Jump to content

Текстови/преводи Отаца Ране Цркве

Оцени ову тему


Recommended Posts

Овде на поукама.... претражио сам форум Патрологија од почетка до краја и видим недостају  текстови Отаца Ране Цркве – мислим конкретно на скениране књиге од прве до последње странице. Ово је важно зато што обично пре сваког текста има увод да би се сами текст контекст, циљ итд...лакше/боље разумели... На неким постављеним темама колико сам приметио могу се наћи окачени текстови али не у формату скениране књиге у ПДФ-у.

Тако....замолио бих ко год нађе неку комплетну књигу скенирану у ПДф формату тј.  преводе текстова Отаца Ране Цркве на било ком језику замољавам да окачи овде на овој теми линк...биће сигурно неко ко ће нешто прочитати од свега тога...

Ево текстови Апостолских Отаца на разним језицима:

Српски текст:

Дела Апостолских Ученика

https://libgen.is/book/index.php?md5=FD82F6DF8C788F0EEC8C969C4E29D956

Енглески текст:

The Apostolic Fathers: Greek Texts and English Translations, Michael W. Holmes, Baker Academic, 2007

https://libgen.is/book/index.php?md5=121CF6F3023DC55031117113DA4E8FFE

Италијански текст:

I Padri Apostolici - Antonio Quacquarelli, Collana di Testi Patristici volume 5   Città Nuova City: 1991

https://www.libgen.is/book/index.php?md5=78DEE8813654E01295796FE1CF1F5D30

Немачки текст:

Die Apostolischen Väter. Griechisch-deutsche Parallelausgabe, Andreas Lindemann, Henning Paulsen (Hg.), Mohr Siebeck, 1992

https://libgen.is/book/index.php?md5=46F9611FCFA487D9242D80DC870866F7

Француски текст:

Les pères apostoliques, Cerf 1990

https://www.libgen.is/book/index.php?md5=E2AFF54130FAA23258B4B28C9BF3A7B5

Зашто су важни текстови/списи Отаца Ране Цркве?

Зато што је то друга најважнија инстанца после Новог Завета по свим/многим Црквеним питањима...

Треба рећи и то да Нови Завет као књига (збир књига) коју ми познајемо данас била је формирана много касније него кад су те књиге (Јеванђеља, Посланице) писане појединачно.... имамо сведочанства код Јевсевија Кесаријског и Атанасија Великог у четвртом веку где они спомињу Нови Завет како ми то познајемо....

Тако да је од велике важности читати једно са другим (НЗ и Ране Оце) ако човек хоће да научи о свему ономе што нас учи Црква....тј. ако неко жели да зна шта је то Црква или било шта друго што је везано за Цркву требало би да почне са Посланицама/Јеванђељима и текстовима Отаца Ране Цркве... у свему постоји неки редослед хронолошки.... тако да је препоручљивије/боље/сигурније да неко учи из текстова из првог миленијума а не од неког ко је написао нешто у 20 или 21-ом веку-иако и ова опција није искључена али није баш 100% препоручљиво...

 

Поздрав за све људе добре воље :mahmah:

P.S Ако неко нађе неке добре студије/радове  на текстове Отаца може и то та окачи овде...

Хвала унапред

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Умријех причајући и понављајући....Оци Ране Цркве.... Оци Ране Цркве...Оци Ране Цркве....

Још један детаљ да споменем...негде сам већ о томе писао овде на поукама... у протеклих 20/30 година... доста је штампано/издавано мислим на духовну литературу... и у великом проценту по садржају у тим књигама су сентименталије, гуруизам, опичињеност чудима... и шта се догоди?

Људи који приђу Цркви (доста њих) почну читати то .... тако да неки свештенослужитељи из СПЦ и сва та литература их припреми/спреми да их у каснијим фазама Артемијевци у доста случајева само преузму код себе у свој зилотски табор и то вам је то.... шта је забрињавајуће је то да кад артемијевци избаце неки снимак на youtube за један дан имају по 15 или 20 хиљада прегледа... па ви видите....

 

По мени не треба ићи у крајност, треба бити разборит не ићи у крајност са рационализовањем а исто тако није добро ни ићи у крајност на другу страну, где људи постану опчињени сентименталијама и све се заврши на нивоу фасцинације чудима и тражења чуда....чуда су прејака храна чак и за оне који су 30 или 40 и више година у Цркви а не за почетнике... тако ја увек саветујем кад ме неко пита... кажем да прочитају прво Новозаветне посланице, Апостолске Оце па потом да чиају Јеванђеља и Охридски пролог...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 22 минута, uomo del Ve.Te. рече

Умријех причајући и понављајући....Оци Ране Цркве.... Оци Ране Цркве...Оци Ране Цркве....

Још један детаљ да споменем...негде сам већ о томе писао овде на поукама... у протеклих 20/30 година... доста је штампано/издавано мислим на духовну литературу... и у великом проценту по садржају у тим књигама су сентименталије, гуруизам, опичињеност чудима... и шта се догоди?

Људи који приђу Цркви (доста њих) почну читати то .... тако да неки свештенослужитељи из СПЦ и сва та литература их припреми/спреми да их у каснијим фазама Артемијевци у доста случајева само преузму код себе у свој зилотски табор и то вам је то.... шта је забрињавајуће је то да кад артемијевци избаце неки снимак на youtube за један дан имају по 15 или 20 хиљада прегледа... па ви видите....

 

По мени не треба ићи у крајност, треба бити разборит не ићи у крајност са рационализовањем а исто тако није добро ни ићи у крајност на другу страну, где људи постану опчињени сентименталијама и све се заврши на нивоу фасцинације чудима и тражења чуда....чуда су прејака храна чак и за оне који су 30 или 40 и више година у Цркви а не за почетнике... тако ја увек саветујем кад ме неко пита... кажем да прочитају прво Новозаветне посланице, Апостолске Оце па потом да чиају Јеванђеља и Охридски пролог...

Одлични су Свети Пајсије Светогорац и Свети Порфирије, од новијих отаца. Трезвени оци, које свако може да разуме. То треба штампати.

Софроније Сахаров је у рангу раних отаца. Божији поклон нашем нараштају. Наравно, и његов духовни отац Свети Силуан.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 14 минута, Вукашин рече

Трезвени оци, које свако може да разуме. То треба штампати.

У протеклих 20/30 година доста добрих ствари/књига је штампано/преведено али исто тако нажалост има један број тих духовних књига које су упитне што се тиче садржаја.... нажалост неки гледају и шта је профитабилно...било би добро да на нивоу СПЦ има неко (постављен од стране Сабора) ко би надгледао шта се преводи/издаје/штампа....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 39 минута, uomo del Ve.Te. рече

У протеклих 20/30 година доста добрих ствари/књига је штампано/преведено али исто тако нажалост има један број тих духовних књига које су упитне што се тиче садржаја.... нажалост неки гледају и шта је профитабилно...било би добро да на нивоу СПЦ има неко (постављен од стране Сабора) ко би надгледао шта се преводи/издаје/штампа....

Постоји и доста некаквих малих издавача, који штампају јефтина издања, могуће неке и без благослова надлежног епископа. Тако да има гомила тих "шта ће бити", пророчанства ова и она и сл.

Доста се штампа и чисто аскетска литература, па ту тек треба бити опрезан. Супер је ово што ради манастир Жича. Штампали су тумачења светих Антонија, Макарија, Августина и Исихија од Емилијана Симонопетријског. Кога интересује таква литература, има мост преко којег ће полако да гази.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Људи који су писаном речју бранили Хришћанство од разних оптужби/напада....

Апологете другог века – текстови:

На Library Genesis (веб-страници) можете наћи доста добрих књига... ево овај пут ћу окачити линкове текстова Хришћанских Апологета из другог века.....

Јустин Мученик и Фолософ:

Justin, Philosopher and Martyr: Apologies , Oxford University Press, 2009

https://libgen.is/book/index.php?md5=9C6076CA2866962B6846F3A7F5B0AE13

Атинагора:

Athenagoras: Legatio and De Resurrectione, Oxford University Press, 1972

https://libgen.is/book/index.php?md5=46E7760D5F130D89089D8C844A22F531

Теофил Антиохијски:

Theophilus of Antioch: Ad Autolycum, Oxford University Press, 1970

https://libgen.is/book/index.php?md5=84738709DF1EF077E7EC8FA8E1142ECC

Татиан:

Tatian: Oratio ad Graecos and Fragments, Oxford University Press, 1982

https://libgen.is/book/index.php?md5=5F038992CCD15ED3695BDFBDD2F75DF5

Мелито Сардикијски/Сардички

Melito of Sardis: On Pascha and fragments, Oxford University Press, 1979

https://libgen.is/book/index.php?md5=D5C9B1837D4DED0DDBDCBDE1C8C4EEF4

 

Ево и неколико изуетно добрих студија на Апологете другог века:

Les Apologistes grecs du IIe siècle by Bernard Pouderon, Cerf 2012

https://libgen.is/book/index.php?md5=7B110E98A18A6BC95232F124FB4307F7

Les Apologistes chrétiens et la culture grecque by Bernard Pouderon, Beauchesne, 1998

https://libgen.is/book/index.php?md5=94553BBFD747F7EB4EDBA05BB6DD9EF1

Greek Apologists of the Second Century by Robert M. Grant, The Westminster Press, 1988

https://libgen.is/book/index.php?md5=CF73B25AA66E9AD64D0E5B66A0DFEFD5

In Defence of Christianity: Early Christian Apologists, Jakob Engberg, Anders-Christian Jacobsen, Jörg Ulrich (eds.), Peter Lang, 2014

https://libgen.is/book/index.php?md5=30A58BDD422CBDDD46835CD51DD80FE8

Defending Christ: The Latin Apologists before Augustine by Nicholas L. Thomas, Brepols Publishers, 2011

https://libgen.is/book/index.php?md5=C175247ABF3CC203BE9A3FB0EBEFAF6F

L'apologétique chrétienne gréco-latine à l'époque prénicénienne : Vandoeuvres-Genève, 13-17 septembre 2004

https://libgen.is/book/index.php?md5=0FFB334BF86B60E78351E876D20325BC

Apologie im frühen Christentum. Die Kontroverse um den christlichen Wahrheitsanspruch in den ersten Jahrhunderten by Michael Fiedrowicz, 2000

https://libgen.is/book/index.php?md5=F431F30D9FC36A55C77122318133C74D

 

 

Зашто су Апологете другог века/ зашто су ови људи важни?

 

Зато што нису били пасивни већ су срчано и на један мудар начин бранили Хришћанство кад су уследили физичка гоњење као и интелектуални напади/прогони од стране елите тадашњег света....

Поред многих ствари које бих могао, само да напишем два интересантна детаља:

Многи од Апологета су били преобраћеници у Хришћанство и потом су бранили позиције Хришћана.... нешто слично као и данас на Западу имате  да конвертити (метро Kallistos Ware, John McGuckin, Andrew Louth...) проповедају и бране Православне позиције.... док наши рођени православци ладе кокошији производ у ладовини и певају: Содухи Праведни, паки паки и Свјати Мученици... те профитабилне песмице....

А дрига ствар јесте коју ћу споменути јесте методологија/ мудри/разборити приступ Апологета начин на који су бранили позиције Хришћана...а што би ми данас могли да преузмемо/научимо од њих и то би могло и те како да послужи за мисију Цркве у ово наше време...

Апологете другог као изузетно образовани људи свог времена били су формирани/образовани по античком образовном систему/моделу и из тога су узели оно што су сматрали да им може послужити у одбрани Црквене позиције а то су: образце писања које је користила тадашња елита као и античку методологију ...ти људи (Апологете) су настојали да њивови списи имају како рационалне елементе тако и елементе вере као нешто што једно друго удопуњује... АЛИ  нису толико потезали за аргументима Светог писма и вере јер су знали да то није пуно/толико релевантно за многобожачку елиту... већ су више били усмерени да њихови списи имају једну већу дозу неке рационалне потврде у реторичком изношењу аргумената и брањењу Хришћанске позиције... као на пример зашто је логичнија Хришћанска позиција да може постојати само једно Врховно биће/принцип а не више њих.... тако да су Апологете за многе тврдње чак налазили потпору и у грчкој фолософији/списима....

.... Апологете скоро да и не спомињу или у назнакама спомињу: Оваплоћење као и то да је Христос основао Хришћанство, исто тако Христос се ретко спомиње као историјска личност.....већ Апологете говоре Христу/Сину Божијем као о Логосу а што је карактеристично за Јованово Јеванђеље и посланице, а све ово је било пријемчиво/приступално људима тог времена......дакле Хришћансе апологете као мудри људи знали су како да приступе неверујућим како обичним а тако и многобожачкој образованој елити.....

А шта се данас код нас дешава? Какав приступ/петодологију користе неки људи?

Ево да узмемо пример зилота или тих из СПЦ који су помало зилотски настројени... ови људи дођу тако, нађу се у друштву људи и одмах моментално их почну бомбрадовати о посту, молитви, чудима, овај духовник, онај, пророчаснтва о смаку света, да ли пише на садржају неког купљеног продукта/кесици да има уља кад је пост... итд... и ти људи кад чују све ово тј. ти који су ко зна кад подлесњи пут били у Цркви кад виде овакве моментало почну бежати....

....ти који су помало зилотски настројени уместо да седну са људима да попију, пиво, чашу ракије, кафе, сока...и да причају са ти људима о нечем десетом да виде шта је то о чему ти људи причају и да се тако укључи у разговор.... па да евентуално ако га неко нешто пита у вези Цркве да каже или ако процени/ одмерено да треба нешто рећи везано за Цркву да онда кажу... ови зилоти рафално крену на те који не верују....

...једноставно речено не треба бити досадан људима...треба наћи пирступ/метод како на који начин прићи људима и рећи то што човек има да каже.... баш као што су то радили мудри људи тј. Хришћанске Апологете....

Даље нажалост имао и још једну појаву у неким нашим манстирима где се у току Литургије проповеда по 20/30 и више минута (проповед не би требала бити дужа од 5-7 минута) па опет кад се дели нафора иде говоранција/обраћање, па онда у сали где је послужење иде још једна рунда проповеди од 30 до 40 минута где људи не могу на миру да се послуже са кафом, чајем соком и ако се шта постави да људи презалогаје.... а тек ти акатисти што се служе: тј. иде литругије... послужење у сали које траје 5 минута па потом иде акатист... а све ово времем од почетка Литургије па док не прекораче праг манастирски проповедање/говоранција иде рафално кад се год укаже прилика, људима се чак не да ни дах да узму.... тако на крају кад ти људи изађу из манастира/манстирске порте изгледају као да су били у рингу са  Тајсоном... неки дођу и не долазе више...

... по мени не треба бути досадан /напоран људима...треба имати једно господско опхођење/поштовање према свима... Е управо Хришћанске апологете другог века то све су имали то, били су права Господа како у интелектуално тако и духовном смисилу...

Човек кад узме читати те апологетске текстове који су написани пре толико векова види толико   интересантних детаља... и заиста може много да научи...па само човек за почетак  да прочита барем  апологије Св. Јустина Мученика и Философа колико може научити...

Поздраф за све људе добре воље :mahmah:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Evo, isto jedna studija Patristicke filozofije od Claudio Moreschini :

https://pouke.org/forum/index.php?/files/file/1143-claudio-moreschini-povijest-patristicke-filozofije/

I, ovde ovo - Studija o poznatom sporu Origena koji je branio veru protiv filosofa Celsa :

https://pouke.org/forum/index.php?/files/file/929-celso-origen/

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 58 минута, Bokisd рече

Evo, isto jedna studija Patristicke filozofije

Хвала пуно за остављене линкове...

Како решити ситуацију коју имамо у СПЦ?....(ја одговора/решења немам) а то је како да се све у СПЦ постави на један виши интелектуални и духовни ниво... а ето ваљда по узору на пример на Кападокијце и многе друге Оце ране Цркве који су били људи највећег интелектуалног и духовног калибра једном речју Гопода, права господа људи...разборити реални људи...

...а сад  у СПЦ питање је...како да се исчупамо из сујеверног/примитивног Хришћанства ...има доста људи у нашој Цркви који виде/разумеју: Гопопода Неба и Земље као духа из аладинове лампе који испуњава жеље...и Свештенство као неке чаробњаке са штапићем  који тамо прочитају неку молитву и хокус покус, абракадабра и решен проблем... а Црква..Св. Тајне, иконе, бројанице итд. виде се као неке амајлије....наравно има и људи у Цркви који не спадају у ову категорију...

На пример у Србији, Р. Српској, Црној Гори кад се гледа тај да кажем секуларни простор: већина новина и садржај, па теме о којијма се разговара на радио станицама, интернет порталима, па и доста ТВ. станица све то о чему се прича у доста случајева нема неки виши културно/интелектуалном/уметнички ниво чак и кад се разговара о озбиљним стварима.... ваљда  рекао бих нешто овако имамо можда слично и у Цркви...

Толико људи има у другим областима који су изузетно образовани... и имао сам ситауцију где ми је постављено питање зашто Црква нема образованије људе....

Кажем опет питање је како да се све у СПЦ постави на један виши интелектуални и духовни ниво?  На пример Кападокијци су били права ромејска господа, ГПОСПОДА ЉИДИ,  са највећим образовањем у времену у коме су живели, а исто тако о њиховој светости нема потребе да пишем/причам...

Сви се куну у Кападокијце, Св. Јована Златоустог и друге Оце Ране Цркве али кад треба нешто да се прочита онда је то "грдни поса"..... исто тако кад неко као на пример што сам ја и о. Зоран и кад причамо/пишемо о Оцима ране Цркве и њиховим списима...људи нас гледају кo' неке лудаке...

И ето шта сад ту чоек' да каже на све то....

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pa, sta znam, vreme je tesko, spoljasnji materijalizam bukvalno 'ubija' duh i veru i tesko je pronaci u crkvi ljude revnosne za veru, ..... da ne pricamo o ljudima koji zive za veru i crkvu,.... i, onda kada nemamo kvantitet tesko moze da bude i nekog kvaliteta.

Ali, mislim da Bog kroz razne ljude u crkvi daje ipak koliko toliko da osetimo nesto i od vere koju su imali Kapadokijci i drugi slicni duhom. Ali, mislim da ih treba traziti i pronaci (ko lupom ... :stadaradim:), .... uh, mozda je za nas danasnje hriscane kakvi smo danas i to neki podvig i teskoca, da pokusamo da pronadjemo takve ljude i pisanija.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, uomo del Ve.Te. рече

Хвала пуно за остављене линкове...

Како решити ситуацију коју имамо у СПЦ?....(ја одговора/решења немам) а то је како да се све у СПЦ постави на један виши интелектуални и духовни ниво... а ето ваљда по узору на пример на Кападокијце и многе друге Оце ране Цркве који су били људи највећег интелектуалног и духовног калибра једном речју Гопода, права господа људи...разборити реални људи...

...а сад  у СПЦ питање је...како да се исчупамо из сујеверног/примитивног Хришћанства ...има доста људи у нашој Цркви који виде/разумеју: Гопопода Неба и Земље као духа из аладинове лампе који испуњава жеље...и Свештенство као неке чаробњаке са штапићем  који тамо прочитају неку молитву и хокус покус, абракадабра и решен проблем... а Црква..Св. Тајне, иконе, бројанице итд. виде се као неке амајлије....наравно има и људи у Цркви који не спадају у ову категорију...

На пример у Србији, Р. Српској, Црној Гори кад се гледа тај да кажем секуларни простор: већина новина и садржај, па теме о којијма се разговара на радио станицама, интернет порталима, па и доста ТВ. станица све то о чему се прича у доста случајева нема неки виши културно/интелектуалном/уметнички ниво чак и кад се разговара о озбиљним стварима.... ваљда  рекао бих нешто овако имамо можда слично и у Цркви...

Толико људи има у другим областима који су изузетно образовани... и имао сам ситауцију где ми је постављено питање зашто Црква нема образованије људе....

Кажем опет питање је како да се све у СПЦ постави на један виши интелектуални и духовни ниво?  На пример Кападокијци су били права ромејска господа, ГПОСПОДА ЉИДИ,  са највећим образовањем у времену у коме су живели, а исто тако о њиховој светости нема потребе да пишем/причам...

Сви се куну у Кападокијце, Св. Јована Златоустог и друге Оце Ране Цркве али кад треба нешто да се прочита онда је то "грдни поса"..... исто тако кад неко као на пример што сам ја и о. Зоран и кад причамо/пишемо о Оцима ране Цркве и њиховим списима...људи нас гледају кo' неке лудаке...

И ето шта сад ту чоек' да каже на све то....

 

Код у Цркви има свега али је далеко од овакве ситуације какву ви износите. Нисам сигуран на ваш статус у Цркви али звучите удаљени од народа да ме кажем издигнути са земље. Људи генерално или верују и труде се или уопште не верују а то што славе крсне славе и формално приступају појединим Светим Тајнама не значи да су људи сујеверни. Ја искрен да будем већи проблем видим у црквеном клиру, тотално одвојеном од духа нарада и усуђујем се да кажем да је литургијска обнова, уведена у СПЦ на овакав начин, допринела стању у којем смо. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      "Желео бих да вашој светости упутим захтев да уважи позив нашег побожног народа и наше цркве да употребите своје апелационо право, како би наши грађани православне вероисповести коначно добили могућност да буду једнаки са свим осталим православним хришћанима на свету", навео је Пендаровски у писму патријарху Вартоломеју.
      Пендаровски је, како је објавио на свом профилу на Фејсбуку, писмо упутио поводом почетка Нове црквене године.
      "Ваша светости, представља ми част да Вам се обратим и изразим своје срдачне жеље поводом почетка Нове црквене године. Историја каже да треба да смо стално у току са временом и да га користимо у интересу благостања људи. Васељенска патријаршија је пример за то како може да се остане доследан вредностима, а истовремено да се буде динамичан у суочавању са текућим изазовима", истакао је Пендаровски.
      Он је написао да као председник Северне Македоније жели лично да га информише да је његова земља искористила претходне три године да остави иза себе историјске несугласице.
      "Обраћам Вам се у име великог дела мојих суграђана који се идентификују као православни хришћани и чија је једина жеља и потреба да буду са својим ближњим и да се упуте ка заједничкој будућности, суживоту и истинској слободи", поручио је он.
       
      Пендаровски затражио од васељенског патријарха признање Македонске православне цркве
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Председник Северне Македоније Стево Пендаровски затражио је од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      За датум свечаности изабран је празник Сабор српских Светитеља, 30. августа/12. септембра 1920. године. Министар вера обавестио је 30. августа министра војске и морнарице, генерала Бранка Јовановића, о месту одржавања свечаности.      Подсећајући га на велики значај свечаности, молио је да одобри потребан број трупа Новосадског гарнизона, „који ће направити шпалир на Тргу Престолонаследника Александра у Сремским Карловцима, са војном музиком, и артилеријом која треба да буде смештена у непосредној околини Карловаца”. Потом је тражио и потребан број војника који би носили барјаке, рипиде и чираке на литији, „по могућству што мањи растом”. На крају је написао да ће се тога дана у свим храмовима Краљевине служити свечана Литургија, па је затражио да службама „присуствује официрски кор у парадном оделу, а војска да ода почаст, правећи шпалир пред црквом”.   У склопу припрема прославе, Опште одељење Министарства вера писало је 6. септембра министру саобраћаја тражећи да 11. септембра по подне дирекција Винковци припреми у композицији брзога воза посебан вагон за 20 архијереја, који би се од Инђије специјалном локомотивом одвезли у Сремске Карловце. Потом је затражено да се припреми дворски воз за престолонаследника, који би 12. септембра био, тачно у 10 сати, на станици у Сремским Карловцима, затим специјални воз за чланове Владе и остале госте да их довезе у 9:10 часова пре подне, и још једна композиција за Београђане. На крају је замољен одговор како би Министарство вера о свему могло објавити вести.    О атмосфери која је пратила овај догађај преносимо краће изводе из извештаја „Политике” објављеног сутрадан, 13. септембра 1920.   „… гости су долазили у изобиљу и са свих страна. Карловци су били пуни, препуни. Од како је постала варош, никад у своје улице није примила света толико колико јуче. Од 8 часова још, распоређена од железничке станице до патријаршије, гарда је очекивала. … Тачно у 10 часова Престолонаследник је приспео долазећи возом из Београда. Његов долазак објавили су са монитора топовски пуцњи… Регент је сео у кола која су вукла два пара белаца и пошао ка патријаршији. При пролазу Престолонаследниковом маса је клицала: Живео! Живео!” Церемонијал је обављен у свечаној пространој дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима. Дворана је била украшена сликама из новозаветне и националне историје које су израдили Паја Јовановић, Ђорђе Крстић и Урош Предић. Такође, биле су изложене старине српске историје: Мирослављево јеванђеље, Јеванђеље из Дечана, Јефимијин покров за кивот светог кнеза Лазара, крст цара Душана из Високих Дечана и пехар кнеза Лазара, што је све требало да подсети на стару славу и допринесе узвишености тренутка. На столу, за којим је седело петнаест архијереја, крст цара Душана из Високих Дечана. Свечаност је започела уласком престолонаследника Александра у дворану, који је био у пратњи председника владе, министра вера и председника Народне скупштине. Саборску одлуку о васпостављању Српске Патријаршије саопштио је митрополит Димитрије, текст те одлуке прочитао је тузлански митрополит др Иларион (Радонић), док је указ краља Петра I, којим се потврђује ова одлука, прочитао министар вера Павле Маринковић. Свечаност је завршена благодарењем у патријаршијској цркви. Митрополит београдски и архиепископ целе Србије Димитрије Павловић изабран је за патријарха уједињене Српске Православне Цркве 15/28. септембра 1920. године, на заседању Светог Архијерејског Сабора.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Adversus Ecclesiam: (Медијски) рат против Цркве
      Искуство нас је научило да пред свако заседање Светог Архијерејског Сабора СПЦ очекујемо медијско бомбардовање негативним извештајима о Цркви. Тада обично слушамо и читамо лоше приче о архијерејима, о њиховом возном парку, о свештеничким примањима, о лобијима, о струјама, ново-старотарцима и још којечему. Оваква извештавања скоро никада нису била конструктивна, а готово увек су била малициозна и усмерена директно на срозавање угледа Цркве. Њихова основна порука била је и остала: види народе шта све неваљало има у тој твојој Цркви! Због чега је и коме неопходно да углед Српске Православне Цркве буде укаљан?
      Црква као институција?
      Нема никакве сумње да је наша Црква уживала велико поштовање у народу у поседњих пар деценија, упркос вишедеценијским притисцима који су претходили. То је јасно из свих релеватних анкета које су Цркву увек рангирале веома високо, заједно са неколико других институција српског друштва. То наравно не значи да негативних појава нема и да их није било. Зато одмах желим да кажем, због оних који су склони да недобрнамерно читају моје речи, да овим не аболирам грешке људи из Цркве. Уосталом, Црква је, поред тога што је Богочовечански организам и као таква беспрекорна, ипак институционално састављена од људи који греше и имају своје слабости и мане. Али, за интересне групе које размишљају по кључу друштвеног инжињеринга или су склоне политичким поделама, јака и независна институција, сама по себи, па у томе смислу и Црква, коју само као такву и виде, као институцију, представља потенцијалну препреку за остварење њихових циљева. Зато не изненађује да такви, уколико не могу Цркву да придобију за испуњење својих циљева, желе по сваку цену да је уклоне као потенцијалну препреку. Имајући то у виду, позиција Цркве у друштву представља примарно поље за дејство у медијском рату који за циљ има смањење утицаја и угледа Цркве. Уливање неповерења и сумње у веродостојност свештенослужитеља и других истакнутих црквених делатника, претерано потенцирање негативности, медијско форсирање па чак и фабриковање разних афера и приказивање несклада између проповеди и дела црквених људи, злонамерне интерпретације поступака црквеног врха, нису ништа друго до покушаји да се пољуља поверење у саму Цркву, али што је још горе и у саму веру коју Црква проповеда и живи.
       
      Наравно, из перспективе Цркве и њене самосвести, институционална страна јесте само један вид њене пројаве у свету, и то мање битан. Црква зато често не реагује на сличне негативне кампање, свесна онога што је за њу битније, а то је проповед благе вести распетог и васкрслог Христа, и вера која проистиче из ове чињенице као и благодатни живот у својој светотајинској димензији. Унутрашња снага Цркве није од овога света и она не може бити поражена од сила ни овога ни онога света, ма колико велике те силе биле. У то нас уверава и обећање Христово „сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати”. (Мт 16,18) Међутим, сви они који Цркву виде искључиво као друштвену установу подложну социјалној и политичкој манипулацији, не виде ову другу, битнију, димензију Цркве. Они зато често улазе у рат против Цркве као институције. Пре или касније сви такви напади завршавају се тријумфом Цркве. Међутим, иако малициозни напади на Цркву не погађају њену бит они потенцијално наносе штету њеном позитивном деловању у народу и друштву, у најширем смислу, и због тога јесу проблем који завређује пажњу како верујућих тако и добронамерних неверујућих.
       
      Ко, како, против чега и због чега се буни?
      За разлику од претходне деценије, у последње две године кампања против СПЦ није више активна само у предсаборско време. Активна је током целе године. Такође, то више није само кампања против Цркве од стране нецрквених људи који гаје негативна осећања према Цркви, и виде је искључиво као пролазну друштвену институцију, него је кампања против Цркве несвесно (надам се!) вођена од стране мале групе појединаца из саме Цркве. На тај начин је дошло до неке чудне симбиозе између оних који гаје отворени анимозитет према Цркви и оних који под изговором племенитих жеља урушавају црквени поредак и наносе штету мисији Цркве, али и самима себи, навлачећи на свој врат онај воденични камен саблазни из Јеванђеља. (Мт 18,6)
      Да је заиста реч о људима из Цркве много је показатеља. Једни се сами јављају у неким дневним и недељним гласилима, на телевизији и пре свега на друштвеним мрежама, други остају анонимни бунтовници и агитатори. Међутим, ако се изврши анализа негативних текстова у медијима и на друштвеним мрежама постаје сасвим јасно да нису могли да их напишу људи који добро не познају Црквене прилике изнутра. Чак није извесно ни да су информације само потекле из црквених извора па да су на основу тих информација новинари састављали текстове. Пре ће бити да су сами текстови или њихови кључни елементи директно писани од ове групе наше бунтовно расположене браће из Цркве.
      Сигурно је да се негативне појаве у Цркви ипак нису одједном умножиле па да има толико материјала да већ две године гледамо континуирану негативну медијску кампању, уместо онакве кампање на какву смо већ, на жалост, навикли, предсаборску. Другим речима, та кампања није ничим оправдана и нешто друго је инспирише, а не стварно стање. То да не постоји оправдање потврђује и чињеница да се обично једна иста тема свакодневно појављује у медијима дан за даном, са свега неколико нових реченица текста уз понављање мноштва старих, сваког наредног дана. Дакле исти садржај се сваки дан рециклира. Да би затим, кроз недељу, две, тема била истрошена, замењена са новом, која се потом на исти начин потенцира једно извесно време. Затим, када се и нова тема исфорсира до максимума, извлаче се поново неке од старих тема. И тако у круг.
       
      Видимо да се износи цео низ оптужби на рачун Цркве и црквених појединаца и да се доносе медијске пресуде без суда и без правде. Чак када би све и једна од изнетих оптужби у последњих пар година била тачна, чак и тада, начин на који се о томе јавно, без суда, пресуђује, био би и остао дубоко неправедан. Крајњи резултат свега јесте да је Црква, готово свакодневно, у  медијима негативно представљена. У јавности, на подсвесном нивоу, то треба да изазове негативна осећања и да створи асоцијацију Црква = негативност. Таква асоцијација није ни рационална нити је утемељена на фактима, него је пре свега усмерена на производњу емоционалног ефекта гађења на сам помен Цркве и било чега везаног за Цркву. На психолошком нивоу посреди је вештачко стварање стереотипа и предрасуда, које, као што јако добро знамо из деценија истраживања у области психологије, јесу у основу мноштва друштвених сукоба. Као такви, стереотипи и предрасуде нису ни мало безазлени и друштвено су погубни.
      Удар на институционално устројство Цркве
      Оно што је такође важно да јасно уочимо јесте и један нови моменат по којем се ова кампања, у последње две године, битно разликује од оне претходних година. То није само интензитет и учесталост негативног публицитета који Црква „ужива”. Није у питању ни срозавање угледа Цркве у целости, што је у истој мери крајњи резултат и оних кампања пре и ове сада. У питању је вештачко потенцирање конфронтације и сукоба унутар саме Цркве, стварање унутрашње поделе, али не више само, као што је раније био случај, на лобије и струје (босанске и херцеговачке и србијанске, новотарце и старотарце, традиционалисте и модернисте, конзервативне и прогресивне, прорежимске и антирежимске, стрејт и геј, скромне и нескромне, учене и неуке, и на стотине других подела) иако се то и даље чини, него првенствено на линији Патријарх/Синод, с једне стране, и привид остатка архијереја и Цркве, с друге. Кажем привид јер нити је остатак архијереја и Цркве против Патријарха и Синода, нити Патријарх и Синод раде насупрот пуноћи СПЦ. Уосталом и Патријарх и Синод су изабрани од стране Св. Архијерејског Сабора, па зато ipso facto извршавају само вољу пуноће СПЦ. Без обзира на то што су теме напада и афере у протекле две године биле разнолике, матрица кампање је остала иста. „Кривци” су увек Патријарх, неколико угледних архијереја поименице, цео Синод, и свако онај кога клеветнички асоцирају са поменутима. А „жртве” поменутих су увек они који бунтом и хајком желе да инаугуришу неку светлу будућност, унутарцрквену и ванцрквену, зарад наводног општег добра, насупрот саборној вољи Цркве и устаљеном поретку. Дакле, реч је о нападу на само институционално устројство СПЦ.
       
      Ради илустрације о томе како се манипулативно стварају негативни стереотипи везани за устројство СПЦ поменућу само пример медијског односа према Његовој Светости поводом догађаја у Црној Гори. Док се Патријарх суздржавао од коментарисања догађаја у Црној Гори нападали су га клеветом да га Црна Гора, тамошња Црква и народ, уопште не интересују и да се само бави споредним стварима, а када је прокоментарисао, онда је оптуживан како се меша у унутрашње политичке процесе у Црној Гори по налогу власти из Србије. Слично је и за питање Косова и Метохије, за проблеме на Богословском факултету у Београду, за питање Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, за питања око изградње храма Св. Саве, питања око односа према Covid-19 вирусу, питања става према неканонским поступцима у Украјини, и за свако могуће проблематично питање. Када Патријарх руча у црквеној трпезарији пише се како се он забавља и чешља док село гори, када се сусретне са важним личностима из државне администрације каже се како понизно служи режиму, када нешто проговори каже се да не ваља то што је рекао, а када ништа не каже како не ваља то што ћути. Притом ставови Патријарха или СПЦ у целости су за медије од секундарног значаја, иако су кобајаги у првом плану. Примарна теза је она која треба да изврши утицај на масе мимо рационалних процеса свести (то јест, подсвесно) а која отприлике гласи овако, све што Патријарх/Синод и СПЦ у целости уради, не ваља! И док пишем ове редове читам како црквени бунтовници говоре да је Патријарх у изолацији, да није информисан, да је времешан, да не може да прати сваки најновији наручени текст и скандал, и слично, што у преводу треба да значи — да није способан?!!
       
      Политички моменти
      Морамо, дакле, да се суочимо с чињеницом да унутар саме Цркве, из неког разлога, постоји благонаклоност према стварању оваквих подела и вршењу институционалног удара на Цркву, па чак и жеља за истим.  Можемо једино да закључимо да је крајњи циљ да се постави неки нови Патријарх и неки нови Синод, а тиме вероватно изазове и неко ново усмерење СПЦ на свим могућим пољима. И то све уз помоћ медијског рата и мимо регуларног процеса унутар Цркве. Оно што посебно брине јесте да су гласноговорници (а уједно можда и человође) ове групице веома политички ангажовани и да својим јавним наступањем увлаче Цркву у срж политичких обрачуна у Србији и региону. То јест, увлаче Цркву у сасвим непримерену полемику, управо као да је реч само о некој друштвеној институцији, а не о богочовечанском организму који треба да благовести Христа свима људима, без изузетка. Будући да Црква не располаже политичким оруђима и оружјима она обавезно страда у таквој унакрсној паљби. Као слободни грађани и појединци наравно да сви имају право на лично политичко опредељење. Оно на шта нико нема право јесте да Цркву уплиће у политичке обрачуне тако што, не само да оне који не деле њихов политички став, него и оне који јавно не заузимају никакав политички став, карактеришу као сараднике ових или оних политичких опција (најчешће „режима“). На тај начин, кроз политику, кофронтирају се са својом браћом и сестрама и оцима и уносе политикантство у окриље Цркве.
      Најновија кампања која може да послужи као пример увлачења Цркве у политичке обрачуне јесте везана за победу опозиције на изборима у Црној Гори. На сасвим непримерен начин се форсира неистина да је Црква учествовала на изборима и победила Мила Ђукановића. Или се непромишљено објављују још веће бесмислице о томе да је Св. Василије Острошки био противкандидат Милу Ђукановићу и његовој партији! Црква није учествовала на изборима ни као странка, ни као страна, а још мање Св. Василије. Оно што се јесте десило је да су локалне епархије СПЦ позвале своју паству да чувају светиње. Грађани, као што су то чинили пре избора, на улицама, су тако учинили и на изборима, гласачким листићима. Свако је гласао појединачно, као грађанин Црне Горе с правом политичког гласа, а не као Црква у некаквој политичкој утрци и као опозиција власти. Десило се, да употребим речи нашег блаженопочившег Патријарха Павла — да је Бог, па и Свети Василије, помогао јер је имао коме да помогне, у борби да се сачувају светиње. 
       
      Питам се коме је у интересу да сведе углед Цркве на ниво политичке опозиције било којем режиму? Одговор постаје јасан када се са пажњом виде коментари агитаторских квазицрквених анонимних профила на друштвеним мрежама. Ти коментари се могу сажети у једну мисао. Сада када је Црква (!) победила Мила у Црној Гори треба да победи и Вучића у Србији. Притом, како рекох, нити је СПЦ рушила Мила, нити ће СПЦ рушити Вучића. Не зато што их воли, него зато што Црква није политичка организација. Али ће увек да штити своје интересе и опште добро народа на легитиман и цивилизован начин од било чијих напада, како је и чинила у Црној Гори, подсећајући своју паству на чување светиња, а тиме и свога образа, достојанства, правде и истине, и грађанских, уставних и људских права.
      С друге стране, ако Црква сарађује са властима у стварима од општег интереса зар то није нормално? Када је то постало ненормално? На западу имамо примере још тесније везе између цркава и држава па никада нисам чуо ништа до само речи похвале за таква устројства од стране наших бунтовника. Или они сматрају да то што им је тамо идеал овде представља највећи преступ? Наравно да наша Црква није ни државна ни режимска, али није ни бунтовничка пећина да је непрестано понижавају на очиглед сви нас док ми то мирно слушамо.
      Где је проблем?
      Имајући у виду све наведено, иако су неки од бунтовника на угледним позицијама, показују се као сасвим одрођени од етоса Цркве на општу саблазан већине верујућег народа. Није онда чудно када им њихови нецрквени саговорници, без икакве зле мисли, кажу: „ви припадате Цркви, а и нисте у Цркви”, као што је недавно био случај на једној трибини. Јесу, у крилу су Цркве институционално, али у духу су против устројства Цркве. Та унутрашња растројеност коју манифестују на сваком кораку, првенствено кроз исказивање лепих и племенитих жеља с једне стране, и кроз рушилачки бунт с друге стране, потврђује оно за шта апостол Павле каже „одрекли су се силе побожности” након чега нам Апостол свима поручује да се таквих људи клонимо. (2Тим 3,5)
       
      Наравно да критика оваквог начина бунта не значи да Црква није отворена за решавање проблема који се појаве. Не значи ни то да је забрањена критика одређених негативних појава, тенденција, недостатака и слично. Црква има своје механизме за решавање спорних питања. Ти механизми спречавају да се било чија лична сујета уздигне изнад саборног ума Цркве и општег добра. Када се не поштује њен унутрашњи поредак него се прљавим кампањама елиминишу „противници”, онда је јасно да ту није више реч о борби за нешто боље, колико год се то на тај начин лажно представљало, него о борби за моћ, утицај и власт. Када се деси да се личне сујете и амбиције уздигну изнад саборног ума Цркве онда више није реч ни о чему другом него о цркворушитељској активности. Управо за људе који су упали у ту замку греха, апостол Павле неумољивим речником каже да су то људи који су самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, они који се противе истини, људи изопаченога ума, непоуздани у вери. (2Тим 3,2-8) Али и обећава, да такви људи неће више напредовати, јер ће њихово безумље постати очигледно свима. (2Тим 3,9)
      Да би се појачао ефекат ове наводне борбе за боље, а у ствари бунтовног удара на устројство Цркве, шири се и прича о прогону слободомислећих од стране црквеног врха. Ту се с ниподаштавајућим тоновима помињу Синод као Синедрион, Архијереји као првосвештеници и фарисеји, црквене установе као инквизиција, црквени оци као излапели и злобни старци, и сличне бесмислице. Све поменуто за циљ има да се у јавности изгради убеђење да поделе у Цркви превазилазе свест о заједништву унутар Цркве чиме би требало да се пољуља вера у аутентичност јеванђељске проповеди Цркве, као и да се створи предрасуда о наводним лошим и добрим момцима, и о „племенитој борби” против „лоших момака” за коју се тражи подршка масе.
      Најпре, није тачно да се неко прогони због разлике у ставу. Томе јасно у прилог иде чињеница да је свештеноначалије у Цркви до сада толерисало невиђене и нечувене у историји СПЦ испаде неких свештенослужитеља и других људи са позиција од значаја у црквеној структури. Ни једна секуларна институција, а да не помињемо да ни једна Црква нити верска заједница не би толерисала ни приближан ниво бунтовничког понашања какво налазимо у СПЦ. То што наша Црква у огромној већини случајева овакво бунтовништво толерише само додатно сведочи о ширини унутар СПЦ. У тој ширини могу да се чују разни гласови и да се изнесу разни ставови, без негативних последица. То је наравно веома корисно, али само онда када се чини на прикладан начин и с циљем грађења Цркве. Што у поменутим примерима већ неко време није случај. Када су гласови добронамерни они се и чују на прикладан начин, а када нису добронамерни обично се своде на анонимне медијске обрачуне и линч, претње физичким насиљем, називање свештеноначалија неприкладним и погрдним именима и све већ напред наведено. То ипак, сложићемо се, превазилази сваки ниво толеранције. Док се мрзитељи Цркве целом овом представом наслађују, деца Цркве се саблажњавају, грозе и пате. Ми као верујући имамо право на то да не будемо свакоднево изложени малициозним покушајима срозавања угледа наше Цркве. Имамо право на то да медији не служе као тужилац, судија и егзекутор било коме. У ширем смислу то је забрињавајуће јер сви знамо да је линија између медијског линча и физичког насиља против верујућих и свештенства, или дискриминације по верској основи, веома танка. И то знамо нарочито зато што смо свесни да је позадина и мотор свему наведеном мржња.
       
      Због тога ће Црква у најскоријем року морати да изнађе снаге да послуша савет апостола Павла и огради се од оваквих људи. Црква ће бити приморана да се институционално заштити најпре кроз смањење прага толеранције према неконструктивним и злонамерним нападима који су директно усмерени на подривање њених институционалних стубова. Али истовремено и да ојача своје административне процесе, односе са јавношћу, и већ постојеће механизме који омогућавају да се конструктивне критике чују и да се проблеми реше.
      Народ, са своје стране, треба да стекне свест о томе да је посреди напад на Цркву, институционални напад, који по свему судећи има своје спољашње и унутрашње елементе. Та свест послужиће као одређена врста имунизације од негативних последица и формирања негативних стереотипа и предрасуда, који се систематски изграђују посредством овог медијског рата.
      У закључку, остављам отворено питање са почетка овог текста, због чега је и коме неопходно да углед Српске Православне Цркве буде укаљан? Нека размишљања сам понудио, али остаје још много тога што је отворено за даље промишљање. Шта је то што нам се десило након СА Сабора у мају 2018.г., па да од тада до данас имамо овакав медијски рат против Цркве? Ко су ти људи који су у тој мери пуни гнева и љутње да су спремни на рушење вековног црквеног поретка због својих „виших циљева“? Ко су ти људи који у Цркви, где се проповеда неопходност личносног односа, лица к лицу, очи у очи, бунтују анонимно и сакривено, без одговорности, без морала, без лица и безочно, и нападају свакога ко се усуди да им каже оно што они не мисле? Зар утрошена енергија не би била боље усмерена на конструктивну и црквоградитељску (у духовном смислу) делатност, где би свачији дарови могли да буду употребљени на опште добро? Међутим, за то је неопходна врлина смирења које је плод оне врхунске врлине, љубави, која „дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.” (Рим 13,4-8)
       
      Господе, додај нам врлине и мудрости!
    • Од Поуке.орг инфо,
      На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 16. и 17. јула 2020. године усвојена је следећа изјава у вези са одлуком турских власти да преиначе статус цркве Свете Софије.
      Свештени Синод Руске Православне Цркве дубоко жали због одлуке државних власти Турске да Светој Софији одузме музејски статус и преда је у богослужбену  употребу муслиманске заједнице.
      Поменута одлука донесена је без узимања у обзир молби и јасно израженог става предстојатеља и јерарха православних помесних Цркава, представника страних држава, многобројних међународних друштвених и правних организација, свештенства различитих религија и религијских традиција. Она вређа религијска осећања милиона хришћана широм света, што може довести до нарушавања међурелигијске равнотеже и међусобног разумевања између хришћана и муслимана, не само у Турској, већ и у другим местима.
      У условима када је хришћанство прогоњена религија у многим местима на планети, када се наставља егзодус хришћана са Блиског истока, ова одлука турских власти наноси посебан бол. Аја Софија је саграђена у славу Христа Спаситеља, а у сазнању милиона хришћана и даље је храм. За Православну Цркву овај храм има посебан историјски и духовни значај.
      Надамо се да ће турске власти уложити потребне напоре како би сачувале чудесно преживеле непроцењиве хришћанске мозаике и омогућиле хришћанским поклоницима приступ њима.
      Обраћајући се сестринским помесним Црквама, са посебном тугом констатујемо да овај догађај, тако тужан за свету Православну Цркву, затиче данашњи православни свет разједињеним, а то је непосредна последица антиканонске легализације раскола у Украјини, чиме су ослабљене наше могућности да се заједнички одупремо новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Данас, у доба растуће хришћанофобије и појачаног притиска секуларног друштва на Цркву, јединство је још неопходније него што је било пре. Позивамо  сестринске помесне Цркве да заједнички, у духу мира и љубави у Христу, тражимо излаз из кризе.
      Изражавајући наду у даље очување и јачање узајамног поштовања и међусобног разумевања између верника различитих светских религија, такође апелујмо на светску заједницу да пружи сву могућу помоћ у одржавању посебног статуса цркве Свете Софије, која има трајни значај за све хришћане.
      Извор: Patriarchia.ru (с руског Информативна служба СПЦ)

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      На заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 16. и 17. јула 2020. године усвојена је следећа изјава у вези са одлуком турских власти да преиначе статус цркве Свете Софије.
      Свештени Синод Руске Православне Цркве дубоко жали због одлуке државних власти Турске да Светој Софији одузме музејски статус и преда је у богослужбену  употребу муслиманске заједнице.
      Поменута одлука донесена је без узимања у обзир молби и јасно израженог става предстојатеља и јерарха православних помесних Цркава, представника страних држава, многобројних међународних друштвених и правних организација, свештенства различитих религија и религијских традиција. Она вређа религијска осећања милиона хришћана широм света, што може довести до нарушавања међурелигијске равнотеже и међусобног разумевања између хришћана и муслимана, не само у Турској, већ и у другим местима.
      У условима када је хришћанство прогоњена религија у многим местима на планети, када се наставља егзодус хришћана са Блиског истока, ова одлука турских власти наноси посебан бол. Аја Софија је саграђена у славу Христа Спаситеља, а у сазнању милиона хришћана и даље је храм. За Православну Цркву овај храм има посебан историјски и духовни значај.
      Надамо се да ће турске власти уложити потребне напоре како би сачувале чудесно преживеле непроцењиве хришћанске мозаике и омогућиле хришћанским поклоницима приступ њима.
      Обраћајући се сестринским помесним Црквама, са посебном тугом констатујемо да овај догађај, тако тужан за свету Православну Цркву, затиче данашњи православни свет разједињеним, а то је непосредна последица антиканонске легализације раскола у Украјини, чиме су ослабљене наше могућности да се заједнички одупремо новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Данас, у доба растуће хришћанофобије и појачаног притиска секуларног друштва на Цркву, јединство је још неопходније него што је било пре. Позивамо  сестринске помесне Цркве да заједнички, у духу мира и љубави у Христу, тражимо излаз из кризе.
      Изражавајући наду у даље очување и јачање узајамног поштовања и међусобног разумевања између верника различитих светских религија, такође апелујмо на светску заједницу да пружи сву могућу помоћ у одржавању посебног статуса цркве Свете Софије, која има трајни значај за све хришћане.
      Извор: Patriarchia.ru (с руског Информативна служба СПЦ)
×
×
  • Креирај ново...