Jump to content

Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку?


да ли вам се допада тема  

3 члановâ је гласало

  1. 1. да ли вам се допада тема

    • да
      3
    • не
      0


Препоручена порука

У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио. Ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега.

Прва саборна посланица светог апостола Јована  Гл. 4, 18-21.

Ја ћу одмах на почетку рећи да страхови који су на изглед нешкодљиви (страх од узаног простора, страх од дубине, страх од висине, страх од затвореног простора, страх од пакла, стах од видљивих и невидљивих непријатеља,  ... ) онемогућавају човеку слободно кретање и норамалан друштвени- духовни живот.

Неколико речи о страху од пакла ...

Примећено је да код човека освешћеног за Бога у себи, страх од смрти престаје да буде страх од биолошког умирања, већ се замењује страхом од пакла. Шта је то пакао !?

Уколико човек не схвати пакао као вечну одвојеност од Бога и људи,

страх од пакла код таквог човека, може да изазове ( римокатолички однос према Богу ) страх који онемогућава човеку нормалан друштвено - духовни живот.

Неколико речи о страху од видљивих и невидљивих непријатеља ...

Још је примећено да умишљени страх од невидљивих и видљивих непријатеља

постаје човеков највећи непријатељ на његовом путу ка достизању савршене љубави према Богу и људима.

Како се излечити од страхова !?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 84
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Strahovi koji nas prate kad želimo odgovoriti pozivu Općenito možemo naići na šest strahova koji se javljaju u traženju poziva za posvećeni život. 1) Prvi strah je: Nisam slobodan – Već imam svoj ži

Da pokusam Kada smo na putu koji voli Bog - bogougodnom putu mi dobijamo Boziju blagodat koja otklanja strah i nesigurnost. Strah nastaje kada smo u grehu jer mi podsvesno znamo da to sto radimo nij

Из Пролога, за данас: БЕСЕДА о сили и дејству добрих дела Јер је тако воља Божија да добријем дјелима обуздавате незнање 6езумнијех људи (I Пет. 2, 15) Тешко је, браћо

Додала бих још једну реченицу св. Исака Сирина...

Да би изабраник Божији, стигао до савршене љубави, неопходно је да осећа страх.

Св. Исак Сирин

У први мах може да нас збуни реченица св. Исака Сирина у којој он повезује љубав са страхом, када познајемо речи из прве саборне посланице св. Апостола Јована Гл. 4, 18.

Наиме, св Исак Сирин је рекао да без позитивног и пријатељског страха од Бога, није могуће живети један нормалан друштвено - духовни живот !

Позитиван и пријатељски страх од Бога !?

Ја мислим да је то страх љубави - страх да не ожалостимо Бога нашим речима или делима које нису плод љубави.

Открићу Вам моју тајну ...

Ја сам сваки пут када су деца била немирна или непослушна глумила да плачем.

Сваки пут су ми се извињавали и говорили ми да ће бити добри !  lqj2e2sokakote

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

СТРАХ ОД ОТВОРЕНОГ ПРОСТОРА

Већина људи је чула за клаустрофобију ( страх од затвореног простора ), али доста људи није упозната са агорафобијом, која представља много озбиљнији проблем. Агорафобија јесте реч грчког порекла, и у буквалном преводу значи страх од великих тргова, шетања улицом и слично. Заправо она представља страх појединца од отворених простора, односно страх од изласка из куће

Људи који испољавају симптоме агорафобије ретко имају храбрости да о томе причају са својим духовником. Они ће урадити све само да би пронашли изговоре да не излазе напоље, да не иду у посете пријатељима, у продавницу и слично. Многи људи чак и не знају да су агорафобични !

Како се излечити од агорафобије ?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

На овом линку је писано о стресу који је последица страха!!!

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,159.msg200989.html#msg200989

А што се тиче страха Божјега, то је страх који дете има пред опасношћу да ће разочарати своје родитеље! То је страх како нас је Мара научила страх кривца пред судијом који није осветник! Он износи кривњу, износи грешку и последице и кори као отац дете које воли! Када је грешка учињена, кад је учињено против познатог закона, следи страх од казне... Али овај страх такође води у понизност, у немоћ и молбу за опрост... Даљи страх хлади љубав, јер је одраз неповерења у љубав и моћ праштања!

Религиозни страх опомиње на суд и опасност да се изађе пред суд, а тиме је и путоказ да се не скрене са пута љубави, а када се грех почини, следи страх због кривице и предстојећег суда...

У тренутку неповерења у љубав Божију и опрост, страх постаје непријатељ, као и у немарности за његов наук, у напуштању Оца и његове мудрости!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

На овом линку је писано о стресу који је последица страха!!!

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,159.msg200989.html#msg200989

А што се тиче страха Божјега, то је страх који дете има пред опасношћу да ће разочарати своје родитеље! То је страх како нас је Мара научила страх кривца пред судијом који није осветник! Он износи кривњу, износи грешку и последице и кори као отац дете које воли! Када је грешка учињена, кад је учињено против познатог закона, следи страх од казне... Али овај страх такође води у понизност, у немоћ и молбу за опрост... Даљи страх хлади љубав, јер је одраз неповерења у љубав и моћ праштања!

Религиозни страх опомиње на суд и опасност да се изађе пред суд, а тиме је и путоказ да се не скрене са пута љубави, а када се грех почини, следи страх због кривице и предстојећег суда...

У тренутку неповерења у љубав Божију и опрост, страх постаје непријатељ, као и у немарности за његов наук, у напуштању Оца и његове мудрости!

Да додам и овај текст исто Профке нам је дала да учимо  4chsmu1

• Религиозни страх `је трећа компонента религије која се још назива и страх Божији. Приметан је не само религијама примитивних народа већ и у религијама културних народа. Он је по речима Светог писма почетак мудрости (Пс 111, 10). Зато се тражи страх Божији и чување заповести (Проп 12,13). Новозаветно богослужење, нарочито богослужење Православне цркве, такође наглашава  ову компоненту религиозности: Црква се свакодневно моли за оне који са страхом Божијим и вером улазе у храм (Велика јектенија) и позива да се светом причешћу приђе са страхом и вером (на Литургији).

Страх као психолошки доживљај има свој квалитет који зависи од врсте страха. Приликом осећања кривице јавља се ванредно психичко стање код човека: он се боји одмазде, казне за почињену кривицу (дрхти пред судијом, пред оружјем…..). имамо и страх када се човек плаши неких измишљених појава (вештице, вампири, звери….). Оба ова страха су профана, јер се јављају у свакодневном, профаном животу.  Основна карактеристика овога страха јесте осећање непријатности које испуњава човека и он све своје силе (ако је страх велики) напреже да се ослободи бића или предмета који је извор страха.

Религијски страх је квалитативно сасвим друго стање. Психолошки гледано он се донекле може упоредити са страхом детета пред родитељем. Човек пред Богом осећа своју ништавност, грешност, недостојност, очекује казну коју сматра заслуженом – али то му осећање није непријатно, те он не жели да се удаљи од њега, него да остане уз њега.  Улазећи са страхопоштовањем у храм, човек је испуњен страхом, али се тај страх потпуно по суштини разликује од страха када би рецимо улазио у пећину из које га вреба звер. Од религијског страха се не осећа никакво незадовољство, него напротив радост и топлина. Религиозни страх се може упоредити, ради схватања, са страхом кривца пред судијом који није осветник. Кривац који стоји пред судијом и чека казну  тек тада постаје свестан лошег дела који је починио. Значи, овде страх долази пошто је лоше дело учињено! А религиозни страх ми имамо пре самог дела (прељуба, крађа): тек када се страх изгуби, онда се јавља дело због којег човек мора да се плаши.

Овај други,(профани страх) нам је непотребан.

Посетите кад можете много тога се научи

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Што је шира и дубља љубав у човеку, не само према Богу, људима, већ и према целом свету и свему живом, смањује се и његов страх, а расте страхопоштовање, да би најзад, истина тек уз Божију помоћ, љубав, збиља, истерала страх напоље – како нам поручује дивним речима апостол Јован у својој Посланици.

Само љубав може да нас одржи будним на стражарском месту, на коме нас страхопоштовање према Богу спречава, не да наљутимо Бога, већ да Га не ожалостимо.

Друга фаза страхопоштовања Божијег је одлика Духоносних подвижника, који су више узнапредовали у врлини и састоји се у страху да се не лишимо Његове божанске благодати.

heaven

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку ?

Непријатељ - када га преувеличамо, пријатељ - кад у њему нађемо савезника за храброст.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Господу пред свештеником.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Господу пред свештеником.

hvala

Наиме, хвала Вам што сте ме исправили !

0110_hahaha

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Господу пред свештеником.

hvala

Наиме, хвала Вам што сте ме исправили !

slava3

Ништа, само постоји разлика, исповедамо се  :229229229: а не pravopop  dada
  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

Strahovi koji nas prate kad želimo odgovoriti pozivu

Općenito možemo naići na šest strahova koji se javljaju u traženju poziva za posvećeni život.

1) Prvi strah je: Nisam slobodan Već imam svoj životni program, plan, već sam sredio svoj život ili ga već sređujem i tko će sada mijenjati taj životni ritam.

I Abraham je sigurno tako razmišljao kada ga je Bog pozvao da napusti svoju zemlju, da mu se odazove i da krene u nepoznato, na daleki put. Oko sebe je okupljao mnogo ljudi koji su radili za njega, osiguravao je za njihove obitelji plaću. A sada bi se trebao uputiti na daleki put dovodeći u pitanje ne samo svoju fizičku i materijalnu sigurnost, nego i svih njegovih radnika. No ipak, unatoč zabrinutosti, on vjeruje i odaziva se i kreće na daleki put.

2) Drugi strah je: Nisam sposoban – Netko to može uistinu reći iz poniznosti da nije sposoban, ali također može tako reći da bi izbjegao odaziv jer ga je strah ili nema snage učiniti onaj konačni odgovor.

Tipičan primjer je Mojsije koji razgovara sa Bogom pred gorućim grmom. Bog mu govori da ide pred faraona u Egipat i da traži od njega da dopusti Izraelcima da napuste Egipat. No Mojsije iznosi pred Boga sve moguće argumente da ne ide u Egipat. Na kraju kada je sve iscrpio reći će: Tko sam ja da idem pred faraona?(Iz 3,11).

3) Treći strah glasio bi: Nisam dostojan – netko može reći da njegov život nije bio takav da bi se sada mogao dostojno odazvati redovničkom pozivu, da nije uvijek bio potpuno moralan na svim područjima života. Svatko od nas nosi svoje slabosti, pogreške no i svatko od nas nosi u sebi i iskustva Božje ljubavi i blizine koja se je za nas brinula i usmjeravala nas na ispravni put. Isus, kao da nam govori istim riječima kao svetom Pavlu: Dosta ti je moja milost(2Kor 12, 9). Zbog toga, vidjevši Božju blizinu u svojemu životu, Pavao govori: Hvalit ću se svojim slabostima jer kada sam slab onda sam jak!

4) Četvrti strah: Ne znam gdje će me odgovor na poziv odnijeti, što će sve biti od toga – No to je potpuno krivo pitanje, jer npr. muž i žena kada ulaze u brak, ne znaju kako će se razvijati njihov zajednički obiteljski život. Ili npr. niti Blažena Djevica Marija nije pitala anđela da joj dadne plan što učiniti u slučaju bijega u Egipat. To se je jednostavno iznenada dogodilo, otišla je u nepoznato s Isusom i Josipom.

5) Peti strah glasio bi nekako ovako: Nemam dovoljne ljudske garancije – U bilo kojem pozivu, ili poslovima nikada nećemo imati do kraja ljudske garancije, bitna je naša slobodna odluka.

U traženju poziva veliku pomoć može imati duhovnik ili neka druga osoba, oni mogu usmjeravati, mogu u osobi prepoznati klicu poziva, no onaj konačni odgovor i hrabrost reći DA ovisi o samoj osobi koju Bog zove. Mi se moramo slobodno odlučiti, bez ikakvih ljudskih garancija koje često puta mogu stvarati samo teret u duši.

6) Šesto: Strah me je da ne doživim neuspjeh – Ako se iskreno odazovemo nećemo doživjeti neuspjeh. Vjerujemo u Božju pomoć i njegovu milost. Kada osoba u svojoj slobodi potpuno predaje svoj život, tada unatoč svih raznih kušnji ide naprijed. Sve dok si iskreno znamo postavljati pitanje: Bože što želiš da učinim?, ne može se pogriješiti. No bitno je da odgovorimo na ono što nosimo u sebi. Ima jedan dokumentarac o slavnome umjetniku Michelangelu u kojem je jako dobro prikazana njegova bojazan da li će uspjeti ocrtati strop Sikstinske kapele u Vatikanu. No odvažio se i napravio je jedno od najvećih remek djela povijesti umjetnosti, stvaranje Adama. A da je podlijegao strahovima ništa od toga ne bi bilo. Tako je i za nas isto: strahovi mogu postojati, no ako se ne odvažimo nećemo postići naše potpuno ostvarenje.

Izvor: http://www.karmel.hr...i/duhovni2.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      У оквиру културно-образовног програма Дома културе у Чачку 30. јуна  2020. године одржано је предавање архимандрита Тимотеја Миливојевића, игумана манастира Вазнесење на Овчару, под насловом “Страх од  слободе”.
      Вече је музиком употпунио Асим Сарван, а програм је водила Верица Ковачевић, уредница културно-образовног програма Дома културе.
       
       
       

      View full Странице
    • Од JESSY,
      Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра. Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу.
    • Од Иван Ивковић,
      На празник Светих Кирила и Методија 24. маја 2020. године, у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, предавање на тему „Страх и стрес и како их превазићи“ одржао је клинички психолог др Влајко Пановић. Звучни запис можете преузети са интернет странице радија Слово љубве.
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи   Христос Васкрсе!     Уз ову, увијек актуелну, Његошеву мудрост, лијепо иде и она народна како су ”у страху велике очи”. А те сам ”велике очи страха” видио прије неки дан када ме је непознати пролазник сликао телефоном испред Цетињског манастира док сам стајао са калуђером и разговарао (службено, наравно), на дистанци мањој од два метра. Калуђер ми је одмах рекао да му се чини како смо усликани, а ја му одговорих: ”Ма шта ти је, оче, учинило ти се. Момак је причао са неким телефоном. Ко би, нормалан, сликао мене и тебе док причамо”? Испоставило се да је монах био у праву, јер је убрзо стигла опомена из полиције. Пријављено је, уз достављене слике, да су ”два попа” у сред бијела дана, стајала – замислите – испред Манастира, на непрописној дистанци!   Нека се преброје читаоци овог текста који већ љуто жале што ме полиција није одмах ухапсила (умјесто што је слала опомене), али дубоко вјерујем да је далеко више оних који су згрожени поступком ”пролазника”. Јер, по којој математици су ”два попа испред Манастира” већа опасност по себе и људе од рецимо ”два радника на градилишту”, или од ”касирке и купца” у маркету, или рецимо – ”два полицајца на кружном току”, ”двије пекарке пред пекаром”…итд, итд…? Укаљани образ ”пролазника” не памтим, а надам се да ће му исти бити чистији и хуманији кад скине маску ове гротескне представе. Представе у којој пристајемо на улоге шпијуна. Убијеђени да ”Богу службу чинимо”. При том – спроводећи оштрије мјере од оних званично прописаних!   Морамо бити опрезни, и треба да поштујемо све државне и здравствене прописе донијете у овој ситуацији, али ако се боримо за живот, онда тај живот не смије да стане. У противном се крећемо у парадоксалном правцу самоубиства – да бисмо, наводно, сачували живот. Не смије живот стати, не само у погледу здравља, кретања, удисања ваздуха – а све то сходно прописаним мјерама – него живот не смије стати ни у погледу морала. Ко нас је и када научио да полицији пријављујемо комшије, пријатеље, браћу – чак и онда када они не праве никакав прекршај? Зар ће корона вирус да заустави оно људско (међ)у нама? Ако хоће – тај вирус неморала биће гори од ковида. Јер биолошки вирус је једно бесловесно створење коме стручњаци приписују одређену интелигенцију, али дефинитивно тај нема образа ни части. А људи су створени по ”образу” Божијем, па се, кад остану без њега, сматрају и називају – безобразнима.   Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи. Бар ми Црногорци, некада смо знали, да има поступака послије којих – ако их човјек учини – не вриједи даље преживљавати. Зато Његош брине што се често дешава да људски образ бива укаљан страхом за овај живот. У преводу на савремени језик – образ је пречи од живота.   Јасно ми је да у ванредним стањима попут овог нема простора за велику расправу око изречених мјера, али ме прође језа од ове наше домаће ”заљубљености у страх”. Од нестрпљења којим се чека ”команда с врха” да би се – сачувао поредак, одбранила држава, спасио живот… небитно. Друштвена одговорност се огледа баш у оваквим збивањима, међутим – ту причи није крај. Начин на који се та друштвена одговорност исказује осликава и различите типове друштвене свијести. А ту је спектар широк: од просвећеног и правно уређеног друштва (у ком је родољубље скопчано са етиком и стандардима једнаким за све) до заједница којима су баш ове не-прилике окидачи за почетак утркивања у непочинствима. А што је већа диктатура и једноумље, то су веће шансе да то непочинство неком алхемијом постане херојство.   А да не говоримо о ширењу панике и страха, који су управо у супротности са здравственим стандардима прописаним за ове ситуације. Сви смо чули за мјеру да се вјерски обреди у вјерским објектима обављају без присусутва грађана. Али – на једној сахрани, у најужем породичном кругу, смије ли доћи поп, на позив породице? Није јасно прописано?! Па ипак, митрополит Амфилохије је већ одавно медијски ”стијељан” због таквог поступка! Комуналци који су били неопходни за спровођење сахране (њихова јавна служба и умијеће) нијесу прекршили прописе, али Амфилохије јесте?   А зашто се сликају попови?   Што каже наш народ – ”очи не помажу”! Нешто се десило са нашим очима, па ”не умију ”да виде како је свештеничка служба једнако јавна и друштвено корисна, бар као грађевинска, комунална, пекарска или љекарска. Да – уз све потенцијале да сваки припадник наведених служби може да направи и неке катастрофалне грешке – оне, кад се раде како треба, доносе друштвену корист, свака на свој начин. Међутим, неко је направио ”припрему” за анимозитет према свештеницима.   Још док смо се борили за поправку или замјену антиуставног закона, били смо етикетирани као ”противници државе”. Пред саму појаву епидемије у Црној Гори, имали смо исказану спремност представника Владе да ”разговарају о промјени” поменутог закона. Они, таквом спремношћу, нијесу постали издајници државе, али Црква – настојањем да се закон измјени – јесте остала непријатељ, у главама оних који су овој Влади одани. Прије тога, Црква је некима била проблематична због придјева ”Српска” или због тробојке у њеној службеној застави, или због тога што су неки њени свештеници држављани Србије или БиХ – иако имамо селектора државне репрезентације који је управо тај – страни држављанин. Фудбалску и људску легенду Хаџибегића помињем да разобличим лудило оних који не гледају како неко обавља свој посао, него одакле ко долази. Већином Црногораца руководи страни држављанин! Може у фудбалу, а не може у парохији?! А не бисмо имали ни парохије, ни богословију, ни владике у црногорској књажевини и краљевини да није било ”извањаца” у мантији.   А сад су – у великим очима страха – православни хришћани постали опасни по здравље због свог обреда! Такве гадости пишу (опет они!!!) страни држављани. Али наједном, на ову дјелатност странаца нијесмо гадљиви, него их ширимо просторима који себе зову ”црногорски медији”! А уђимо само у црногорске музеје, прочитајмо црногорску историју, ослушнимо наше народно предање – па ћемо као учеснике баш таквог обреда препознати наше претке. Бар оне од Ивана Црнојевића до данас. Зар они нијесу знали за заразне болести? Је ли ритуал коме су приступали споменик њихове непросвећености? Или је овдашња антицрквена пропаганда споменик – макар – недостатка принципа и подједнаких аршина за све?   Заражени смо вирусом страха једних од других у савремености, и страха од онога шта су били и у шта су вјеровали наши преци. Страх нас је толико изобличио да ако станемо пред огледало, и ту ћемо, вјероватно, тражити довољно велику дистанцу (самих од себе) како не бисмо видјели ко смо и какви смо стварно. Да нам не би – од нас самих – прешло нешто заразно. А какав је то живот без сопственог одраза?   Ваистину Васкрсе!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...