Jump to content

Текстови/преводи Отаца Ране Цркве

Оцени ову тему


Препоручена порука

Овде на поукама.... претражио сам форум Патрологија од почетка до краја и видим недостају  текстови Отаца Ране Цркве – мислим конкретно на скениране књиге од прве до последње странице. Ово је важно зато што обично пре сваког текста има увод да би се сами текст контекст, циљ итд...лакше/боље разумели... На неким постављеним темама колико сам приметио могу се наћи окачени текстови али не у формату скениране књиге у ПДФ-у.

Тако....замолио бих ко год нађе неку комплетну књигу скенирану у ПДф формату тј.  преводе текстова Отаца Ране Цркве на било ком језику замољавам да окачи овде на овој теми линк...биће сигурно неко ко ће нешто прочитати од свега тога...

Ево текстови Апостолских Отаца на разним језицима:

Српски текст:

Дела Апостолских Ученика

https://libgen.is/book/index.php?md5=FD82F6DF8C788F0EEC8C969C4E29D956

Енглески текст:

The Apostolic Fathers: Greek Texts and English Translations, Michael W. Holmes, Baker Academic, 2007

https://libgen.is/book/index.php?md5=121CF6F3023DC55031117113DA4E8FFE

Италијански текст:

I Padri Apostolici - Antonio Quacquarelli, Collana di Testi Patristici volume 5   Città Nuova City: 1991

https://www.libgen.is/book/index.php?md5=78DEE8813654E01295796FE1CF1F5D30

Немачки текст:

Die Apostolischen Väter. Griechisch-deutsche Parallelausgabe, Andreas Lindemann, Henning Paulsen (Hg.), Mohr Siebeck, 1992

https://libgen.is/book/index.php?md5=46F9611FCFA487D9242D80DC870866F7

Француски текст:

Les pères apostoliques, Cerf 1990

https://www.libgen.is/book/index.php?md5=E2AFF54130FAA23258B4B28C9BF3A7B5

Зашто су важни текстови/списи Отаца Ране Цркве?

Зато што је то друга најважнија инстанца после Новог Завета по свим/многим Црквеним питањима...

Треба рећи и то да Нови Завет као књига (збир књига) коју ми познајемо данас била је формирана много касније него кад су те књиге (Јеванђеља, Посланице) писане појединачно.... имамо сведочанства код Јевсевија Кесаријског и Атанасија Великог у четвртом веку где они спомињу Нови Завет како ми то познајемо....

Тако да је од велике важности читати једно са другим (НЗ и Ране Оце) ако човек хоће да научи о свему ономе што нас учи Црква....тј. ако неко жели да зна шта је то Црква или било шта друго што је везано за Цркву требало би да почне са Посланицама/Јеванђељима и текстовима Отаца Ране Цркве... у свему постоји неки редослед хронолошки.... тако да је препоручљивије/боље/сигурније да неко учи из текстова из првог миленијума а не од неког ко је написао нешто у 20 или 21-ом веку-иако и ова опција није искључена али није баш 100% препоручљиво...

 

Поздрав за све људе добре воље :mahmah:

P.S Ако неко нађе неке добре студије/радове  на текстове Отаца може и то та окачи овде...

Хвала унапред

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 43
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Умријех причајући и понављајући....Оци Ране Цркве.... Оци Ране Цркве...Оци Ране Цркве....

Још један детаљ да споменем...негде сам већ о томе писао овде на поукама... у протеклих 20/30 година... доста је штампано/издавано мислим на духовну литературу... и у великом проценту по садржају у тим књигама су сентименталије, гуруизам, опичињеност чудима... и шта се догоди?

Људи који приђу Цркви (доста њих) почну читати то .... тако да неки свештенослужитељи из СПЦ и сва та литература их припреми/спреми да их у каснијим фазама Артемијевци у доста случајева само преузму код себе у свој зилотски табор и то вам је то.... шта је забрињавајуће је то да кад артемијевци избаце неки снимак на youtube за један дан имају по 15 или 20 хиљада прегледа... па ви видите....

 

По мени не треба ићи у крајност, треба бити разборит не ићи у крајност са рационализовањем а исто тако није добро ни ићи у крајност на другу страну, где људи постану опчињени сентименталијама и све се заврши на нивоу фасцинације чудима и тражења чуда....чуда су прејака храна чак и за оне који су 30 или 40 и више година у Цркви а не за почетнике... тако ја увек саветујем кад ме неко пита... кажем да прочитају прво Новозаветне посланице, Апостолске Оце па потом да чиају Јеванђеља и Охридски пролог...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 22 минута, uomo del Ve.Te. рече

Умријех причајући и понављајући....Оци Ране Цркве.... Оци Ране Цркве...Оци Ране Цркве....

Још један детаљ да споменем...негде сам већ о томе писао овде на поукама... у протеклих 20/30 година... доста је штампано/издавано мислим на духовну литературу... и у великом проценту по садржају у тим књигама су сентименталије, гуруизам, опичињеност чудима... и шта се догоди?

Људи који приђу Цркви (доста њих) почну читати то .... тако да неки свештенослужитељи из СПЦ и сва та литература их припреми/спреми да их у каснијим фазама Артемијевци у доста случајева само преузму код себе у свој зилотски табор и то вам је то.... шта је забрињавајуће је то да кад артемијевци избаце неки снимак на youtube за један дан имају по 15 или 20 хиљада прегледа... па ви видите....

 

По мени не треба ићи у крајност, треба бити разборит не ићи у крајност са рационализовањем а исто тако није добро ни ићи у крајност на другу страну, где људи постану опчињени сентименталијама и све се заврши на нивоу фасцинације чудима и тражења чуда....чуда су прејака храна чак и за оне који су 30 или 40 и више година у Цркви а не за почетнике... тако ја увек саветујем кад ме неко пита... кажем да прочитају прво Новозаветне посланице, Апостолске Оце па потом да чиају Јеванђеља и Охридски пролог...

Одлични су Свети Пајсије Светогорац и Свети Порфирије, од новијих отаца. Трезвени оци, које свако може да разуме. То треба штампати.

Софроније Сахаров је у рангу раних отаца. Божији поклон нашем нараштају. Наравно, и његов духовни отац Свети Силуан.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 минута, Вукашин рече

Трезвени оци, које свако може да разуме. То треба штампати.

У протеклих 20/30 година доста добрих ствари/књига је штампано/преведено али исто тако нажалост има један број тих духовних књига које су упитне што се тиче садржаја.... нажалост неки гледају и шта је профитабилно...било би добро да на нивоу СПЦ има неко (постављен од стране Сабора) ко би надгледао шта се преводи/издаје/штампа....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 39 минута, uomo del Ve.Te. рече

У протеклих 20/30 година доста добрих ствари/књига је штампано/преведено али исто тако нажалост има један број тих духовних књига које су упитне што се тиче садржаја.... нажалост неки гледају и шта је профитабилно...било би добро да на нивоу СПЦ има неко (постављен од стране Сабора) ко би надгледао шта се преводи/издаје/штампа....

Постоји и доста некаквих малих издавача, који штампају јефтина издања, могуће неке и без благослова надлежног епископа. Тако да има гомила тих "шта ће бити", пророчанства ова и она и сл.

Доста се штампа и чисто аскетска литература, па ту тек треба бити опрезан. Супер је ово што ради манастир Жича. Штампали су тумачења светих Антонија, Макарија, Августина и Исихија од Емилијана Симонопетријског. Кога интересује таква литература, има мост преко којег ће полако да гази.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Људи који су писаном речју бранили Хришћанство од разних оптужби/напада....

Апологете другог века – текстови:

На Library Genesis (веб-страници) можете наћи доста добрих књига... ево овај пут ћу окачити линкове текстова Хришћанских Апологета из другог века.....

Јустин Мученик и Фолософ:

Justin, Philosopher and Martyr: Apologies , Oxford University Press, 2009

https://libgen.is/book/index.php?md5=9C6076CA2866962B6846F3A7F5B0AE13

Атинагора:

Athenagoras: Legatio and De Resurrectione, Oxford University Press, 1972

https://libgen.is/book/index.php?md5=46E7760D5F130D89089D8C844A22F531

Теофил Антиохијски:

Theophilus of Antioch: Ad Autolycum, Oxford University Press, 1970

https://libgen.is/book/index.php?md5=84738709DF1EF077E7EC8FA8E1142ECC

Татиан:

Tatian: Oratio ad Graecos and Fragments, Oxford University Press, 1982

https://libgen.is/book/index.php?md5=5F038992CCD15ED3695BDFBDD2F75DF5

Мелито Сардикијски/Сардички

Melito of Sardis: On Pascha and fragments, Oxford University Press, 1979

https://libgen.is/book/index.php?md5=D5C9B1837D4DED0DDBDCBDE1C8C4EEF4

 

Ево и неколико изуетно добрих студија на Апологете другог века:

Les Apologistes grecs du IIe siècle by Bernard Pouderon, Cerf 2012

https://libgen.is/book/index.php?md5=7B110E98A18A6BC95232F124FB4307F7

Les Apologistes chrétiens et la culture grecque by Bernard Pouderon, Beauchesne, 1998

https://libgen.is/book/index.php?md5=94553BBFD747F7EB4EDBA05BB6DD9EF1

Greek Apologists of the Second Century by Robert M. Grant, The Westminster Press, 1988

https://libgen.is/book/index.php?md5=CF73B25AA66E9AD64D0E5B66A0DFEFD5

In Defence of Christianity: Early Christian Apologists, Jakob Engberg, Anders-Christian Jacobsen, Jörg Ulrich (eds.), Peter Lang, 2014

https://libgen.is/book/index.php?md5=30A58BDD422CBDDD46835CD51DD80FE8

Defending Christ: The Latin Apologists before Augustine by Nicholas L. Thomas, Brepols Publishers, 2011

https://libgen.is/book/index.php?md5=C175247ABF3CC203BE9A3FB0EBEFAF6F

L'apologétique chrétienne gréco-latine à l'époque prénicénienne : Vandoeuvres-Genève, 13-17 septembre 2004

https://libgen.is/book/index.php?md5=0FFB334BF86B60E78351E876D20325BC

Apologie im frühen Christentum. Die Kontroverse um den christlichen Wahrheitsanspruch in den ersten Jahrhunderten by Michael Fiedrowicz, 2000

https://libgen.is/book/index.php?md5=F431F30D9FC36A55C77122318133C74D

 

 

Зашто су Апологете другог века/ зашто су ови људи важни?

 

Зато што нису били пасивни већ су срчано и на један мудар начин бранили Хришћанство кад су уследили физичка гоњење као и интелектуални напади/прогони од стране елите тадашњег света....

Поред многих ствари које бих могао, само да напишем два интересантна детаља:

Многи од Апологета су били преобраћеници у Хришћанство и потом су бранили позиције Хришћана.... нешто слично као и данас на Западу имате  да конвертити (метро Kallistos Ware, John McGuckin, Andrew Louth...) проповедају и бране Православне позиције.... док наши рођени православци ладе кокошији производ у ладовини и певају: Содухи Праведни, паки паки и Свјати Мученици... те профитабилне песмице....

А дрига ствар јесте коју ћу споменути јесте методологија/ мудри/разборити приступ Апологета начин на који су бранили позиције Хришћана...а што би ми данас могли да преузмемо/научимо од њих и то би могло и те како да послужи за мисију Цркве у ово наше време...

Апологете другог као изузетно образовани људи свог времена били су формирани/образовани по античком образовном систему/моделу и из тога су узели оно што су сматрали да им може послужити у одбрани Црквене позиције а то су: образце писања које је користила тадашња елита као и античку методологију ...ти људи (Апологете) су настојали да њивови списи имају како рационалне елементе тако и елементе вере као нешто што једно друго удопуњује... АЛИ  нису толико потезали за аргументима Светог писма и вере јер су знали да то није пуно/толико релевантно за многобожачку елиту... већ су више били усмерени да њихови списи имају једну већу дозу неке рационалне потврде у реторичком изношењу аргумената и брањењу Хришћанске позиције... као на пример зашто је логичнија Хришћанска позиција да може постојати само једно Врховно биће/принцип а не више њих.... тако да су Апологете за многе тврдње чак налазили потпору и у грчкој фолософији/списима....

.... Апологете скоро да и не спомињу или у назнакама спомињу: Оваплоћење као и то да је Христос основао Хришћанство, исто тако Христос се ретко спомиње као историјска личност.....већ Апологете говоре Христу/Сину Божијем као о Логосу а што је карактеристично за Јованово Јеванђеље и посланице, а све ово је било пријемчиво/приступално људима тог времена......дакле Хришћансе апологете као мудри људи знали су како да приступе неверујућим како обичним а тако и многобожачкој образованој елити.....

А шта се данас код нас дешава? Какав приступ/петодологију користе неки људи?

Ево да узмемо пример зилота или тих из СПЦ који су помало зилотски настројени... ови људи дођу тако, нађу се у друштву људи и одмах моментално их почну бомбрадовати о посту, молитви, чудима, овај духовник, онај, пророчаснтва о смаку света, да ли пише на садржају неког купљеног продукта/кесици да има уља кад је пост... итд... и ти људи кад чују све ово тј. ти који су ко зна кад подлесњи пут били у Цркви кад виде овакве моментало почну бежати....

....ти који су помало зилотски настројени уместо да седну са људима да попију, пиво, чашу ракије, кафе, сока...и да причају са ти људима о нечем десетом да виде шта је то о чему ти људи причају и да се тако укључи у разговор.... па да евентуално ако га неко нешто пита у вези Цркве да каже или ако процени/ одмерено да треба нешто рећи везано за Цркву да онда кажу... ови зилоти рафално крену на те који не верују....

...једноставно речено не треба бити досадан људима...треба наћи пирступ/метод како на који начин прићи људима и рећи то што човек има да каже.... баш као што су то радили мудри људи тј. Хришћанске Апологете....

Даље нажалост имао и још једну појаву у неким нашим манстирима где се у току Литургије проповеда по 20/30 и више минута (проповед не би требала бити дужа од 5-7 минута) па опет кад се дели нафора иде говоранција/обраћање, па онда у сали где је послужење иде још једна рунда проповеди од 30 до 40 минута где људи не могу на миру да се послуже са кафом, чајем соком и ако се шта постави да људи презалогаје.... а тек ти акатисти што се служе: тј. иде литругије... послужење у сали које траје 5 минута па потом иде акатист... а све ово времем од почетка Литургије па док не прекораче праг манастирски проповедање/говоранција иде рафално кад се год укаже прилика, људима се чак не да ни дах да узму.... тако на крају кад ти људи изађу из манастира/манстирске порте изгледају као да су били у рингу са  Тајсоном... неки дођу и не долазе више...

... по мени не треба бути досадан /напоран људима...треба имати једно господско опхођење/поштовање према свима... Е управо Хришћанске апологете другог века то све су имали то, били су права Господа како у интелектуално тако и духовном смисилу...

Човек кад узме читати те апологетске текстове који су написани пре толико векова види толико   интересантних детаља... и заиста може много да научи...па само човек за почетак  да прочита барем  апологије Св. Јустина Мученика и Философа колико може научити...

Поздраф за све људе добре воље :mahmah:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Evo, isto jedna studija Patristicke filozofije od Claudio Moreschini :

https://pouke.org/forum/index.php?/files/file/1143-claudio-moreschini-povijest-patristicke-filozofije/

I, ovde ovo - Studija o poznatom sporu Origena koji je branio veru protiv filosofa Celsa :

https://pouke.org/forum/index.php?/files/file/929-celso-origen/

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 58 минута, Bokisd рече

Evo, isto jedna studija Patristicke filozofije

Хвала пуно за остављене линкове...

Како решити ситуацију коју имамо у СПЦ?....(ја одговора/решења немам) а то је како да се све у СПЦ постави на један виши интелектуални и духовни ниво... а ето ваљда по узору на пример на Кападокијце и многе друге Оце ране Цркве који су били људи највећег интелектуалног и духовног калибра једном речју Гопода, права господа људи...разборити реални људи...

...а сад  у СПЦ питање је...како да се исчупамо из сујеверног/примитивног Хришћанства ...има доста људи у нашој Цркви који виде/разумеју: Гопопода Неба и Земље као духа из аладинове лампе који испуњава жеље...и Свештенство као неке чаробњаке са штапићем  који тамо прочитају неку молитву и хокус покус, абракадабра и решен проблем... а Црква..Св. Тајне, иконе, бројанице итд. виде се као неке амајлије....наравно има и људи у Цркви који не спадају у ову категорију...

На пример у Србији, Р. Српској, Црној Гори кад се гледа тај да кажем секуларни простор: већина новина и садржај, па теме о којијма се разговара на радио станицама, интернет порталима, па и доста ТВ. станица све то о чему се прича у доста случајева нема неки виши културно/интелектуалном/уметнички ниво чак и кад се разговара о озбиљним стварима.... ваљда  рекао бих нешто овако имамо можда слично и у Цркви...

Толико људи има у другим областима који су изузетно образовани... и имао сам ситауцију где ми је постављено питање зашто Црква нема образованије људе....

Кажем опет питање је како да се све у СПЦ постави на један виши интелектуални и духовни ниво?  На пример Кападокијци су били права ромејска господа, ГПОСПОДА ЉИДИ,  са највећим образовањем у времену у коме су живели, а исто тако о њиховој светости нема потребе да пишем/причам...

Сви се куну у Кападокијце, Св. Јована Златоустог и друге Оце Ране Цркве али кад треба нешто да се прочита онда је то "грдни поса"..... исто тако кад неко као на пример што сам ја и о. Зоран и кад причамо/пишемо о Оцима ране Цркве и њиховим списима...људи нас гледају кo' неке лудаке...

И ето шта сад ту чоек' да каже на све то....

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pa, sta znam, vreme je tesko, spoljasnji materijalizam bukvalno 'ubija' duh i veru i tesko je pronaci u crkvi ljude revnosne za veru, ..... da ne pricamo o ljudima koji zive za veru i crkvu,.... i, onda kada nemamo kvantitet tesko moze da bude i nekog kvaliteta.

Ali, mislim da Bog kroz razne ljude u crkvi daje ipak koliko toliko da osetimo nesto i od vere koju su imali Kapadokijci i drugi slicni duhom. Ali, mislim da ih treba traziti i pronaci (ko lupom ... :stadaradim:), .... uh, mozda je za nas danasnje hriscane kakvi smo danas i to neki podvig i teskoca, da pokusamo da pronadjemo takve ljude i pisanija.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, uomo del Ve.Te. рече

Хвала пуно за остављене линкове...

Како решити ситуацију коју имамо у СПЦ?....(ја одговора/решења немам) а то је како да се све у СПЦ постави на један виши интелектуални и духовни ниво... а ето ваљда по узору на пример на Кападокијце и многе друге Оце ране Цркве који су били људи највећег интелектуалног и духовног калибра једном речју Гопода, права господа људи...разборити реални људи...

...а сад  у СПЦ питање је...како да се исчупамо из сујеверног/примитивног Хришћанства ...има доста људи у нашој Цркви који виде/разумеју: Гопопода Неба и Земље као духа из аладинове лампе који испуњава жеље...и Свештенство као неке чаробњаке са штапићем  који тамо прочитају неку молитву и хокус покус, абракадабра и решен проблем... а Црква..Св. Тајне, иконе, бројанице итд. виде се као неке амајлије....наравно има и људи у Цркви који не спадају у ову категорију...

На пример у Србији, Р. Српској, Црној Гори кад се гледа тај да кажем секуларни простор: већина новина и садржај, па теме о којијма се разговара на радио станицама, интернет порталима, па и доста ТВ. станица све то о чему се прича у доста случајева нема неки виши културно/интелектуалном/уметнички ниво чак и кад се разговара о озбиљним стварима.... ваљда  рекао бих нешто овако имамо можда слично и у Цркви...

Толико људи има у другим областима који су изузетно образовани... и имао сам ситауцију где ми је постављено питање зашто Црква нема образованије људе....

Кажем опет питање је како да се све у СПЦ постави на један виши интелектуални и духовни ниво?  На пример Кападокијци су били права ромејска господа, ГПОСПОДА ЉИДИ,  са највећим образовањем у времену у коме су живели, а исто тако о њиховој светости нема потребе да пишем/причам...

Сви се куну у Кападокијце, Св. Јована Златоустог и друге Оце Ране Цркве али кад треба нешто да се прочита онда је то "грдни поса"..... исто тако кад неко као на пример што сам ја и о. Зоран и кад причамо/пишемо о Оцима ране Цркве и њиховим списима...људи нас гледају кo' неке лудаке...

И ето шта сад ту чоек' да каже на све то....

 

Код у Цркви има свега али је далеко од овакве ситуације какву ви износите. Нисам сигуран на ваш статус у Цркви али звучите удаљени од народа да ме кажем издигнути са земље. Људи генерално или верују и труде се или уопште не верују а то што славе крсне славе и формално приступају појединим Светим Тајнама не значи да су људи сујеверни. Ја искрен да будем већи проблем видим у црквеном клиру, тотално одвојеном од духа нарада и усуђујем се да кажем да је литургијска обнова, уведена у СПЦ на овакав начин, допринела стању у којем смо. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Насљеђе отаца наших
       
      Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, пјесника, организатора црквеног живота, талентованих проповједника и аутентичних и непоновљивих личности, неминовно је да се из бола и осјећаја празнине некако постави питање њиховог духовног наслијеђа. Како то већ обично бива, емотивне реакције углавном дају емотивне, слабо артикулисане одговоре, а како је човјек биће склоно да у лицу другога види одраз себе – својих потреба, стремљења, понекад и својих особина или бар жељених и умишљених особина – тако се и на питање о трајном духовном наслијеђу великана српске црквене културе попут патијарха Павла, митрополита Амфилохија и владике Атанасија дају различити одговори, готово увијек позитивни, али врло разнолики (а понекад и противрјечни). Та свеопшта емпатија, стопљеност са ликовима великих Отаца говори много тога о нама данас: говори засигурно о томе да су нам потребни примјери врлине, чојства и монаштва, да у тмнини и даље имамо бар потребу за свјетлом. Говори о духовној глади. Такође, гледање очи у очи са овим великанима није пријатно ни за кога од нас, ако можемо бити искрени. Осјећамо да су они већи од нас. Помало је чудновата и та позиција монашке јавне личности – позција која још од великих Кападокијава ствара помало недоречен и амбивалентан утисак маса да су велики Оци у правом смислу лични духовници свакога од нас. Ту већ долазимо до једног не баш сасвим малог проблема: преклапају се, али и замагљују план духовничке бриге Отаца за своја „права“ духовна чеда, људе који су заиста имали привилегују да се код њих исповједају и да дијеле живот са њима са планом јавног црквеног дјелатника, човјека који као епископ, професор, културни радник формира један према неупоредиво више људи од оних којима јесте „духовник“. Тако долазимо до својеврсног сувишка у идентификацији, сувишка који је неопходан: нама је потребно да велике јавне личности буду дио нашег живота јер осјећамо да они свјеодоче Христа, да нам дају перпскетиву смисла у свијету у коме толико тога обесмишљава наш живот. Тако ми, макар их не познавали или врло слабо познавали, имамо осјећај да су ти велики и аутентични људи – већи од живота, већи од било чега и било кога другог у нашем животу.
      Међутим, интимна идентификација у којој се појављује наглашена интимна везаност – она преко граница личног познавања – има и своје проблеме. Онај тренутно најизраженији јесте проблем симболичког наслијеђа великих Отаца. Управо наш утисак да смо их познавали „даје нам за право“ да говоримо у њихово име послије њих, без обзира колико смо их познавали, па чак и колико смо их читали, пратили, колико смо свог живота дали њима за вријеме њиховог живота. Зато ће се врло често десити да неколико наших Срба сасвим запјени у својој оцјени карактера и улоге појединих од наших савремених Отаца иако је све што су од њих видјели и чули – понеки снимак неке бесједе, можда неки интервју на телевизији, евентуално неки чланак, а тек понекад и нека прочитана књига. Сувишак интимизације насупрот реалном животу. Како смо дошли до тога?
       
      Људски аспект Отаца
       
      Оно што је нагло популаризовање Православља осамдесетих и деведесетих година пропустило да учини јесте дубља катихетизација људи који су се одједном појавили у црквама. А један од важнијих проблема недовољно изражене катихетизације јесте проблем неофитског шока – проблем сучељвања са несавршеношћу хришћана у Цркви насупрот идеала свесавршених хришћана, нарочито свештеника, особито великих Отаца. Наравно, када отекне неко вријеме живота у Цркви, новоуцрковљени хришћанин се суочава и са потешкоћама у односима са својим савременицима, али се суочава и са збуњујућим аспектима црквене историје. Иако постоје и донекле синхронизоване верзије црквеноисторијских штива у којима је суочавање вјерних са непријатностима у поглављима црквене историје и међуотачких односа побрисано, ублажено, замагљено, свако ко помније чита изврсна предавања В. В. Болотова или се одлучи да самостално чита светоотачке списе и списе о светим Оцима, немниновно ће се суочити са феноменом међуотачког конфликта. Спор око крштења јеретика још у III вијеку, спор „двојице Дионисија“ (епископа римског и александријског), врло замршена схема међуцрквених и међуличних односа у златном IV вијеку, однос великих отаца који су у Руској Цркви у XVI вијеку предводили „стјажатеље“ и „нестјажатеље“ – црквена историја је препуна „саблажњујућих“ примјера основне истине: велики Оци нису само свесавршене људске личности идиличних међусобних односа, лишених дубоких неразумијевања па и конфликата. Дубље познавање отачких списа и црквене прошлости нам, опет даје и лијек за неофитски шок. Питање како то да и код највећих Отаца налазимо тамне стране постављено је још одавно. Већ је свети Василије Велики, говорећи о светом Дионисију Великом примјерно установио критички однос према наслијеђу ранијих Оатаца: „о Дионисију имамо овакво мишљење: не дивимо му се сасвим,а за неке ствари га сасвим одбацујемо“ (Писмо 9 Максиму Философу). Потоњи оци ће и те како проширивати критички приступ појединим аспектима отачких личности или учења. Ава Варсануфије и Јован помно анализирају разлоге зашто код св. Григорија Ниског постоје и слојеви учења инспирисани хеленском философијом и оригенистичком духовном климом. Св. Фотије Велики такође наставља са философијом трезвеног приступа ранијим Оцима:
       
      „Колико је пак тешких околности присиљавало многе оце да кажу нешто или погрешно или ради икономије – у другом случају због револта неверујућих, а у првом због незнања, јер је људски грешити. А ако су рекли нешто погрешно или су, из нама неког сада непознатог разлога, скренули са правог пута, нико им није постављао било какво питање нити их је позвао да науче истину, него их, као да то нису рекли, ништа мање не назовамо Оцима, али нећемо следити речи у којима су скренули с пута.“ (нав.према С. Пападопулос, Патрологија 1, 36)
       
                  Све ово је било познато и нашим великим Оцима. И ни они сами нису жељели статус непогрешивих и неупитних идеолога и комесара – управо супротно: опомињали су нас да не идемо за идеолозима и готовим рјешењима. Како то да су онда они сами данас предмет (да: баш предмет, објекат, не субјекат, лице, биће) идеологизованих одушевљења или (понекад и даље и) негација? Да ли је по сриједи само неспособност маса да, макар им светитељ и говорио „не обожавајте мене већ слиједите мој пут“ – ипак радије обожавају светитеља него слушају његгове ријечи?
       
      Репрезентативно дивљење насупрот позиву на живљење
       
      За већину данашњих Срба велики Оци су велики да свако од нас то не би морао бити. Не вјерујете ми? Хајде да погледамо ефекте, рецимо, непрекидне проповједи патриајрха Павла: иако је његова сахрана показала духовну жеђ практично цјелокупног српског друштва у Србији, Српској и бившој Југославији, српско друштво тешко да је усвојило његов врједносни систем: данас нисмо ни скромнији, ни мање склони комбинацији промискуитета и абортивног самозатирања него што смо то били прије данас антологијских сцена испраћаја патријарха Павла. Или,  узмимо на примјер, један тренутно актуелан примјер – разјрешење оца Гојка Перовића са мјеста ректора Српске православне богословије Св. Петра Цетињског ових дана изазива лавину коментара. Отац Гојко Перовић, осим што је талентован бесједник, отац је петорице синова. Да ли ће бар дио оних који се самоидентификују са о. Гојком пожељети да прекине данас општеобавезујући манир бескрајног „забављања“ и одлагања ступања у брак, како би више личило на човјека кога нарочито цијене? Или, да ли ће неко кренути да се школује у неку од богословија или богословских факултета да би и сами били скормни патријарх или талентовани проповједник? Шансе за тако нешто су на нивоу статистичке грешке – упис у богословске школе СПЦ генерално гледано никада није био на нижем нивоу (што јесте тема за себе али нам понешто говори и о потреби младих људи да (не) буду попут оних којима се, рекло би се, диве).
      Ријеч је свакако о томе да су ликови људи којима се у Цркви дивимо углавном у очима маса контрастовани неким аспектом стварности којима смо незадовољни. Материјална обезбјеђеност клира у транзиционом друштву и посједовање статусних симбола попут лимузина нашла је свој одушак у популарности анегдоте о патријарху Павлу и владичанским лимузинама. Али ту стоји ствар. Патријарх Павле није симбол скромности као такве – јер ни промил људи који препричавају ту анегдоту не би крпио своју обућу – већ симбол протестне скромности. Слично ствар стоји и са дивљењем оцу Гојку – оно окупља и људе који цијене његов бесједнички таленат, способност да једноставним језиком пренесе свакодвевно важне мале лекције из хришћанства, али има и оних који се идентификују само са његовим идентитетским и, тако рећи, црквено-политичким увидима. И иначе, комбинација протестно-контрастног дивљења и дивљења онима који нам у црквеном руку дају неку врсту индустрије самопомоћи, најважнији је конституент идентификације и дивљења. То је, изгледа, и поред заноса нашег клира, да помјерамо планине и уцрковљујемо друштво, друштвена улога и ниша у којој „Црква“ (тј клир) треба да постоји.
                  Смјештање великана у такве оквире резултује чињеницом да су се људски животи у много већој мјери мијењали ка једном дјелатном хришћанству осамдесетих година ХХ вијека него што је то случај данас. Могућност писања коментара на друштвеној мрежи, емотивног пражњења иза кога не стоји промјена у свакодневном животу а поготово не у самом бићу данашњег човјека у исто вријеме оставља утисак да се нешто учинило, док се ништа није учинило. Дакле, ако су људи и иначе инертна бића склонија да више мисле и осјећају него да чине и да себе мијењају, данашња могућност брзог пражњења – чак и прије артикулације осјећања – додатно пацификује наш порив да дивљење према некоме, чак и уколико јесте дубоко и мотивишуће, претворимо у неку конкретну акцију.
                  Зашто је ово важно? Зато што смисао јавне дјелатности било кога црквеног великана (или маликана) јесте у промјени живота повјерених људских душа. Ниједан свештеник није ту да би нам био симпатичан или драг, да бисмо га вољели или презирали – већ да нас покрене да промијенимо свој живот према Јеванђељу, да бар започнемо суочење са ружним одразом у огледалу, са својим посесивним склоностима, незалијеченим жудњама, неисповјеђеним гријесима, дном на коме смо били или на коме се и данас налазимо. Иако је свакако пријатније када то свештеник чини на мотивишући и пријатан начин, његова служба не подразумијева ни то да нам непрекидно подилази, а нарочито не да осјећамо само и једино олакшање – олакшање је смислено само као олакшање од притиска онога ружног у нама а не у оном смислу у коме се данас углавном тражи – као психолошки ефекат „умирења“ и бијега од свакодвених односа и проблема. Црква је ту да нас лијечи, а не да нам буде „фино“ – мада је понекад потребно да лијек буде сладак а понекад сасвим горак.
                  Зато велики Оци нису живјели, говорили, свједочили да ми не бисмо морали да будемо попут њих већ да нам у ономе најаутентичнијем и најтежем – борби са самим собом – буду подстрекачи, узори, предводници. Свакако, то не значи да је смисао великих (и малих) отаца у томе да подражавамо њихове стилове проповједи, па ни њихове статове о сваком могућем питању. Идење за Оцима није миметика њиховог покрета и није гласање за сваку њихову грешку (сјетимо се само динамике политичких процјена великих Отаца које нису биле сасвим сретне а у једном случају су биле и кобне). Оци су нас учили да се боримо са собом и тражимо Христа – они су нам оставили трагове своје борбе и свог боготражилаштва. Миметика покрета, инсценирање литургијске аутентичности и проповједничког дара великих Отаца до сада је породила само трагикомичне личности и исте такве водвиље у којима гледамо људе који покушавају да узму туђе лице за своју маску. То није хришћанство. Црква је пут (уп. Дап 24,22). То значи да не може нико други да хода за нас по њему, не може довијека ни да нас носи на плећима – може само да нам покаже куда да идемо, да не застранимо, понекад тако што ће са нама подијелити и своје искуство странпутице, понекад тако што ћемо и од великих Отаца научити да не идемо љиховим странпутицама и да идемо њиховим путевима. Од њих нећемо добити ни чизме – не очекујмо их – него свјетлост која нас води на путу.
                  Оци су ту да нас уче не само саврмености и нарочито не да буду гуруи самопомоћи. Зато је редуковање њихове улоге искључиво на протестне анегдоте и ефекат олакшања потпуно погрешна раван да их схватимо и прихватимо. Управо као што нас непрекидно гледање Ђоковићевих мечева не чини бољим тенисерима, осим ако нас оно не мотивише да и сами узмемо рекет у руке, непрекдино гледање нечијих бесједа не чини нас бољим Хришћанима/Србима ако и сами не промјенимо свој живот на путу врлине (данас, иначе, заборављене ријечи у српском језику, уз сву релитургизацију и „повртаак Цркви“).  То, уосталом, не одговара реалном животу са њима. Свако ко је са Владиком Атанасијем или Митрополитом Амфилохијем провео мало живота зна да је живот са њима био величанствен, дубок, потресан и ни на који начин лак (људи који су живјели са патријархом Павлом свједоче да је и њихово искуство слично – насупрот имиџу само „благог“ и ћутљивог старца, патријарх је често био оштар и гласан). Штавише – мјера њихове оштрине па и благословене непријатности била је мјера њихове љубави према онима који су га окруживали: што сте им били ближе, са више слободе би били оштри ка вама.
                  Откуда онда имиџ тихих, сталожених духовника, својеврсних православних далај-лама и гуруа? Одговор је једноставан: из потребе духовности савременице на коју је темељно утицала промјена у америчкој култури религије. Ријеч је о феномену који саврмени културолози називају „припитомљењем Бога“ (taming of God). Наиме, све до почетка ХХ вијека, у америчкој популарној религији доминирао је реформаторски и позносхоластички обрис „срдитог Бога“ који се кроз читав овај вијек полако ублажавао и припитомљавао (осјетио га је већ К. С. Луис – баш зато на крају церемоније крунисања дјеце у Нарнији г.Дабар напомиње Луси да „Аслан ће понекад долазити. Али не смијеш га притискати. Јер он је дивљи. Није припитомљени лав“). Насупрот таквом „срдитом“ Богу, хришћанска култура је, суочена са теодикејским пригвоорима за трагедије ХХ вијека, изградила слику искључиво доброг, љубећег, пасивног и помало увијек одсутног Бога који је ту само да састрадава и да „Бог као Бог – само ћути и гледа“. Припитомљено хришћанство је данас културни стандард. Оно, додуше, на један неогностички начин рјешава проблем вишестраности библијске слике Бога – Бога који се заиста и срди и воли, који кажњава и милује, који је свеприсутан али не самоочигледан. Ако од такве слике остане она само „припитомљена“ – као у старом гностицизму – хришћани не морају да буду одговорни за учешће свога Бога у трагедији свијета. Они могу и сами да од Бога траже само награду, утјеху и олакшање.
                  Тешко да би се истински лик патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија уклапао у овај калуп. Али посредовање њиховог наслљеђа у каснијем културном сјећању несумњиво се већ креће ка „припитомљавању“ њиховог карактера, ка селективном сјећању само на оне аспекте њихове личности и службе који се уклапају у оно што саврмене духовна потражња тражи на тржишту самопомоћи. Наравно, подједнако би било не-библијски, бесмислено и лажно редуковати библијског Бога само на срдитог манијака и мазохисту – онако како је то чинила помињана позносхолстичка и рана реформаторска теологија, како га данас виде и описују неоатеистички ешалон (Р. Докинс, К. Хичинс и др). Беспредметно је то чинити и за наше Оце – а видјели смо „уратке“ таквог садржаја. Они су тражили, како би рекао владика Атанасије живога Бога живог Предања живе Цркве. Они су заиста били већи од живота јер је Бог Живот коме су служили већи од појединости сваког од наших живота – али смјестив у њега.
       
                  Заставе отаца наших
       
      Један млади амерички конзервативни политички коментатор, Џон Дојл умјесно је примијетио да би амерички маринци који су 1945. поставили заставу своје земље на врх Иво Џиме били бар подједнако саблажњени пародијом коју су на сада свепрепознатвљиву фотографију тог чина начинили талибани, колико и пародијом коју су на ту фотографију начинили њихови насљедници хомосексуалне оријентације када су полунаги реконструисали постављање „заставе наших очева“ замијенивши америчку заставу – оном дугиних боја. Штавише, мисли Дојл, можда би амерички маринци из 1945. имали у свом систему вриједности много више заједничких додирних тачака са талибанима него са данашњим америчким маринцима, па и са америчким друштвом у цјелини. Симболичко-врједносно значење америчке заставе потпуно је изокренуто наопачке од 1945. до данас, на трагу онога што је америчко друштво доживјело од тада до данас и онога што је америчка спољња политика представљала у свијету као суштину „америчког начина живота“.
      Овај екскурс није тако далеко од питања отачког наслијеђа великих Отаца у нашој цркви, колико се можда на први поглед чини. Он је ту да нас подсјети да визуелна идентификација са једним симболом или личношћу траје чак и када се врједносно-симболички садржај замјени сасвим другачијим, па понекад и оним супротним од првобитног. Америчка застава данас не значи оно што је значила 1945, иако, када је гледамо, и Американци и не-американци, интуитивно претпостављамо да је у питању иста застава, истих боја, истог значења.
      Слично ствари стоје и са врједносно-симболичким значењима великих личности. Не треба бити ни проницљив посматрач ни нарочито талентован пророк да увидимо да је већ посљедњих година живота великих Отаца Атанасија и Амфилохија понекад њихово насљеђе и личности (зло)употребљавано  и у наредним годинама ће бити још више злоупотребљавано од стране људи који су се (само)идентификовали као њихова духовна чеда а како би, истичући у први план „заставе очева наших“, легитимисали етичке и политичке агенде које стоје у оштрој супротности са најбољим аспектима њиховог духовног наслијеђа и нарочито са врједносним координатама у којима су они провели свој живот и служење: од редефинисања хришћанског породичног етоса на трагу веће „отворености“ и „флексибилности“ на пољу односа према људском родном животу, преко црквено-политичке и културне вазалности према Западу до сасвим бесмисленог покушаја утемељивања некаквог „нашег“ црквеног сецесионозма у ND Crna Gora кријући се иза насљеђа митрополита Амфилохија. Свака од ових злоупотреба утемељена је у ангажованој акцентуацији појединих детаља њихове теологије и службе, а генерално гледано омогућена је због етоса слободе који су велики Оци његовали, остављајући духовним чедима сву могућу слободу у артикулисању свога духовног пута – понекад, чини се, и одвећ много слободе (што је, у ондашњем контексту, разумљиво – насупрот идеолошким уравниловкама и укалупљивању понекад се остави и један простор слободе која увијек подразумијева и ризик од њене злоупотребе).
      Етос слободе подразумијева и ризик који слобода од Адама до данас собом носи: слободу да се погријеши и сагријеши.  Зато Црква не може да буде Црква, а да угуши саму могућност слободе. Али она не може остати Црква ни ако у простору слободе пусти да сваки увид, сваки духовни експеримент, свако преврједновање и симболичко замјењивање једног садржаја другим буде равноправна „истина Цркве“ онолико колико су то и живљене истине освјетљене милионима познатих и непознатих Отаца и очева утканих у етос Цркве кроз миленујиме Њеног тј нашег постојања. Повијест о Цркви јесте непрекидни ток слободе да се мисли, осјећа и живи потресно искуство живота али и њене борбе да се свако преврједновање њене Истине јасно прогласи скретањем са пута Отаца.
      Живјели смо епоху великих Отаца. Рекао би човјек да бисмо на крају те епохе морали бити бољи људи од времена прије њих. Можда и јесмо, рекао би неко. Па, ипак, врједносна декаденција у друштву и повремени гласови против „вишка идеала у Цркви“, демографска перспектива која не свједочи не само небеску вертикалу него чак ни земаљску хоризонталу српског народа, непрекидна смјена незадовољавајућих политичких елита – све то нас опомиње да њихово наслијеђе не схватимо као залог за додатну самозаљубљеност него као оно што би и они сами хтејли од нас: као непрекидни глас опомињућег али љубећег Оца да она слика у огледалу душе не буде сутра ружнија од данас. Нису они живјели за наше „Амин +++“ на друштвеним мрежама већ за Псалтир, бесједе Св. Саве или Религију Његошеву у нашим рукама, за промјену у нашим животима.
      Они су жељели да живимо Цркву, да живимо Хришћанство. Од њега нам неће бити "лакше". "Свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благодродној". Али ћемо знати да радосно изнесемо не само тежину дана већ и нешто много теже - тежину себе самога. 
      Извор:
      Искање Смисла: Насљеђе отаца наших
      DARKODJOGO.BLOGSPOT.COM     Насљеђе отаца наших   Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, ...  
       
       

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Насљеђе отаца наших
       
      Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, пјесника, организатора црквеног живота, талентованих проповједника и аутентичних и непоновљивих личности, неминовно је да се из бола и осјећаја празнине некако постави питање њиховог духовног наслијеђа. Како то већ обично бива, емотивне реакције углавном дају емотивне, слабо артикулисане одговоре, а како је човјек биће склоно да у лицу другога види одраз себе – својих потреба, стремљења, понекад и својих особина или бар жељених и умишљених особина – тако се и на питање о трајном духовном наслијеђу великана српске црквене културе попут патијарха Павла, митрополита Амфилохија и владике Атанасија дају различити одговори, готово увијек позитивни, али врло разнолики (а понекад и противрјечни). Та свеопшта емпатија, стопљеност са ликовима великих Отаца говори много тога о нама данас: говори засигурно о томе да су нам потребни примјери врлине, чојства и монаштва, да у тмнини и даље имамо бар потребу за свјетлом. Говори о духовној глади. Такође, гледање очи у очи са овим великанима није пријатно ни за кога од нас, ако можемо бити искрени. Осјећамо да су они већи од нас. Помало је чудновата и та позиција монашке јавне личности – позција која још од великих Кападокијава ствара помало недоречен и амбивалентан утисак маса да су велики Оци у правом смислу лични духовници свакога од нас. Ту већ долазимо до једног не баш сасвим малог проблема: преклапају се, али и замагљују план духовничке бриге Отаца за своја „права“ духовна чеда, људе који су заиста имали привилегују да се код њих исповједају и да дијеле живот са њима са планом јавног црквеног дјелатника, човјека који као епископ, професор, културни радник формира један према неупоредиво више људи од оних којима јесте „духовник“. Тако долазимо до својеврсног сувишка у идентификацији, сувишка који је неопходан: нама је потребно да велике јавне личности буду дио нашег живота јер осјећамо да они свјеодоче Христа, да нам дају перпскетиву смисла у свијету у коме толико тога обесмишљава наш живот. Тако ми, макар их не познавали или врло слабо познавали, имамо осјећај да су ти велики и аутентични људи – већи од живота, већи од било чега и било кога другог у нашем животу.
      Међутим, интимна идентификација у којој се појављује наглашена интимна везаност – она преко граница личног познавања – има и своје проблеме. Онај тренутно најизраженији јесте проблем симболичког наслијеђа великих Отаца. Управо наш утисак да смо их познавали „даје нам за право“ да говоримо у њихово име послије њих, без обзира колико смо их познавали, па чак и колико смо их читали, пратили, колико смо свог живота дали њима за вријеме њиховог живота. Зато ће се врло често десити да неколико наших Срба сасвим запјени у својој оцјени карактера и улоге појединих од наших савремених Отаца иако је све што су од њих видјели и чули – понеки снимак неке бесједе, можда неки интервју на телевизији, евентуално неки чланак, а тек понекад и нека прочитана књига. Сувишак интимизације насупрот реалном животу. Како смо дошли до тога?
       
      Људски аспект Отаца
       
      Оно што је нагло популаризовање Православља осамдесетих и деведесетих година пропустило да учини јесте дубља катихетизација људи који су се одједном појавили у црквама. А један од важнијих проблема недовољно изражене катихетизације јесте проблем неофитског шока – проблем сучељвања са несавршеношћу хришћана у Цркви насупрот идеала свесавршених хришћана, нарочито свештеника, особито великих Отаца. Наравно, када отекне неко вријеме живота у Цркви, новоуцрковљени хришћанин се суочава и са потешкоћама у односима са својим савременицима, али се суочава и са збуњујућим аспектима црквене историје. Иако постоје и донекле синхронизоване верзије црквеноисторијских штива у којима је суочавање вјерних са непријатностима у поглављима црквене историје и међуотачких односа побрисано, ублажено, замагљено, свако ко помније чита изврсна предавања В. В. Болотова или се одлучи да самостално чита светоотачке списе и списе о светим Оцима, немниновно ће се суочити са феноменом међуотачког конфликта. Спор око крштења јеретика још у III вијеку, спор „двојице Дионисија“ (епископа римског и александријског), врло замршена схема међуцрквених и међуличних односа у златном IV вијеку, однос великих отаца који су у Руској Цркви у XVI вијеку предводили „стјажатеље“ и „нестјажатеље“ – црквена историја је препуна „саблажњујућих“ примјера основне истине: велики Оци нису само свесавршене људске личности идиличних међусобних односа, лишених дубоких неразумијевања па и конфликата. Дубље познавање отачких списа и црквене прошлости нам, опет даје и лијек за неофитски шок. Питање како то да и код највећих Отаца налазимо тамне стране постављено је још одавно. Већ је свети Василије Велики, говорећи о светом Дионисију Великом примјерно установио критички однос према наслијеђу ранијих Оатаца: „о Дионисију имамо овакво мишљење: не дивимо му се сасвим,а за неке ствари га сасвим одбацујемо“ (Писмо 9 Максиму Философу). Потоњи оци ће и те како проширивати критички приступ појединим аспектима отачких личности или учења. Ава Варсануфије и Јован помно анализирају разлоге зашто код св. Григорија Ниског постоје и слојеви учења инспирисани хеленском философијом и оригенистичком духовном климом. Св. Фотије Велики такође наставља са философијом трезвеног приступа ранијим Оцима:
       
      „Колико је пак тешких околности присиљавало многе оце да кажу нешто или погрешно или ради икономије – у другом случају због револта неверујућих, а у првом због незнања, јер је људски грешити. А ако су рекли нешто погрешно или су, из нама неког сада непознатог разлога, скренули са правог пута, нико им није постављао било какво питање нити их је позвао да науче истину, него их, као да то нису рекли, ништа мање не назовамо Оцима, али нећемо следити речи у којима су скренули с пута.“ (нав.према С. Пападопулос, Патрологија 1, 36)
       
                  Све ово је било познато и нашим великим Оцима. И ни они сами нису жељели статус непогрешивих и неупитних идеолога и комесара – управо супротно: опомињали су нас да не идемо за идеолозима и готовим рјешењима. Како то да су онда они сами данас предмет (да: баш предмет, објекат, не субјекат, лице, биће) идеологизованих одушевљења или (понекад и даље и) негација? Да ли је по сриједи само неспособност маса да, макар им светитељ и говорио „не обожавајте мене већ слиједите мој пут“ – ипак радије обожавају светитеља него слушају његгове ријечи?
       
      Репрезентативно дивљење насупрот позиву на живљење
       
      За већину данашњих Срба велики Оци су велики да свако од нас то не би морао бити. Не вјерујете ми? Хајде да погледамо ефекте, рецимо, непрекидне проповједи патриајрха Павла: иако је његова сахрана показала духовну жеђ практично цјелокупног српског друштва у Србији, Српској и бившој Југославији, српско друштво тешко да је усвојило његов врједносни систем: данас нисмо ни скромнији, ни мање склони комбинацији промискуитета и абортивног самозатирања него што смо то били прије данас антологијских сцена испраћаја патријарха Павла. Или,  узмимо на примјер, један тренутно актуелан примјер – разјрешење оца Гојка Перовића са мјеста ректора Српске православне богословије Св. Петра Цетињског ових дана изазива лавину коментара. Отац Гојко Перовић, осим што је талентован бесједник, отац је петорице синова. Да ли ће бар дио оних који се самоидентификују са о. Гојком пожељети да прекине данас општеобавезујући манир бескрајног „забављања“ и одлагања ступања у брак, како би више личило на човјека кога нарочито цијене? Или, да ли ће неко кренути да се школује у неку од богословија или богословских факултета да би и сами били скормни патријарх или талентовани проповједник? Шансе за тако нешто су на нивоу статистичке грешке – упис у богословске школе СПЦ генерално гледано никада није био на нижем нивоу (што јесте тема за себе али нам понешто говори и о потреби младих људи да (не) буду попут оних којима се, рекло би се, диве).
      Ријеч је свакако о томе да су ликови људи којима се у Цркви дивимо углавном у очима маса контрастовани неким аспектом стварности којима смо незадовољни. Материјална обезбјеђеност клира у транзиционом друштву и посједовање статусних симбола попут лимузина нашла је свој одушак у популарности анегдоте о патријарху Павлу и владичанским лимузинама. Али ту стоји ствар. Патријарх Павле није симбол скромности као такве – јер ни промил људи који препричавају ту анегдоту не би крпио своју обућу – већ симбол протестне скромности. Слично ствар стоји и са дивљењем оцу Гојку – оно окупља и људе који цијене његов бесједнички таленат, способност да једноставним језиком пренесе свакодвевно важне мале лекције из хришћанства, али има и оних који се идентификују само са његовим идентитетским и, тако рећи, црквено-политичким увидима. И иначе, комбинација протестно-контрастног дивљења и дивљења онима који нам у црквеном руку дају неку врсту индустрије самопомоћи, најважнији је конституент идентификације и дивљења. То је, изгледа, и поред заноса нашег клира, да помјерамо планине и уцрковљујемо друштво, друштвена улога и ниша у којој „Црква“ (тј клир) треба да постоји.
                  Смјештање великана у такве оквире резултује чињеницом да су се људски животи у много већој мјери мијењали ка једном дјелатном хришћанству осамдесетих година ХХ вијека него што је то случај данас. Могућност писања коментара на друштвеној мрежи, емотивног пражњења иза кога не стоји промјена у свакодневном животу а поготово не у самом бићу данашњег човјека у исто вријеме оставља утисак да се нешто учинило, док се ништа није учинило. Дакле, ако су људи и иначе инертна бића склонија да више мисле и осјећају него да чине и да себе мијењају, данашња могућност брзог пражњења – чак и прије артикулације осјећања – додатно пацификује наш порив да дивљење према некоме, чак и уколико јесте дубоко и мотивишуће, претворимо у неку конкретну акцију.
                  Зашто је ово важно? Зато што смисао јавне дјелатности било кога црквеног великана (или маликана) јесте у промјени живота повјерених људских душа. Ниједан свештеник није ту да би нам био симпатичан или драг, да бисмо га вољели или презирали – већ да нас покрене да промијенимо свој живот према Јеванђељу, да бар започнемо суочење са ружним одразом у огледалу, са својим посесивним склоностима, незалијеченим жудњама, неисповјеђеним гријесима, дном на коме смо били или на коме се и данас налазимо. Иако је свакако пријатније када то свештеник чини на мотивишући и пријатан начин, његова служба не подразумијева ни то да нам непрекидно подилази, а нарочито не да осјећамо само и једино олакшање – олакшање је смислено само као олакшање од притиска онога ружног у нама а не у оном смислу у коме се данас углавном тражи – као психолошки ефекат „умирења“ и бијега од свакодвених односа и проблема. Црква је ту да нас лијечи, а не да нам буде „фино“ – мада је понекад потребно да лијек буде сладак а понекад сасвим горак.
                  Зато велики Оци нису живјели, говорили, свједочили да ми не бисмо морали да будемо попут њих већ да нам у ономе најаутентичнијем и најтежем – борби са самим собом – буду подстрекачи, узори, предводници. Свакако, то не значи да је смисао великих (и малих) отаца у томе да подражавамо њихове стилове проповједи, па ни њихове статове о сваком могућем питању. Идење за Оцима није миметика њиховог покрета и није гласање за сваку њихову грешку (сјетимо се само динамике политичких процјена великих Отаца које нису биле сасвим сретне а у једном случају су биле и кобне). Оци су нас учили да се боримо са собом и тражимо Христа – они су нам оставили трагове своје борбе и свог боготражилаштва. Миметика покрета, инсценирање литургијске аутентичности и проповједничког дара великих Отаца до сада је породила само трагикомичне личности и исте такве водвиље у којима гледамо људе који покушавају да узму туђе лице за своју маску. То није хришћанство. Црква је пут (уп. Дап 24,22). То значи да не може нико други да хода за нас по њему, не може довијека ни да нас носи на плећима – може само да нам покаже куда да идемо, да не застранимо, понекад тако што ће са нама подијелити и своје искуство странпутице, понекад тако што ћемо и од великих Отаца научити да не идемо љиховим странпутицама и да идемо њиховим путевима. Од њих нећемо добити ни чизме – не очекујмо их – него свјетлост која нас води на путу.
                  Оци су ту да нас уче не само саврмености и нарочито не да буду гуруи самопомоћи. Зато је редуковање њихове улоге искључиво на протестне анегдоте и ефекат олакшања потпуно погрешна раван да их схватимо и прихватимо. Управо као што нас непрекидно гледање Ђоковићевих мечева не чини бољим тенисерима, осим ако нас оно не мотивише да и сами узмемо рекет у руке, непрекдино гледање нечијих бесједа не чини нас бољим Хришћанима/Србима ако и сами не промјенимо свој живот на путу врлине (данас, иначе, заборављене ријечи у српском језику, уз сву релитургизацију и „повртаак Цркви“).  То, уосталом, не одговара реалном животу са њима. Свако ко је са Владиком Атанасијем или Митрополитом Амфилохијем провео мало живота зна да је живот са њима био величанствен, дубок, потресан и ни на који начин лак (људи који су живјели са патријархом Павлом свједоче да је и њихово искуство слично – насупрот имиџу само „благог“ и ћутљивог старца, патријарх је често био оштар и гласан). Штавише – мјера њихове оштрине па и благословене непријатности била је мјера њихове љубави према онима који су га окруживали: што сте им били ближе, са више слободе би били оштри ка вама.
                  Откуда онда имиџ тихих, сталожених духовника, својеврсних православних далај-лама и гуруа? Одговор је једноставан: из потребе духовности савременице на коју је темељно утицала промјена у америчкој култури религије. Ријеч је о феномену који саврмени културолози називају „припитомљењем Бога“ (taming of God). Наиме, све до почетка ХХ вијека, у америчкој популарној религији доминирао је реформаторски и позносхоластички обрис „срдитог Бога“ који се кроз читав овај вијек полако ублажавао и припитомљавао (осјетио га је већ К. С. Луис – баш зато на крају церемоније крунисања дјеце у Нарнији г.Дабар напомиње Луси да „Аслан ће понекад долазити. Али не смијеш га притискати. Јер он је дивљи. Није припитомљени лав“). Насупрот таквом „срдитом“ Богу, хришћанска култура је, суочена са теодикејским пригвоорима за трагедије ХХ вијека, изградила слику искључиво доброг, љубећег, пасивног и помало увијек одсутног Бога који је ту само да састрадава и да „Бог као Бог – само ћути и гледа“. Припитомљено хришћанство је данас културни стандард. Оно, додуше, на један неогностички начин рјешава проблем вишестраности библијске слике Бога – Бога који се заиста и срди и воли, који кажњава и милује, који је свеприсутан али не самоочигледан. Ако од такве слике остане она само „припитомљена“ – као у старом гностицизму – хришћани не морају да буду одговорни за учешће свога Бога у трагедији свијета. Они могу и сами да од Бога траже само награду, утјеху и олакшање.
                  Тешко да би се истински лик патријарха Павла, владике Атанасија и митрополита Амфилохија уклапао у овај калуп. Али посредовање њиховог наслљеђа у каснијем културном сјећању несумњиво се већ креће ка „припитомљавању“ њиховог карактера, ка селективном сјећању само на оне аспекте њихове личности и службе који се уклапају у оно што саврмене духовна потражња тражи на тржишту самопомоћи. Наравно, подједнако би било не-библијски, бесмислено и лажно редуковати библијског Бога само на срдитог манијака и мазохисту – онако како је то чинила помињана позносхолстичка и рана реформаторска теологија, како га данас виде и описују неоатеистички ешалон (Р. Докинс, К. Хичинс и др). Беспредметно је то чинити и за наше Оце – а видјели смо „уратке“ таквог садржаја. Они су тражили, како би рекао владика Атанасије живога Бога живог Предања живе Цркве. Они су заиста били већи од живота јер је Бог Живот коме су служили већи од појединости сваког од наших живота – али смјестив у њега.
       
                  Заставе отаца наших
       
      Један млади амерички конзервативни политички коментатор, Џон Дојл умјесно је примијетио да би амерички маринци који су 1945. поставили заставу своје земље на врх Иво Џиме били бар подједнако саблажњени пародијом коју су на сада свепрепознатвљиву фотографију тог чина начинили талибани, колико и пародијом коју су на ту фотографију начинили њихови насљедници хомосексуалне оријентације када су полунаги реконструисали постављање „заставе наших очева“ замијенивши америчку заставу – оном дугиних боја. Штавише, мисли Дојл, можда би амерички маринци из 1945. имали у свом систему вриједности много више заједничких додирних тачака са талибанима него са данашњим америчким маринцима, па и са америчким друштвом у цјелини. Симболичко-врједносно значење америчке заставе потпуно је изокренуто наопачке од 1945. до данас, на трагу онога што је америчко друштво доживјело од тада до данас и онога што је америчка спољња политика представљала у свијету као суштину „америчког начина живота“.
      Овај екскурс није тако далеко од питања отачког наслијеђа великих Отаца у нашој цркви, колико се можда на први поглед чини. Он је ту да нас подсјети да визуелна идентификација са једним симболом или личношћу траје чак и када се врједносно-симболички садржај замјени сасвим другачијим, па понекад и оним супротним од првобитног. Америчка застава данас не значи оно што је значила 1945, иако, када је гледамо, и Американци и не-американци, интуитивно претпостављамо да је у питању иста застава, истих боја, истог значења.
      Слично ствари стоје и са врједносно-симболичким значењима великих личности. Не треба бити ни проницљив посматрач ни нарочито талентован пророк да увидимо да је већ посљедњих година живота великих Отаца Атанасија и Амфилохија понекад њихово насљеђе и личности (зло)употребљавано  и у наредним годинама ће бити још више злоупотребљавано од стране људи који су се (само)идентификовали као њихова духовна чеда а како би, истичући у први план „заставе очева наших“, легитимисали етичке и политичке агенде које стоје у оштрој супротности са најбољим аспектима њиховог духовног наслијеђа и нарочито са врједносним координатама у којима су они провели свој живот и служење: од редефинисања хришћанског породичног етоса на трагу веће „отворености“ и „флексибилности“ на пољу односа према људском родном животу, преко црквено-политичке и културне вазалности према Западу до сасвим бесмисленог покушаја утемељивања некаквог „нашег“ црквеног сецесионозма у ND Crna Gora кријући се иза насљеђа митрополита Амфилохија. Свака од ових злоупотреба утемељена је у ангажованој акцентуацији појединих детаља њихове теологије и службе, а генерално гледано омогућена је због етоса слободе који су велики Оци његовали, остављајући духовним чедима сву могућу слободу у артикулисању свога духовног пута – понекад, чини се, и одвећ много слободе (што је, у ондашњем контексту, разумљиво – насупрот идеолошким уравниловкама и укалупљивању понекад се остави и један простор слободе која увијек подразумијева и ризик од њене злоупотребе).
      Етос слободе подразумијева и ризик који слобода од Адама до данас собом носи: слободу да се погријеши и сагријеши.  Зато Црква не може да буде Црква, а да угуши саму могућност слободе. Али она не може остати Црква ни ако у простору слободе пусти да сваки увид, сваки духовни експеримент, свако преврједновање и симболичко замјењивање једног садржаја другим буде равноправна „истина Цркве“ онолико колико су то и живљене истине освјетљене милионима познатих и непознатих Отаца и очева утканих у етос Цркве кроз миленујиме Њеног тј нашег постојања. Повијест о Цркви јесте непрекидни ток слободе да се мисли, осјећа и живи потресно искуство живота али и њене борбе да се свако преврједновање њене Истине јасно прогласи скретањем са пута Отаца.
      Живјели смо епоху великих Отаца. Рекао би човјек да бисмо на крају те епохе морали бити бољи људи од времена прије њих. Можда и јесмо, рекао би неко. Па, ипак, врједносна декаденција у друштву и повремени гласови против „вишка идеала у Цркви“, демографска перспектива која не свједочи не само небеску вертикалу него чак ни земаљску хоризонталу српског народа, непрекидна смјена незадовољавајућих политичких елита – све то нас опомиње да њихово наслијеђе не схватимо као залог за додатну самозаљубљеност него као оно што би и они сами хтејли од нас: као непрекидни глас опомињућег али љубећег Оца да она слика у огледалу душе не буде сутра ружнија од данас. Нису они живјели за наше „Амин +++“ на друштвеним мрежама већ за Псалтир, бесједе Св. Саве или Религију Његошеву у нашим рукама, за промјену у нашим животима.
      Они су жељели да живимо Цркву, да живимо Хришћанство. Од њега нам неће бити "лакше". "Свијет је овај тиран тиранину, а камо ли души благодродној". Али ћемо знати да радосно изнесемо не само тежину дана већ и нешто много теже - тежину себе самога. 
      Извор:
      Искање Смисла: Насљеђе отаца наших
      DARKODJOGO.BLOGSPOT.COM     Насљеђе отаца наших   Када једну помјесну Цркву, културу, народ, напусте у релативно кратком времену неколицина истакнутих Отаца, ...  
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Једна од најстаријих светиња Ваљевске епархије (подигнута 1866. на темељима средњовековне богомоље) и споменик културе од великог значаја, Црква Успења Пресвете Богородице у Петници прославила је своју храмовну славу. Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства из Ваљева. У оквиру молитвене свечаности Владика Исихије осветио је новоподигнуту црквену продавницу са палионицом свећа.
      Празник Успења Пресвете Богородице велики је догађај у историји Цркве. Али, као и сви други празници, није дат само да се сећамо, већ  у богослужењу на тајанствен начин оживљавамо и присуствујемо догађајима у чији су спомен дати. Јер, за Господа не постоји време и простор, не постоји удаљеност. Када прослављамо овај догађај, ми се, колико својом вером и усрђем можемо, налазимо пред одром Пресвете Богородице и заједно са апостолима, Господом и анђелским силама учествујемо у овом свечаном догађају, поучио је у великогоспојинском слову Владика Исихије о смислу и тајни празника, чије прослављање треба да нам донесе духовну корист.
      Данас се поучавамо да, када треба да одемо из овог живота, схватимо да је то свечаност. То је празник и одлазак из привременог у вечност. Такође, поучавамо се од Пресвете Богородице како сами треба да се спремамо за тај тренутак, јер она није била неспремна и смрт је није затекла у сну, нити на послу. Она се спремала за прелазак у вечност читавог свог благочестивог и најсветијег живота. Колико је људском бићу могуће, она је била спремна за коначно сједињење са својим Сином и Богом. Знамо из Светог предања да је Пресвета Богородица била велика утеха и мајка Цркве, апостола и свих благочестивих верника – казао је ваљевски архијереј.
      Говорећи о житију Пресвете Богородице, Владика Исихије је навео да је она уживала велики углед међу ученицима Христовим. Живела је свој живот смирено. Молила се свом Сину и често обилазила места на којима је Он проповедао и учио нас речи Својој, а понајвише место Голготу на коме је Господ страдао због нашег спасења. Знала је да је њен Син примио смрт добровољно, као последицу нашег греха и отпадања од Бога, свесна више од сви нас да је тиме смрт побеђена. Стога, указао је он, Пресвета Богомајка се није бојала смрти као ми што се бојимо. Замолила је само свог Сина да јој душу сачува од напада нечистих сила у часу пресељења у вечност. Господ ју је наградио и у Своје руке примио њену душу, након што се опростила са Његовим ученицима, које је сматрала својим синовима.
      Пресвета Богородица нам је залог и потврда да опште васкрсење важи за све нас и да се односи не само на душу и дух, него и на тело. Она је телом васкрсла истим васкрсењем које чека и све нас. Зато, треба се удубити духовно у овај празник и молитвено се обраћати Пресветој Богородици и Сину њеном да нам просветли ум и срце, да учимо од ње како да се припремамо за смрт и како се смрт хришћански прихвата – као последње дело промисла Божјег у коме из привременог прелазимо у вечни свет – закључио је Владика Исихије.
      Након Свете Литургије, начињен је литијски опход и преломљен славски колач. У име петничке парохије, старешина храма протонамесник Драган Јаковљевић даривао је Владику Исихија копијом „Петничког псалтира“, драгоценог списа из 15. века у коме се налази први помен петничке светиње. За несебичну помоћ при изградњи црквене продавнице, отац Драган Јаковљевић уручио је захвалнице дародавцима. Сабрање је заокружено свечаном трпезом, која је окупила бројне госте међу којима су били и Вигор Мајић, дугогодишњи директор Истраживачке станице „Петница“, привредници из овог краја, као и намерници са разних страна, који често долазе на богослужења у петничку цркву.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије боравио је 18. и 19. августа у званичној посети Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју. У наставку доносимо преглед патријархове посете. 

        Патријарашка Литургија поводом славе града Добоја
      Патријарх Порфирије: Наше име је Хришћанин, а презиме Православни
      Паријарх Порфирије: Христос треба да нам буде на првом месту у животу
      Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја
      Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Празник Преображења је циљ и програм нашег хришћанског живота
      Поздравно слово Епископа Фотија Патријарху српском
      Епископ Фотије за ТВ Храм поводом посете Патријарха Порфирија: Патријарх је духовни отац нашег народа који долази да нас поучи
      Епископ Фотије: У име Господње
      -ФОТОГАЛЕРИЈА-
            Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг инфо,
      АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима!
       
      https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037
×
×
  • Креирај ново...