Jump to content

Видео-запис из 2015. године открива како је настао коронавирус?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Овај видео-запис, како се наводи, настао је 2015. године, када појма нисмо имали шта је коронавирус. Да ли је ово само још један покушај манипулације вирусом или је ово заиста истина?

Ако ови научници имају начин како је настао онда ваљда имају и лек за ово? 

Могуће је да је ово само још једна манипулација, али свакако погледајте:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Bilo je ovo već, riječ je o ovom istraživanju:

WWW.NCBI.NLM.NIH.GOV

The emergence of severe acute respiratory syndrome coronavirus...

 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Треба читати Јеванђеље и учинити га својим животом. Заповести Божје су благе. Заповести Божје кад их творимо чине нас снажнима, одважнима, неустрашивима! Када живимо Јеванђељем Христовим онда идемо путем сигурности, пре свега наше унутрашње духовне, а ако хоћете, и психолошке сигурности.
      У име Оца, Сина и Светога Духа. Благодаћу Божјом окупили смо се данас у овом предивном светом храму посвећеном Пресветој Богородици да одслужимо свету Литургију као тајну Царства Небеског, као тајну присуства Божјег међу нама, као тајну спасења и тајну вере и заједнице Цркве. Окупили смо се и поводом тридесет година од почетка архијерејске службе вашег духовног оца и пастира, Митрополита дабробосанског господина Хризостома. Његова служба управо значи служење спасењу народа Божјег овде, у овом дивном граду и храму где су столовали бројни православни митрополити од Николаја Мандића, митрополита овога града и овога простора, а који је био рођени ујак Николе Тесле и који је не само упућивао молитве за њега него му истински помагао у његовом школовању и духовно и материјално, преко Светог Петра Дабробосанског, митрополита светитеља Божјег, затим недавно митрополита Николаја Мрђе и ево данас митрополита Хризостома.
      Данас смо чули свето Јеванђеље о жени Хананејки, која тражи помоћ од Христа. Зове се Хананејка јер потиче из Ханана, из тирских и сидонских крајева који су били северно од Палестине и у којима су живели многобошци, васпитани и одрасли на грчкој философији и грчкој култури. И ова данашња прича је слојевита: видимо жену која тражи помоћ од Христа, а он јој одговара да није послан онима који не припадају изабраном народу. Међутим, она је упорна и вели: Тачно је да ја не припадам изабраном народу и може бити да ме они који припадају изабраном народу сматрају недостојном да се зовем човеком и као некога који је подобан животињама, али и животиње су, каже Хананејка, творевина Божја и оне су достојне макар да се хране мрвицама са трпезе оних који су изабрани. И тада Господ, реторички да се изразимо, бива поражен и исцељује њену кћер вером ове жене.
      Ова прича, браћо и сестре, најпре у првом свом слоју, устима самога Господа казује да су све крајности нешто што одудара од аутентичног Јеванђеља и позива људима да живе по вери. Самозатвореност, неспремност да се изађе из својих оквира, затвореност за комуникацију, спречавање да неко ступи и уђе у наше просторе је нешто што је страно Јеванђељу, али и, са друге стране, из ове приче се види да је важно држати се принципа, односно да је важно држати се Господа и имати вере у њега, јер свака врста уопштеног успостављања комуникација и стварања некаквог општења на темељима романтичарских и идеалистичких погледа на свет, где се све релативизује, напросто опет није нешто на шта Господ позива. То није у Јеванђељу и по Јеванђељу, потребан је чврст камен темељац, потребно је држати се онога што је чињеница, онога што је истина. За нас хришћане то је Господ и то је реч Његова. Дакле, жена Хананејка није из изабраног народа, а чланови изабраног народа су сматрали да Месија треба да дође само њима. Сматрали су да само они треба да буду спасени како и у духовном смислу те речи, али и у спољашњем. Сматрали су чак да сви остали народи, по Божјој вољи, њима треба да буду покорни. Таквог су месију очекивали и зато сви они који нису припадали изабраном народу, ни по свом биолошком статусу, а ни по духовном, сматрани су од стране изабраног народа и најпре од њихове елите да су већ по себи непријатељи и да не само да треба избегавати сваку комуникацију са њима, него чак није било препоручљиво улазити у њихове крајеве, а камоли поделити ишта што се зове добром са таквим људима. Ево, сам Господ Христос долази у крајеве тирске и сидонске, у места где живе они који не припадају изабраном народу, они који се требају сматрати непријатељима и ту приступа једна жена, скромно, отворене душе, са огромним поверењем које је равно спознаји да је спасење у Христу. Она му прилази и тражи да Господ исцели њену кћер. А Господ различито у односу на све друго што говори у Јеванђељу, наступа крајње оштро, искључиво и вели: Нисам дошао вама који нисте изабрани и не приличи да се оно што припада изабранима са њихове трпезе баца псима. То је груба оштра реч коју Господ упућује овој жени која му приступа скромно и са поверењем. Наравно, Христос има своју педагогију, има начин на који открива истину, поступно, постепено. У овом случају Он говорећи овако грубе речи само хоће да укаже како изгледа формалистички приступ живоме Богу, како изгледа спољашњи приступ Богу и било којој вредности. Он говори језиком управо оних који су сматрали да Бог припада само њима и да су они малтене власници Божји и да они да прописују Богу како Он треба да поступа и односи се према творевини и сваком човеку који је створен као слика и прилика Његова. Господ у овом тренутку говори грубо хотећи да укаже на грубост, на неосетљивост оних који су формалисти и који мисле да је довољно само припадати изабраном народу. И ми често, браћо и сестре, мислимо да је довољно то што смо крштени, да је довољно то што смо Срби и да ће онда Господ препознати себе у нама и да ће без истинске, живе делатне вере увести нас у Царство своје. Неопходно је да будемо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Неопходно је да препознамо живога Бога као спаситеља, али ми Њему треба да се уподобимо. Ми требамо да се саображавамо Његовом Јеванђељу, Његовој Речи, Његовој Истини, а не Њега себи и читав свет око нас нашим параметрима и критеријума. Своје параметре и критеријуме треба да преобразимо у Христу, да узрастемо са њима у Њему, да растемо у меру раста висине Христове како каже апостол Павле, како бисмо могли примити Њега и њиме упознавати себе и општити са ближњима. Дакле, Господ овим речима критикује оне који су формалисти и, у исто време, у овом Јеванђељу показује шта је неопходно за нас. Када је Господ, рекао грубу реч, жена Хананејка показује још дубље смирење и вели: Можда не познајем у потпуности истину, можда не знам до краја Јеванђеље Божје, можда нисам у потпуности део тела Његовог и Цркве Његове, али и ја чезнем за спасењем стојећи споља, чезнем за истином и правдом и имам поверења у Бога да ће он наћи пут да дотакне моје срце; да упознам у пуноћи истину и будем спасена. Господ у њеној упорности, у њеном неодустајању од потребе за љубављу, за истином и лепотом препознаје оно што је неопходно да јој се Он пројави. Препознаје поверење, препознаје њену веру и онда чини чуда говорећи: Нека буде како ти хоћеш. Нека буде по вери твојој!
      Ево, браћо и сестре, одговора на многе недоумице и питања које имамо. Зашто ми се нешто дешава у животу? Зашто имам утисак да ме је Бог оставио? Зашто нисам бољи? Зашто ме људи не воле? Зашто уопште имам крст као темељ свог живота на који немам одговор и тежак ми је? Одговор на ово питање, браћо и сестре, јесте вера као предуслов свих других одговора на сва друга питања, вера као поверење у љубав Божју. Он боље од нас зна који су путеви нашег спасења, нашега сазревања, путеви који нас воде откривању истине, правде и смисла нашег постојања. Све уосталом, браћо и сестре, почива на вери и на поверењу. Да ли смо ишта сазнали, да ли смо једно знање усвојили ако нисмо имали вере и поверења? Од најмањих ногу у школи када учимо слова, зашто би слово А било А, само зато што то каже учитељица. Не, за мене је А постало истина, чињеница, јер сам имао поверења у то што ми је рекла учитељица. И све друго, сви односи заједница, љубави између мужа и жене, између свих чланова породице и у концентричним круговима шири се око нас онда када имамо вере и поверења. Али та наша вера мора да буде крстолика. Није довољно да имамо вере и поверења у људе, безброј пута смо били тако изневерени и остали скамењени од онога што се десило у нашем сусрету са другим, били често губитници, повређивани, али и сами повређивали другог. Ако је наша вера крстолика тј. ако пре свега наш живот почива на вери у Бога, на вери у Христа, онда ће наша вера и поверење и све наше активности, свако дело, па и реч бити прожети том вером. Тако ћемо у кристоликој вери пронаћи смисао у сваком тренутку свог постојања, у сваком сусрету са сваким човеком, сваки педаљ ове земље биће нам по  једно ново и мало откривење истине Божје.
      Вера није, браћо и сестре, само пуко интелектуално, рационално уверење да постоји некаква скривена велика моћна сила. Вера је баш оно што је показала Хананејка у односу на Господа, поверење у Бога и препуштање себе Његовој вољи и Његовом суду. Таква вера међутим мора бити делатна, јер вера без дела је мртва. А како делатна? Једноставно, браћо и сестре. Треба читати Јеванђеље и учинити га својим животом. Заповести Божје су благе. Заповести Божје кад их творимо чине нас снажнима, одважнима, неустрашивима! Када живимо Јеванђељем Христовим онда идемо путем сигурности, пре свега наше унутрашње духовне, а ако хоћете, и психолошке сигурности. Не постоји то што нас може помутити. Зато, ево, данас окупљени овде, браћо и сестре, да знамо да је систем вредности који црпимо из Јеванђеља Христовог често у неспоразуму са системом вредности који је смишљен по духу и сили мудрости овога света. Не смемо никада себи дозволити да тај систем вредности Јеванђеља саображавамо систему вредности овога света, него смо позвани да преображавамо систем вредности овог света и претварамо у Јеванђеље Христово, чинећи заправо све око нас увек новим, увек савременим.
      За нас не постоји дилема да ли се Црква модернизује. У начину свога постојања Црква је увек савремена, користи све механизме и методе и технике од овога света. Црква је, штавише, често покретач развоја, али оно што нас једино чини увек новима и обнавља јесте вера у Христа, јесте живи Бог. Без Христа, без вере у Њега, без Његовог система вредности сваки дан смо све старији и ближи пропасти смрти, потпуној дезинтеграцији. Са Христом, сваки нови дан је новина и постајемо све млађи у Христу Господу.
      Нека би Он молитвама Пресвете Богородице, данас када смо овде окупљени, дао сваком од нас живу и чврсту веру у Њега и да без Његовог промисла ништа неће бити, али да понекад, као што је у овој причи Хананејка изменила чврсти став Христов, могли бисмо рећи и Његов промисао у датом тренутку, да и ми чврстом вером коју молимо од Господа да нам је да и својим животом можемо мењати свет у себи и свет око себе. Честитамо још једампут тридесет година службе архијерејске и педесет година монашке службе нашем и вашем Митрополиту и духовном оцу. Нека му Господ да дуг и здрав и плодан пастирски рад да на челу ове помесне Цркве заједно са вама води чврсто ка Царству Небеском које је већ овде и сада у овој светој Литургији присутно међу нама и које није ништа друго слављење Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа сада и увек у векове векова. Амин!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ваше Високопреосвештенство, преосвећена господо и браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, мало би било да кажем да је данас моје срце испуњено истинском радошћу, радошћу духовном, радошћу у Богу што сам по благослову и позиву Вашег Високопреосвештенства данас заједно са свима вама овде, под сводовима овог предивног храма сазданог у славу и част Пресвете Богородице и што сам у овом, опет морам рећи, предивном граду Сарајеву.

      Сарајево је град, који опточен планинама делује затворен у себе, а заправо од почетка свога настанка он је веома широкогруд град, отворен на све четири стране света, у који су долазили људи из различитих крајева, са различитим искуствима, доносили дарове у њега, а исто тако обогаћени из њега одлазили. И не само да је то град у који се долазило и одлазило са свих страна, са различитим печатима, личним, идентитетским, културним, духовним и сваким другим, него је то пре свега град јединствен по гласу и лепоти управо оних који су у различитости кроз векове овде живели и не само укрштали и прожимали своја искуства, своје културе и своје духовности, него су свако полазећи од свога посебног печата рађали јединствене плодове који су носили управо у себи богаствто и лепоту различитости, а опет показивали јединство призива Божјег да сви једно будемо.
      Град Сарајево, дакле, кроз векове јесте отворен град, а православни хришћани, православни Срби, у овом граду у најмању руку од четрнаестог века живе и моле се Богу. О томе сведочи други храм тзв. Стара црква која је посвећена Светим Архангелима. И други народи, они који исто тако верују у једнога Бога али на другачији начин, том једном Богу се моле овде уназад много векова и не само да су засновали своје постојање него истински су уградили себе и оно што јесу у овај град, у међусобно прожимање, у истинску и праву духовну и културну заједницу. Мало је таквих градова у свету, у Европи готово да их нема. На само неколико десетина или стотина метара размака налазе се богомоље које припадају различитим црквама и различитим религијама, богомоље у којима се сабирају људи који се обраћају Богу. Одавде, од наше православне цркве, на стотину или неколико стотина метара налази се и католичка црква, ту је и џамија, ту је и синагога. И све те вере потичу из истог корена, из љубави Божје, из стваралачке силе Божје, из Онога који је створио свет благодаћу својом и човека као круну света, као икону своју, који је створио народе, како вели апостол Павле: све народе од исте природе, и свим народима одредио времена и границе да се крећу кроз историју само са једним јединственим циљем, а то је да би сви народи и они који чине те народе упознали Бога, њега једнога Творца, за кога исти апостол Павле каже да је Он ту међу нама, да није далеко од нас. То је дакле циљ постојања народа, постојања појединаца и личности унутар тих народа, да упознамо Бога, да упознамо вољу Његову.
      И зато овај град и ови простори нуде чврсто искуство и оквире у којима сви знају не само да треба да препознају и прихватају једни друге, него сви знају да је други дат као могућност за прослављање Бога, за упознавање себе самога, а кроз сусрет са Богом и спознају себе самога, да је други шанса за раст, за раст у Богу као појединац али и као народ и као заједница свих. Овде постоје чврсти оквири за то, а знамо опет да је много пута било да нисмо препознавали једни друге, не само у смислу познанства међу народима, већ нисмо познавали једни друге, ни себе унутар једног народа, нисмо познавали и препознавали себе ни унутар једне породице, а често нисмо препознавали ни сами себе, тј нисмо знали ко смо и шта смо управо стога што смо заборављали на овај позив и призив апостола Павла, на опомену и на упутство зашто постојимо као личности и зашто постојимо као народи. Ако мислимо да постојимо да бисмо се затворили у себе, у своју љуску, да бисмо се затворили у кулу од слоноваче без могућности да из ње излазимо и без могућности да нам у њу неко долази, онда заправо не само да нисмо препознали призив Божји, глас Његов, него онда нисмо добро ни чули тај позив. Много пута падали смо појединачно и сви заједно. Али исто тако историја овога града, историја ових простора нас учи да смо после сваког промашаја и једностраног и заједничког пада опет налазили начина да препознамо једни друге, да смо потребни једни другима и да можемо да идемо даље. Стога не треба да нас чуди што смо међусобно толико прожети и комшијски и културно и економски и политички, али и родбински често. Ништа то засигурно није случајно. Све је то израз промисла Божјег, давање љубави Његове да бисмо Њега упознали као једнога истинитог Бога, Спаситеља нашег Исуса Христа, Сина Божјег, који је дошао у свет да успостави са нама заједницу, да покаже да дистанца и јаз није оно због чега постојимо. Он не само да је премостио јаз између људи, између онога што није толико далеко међусобно, по својој природи, по ономе што јесте, него је дистанцу и јаз између створеног и нествореног премостио и учинио да можемо бити учесници онога што није створено, да можемо бити учесници Царства Божјег, лепоте и богаства будућега века већ овде и сада. То све међутим није нешто што нас чека у апстрактној, недодирљивој удаљености. Све то итекако јесте реалност дата да њом живимо овде и сада искључиво и онда када је реч Божја закон по којем живимо. Зато смо створени и као личности и као појединци, понављам, и као народи. Од једне природе, понављам, вели апостол Павле, дати су нам времена и границе. Нисмо ми они који одлучују о томе колики је то временско-просторни оквир који нам је дат да бисмо упознали Њега, Бога јединога и живог. Упознавајући себе, препознавајући своје дарове и своје таленте, познавајући свој идентитет који без Бога не постоји, препознајемо и своју различитост, знајући да она није дата као тачка раздвајања него као тачка која је одскочна даска која нас баца у сусрет ближњем, а то може бити управо онај који опет има свој посебни печат, свој дар као своју одскочну даску која треба да га катапултира нама у загрљај.
      Браћо и сестре, није чудо што је овај храм посвећен Пресветој Богородици, а Стари храм Светим Архангелима. То је поука, порука и задатак нама православним хришћанима који живимо овде, поука и порука Пресвете Богородице, која је истовремено наш покров и наша заштита и заступница пред Богом, као и пример за углед. Њена порука и поука срочена је у једној јединој реченици када је била суочена са немогућим, али заиста са немогућим, са оним што не само да надилази и превазилази њене снаге и њене капацитете, него и са оним што превазивази њену и уопште људску природу, а то је да Она постане место, пећина, простор кроз који нам Бог долази у свет. Реченица којом на немоћ своје природе и свог ума пред том тајном јединства и сусрета са Богом изговара јесте: Нека буде по речи Твојој Господе. Ако је то полазна тачка нашега постојања онда неће бити никаквих недоумица, непознаница и дилема у нашим животима. Унапред ће нам све бити јасно, а пре свега чињеница да је Бог међу нама, да је Бог у нама, да Дух Свети станује у нама и да је наше биће, наше тело, наше постојање дато као храм Божји, али и позвано да постоји и непрестано се остварује и реализује као храм Божји. То није могуће никако другачије осим испуњавањем заповести Божјих,  јеванђељских заповести, пре свега заповести Божје о љубави читавим својим бићем према Њему, једином живом у Тројици Богу, али на исти начин и управо због тога и љубави према ближњем, а то је заправо сваки човек.
      Зато, браћо и сестре, Свети Арханђели, коме је посвећен Стари храм, створени из љубави Божје да служе људима и Богу непрестано, беспоговорно и неуморно, истовремено треба да нам буду пример за углед, да будемо увек спремни да желимо, да хоћемо да наш став буде став послушања, а истовремено љубави у односу на Бога. Свакако да ће нам свакодневница бити испуњена падовима, слабостима, грехом, неспоразумима. Међутим, ако имамо чврсту одлуку и будемо спремни да маколико немоћни и слаби никада нећемо да одустанемо од опредељења да нам Свети Архангели буду пример за углед, сигурно је да ће увек Бог бити са нама и баш онда када будемо свесни своје немоћи и својих слабости.
      Радујем се, Ваше Високопреосвештество, што смо данас по Вашој љибави и промислу Божјем сабрани под сводовима ове светиње. Управо због тога што овај град има залог љубави и заједнице као задатак имамо да не дозволимо да нас предупређује неко, и то мислим на све људе који живе овде, да нас учи и показује и указује на то да треба да будемо верни речи Божјој, речи Христовој. Не треба да дозволимо да неко споља насилно показује и указује на то да као они који верују у Бога треба да будемо отворени једни према другима, да разговарамо једни са другима, да размењујемо искуство и љубав међусобно, што је много више од једног спољашњег, политичког и често политиканстког дијалога. Треба да оставимо високе и високопарне речи и високосветске политике и теорије и да се спустимо на најнижу могућу тачку вере у Бога, ми - вере у Христа и свако други - вере којом верује на свој начин, јер нема те вере у Бога која је уткана овде у саме корене и темеље овога града а да не упућује на то да је сваки човек Богом створен и да нико не постоји без оног другога и да не постоји онај који може речи да му други није потребан. Довољно је да се спустимо на веру обичног, једноставног човека, да се спустимо на дно своје душе, да не тражимо споља решења, него ту у себи, у молитви да чујемо глас Божји, да чујемо реч Његову која ће засигурно рећи с једне стране: Буди то што јеси. Ти мораш знати ко си и мораш знати свој посебан печат, мораш знати да си непоновљив, али исто тако мораш знати да је свако непоновљив и да се у сазвучју непоновљивости и у букету различитости испевава хармонија космичка као песма у славу Божју.
      Нека су молитве Пресвете Богородице са свима вама. Наше молитве, наша љубав и све што стоји до нас биће увек са вама до крајњих могућих граница, до спремности да све што имамо делимо са вашом љубављу и исто тако да све што и јесте ваше по љубави Божјој и по Христу постаје и наше. Долазићемо овде у духу Јеванђеља, у духу мира и љубави, љубави и мира Христовог, да се утврђујемо у вери и да опет по истом апостолу Павлу тешимо једни друге вером међусобно. Нека молитве Пресвете Богородице закриљујују свакога од вас, ваше породице, ваше пријатеље, сроднике,  комшије. Нека молитве Пресвете Богородице буду и са онима који не желе да буду са нама или не могу да буду са нама данас овде, да молитве одобровоље, омекшају наша срца и срца свих људи и Њене молитве да учине да мир овде и свугде буде алфа и омега, почетак и крај наших хтења, жеља и напора. Нека молитвама Пресвете Богородице живи Господ Један у Тројици, Отац и Син и Свети Дух, како слављен од Ње и Светих Архангела и свих светитеља Божјих буде прослављан и од нас, овде и сада и у векове векова. Амин!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
      Видео: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Срећан рођендан госпођи Бранки Веселиновић! 103 године посвећене уметности глуме
      103 године несебичног давања себе ближњима.
      103 године посвећене деци.
      То су 103 године у служби добра, а то је увек и служба Богу.


       
      Извор: Инстаграм налог Његове Светости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Честитам, драга браћо и сестре, вама новог Митрополита којег смо јутрос, по промислу Божјем, Духом Светим, молитвама светих саборних отаца и молитвама свих вас, устоличили у Цетињском манастиру. Ми смо, браћо и сестре, извршили свето дело послушања Цркви, и, наравно, то значи да ништа нисмо однели и ништа нисмо, не дај Боже, украли. Напротив, извршили смо свето дело устоличења Митрополита да врши службу Христову, а то значи, пре свега, да служи Свету литургију и све оно што из ње извире и што се њој враћа. А Света литургија није ништа друго него тајна царства Божјег у историји и међу нама. Света литургија зато и почиње речима: ,,Благословено царство Оца, и Сина и Светога Духа.” То царство није од овога века, али јесте у овоме веку, да преображава овај век и да се ми, у Цркви и кроз Цркву, преображавамо у заједницу са Богом и у заједницу међу собом.

       
      Али Света литургија, одмах после увода, има молитву коју изговара ђакон, која каже: ,,У миру Господу се помолимо. За мир свега света Господу се помолимо.” И даље, реч ,,мир” се безброј пута понавља у Светој литургији. ,,Мир свима, благодат и мир Господа нашега, Исуса Христа, да буде са свима вама.” И напокон, мир као реч, али и као тајна, помиње се и на крају Литургије, као позив да у миру изиђемо са Свете литургије. Ту тајну Свете литургије, тајну мира у једном народу, у једној епархији, а овде конкретно у Митрополији црногорско-приморској, у Црној Гори, врши њен предстојатељ, у овом тренутку, Митрополит Јоаникије. Његов задатак и улога јесте управо продужени Христос, као Бог мира. Ако је игде мир потребан, а потребан је наравно свуда, непоходан и потребан је овде, на овим просторима.
      Зато, служећи Свету литургију, причешћујући и крштавајући народ Божији, Митрополит Јоаникије, то је и сам рекао у својој беседи, трудиће се, уз помоћ Божју, да отупљује оштрице, међу браћом да гради мостове, притом поштујући слободу свакога да буде оно што хоће и оно што јесте, али само, да у истој мјери, свако поштује и прихвата слободу оног другога. Ми знамо да њему неће бити лако, али он има подршку вас, браћо и сестре. Има подршку вашу, али има и подршку читаве наше Цркве. Свег православног нашег народа где год да живи, и, наравно, има подршку све браће архијереја, без трунке резерве.
      Апостол Павле, позива и њега и нас, али овде, данас важно је, позива Митрополита Јоаникија и подсећа да кад говоре против нас, благосиљамо, кад нас гоне, трпимо, када хуле на нас молимо се. И трпљење и благосиљање и молитву, желим од свег срца, Вама драги, у Христу брате и саслужитељу, и знајте да смо ми са Вама и нека буду и речи великог Његоша. На Вашем срцу, да се разведри над Црном Гором, да се разведри облак таме, да се зацели и засија љубав и разумиевање и јединство у свему ономе што је неопходно да функционишемо као чесни и цивилизовани, али на крају, и као људи који су хришћани.
      Нека је благословена Ваша служба, честитам Вам. Сигуран сам да се данас радује читава Црква православна и небеска и земаљска, али пре свега, радује се данас Свети Петар Цетињски, радује се Свети Василије Острошки, и толики број светитеља Божјих на трону митрополита цетињских, црногорско-приморских, све до вашег незаборавног, духовног оца, и нашег учитеља и оца свих овде сабраних, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Радују се због достојног наследника, и честитог и достојног, браћо и сестре, вашег заступника пред Господом.
      Још један пут да сте сви благословени, овде сабрани, ваше породице, ваши пријатељи. Браћо и сестре, да је благословен овај предивни град, ова Богом сабрана, прелепа земља, која има све од Бога. Има уцртану Божанску мисао код себе, коју само ако препознамо, препознаћемо и Бога присутног овде. Нека је благословена ова земља, и сви житељи њени, и ево драги владико, Митрополите, поверавам Вам ово стадо, сигурни да ће те га Ви узети у своје наручје, у достојно принети Богу, сви да сте благословени и живели на многаја љета.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 4. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару свету Литургију и призив Светог Духа за успешан и Богом благословен почетак нове школске године.

      Повезане вести:
      Храм Светог Саве: Патријарашка Литургија и призив Светог Духа за благословен почетак нове школске године
      Патријарх Порифирије поздравио ђаке прваке
      Патријарх Порфирије благословио ђаке прваке
      Молитвеном сабрању су присуствовале хиљаде ђака београдских основних и средњих школа, као и студенти Универзитета у Београду, њихови учитељи, наставници, професори, родитељи...
      „Ми смо служили свету Литургију и причестили смо се светим причешћем, али и прочитали молитву за добар почетак школске године, а још више смо се молили за добар успех на крају школске године. Неопходно је да се трудите да научите оно што вам ваши учитељи, наставници и професори предају, али исто тако, као кад било који посао радите, а нарочито кад идете у школу и учите, потребно је да имате помоћ Божју, јер ће пред вас излазити разни проблеми и тада ће вам бити потребна помоћ Божја. Зато треба да упућујете речи молитве Богу да поред знања која стичете у исто време будете у миру са својим друговима и другарицама, са пријатељима, да будете неко ко је на понос својим родитељима и учетиљима“, поручио је патријарх Порфирије.
      „Ја ћу се увек молити за вас децу, без обзира коју школу или факултет похађате, јер је то заповест Божја. Христос нас је пре свега позвао да волимо децу и да будемо деца по доброти, по безазлености, по спремности да и кад нисмо задовољни и кад нас него наљути увек опростимо, јер нам је важније да сачувамо другарство него да се у свађи међусобно разиђемо“ истакао је Патријарх.
       
      Његовој Светости Патријарху саслуживали су Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан и топлички Јеротеј, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј проф. др Зоран Ранковић и протојереј-ставрофор проф. др Владимиром Вукашиновићем и свештенство Архиепископије београдско-карловачке.
      Након причешћа и молитве призива Духа Светог за благословен почетак нове школске године патријарх Порфирије је поздравио децу и поделио им је иконе на којима је приказан Господ Исус Христос који благосиља децу.
      Светој Литургији присуствовали су и министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић и директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...