na slavu, te da je to i društveni i religijski običaj, ali da se može proslaviti u najužem krugu ljudi, u koje se ima poverenja, čije su kretnje inače poznate.


- Uvek je bilo tih vremena kada to nije moglo, u ratu, na primer. Naši preci su i te kako prolazili kroz neka strašnija vremena. Umesi se kolač, napravi žito, čak su i domaćini bili u ulozi sveštenika... primenjivalo se ono što se moglo - rekla je dodajući da ne proslaviti slavu u epidemiji korona virusa ne znači izgubiti identitet: - Mi smo prošli i gore godine, tako da ne mislim da se nešto mora odraditi.

Na pitanja o vašarima koji se kao deo tradicije nekog kraja održavaju uprkos zabranama okupljanja, odgovara ističući ekonomski motiv.

- Inat i prkos - ponavlja i navodi šta bi moglo biti u glavi pojedinca koji ga organizuje ili se pojavi za tezgom: - Ako to ne uradim, propašću.


Misli da se ne bi desio nenadomestiv propust ni kada bi se građani ove godine odrekli proslava venčanja, rođendana i matura.

- To je nova moda. Kad se ukinula proslava odlaska u vojsku onda su uveli obeležavanje 18. rođendana. Neće ništa biti tom detetu ako ove godine ne obeleži 18 godina. Ili maturu. Postoje neke druge godišnjice. Za pet ili deset godina će se okupiti isto ta generacija, koliko ih ima, pa će proslaviti i evocirati ovo što se sad dešavalo. Mislim da treba ići na to da je zaista izlišno se okupljati - kazala je etnolog Vesna Mrajanović.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 260
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

@Božena Наша народна вера је Православље. Ми смо Христов народ и то смо потврдили од Косова до Јадовна. И од Св. Јована Владимира преко Светог Саве па надаље. Све од раније што смо имали а што је Цркв

Свашта. На "светом" српском дрвету можда и расту разни плодови, али Христос свакако није један од њих.

Mi verujemo. Za nas vera nije folklor. Mi verujemo. I jasno je da ovi bogovi ne postoje. Sa obzirom da je mnogo tog slovenskog paganizma izmišljeno, počevši sa nacionalnim romantizmom 19. veka, koji s

Постоване слике

Babine ili bejbi šauer? Istraživali smo kako će u Srbiji za 100 godina izgledati proslava rođenja
Etnolog Vesna Marjanović otkrila nam je kakva je sudbina identiteta Srba i kakva je budućnost običaja kojima su nas učili odmalena

S obzirom na upliv brojnih običaja sa takozvanog Zapada, srodnih, ali drugačijih u odnosu na ovdašnju tradiciju, postavilo se pitanje da li nam predstoji njihova smena ili koegzistencija. Da li će to pokrenuti borbu za prevlast pomodaraca i tradicionalista, grada i sela, odmeravanje snaga stranih i domaćih medija.

Prema rečima etnologa Vesne Marjanović stituacija nije crno-bela, uplivi nisu nasilni, borba ne postoji, ali ni zabrana. Naše društvo nije jednodimenzionalno, naša tradicija nije samo srpska i pravoslavna, naši običaji su se već menjali, a ako neko ima želju da "preuzme" i to preuzme "tuđe", ne možemo ga sprečiti. Ona smatra i da ne treba ni pokušavati da se to zabrani, jer ugroženost tradicije i srpskog identiteta ne postoji, a možda ni potreba očuvanjem.


- Običaji žive onoliko koliko su bitni jednom narodu za to da oni prepoznaju sebe. Ako više nemaju to značenje, onda se gube - kazala je Marjanović za Telegraf.rs bez bojazni da će takav gubitak uzrokovati krizu identiteta.

Profesor etnologije u penziji Vesna Marjanović zna da se u Srbiji odnedavno proslavlja tzv. bejbi šauer (baby shower). Reč je o proslavi namenjenoj trudnici, tj. budućoj mami, još uvek sa detetom u stomaku. Obeležava se u ženskom društvu, uz zakusku i lepo raspoloženje, ali pre rođenja. To je ujedno osnovna razlika u odnosu na ovim prostorima svojstvene babine - male za 40 dana i velike, tj. prvi rođendan. I na šaueru i na babinama proslava je tematska - rođenje bebe - pokloni su namenjeni bebi, gosti i dolaze da bi videli bebu. Razlika je, kažu pristalice bejbi šauera, u tome što je druženje pre porođaja lakše za majku.

Naša sagovornica ipak primećuje sličnost, a to je suština. I ne čini joj se da je problem slaviti i jedno i drugo, ili ko šta želi.

- Dete je bitno, bitno ga je posetiti u određenom vremenskom periodu, bitno je je doneti darove - kaže Marjanović napominjući da običaji nisu okamenjeni, te da je u ovom slučaju suština ista nezavisno od forme.

Običaji se, kaže, menjaju shodno načinu života uz ocenu da u u skorije vreme bejbi šauer neće zameniti babine, ali da su prognoze za budućnost uslovljene brojnim faktorima.

- Ko zna šta će biti za 100, 150 godina. Ko zna šta će biti i da li će biti smene i sukcesije stanovništva.

Kada bi, potvrđuje ona, Srbiju naselili katolici, takva velika promena ipak bi bila moguća.

- Ja spadam u onu grupu koja misli da smo mi isto došli na ove prostore, da smo zatekli neke kulture, da je došlo do neke simbioze i da smo izgradili neki treći model na Balkanu. Tako da za 100 godina nemam projekciju da li ćemo zadržati nešto - navodi uz isticanje da na ovu temu možemo govoriti i o pomodarstvu: - Ako neko hoće da živi na visokoj nozi i da se podudara sa nekim modelom koji nije deo naše kulture, to je njegovo pravo. Postoje oni koji gledaju neku pevačicu na televiziji, pa žele da pokažu da oni to isto mogu.

Marjanović kaže da je u tom slučaju, preuzimanje običaja pitanje statusnog simbola i želja i onih koji nemaju "da se pokažu pred svetom".

Običaji dolaze sa "vrha"
Ipak uspostavljanje neke tradicije pokreće viša klasa. Jedini primer da je običaj prešao iz sela u grad baca novo svetlo na temu kojom se Srbija intenzivno bavila s kraja oktobra - Noć veštica na svetog Luku. To je, kako nam je Marjanović otkrila bio karneval. Maskirane povorke su prolazile selom u jesen i na početku proleća, pred Uskršnji post.

- To je deo seoske kulture koji je u nekom momentu ušao na dvorove, u elitu i dobio jednu drugu formu, pa se kao bumerang opet vratio u narod. Mi smo zadržali koledarske povorke: maske s rogovima, te odrpance koji su išli od kuće do kuće. Noć veštica nije pogubna. Svaka kultura je prilagođavala ono što bi se sad smatralo paganskim - kaže dodajući da je to deo prethrišćanske Evrope, koji je stigao do Amerike i onda se vratio sa marketingom i potrošačkim društvom: - To što se deca maskiraju, to je zapravo uoči dana mrtvih, a mrtvi su imali ulogu u tradicionalnoj kulturi.

Smatra i da su zapadnjački običaji u funkciji zabave, kao i da deca u Srbiji znaju za slavu. To što neki nisu znali za Svetog Luku znači da ne dolaze iz posebno verujućih porodica, jer, tvrdi, i odrasli se uz crkveni kalendar podsećaju kad je koja slava.

U prilog tome da su običaji fluidne prirode navodi primer momačkih i devojačkih večeri koje su nekada bile u funkciji pripreme pred svadbu.

- Prvobitni smisao je bio da se okupljaju zarad priprema posla, a posle je to evoluiralo u fešte. Na zapadu je već uveliko bilo da se mladi zabavljaju, a ne da sede kod kuće, da spremaju vence, da pevaju pesme, da pomognu u organizaciji slavlja - objašnjava kako smo došli do današnje verzije u kojoj se to pretvara u "poslednji provod".

Sve ove dvojbe dobro ilustruje primer korišćenja dva (srpska) pisma ćirilice i latinice - njihove ravnopravnosti, odnosno pogubnog nadmetanja.

- Mislim da nas latinica samo obogaćuje. Čak i onda kada su nam knjige samo ćirilicom pisane i ostale neprevedene na engleski, imamo problem - kaže Marjanović stavljajući tačku na svaku isključivost u cilju zaštite "domaćeg".

 

Ujedno, protivi se nametanju vrednosti putem zakona i preporučuje porodicu kao osnovni čuvar društva. Kaže da su razdvajanjem generacija unutar jedne kuće popustile stege, te da sada nema baka i deka koji bi unucima pod istim krovom rekli šta se valja, a šta ne. A ako porodica nije odgajana u duhu tradicije, onda tu društvo ne može ništa.

Kaže kako ni crkva, čija je moć mekša od slova zakona, ne uspeva da nametne kanonizovano onima koji ne žele da se povinuju. Tako i danas ima onih koji ne kuvaju žito za slavu, iako je jedan od njenih osnovnih elementa.

(Bojana Petrović)

Inspiracija_za_buduce_mame_Osmislite_i_vi_svoju_bejbi_sauer_zabavu12_841379913.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ovaj običaj se zadržao iz antičkog vremena: Da li znate zašto posle GROBLJA morate OPRATI RUKE?

Ritual koji se zadržao

 
Pogrebni običaji koje praktikujemo, preneli su se iz tradicionalnog modela kulture u savremeno srpsko društvo. Razlikuju se ne samo u različitim delovima zemlje, već i od porodice do porodice. Ipak, postoji i jedan koji se izdvaja svojom opštom prihvaćenoćšu, ali i antičkim poreklom. Reč je o ritualnom pranju ruku u povratku sa groblja

- To je još antičko nasleđe. Porodica koja izgubi nekoga za svoju sredinu postaje "nečista". Ona je "načeta" porodica koja uz pomoć rituala prvih godinu dana od smrti pokojnika, prolazi kroz proces "očišćenja" - kaže etnolog Vesna Marjanović objašnjavajući da je pranje ruku zapravo spiranje od smrti.

Ona dodaje da je groblje prostor kojim "vlada nečistoća", te da ruke peru svi, ne samo porodica čiji je član umro.

- Po povratku sa groblja bitno je ne ići istim putem, kao i to da prvo dođe muško dete koje ima i oca i majku - kaže ističući da se to čini u slavu života.


 Oproštaj od pokojnika
Prilikom spuštanja pokojnika u raku, čest je i običaj bacanja busena zemlje preko kovčega. Reč je o svojevrsnom oproštaju.

- Prvi busen je veza sa donjim svetom. Porodica ostaje kao kopča između, zato njega treba da baci neko od najbližih - kaže etnolog ističući da neki naredni grumen zemlje može baciti ko god želi da se oprosti.

Crnina
Prema njenim rečima, crnina se nosi do godinu dana. Ipak, postoje izuzeci.

- Sa nevoljama, stradanjima, osipanjem porodice, ima žena koje se opredele da doživotno nose crninu, pogotovo ako su izgubile muža, brata, decu - navodi primere odstupanja ističući da je običaj da se najbliži poruše na 12 meseci koliko je, prema verovanju, potrebno da se porodica oprosti od svog umrlog člana.

Dalja rodbina to može učiniti na 40 dana ili šest meseci. Ipak ni ovi periodi nisu slučajno odabrani. Prvi se tiče Isusovog stradanja, drugi označava vreme potrebno zemlji da se slegne.

Obilazak groba
Običaj "obilaženja" groba najčešće je redovan u prvih 40 dana od momenta smrti, u cilju izmirenja porodice preminulog s neminovnim odlaskom.

- Sada se mahom i u gradovima, prvih 40 dana na groblje izlazi svakodnevno da bi se popalile sveće. Po verovanju, one treba da izgore.

Uz tvrdnju da je svaki kraj za sebe, te da svaka porodica ima svoje mikrorituale kojih se pridržava, ističe da su negde postojale tzv. trećine, sedmine i devetine.

- Narod je sada sve to spojio ukoliko ne ide svakodnevno - kaže dodajući da ovaj izlazak na grob nema jednaku "težinu" daća koje slede.

Ujedno ističe još jednu razliku. U prvim danima po smrti, grob obilazi najuža porodica. U slučaju 40-dnevnog pomena, treba da se pojavi svako ko je prisustvovao sahrani.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Zamislite slavu bez kuma i kolača
 

26.04.2017.
Dvadeset prvi vek. Ljudi su kupili oko 150 miliona hektara na Mesecu. Ričard Branson vodi sina na letovanje u svemir. Istorija leti brzinom nepojmljivom umu.
Iste godine u Vladičinom Hanu grupa muškaraca stoji u krugu. Tiskaju se telima, rukama čvrsto drže slavski kolač proboden svećom. U sobi je svečana tišina. Odjednom složno uznose kolač visoko, tako da plamen sveće ostavi beleg na tavanici. Crna mrlja na belom plafonu čuvaće domaćina i njegove do sledeće slave.

Jedina žena koja je smela da prisustvuje muškom ritualu bila je dr Vesna Marjanović. Suprotno svim pravilima, prvi put otkad običaj postoji, dozvolili su joj to kao vođi projekta „Krsna slava“ da prenese dalje.

U vreme zasluge, večeri uoči slave, istorija stoji. Drevni rituali žive izvan vremena i sve je isto kao u pagansko doba.

Gde smo sada?

Dr Vesna Marjanović trideset i kusur godina bavi se običajima u Srba. Od toga je 21 godinu provela u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, bila je šef odeljenja za etnologiju. Tako je rođena Zemunka godinama prelazila ozbiljnu kilometražu do svog radnog mesta.

Sve dok nije postala načelnica odeljenja za proučavanje narodne kulture Etnografskog muzeja.

Ona je neizlečivi zaljubljenik u svoj poziv. Priča kako su prošle godine, negde u ovo vreme, ona i njene kolege načeli projekat „Krsna slava“, pokrenuli su ozbiljna istraživanja, obišli skoro celu Srbiju, ušli u mnoga domaćinstva i sada obrađuju zanimljive podatke. Na teren odlaze na dan slave i prate šta se dešava, bde nad domaćinama i gostima od zore do večeri.

– Običaji su živa tvorevina. Oni nastaju, nasleđuju se, menjaju ili propadaju – priča Vesna (57). – Mora da ostane traga o savremenim istraživanjima jer su ovo istraživanja iz 21. veka. Važno da shvatimo kako ljudi sebe shvataju, zašto je krsna slava preživela sva vremena, tolike vekove. Imamo jedan zbornik koji je posvećen krsnoj slavi iz 1984. godine, zatim je kolega etnolog Mile Nedeljković 90-ih objavio knjigu na istu temu i od onda, i pored svih promena, nemamo nijedno novo svedočanstvo.

Bitka za monografiju

Obilazeći Srbiju uzduž i popreko, suočila se s najrazličitijim običajima i tumačenjima. Zajedno s kolegama pošla je od juga, preko centralnog dela pravo na sever, pa dalje na severoistok i zapad. Kaže da je naše kulturno tlo bogato najrazličitijim običajima, razlikuju se obredni rituali od porodice do porodice, a kamoli od kraja do kraja.

Vesna i njen tim imaju snažnu podršku kolega iz unutrašnjosti, usmeravaju ih na ljude koji su dobri kazivači. Puno im ljudi pomaže na terenu, upućuju ih na prave porodice koje razumeju njihov deo posla. Tako se u kruševačkom kraju Vesna sudarila sa činjenicom da se kum na slavu ne zove.

– Domaćini ne zovu kuma jer na slavi ume i da se popije, pa pod dejstvom alkohola može da se zaoštri nekakva debata. Oni zapravo time čuvaju svog kuma, štite ga od eventualnih poganih reči i neprijatnih sutiacija. Kum je ipak svetinja – priča Vesna.

A možete li da zamislite krsnu slavu bez kolača? Na severu Srbije to nikoga ne čudi. Tamošnje domaćice već dugo slavski kolač ne mese, a domaćini ih tako u crkvu i ne nose.

– Bila sam gošća u jednoj svešteničkoj porodici i baš su mi oni pričali kako su se Srbi koji su krenuli sa Arsenijem Čarnojevićem put severa 1690. zarekli da neće mesiti hleb za slavu dok se ne vrate na Kosovo, na svoje ognjište. Da ne bi izdali svoju zemlju, samo su delimično slavili na tuđem tlu. Običaj se zadržao i dan-danas, kada se potpuno odvojio od prvobitne funkcije. Tamo za Božić mese kolač, veza između naroda i hleba je jaka i nije se pokidala – dok prepričava legendu ograđuje se i kaže da još nije proverila njenu verodostojnost.

Vesna i njene kolege ove godine ušle su u drugu fazu projekta koji je u početku podržalo Ministarstvo kulture. Za prvu fazu dobili su 300.000 dinara, ali ove godine stvari su se promenile. Etnografski muzej nije dobio novac za dalju realizaciju važnog poduhvata.

– Ali nećemo odustati. Kandidovali smo krsnu slavu na listu nematerijalne kulturne baštine Uneska i želimo da istrajemo u nameri da izdamo monografiju „Krsna slava“ kod Srba. Uspećemo kako znamo i umemo – kaže Vesna.
Šta se krije iza slava?

Stručnjaci objašnjavaju da je poreklo krsne slave u suštini pagansko, dok se smisao različito tumači. Neki etnolozi slavu dovode u vezu s kultom mrtvih, svrha je proslavljanje porodičnih predaka.

Po drugom tumačenju, proslava je prvobitno bila vezana za kult sunca koje se zamišljalo kao božanstvo dobra i darivalac letine. Sveća takođe potiče iz prehrišćanskog doba: ona je svojevrsna supstitucija ognja kome su se nekada prinosile krvne i beskrvne žrtve.

Zato se i danas sveća stavlja u posudu sa žitom ili na krsni hleb, na rog vola ili na posudu sa vinom, što zamenjuje prinošenje ovih žrtava domaćem božanstvu i zaštitniku.

Slavski kolač takođe upućuje na vezu sa solarnim kultom. Zapravo, svi obredni hlebovi u obliku kotura simbolišu sunce, a oni srpastog oblika mesec.


Kakvo žito! Sveci su živi

Obilazeći Srbiju, zarad svoje važne misije, Vesna se često susreće sa domaćicama koje ne spremaju žito za svoju krsnu slavu. Tako je bilo i u Kaoniku. Mese ljudi slavski kolač, pa u crkvu nose i još jedan manji hlepčić, ali za žito ni da čuju. Kažu, žito se sprema samo za mrtve, a sveci su živi!

Katarina Sretenović

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

SVA BIZARNA SUJEVERJA SRBA 

"U novu godinu ću ući bez dugova", tipično pretpraznično obećanje koje sebi dajemo jer, veruje se da tako treba. Ili ono svakodnevno: "da kucnem u drvo, da ne čuje zlo", "Ako razbijem ogledalo očekuje me sedam godina nesreće...". Premda će neki reći da su to samo "bapske priče", mnogi od nas ipak posežu za ovakvim "malim ritualima".

Etnolog i antropolog Vesna Marjanović objašnjava za "Blic" da je u prošlosti sve ono što se kosilo sa crkvenom dogmom proglašavano sujeverjem.

- U agrarno-stočarskom društvu ljudi koji nisu mogli da prelome crkvenu dogmu ili nešto racionalno da shvate tumačili su na sebi svojstven način. Većinu takvih mišljenja i ponašanja mi u etnologiji nazivamo i narodnom religijom - navodi etnolog Marjanović i nastavlja:

- Naša crkva je kroz istoriju bila prilično fleksibilna pa je neke stvari koje nije mogla da iskoreni stavljala pod svoju "kapu" i davala svoju boju tome. Tako je rađanje mladog Sunca i mladog Boga stavila pod hrišćanstvo, te je Božić postao hrišćanski praznik. Kod nas taj praznik obiluje nizom radnji, poput unošenja i paljenja badnjaka, protiv kojih crkva nema ništa protiv zbog čega su takvi rituali dobili jednu hrišćansku odnosno pravoslavnu notu.

Strah kao osnova sujeverja
Turbulencija savremenog života i prevashodno briga za naše najmilije odvelo nas je u onu dimenziju koju danas nazivamo sujeverjem, ističe etnolog Vesna Marjanović.

- U osnovi tog iracionalnog uverenja je strah da će nam se desiti nešto loše ako ne uradimo na "ovaj" ili "onaj" način, odnosno ako ne ispoštujemo pravilo koje je utvrđeno unutar mikrosredine, na prvom mestu porodice - naglašava naša sagovornica.

Sujeverje naročito dolazi do izražaja u trenucima ljudske nemoći i kriznim situacijama, kada ljudi posežu za najrazličitijim alternativama kako bi se zaštitili. Taj strah, kaže etnolog, prisutan je u svim generacijama, a danas kada smo "bombardovani" lošim vestima neretko biva zloupotrebljen.

- Kada su ljudi u nevolji, pogotovo nakon svega što smo prošli od 90-ih godina, i najsavremenije stanovništvo koje ne može ili da spasi svog najbližeg u lečenju ili da pronađe izgubljenog u ratištu, pribegava alternativi zbog čega imamo bum raznoraznih vračara i proroka sudbine koji upravo koriste ljudska nedaća kako bi zaradili novac. Čak i obrazovani ljudi kada ne mogu da izdrže, na primer, sunovrat deteta za drogom, odlaze kod vračara i vezuju kojekakve katance - naglašava Vesna Marjanović.

 

U pogrebnom ritualu, kaže, postoji najviše tih radnji koje se tiču sujeverja, a koje ckrva ne priznaje.

- Počevši od pokojnika u kući, pa sve do onoga što se radi sa hranom u zadušnim danima - to je neko verovanje našeg pretka da se sa mrtvima komunicira i putem hrane i trpeze, i to je nešto sto se teško izbacuje iz navika - ne ostavlja dilemu etnolog.

Beli luk, crven konac, različite čarape
Ljudi su najranjivi kada je reč o onima koji su nam najsvetiji - deca, te činimo sve za šta se veruje da može da ih zaštiti od zlih uticaja.

- Kada se dete rodi majke im vezuju crveni vuneni konac oko ruke, a danas postoje i razne crvene brojanice koje se nose kao amajlije za koje se veruje da će zaštiti dete od svega što bi moglo da mu naudi. Tako, recimo kad se dete negde povede oblače mu se različite čarape, takođe beli luk se stavlja u džep kao neka vrsta amajlije i to je sve bilo sasvim prirodno za ponašanje mišljenja ljudi u prošlosti - objašnjava etnolog i dodaje:

Ako baba kaže da tako treba, onda treba
- Ako baba kaže da tako treba, majka će to uraditi. Često sam na terenu čula mišljenja majki koje kažu: "Ne može da naškodi detetu, pa zašto ne bih primenila, može da bude samo pozitivno". I one zaista podsvesno veruju da na taj način utiču da će dete zaštiti od svakog zlog pogleda.

Prosipanje vode kada student krene na ispit ili oblačenje odevnih predmeta naopako jesu naši lični rituali i mikronavike koje, kako kaže Vesna Marjanović, jesu imale simboliku u daljoj prošlosti, a u savremenom dobu svele su se na trivijalne stvari da se sačuvamo.


Ranije su se sujeverja u velikoj meri razlikovala u odnosu na delove teritorije naše zemlje, ali je danas, smatra nasa sagovornica, ta razlika sve tanja jer se narodi sve više mešaju.

- U prošlosti se verovalo da pojedinca može da sačuva neko ko je potpuno suprotan, bilo religijski ili entitetski. Recimo, kada je vojnik polazio u vojsku odlazilo se kod hodže po amajliju. Toga nije bilo u centralnoj Srbiji, ali je karakteristično bilo za Sandžak i Bosnu - objašnjava etnolog.

Prolazak ispod merdevina, crna mačka, petak 13...
Baksuzni dan

Petak 13, crna mačka, prolazak ispod merdevina - sujeverja koja su kod nas uvedena jer, prema rečima Vesne Marjanović, nisu deo naše tradicije a danas predstavljaju ustaljeno ponašanje.

Za milione ljudi širom sveta petak 13. je baksuzan dan u godini i predznak loše sreće. Odlažu se poslovi, putovanja, operacije, ne izlazi se iz kreveta... i dok su etnolozi saglasni u teoriji da je reč o čistom praznoverju, psiholozi su čak osmislili dijagnozu za takav osećaj – paraskavedekatrjafobija ili strah od petka 13.


Strah od petka 13. opisan je u mnogim horor filmovima, a tradicija širenja strepnje na taj dan, ponavlja se iz godine u godinu.

Dok istoričari ne mogu da utvrde kako je došlo do stvaranja ove, sada već tradicije, mnogi veruju da potiče od čuvene "Tajne večere" i njenih 13 gostiju koji su seli za sto u petak, dan pre Hristovog raspeća. Juda, koji je bio izdajnik, bio je 13. osoba za stolom.

Nasleđena praznoverja kao opterećenje
- Sujeverja su deo korozivnog stila življenja, odnosno nemoć da se odgovori na pitanja koja nas okružuju - ocenjuje za "Blic" sociolog Ratko Božović.

- To su strahovi doneti od naših dedova i baba i naizgled prošlosti, koji su došli kao neočekivani vetar koji nas stalno opominje i uznemirava. Iracionalna uverenja imaju jednu dimenziju koja je nasleđena kao jedno, rekao bih, opterećenje ili nagon koji dolazi od arhetipskih struktura - kaže sociolog Božović i dodaje:

- Ono što nije zasnovano na temelju znanja može da proizvede poziciju koja je deo sistema konfuzija koje se javljaju u ljudskoj složenosti. To je metodološki problem. Ne možete racionalno odgovoriti na pitanja koja nas okružuju a tiču se iracionalnih uverenja.

Raste obrazovanje, opada sujeverje
Sa porastom obrazovanja sujeverje, smatra sociolog Božović, "gubi" na značaju, te tako, ubrzan način zivota savremenog čoveka implicira nedostatak bavljenja iracionalnim uverenjima.

- Mislim da je sujeverja danas manje izražena nego što je to bio slučaj u prošlosti. Poplava savremenih oblika života koji su u znaku školovanosti, znanja i naučno-tehnološkog progresa po logici stvari donose manjak zastupljenosti onoga što je bilo u prošlosti. Mreže iracionalnog su na neki način prekrivene ovim stilom koji je donela sama civilizacija, pa kao da nemamo vremena ostanemo sami pred sobom i odgonetnemo na pitanja o sujeverju - ocenjuje sociolog.

Verovanje u sudbinu predstavlja jedno od možda najrasprostranjenijih sujeverja, a sociolog Božović definiše je u odnosu na usud.

- Usud je determinacija na koju ne možemo da utičemo svojom voljom, igra u kojoj smo mi "igračke". Sudbina ne podsistem u kome smo mi oni koji mogu da utiču ili smo od značaja za ono što nam se događa. Ona je deo izbora i otpora prema silama koje nas poništavaju. Sve je to u oblandama jednog obrasca kao stereotipa koji nam zatvara horizonte. Ostaje pitanje da li smo kao subjekti učinili nešto da nam se ne dogodi to što se dogodilo - navodi Božović.

Nema sigurnih odgovora, kaže on, u pokušaju da se odgonetne na pitanja o iracionalnim uverenjima.

- Tu nema apsolutne sigurnosti. Biti siguran u ovim stvarima pogrešan je put u istraživanju. Kod egzaktnog načina mišljenja 2 i 2 su 4. Kod sujeverja to nije slučaj. Objašnjenje šta je sujeverje ostaje samo na pokušajima da se objasni - zaključuje sociolog Božović.

U moru najrazličitijih sujeverja donosimo vam ona najrasprostranjenija u našem narodu.

Kucanje u drvo - "Da nečuje zlo"
Jedno od omiljenih sujeverja kod Srba jeste kucanje u drvo. Veruje se da se to radi kada se govori o nečemu dobrom, pa se tom prilikom izgovara čuvena rečenica: "Da ne čuje zlo". Ovo počiva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću. Kada je neko dolazio da moli za nešto, ritual je zahtevao da najpre dodirne koru. Postojalo je i verovanje da oko drveća obleću duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću, a kucanje u stablo imalo je svrhu da zagluši uši duhovima, kako ne bi čuli lepe želje.

Kada crna mačka pređe put

U srednjem veku u Evropi kada je počela histerija o vešticama, ulične mačke su često negovale i hranile siromašne stare dame, koje su kasnije optuživane za veštičarenje. Tako su njihove mačje saputnice, od kojih su neke bile crne, smatrane krivim za veštičarenje. Zapravo mačka je nepravedno optužena.

Ipak, veći deo sveta smatra da vas očekuje neprijatnost ukoliko vam put pređe crna mačka. Iako se crna mačka od drugih mačaka ne razlikuje po osobinama već samo po boji, ljudi su joj vekovima pripisivali osobine zla. Neki narodi su je slavili kao svetu životinju, dok su je drugi čak i spaljivali. Iako je civilizacija značajno napredovala, i dalje postoje ljudi koji pljuju, krste se i vraćaju tri koraka unazad, kad im crna mačka pređe put. Iako ovo zaista zvuči i izgleda smešno, sujeverni ljudi su sigurni da su na ovaj način oterali "maler".

Razbijeno ogledalo donosi sedam godina nesreće
Verovanje o tome da isprekidan odraz donosi nesreću postojalo je još pre nego što je ogledalo izmišljeno: ako bi odraz u jezeru bio iskrivljen, verovalo se da to donosi lošu sreću, pošto se smatralo da se duša vidi u odrazu. To da razbijeno ogledalo donosi baš sedam godina nesreće ideja je Rimljana koji su verovali da se čovek regeneriše svakih sedam godina.

Prolazak ispod merdevina donosi lošu sreću

Položaj merdevina je u trouglu, a to je znak za život. A kada prolazimo kroz trougao, izazivamo sudbinu, uključujući i duhove koji žive ispod merdevina, a opet uključujući i zle duhove kojima se to neće svideti. Ako baš morate proći ispod merdevina, možete se zaštititi i to tako da stavite palac između kažiprsta i srednjeg prsta (mislimo na prste iste ruke) ili celim rukama i dlanovima napraviti znak kruga. Egipćani su smatrali trougao svetim, a od merdevina naslonjenih na zid stvaraju trougao i stoga nije u redu prolaziti kroz njega.

Sedenje na ćošku stolaKoliko putasu vam rekli :"ne sedi na ćošku stola, nećeš se udati"! Ma koliko mlade žene bile emancipovane, skoro svaka se posle tih upozorenja makar malo skloni u stranu. Verovanje vuče korene iz 18. veka, kada su umesto ovalnih stolova, koji simbolišu porodičnu harmoniju, u upotrebu ušli ćoškasti, a ćošak, kao trn ili bodež, viđen je kao simbol razdora.

Ne otvarajte kišobran u kući
Veruje se da činom otvaranje kišobrana u kući priziva beda u porodici. Ne samo zbog toga što se često otvarao kada je curela voda kroz krovove, nego i zato što je podsećao na baldahin, koji je nosio sveštenik kada je vernicima radio poslednje pomazanje pre smrti.

mg20327201.400-1_300.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Магија наше народне религије

ПРВЕ две књиге из изабраних дела Бојана Јовановића, „Магија српских обреда“ и „Тајна лапота“, представљене су јуче у „Службеном гласнику“, а најављен је и скори излазак из штампе трећег наслова „Српска књига мртвих“.
Већ класично дело домаће етнологије и антропологије, „Магија српских обреда“, које сада доживљава пето издање, упознаје читаоца са чудесним светом магије у српској традиционалној култури, бавећи се животним циклусом појединца кроз ритуале прелаза: рођење, свадбу и смрт.

- Књиге су везане за преиспитивање наше традиције. Однос према традицији, показало се то у времену које је за нама, и данас, може да буде двојак: имамо непримерено глорификовање наше прошлости и традиције, али упоредо са тим постоји јака тежња оспоравања традиције, њено негирање и често и мазохистички однос самопорицања традиције и културе која представља темељ колективног и личног идентитета – рекао је Јовановић и додао да је, без обзира на то да ли је позитиван или негативан, однос према традицији кључан за наше саморазумевање, за наш однос према другима и према свету.

Разматрајући српску народну религију, аутор у „Магији српских обреда“ преиспитује један аспект те религиозности. Реч је о магији која не може да се схвати без свога анимистичког концепта, односно контекста који подразумева и значај православља и хришћанства у народној традицији.

- Као давни реликт постојала је паганска традиција, али са христијанизацијом добила је ново обличје. Када имамо у виду и наш историјски контекст губитка државне самосталности и пад у турско ропство, морамо да констатујемо један поновни период враћања паганству. Управо у вековима обнове паганства долази и до паганизације хришћанства. У таквом контексту је заправо и створена српска народна религија, оно што представља најрелевантнији оквир за разматрање и обреда које сам узео као основ анализе, обреда везаних за животни циклус појединца – каже Јовановић.

Постоји тренд у нашој науци, култури и мишљењу, закључио је аутор, да се резултати игноришу, да упоредо што знамо да је та религиозност била магијско-религијска, поједини аутори измишљају богове, чак и пантеоне добијајући велики одјек у нашој култури и медијима.
„Српска књига мртвих“, како је речено, допринеће разумевању култа у нашој традицији, из којег потиче назив за културу, и биће основа да се разуме српска народна традиција на прави начин.

ПРИЧА О ЛАПОТУ
Код нас постоји уврежено мишљење међу новинарима, али и код појединих научника, истакао је Јовановић, да је лапот, обред убијања старих, био традиција српског народа:
- Показало се на основу свих анализа и материјала које сам имао у виду, да нема историјских, археолошких и етнолошких доказа о томе. Фасцинантна прича о томе како се људи једног места окупљају и како на бруталан начин лишавају живота свог остарелог члана, да би се потврдио тај обред, доводи се у везу са обичајима који постоје у разним другим традицијама, а то су обичаји остављања, жртвовања старих и еутаназија. Они се не могу поистовећивати са садржајем о ком говори прича, која је првенствено везана за етички кодекс забране убијања старих.

novosti.rs

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Слава Српске Атине ‒ Обновљење храма Светога великомученика Георгија, прослављена је служењем свете архијерејске Литургије у Саборном храму, а у Градској кући су благосиљани славски дарови.
          Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у понедељак, 3/16. новембра 2020. године, у Светогеoргијевском храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, јерођакона Јустина (Живанића), братства Саборног храма и новосадских ђакона.
      Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је казао да у наше време има страдања за Христа. Нарочито има у земљама у којима има муслиманских екстремиста, али није само међу њима. Често је њихов екстремизам изазван бруталношћу насиља према њима, у њиховим сопственим земљама, тако да то планетарно зло долази са разних страна. У таквим сукобима и трвењима, екстремним злочиначким подухватима, веома често страдају хришћани. То се дешава, с времена на време, у Египту; то се десило у Сирији; то се, у наше дане, дешава у Јерменији; то се дешавало недавно, а понекад и данас, на светој земљи Косова и Метохије, и другде где наш народ живи и, својим страдањем, сведочи веру у Христа, као што је то чинио свети Георгије. У нашем времену, од нас се тражи да сведочимо веру, наду и љубав – не тако радикално, не по цену живота, али по цену личне жртве, у сваком случају. Никада се не може бити хришћанин, и то православни хришћанин, само декларативно, на папиру или на устима, или из неких идеолошких разлога. Не! Наша вера се не намеће, она се сведочи, навео је владика Иринеј. Честитавши славу Новосађанима, Епископ бачки је пожелео да, молитвама светога Георгија, празновање градске славе идућих година буде у бољим приликама него што су оне данас. Људи су приморани, због ситуације, да носе маске, да се склањају у домове. Такве су данас прилике и не смемо да ропћемо, него да, са стрпљењем и надом, очекујемо боље дане, поручио је Преосвећени владика Иринеј. Епископ је благосиљао славске дарове, колач и кољиво.
      Литургији су присуствовали: г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, госпођа Јелена Мирковић Радомировић, председник Скупштине Новог Сада, г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе града Новог Сада, и многи други.
      Прослава Ђурђица настављена је благосиљањем славских дарова у Градској кући, уз ограничен број званица због актуелне епидемиолошке ситуације. Чин благосиљања колача и кољива извршио је Епископ мохачки, уз саслужење јерођакона Јустина, протонамесника Горана Димића и протођакона Горана Ботошког. Том приликом, владика Исихије је честитао празник свим становницима Новог Сада, а упосленицима у Градској кући пожелео је да, по узору на светог Георгија, обављају своје световне дужности. Угледајући се на великомученика Георгија да имате његову непоколебивост, одлучност и јунаштво, нагласио је Преосвећени.
      Градоначелник је казао да је Ђурђиц заједничка слава свих Новосађана. Много је снажан заштитник Новог Сада, вероватно је један од најпоштованијих светаца у хришћанству. Много је снажан и Нови Сад, такав град и мора да има великог заштитника, рекао је г. Вучевић.
      Овогодишњи кум славе Града Новог Сада је г. Синиша Јокић, који је присутне подсетио на историјат Новог Сада.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од JESSY,
      Од аутора: Инспирисано личним искуством поклоничког путовања и насталих унутрашњих промена.
      Околности су се сложиле тако да сам пре извесног времена, тада сам већ била практикујући психотерапеут, отишла на поклоничко путовање, хришћанску ескурзију по светим местима Русије.
      Никада нисам била велики верник, у цркву сам ишла веома ретко, чак ни молитву Оче наш нисам знала сву напамет, већ само првих неколико речи.
      Али у том периоду мог живота је код мене наступила криза, мучио ме је губитак смисла живота, кривица за смрт недавно преминуле вољене особе, и већи део мог живот ми је изгледао као узалуд протраћен. Уз све то, догодио ми се и лични женски неуспех, који ме је сасвим докрајчио. И самом психотерапеуту је била потребна помоћ. Ситуација, наравно, није претила самоубиством, али не мери се само тиме дубина кризе?
      А онда сам случајно на Интернету наишла на оглас да се организује обилазак светих места. Маршрута је била Покров-Муром-Дивјево. Након читања описа екскурзије осетила сам да „морам да идем“. Зашто, због чега, којим поводом – нисам могла да нађем одговоре на сва та питања, али имала сам осећај да ме непозната сила подстиче да идем. Иста та непозната сила натерала је мене, стару сову, да устанем у пет сати ујутро на дан поласка и да пођем на други крај Москве. У исто то време, рационални део мозга је хтео да експлодира питајући се „где ја идем? Зашто? Шта ћу тамо да радим?“, и – налазећи се већ у аутобусу „Шта ја овде уопште радим?“ Нарочито је ово питање засврбело мој мозак када се водич, био је то православни водич, понудио да прочитамо молитву Оче наш пре пута, и цео повелики удобан аутобус капацитета од 40 људи почео је да се моли. У крајњој мери молиле су се две жене са суседних седишта које сам јасно чула, а које су изгледале сасвим пристојно. Молитве су биле подељене свима у штампаном облику. Од детињства сам знала како да не подлегнем инстинкту гомиле и заиста сам у животу изражени не-конформиста, зато се и нисам молила, а питање „у шта сам се ја ово уплела?“ придружило се гомили других питања. А онда је водич одједном одговорио на сва питања која су ме мучила, једноставно назвао је све нас, људе који су седели у аутобусу, ходочасницима. Испоставило се да ово није само излет по светим местима, ово је ходочашће, и то хришћанско. А онда је водич додао да обично људи не иду на таква путовања тек тако, да по правилу имају неке циљ, жељу да преиспитају нешто у свом животу, да пронађу одговоре на питања која их муче. Тачно је погодио моје стање. И одлучила сам да се опустим и да се препустим вољи догађаја, и да следујем правилима тог друштва у којем сам се нашла. Молимо се, значи, молимо се. Присуствујемо служби, значи, присуствујемо служби.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, Архијерејски протопрезвитер цетињски, секретар Митрополије црногорско-приморске, бесједећи након вечерње службе у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици и помена крај одра блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи сјутрашње сахране, казао је да је Митрополит као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи.

       
      “Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота”.
      Истичући да је наш Митрополит живио наглашено аскетским животом, о. Обрен је казао да је нашег духовног оца Амфилохија испуњавала Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано.
       
      БЕСЈЕДА НА ВЕЧЕРЊОЈ СЛУЖБИ У САБОРНОМ ХРАМУ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ УОЧИ САХРАНЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА
      Подгорица, 31. октобар 2020.
       
       ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!”
      Има ли бољих ријечи којима би могли да испратимо нашега вољенога владику и архипастира? Ријечи Светог Јована Златоуста нека испрате и нашега Златоуста. Хиљаде његових бесједа га је уписало међу највеће свједоке Христове проповједи и Христовога васкрсења, које нам овако дивно описа Златоусти.
      Многе од тих проповједи је изрекао управо над самртним одром епископа, свештеника, монаха и монахиња, људи на највишим друштвеним положајима, али и оних са саме друштвене маргине. Свима једнако и свима с дубоком вјером у Васкрсење и живот вјечни. Рећи над његовим одром ријеч у име свештенства и монаштва наше Митрополије, није ми лако. Зачудиће се неко да кажем да ми није лако. Није, јер је он био истински отац, учитељ и духовни пастир свакоме од нас, али свакоме је, баш као прави родитељ, приступао на нарочити начин, стога не могу да изразим све оно што свако од нас осјећа.
      Оно, пак, што нам је свима заједничко, а што знам поуздано из готово дводеценијског свакодневног живота уз њега а са њим са свом његовом духовном дјецом, то је, без икакве сумње, да смо свакога дана били очевици његовог ватреног свједочења Христовог Еванђеља, које му је било изнад свега и прије свега.
      Често му се, наиме, погрешно приписују неки земаљски и пролазни интереси и циљеви у његовом дјеловању, али нама који смо га познавали, јасно је као дан да он није имао нити другог циља нити програма осим вјерности Богу и Божјој истини, правди и љубави.
      Онај који му је био свакодневни узор и надахнуће је био онај од чијега цетињскога ћивота и на чији празник смо га данас пренијели у овај свети храм. Свети Петар му је био учитељ живота и правило вјере. Као и Свети, наш митрополит је живио наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Њега је испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. Знам да је више од свега волио ону дивну слику када се о дјечијем сабору испред Цетињског манастира окупи више од хиљаду наших најмлађих и најдражих Господу.
      Свети Петар Други, Ловћенски Тајновидац, као пјесник и мислилац, био му је изузетно духовно близак. Посљедњих година нам је често говорио да му се Његош открива као истински и дубоки теолог, што га више чита и размишља о његовом пјесничком изразу великих тајни неба и земље.
      И други свети чије мошти почивају у Црној Гори су му нарочито били блиски срцу. Свети Арсеније, архиепископ српски, насљедник Светога оца наше Саве, Свети острошки чудотворац Василије, преподобни Стефан Пиперски и Симеон Дајбабски, момишићки и превлачки мученици, као и Свети Јован Владимир, чије мошти нису овдје, али је увијек с нама – сви су они били његови, а он је био њихов. Никад се није уморио да нас опет и изнова учи поштовању светих Божијих људи и њихових цјелебних моштију.
      Међу својим земним учитељима имао је макар три црквена свјетила чија је светост већ пројављена пред људима: преподобне Јустина Ћелијског, Пајсија Светогорца и свештенојерарха патријарха српског Павла. Први је одлучујуће усмјерио његову теолошку мисао, други је његово искуство обогатио преобилним духовним искуством Свете Горе, а блаженопочивши патријарх је утицао на обликовање његовог архијерејског лика.
      Многи нису разумјевали његово свједочење, али је то само због тога што је наш народ био тако дубоко расцрковљен и одвојен од Божије светиње, али и од својих коријена, да нису препознавали ни кад је користио светописамске и светоотачке примјере, као и познате народне легенде, па чак ни када је говорио ријечима самога Светога Петра.
      Но, било је и јесте много више оних који су препознавали да је његова једина брига Црква Божија и свеопшти народни напредак. За ово друго се није много питао, мада ће неки рећи да је често био ”глас вапијућег у пустињи”, који није дао да се Црна Гора истргне из својих духовних коријена. Што се тиче унапријеђења црквеног живота, о томе је много речено, написано и мање-више све се зна. Нови свештеници, монаси, монахиње, парохије, вјеронаука, обнова древне светосавске епископије будимљанске, подизање овога велелепног Храма, још једног сличног у Бару, незапамћена материјална обнова и изградња вјерских објеката. У његово вријеме се десила, благодарећи познатим добротворима, и највећа обнова острошке светиње
      Ријеч о њему не би била адекватна без помињања његове велике ране- свете српске земље – Косова и Метохије. Њиме је живио и може се слободно рећи да је, што рече нобеловац Андрић за Његоша, био ”трагични јунак косовске мисли”. Косовске мисли, дакако, која себе не затвара у некакве националне или идеологије крви и тла, већ косовске мисли која опредјељењем Светог великомученика кнеза Лазара за Царство небеско понавља еванђелску мисао да је ”душа претежнија од тијела”.
      Сјећамо се његових ријечи да неће отићи док се обнови Његошева капела и поново не испуни његов аманет обновом цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену и док у свом сјају не заблиста древни превлачки манастир, сједиште светосавске епископије и митрополије зетске. Знамо ми да је митрополит то говорио да би и себе и нас подстакао да се трудимо на том богоугодном задатку. Отишао је из земаљског пролазног живота не видјевши испуњење овога дјела, али, с друге стране, зар нисмо сви ми и цијели Божији народ, од митрополита подстакнути и научени, својеврсни камен-темељац како ловћенске, тако и превлачке цркве? Зато је на нама да узмемо тај подвиг и да, подсјећајући се на митрополитове ријечи да Црној Гори нема Божијег благослова, напретка и помирења без тога, обновимо ловћенску цркву и тиме се вратимо Његошевом свештеном завјештању.
      Осим што је бринуо о нашем народу у Црној Гори и на традиционалним просторима Српске Патријаршије и даље по свијету, стигавши на сваку тачку народног страдања, прије десетак година се побринуо да велики број наших људи расутих по огромним јужноамеричким пространствима добије још приљежнију пастирску бригу, која је резултирала оснивањем Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке.
      По дјелима, било би много и да је живио три живота, а његовога наука било нам је мало да смо га још оволико имали.
      Његова харизма која је привлачила хиљаде душа жедних Бога, иако је била пријемчива за све њих, никад није тражила славу за себе, него нас је увијек упућивала на Христа. На томе смо му бескрајно благодарни.
      Најважнија ствар коју нас је научио и давао нам свакодневни лични примјер: Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Он је то знао, тако је чинио и тако је нас учио. Код њега је наука била једноставна: ако желиш да нешто урадиш – запни и уради. Није прихватао велике идеје и замисли без спремности на рад и посвећеност.
      Није се задовољавао са осредњошћу у духовним стварима, али није био строг духовник, нити црквени старјешина, што сви добро знамо. Према личним слабостима других био је благ и пун разумијевања и носио их је у својим молитвама. Ниједан човјек му није био мрзак, али гријех јесте. Баш као пророци је изобличавао гријехе знајући да су одступања од Божије љубави и правде и истинске људскости.
      Његова доброчинства су многа и углавном непозната. Нећемо о њима ни сада говорити. Бог ће за то да му исплати достојну плату.
      Нека остане забиљежено и још нешто – важно и узвишено. На самом почетку његове посљедње болести, добио је великодушну понуду да се лијечи у Србији, али и још једној, вјероватно најразвијенијој европској земљи. Био је благодаран на томе, али је и једно друго у више наврата одбио са образложењем да сматра да је прилично да се лијечи управо тамо гдје се лијечи његов народ који му је повјерен као архијереју.
      Један од посљедњих почетака које је поставио, а тешко их је пребројати, био је почетак градње цркве Светога исповједника Патријарха српског Гаврила Дожића, његовог племеника и великог јерарха Српске Православне Цркве.
      Митрополит је као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота.
      На крају, наша је молитва и увјерење да ће га Господ примити у своје непролазно Царство као једног од својих вјерних слугу. Вјерујем да сви дјелите моје најдубље увјерење да нам је наш митрополит био и остаје узор вјерног служења Богу и народу.
      Одлази код Онога кога је највише волио, на чији се пресвијетли празник Рождества родио и чије је име на светом крштењу добио.
      Посљедњих година, особито у вријеме недавних великих сабрања у великој борби коју смо сви заједно водили за очување имена, достојанства и сваковрсног благостања Цркве и Божијег народа, уобичајило се да нашега блаженопочившега митрополита називамо лијепим и топлим именом – Ђед.
      Блаженог спомена, митрополите наш, Господ наш да те упокоји и да Бог да да у теби добијемо молитвеника пред Богом, као што смо те имали док си ходио са нама.
      Ђеде, нека ти је вјечан спомен!
       
      Архијерејски протопрезвитер цетињски
      и секретар Епархијског управног одбора
      Митрополије црногорско-приморске
      протојереј-ставрофор Обрен Јовановић
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Будући да су се након изборног дана и синоћ многи грађани окупљали пред храмовима, обавеза нам је да још једном подсјетимо цјелокупну црногорску јавност да Црква не организује и не позива на ова окупљања нити на литије.   Звучни запис саопштења   Најновија масовна окупљања каква су била широм Црне Горе су, нажалост, произвела и неколико инцидената, да ли због провокација оних који су изгубили власт или не, свеједно је, они су потпуно непотребни и штетни за све нас. Овакве врсте окупљања носе потенцијал насиља својственог претходној власти, од кога народ који је побједио треба да буде исцијељен, при томе не смијемо да заборавимо ни ризик који и даље постоји од ширења новог коронавируса.   Сви људи су браћа и сестре, јер смо сви синови и кћери једнога Бога, Творца свих и свега. У таквој братској и сестринској љубави треба да проводимо и ове постизборне дане, као, уосталом и све дане свога живота. Надамо се да је тај дух братске слободе и поштовања оно што је побиједило и што побјеђује.   Немојмо да заборавимо да смо сви, без обзира на идеолошко-политичку, националну или вјерску припадност браћа и као такви грађани ове земље имамо права на своје разлике. Сада као никада морамо имати на уму ријечи Светог Петра II Ловћенског Тајновидца које је у ослобођеној Црној Гори поновио краљ и господар Никола: ”Брат је мио, ма које вјере био”. Немамо, међутим, ни као Хришћани, ни као цивилизовани људи, права да другог мрзимо због тога што има ставове другачије од наших. Напротив, апостол народа Павле вели: “Носите бремена један другог, и тако ћете испунити закон Христов.” (Гал. 6, 2)   Промјена која се у Црној Гори догодила не смије да буде повод за ширење било какве нетрпељивости. Мир и народна слога су најважнији да сада дође до мирног формирања истински демократске власти, први пут послије 75 година. Ниједан интерес, нечија радост или незадовољство изборним резултатом нису разлог да се грађани на било који начин сукобљавају. Зато сматрамо да је најбоље да предстојећи дани протекну без било каквих масовних окупљања, да би се показало да је дошло до истинских промјена у Црној Гори и да би се омогућило задуженим да изврше праве људске промјене, јер неће бити лако вратити народу оно што му је одузето, исцијелити друштво од опаке корупције и саможивости и градити будућност свих на богољубљу и братољубљу.   Митрополит црногорско-приморски Амфилохије   Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије   Епископ милешевски Атанасије   Епископ захумско-херцеговачки Димитрије     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости!   Свети изданци владарске породице
      Mанастир Крушедол на Фрушкој Гори
        Прилог Радија Светигора   Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу.   У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном.   Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега.   Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела.   Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу.   Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота.   Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

×
×
  • Креирај ново...