Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Сефора

Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку?

да ли вам се допада тема  

3 члановâ је гласало

  1. 1. да ли вам се допада тема

    • да
      3
    • не
      0


Recommended Posts

У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио. Ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега.

Прва саборна посланица светог апостола Јована  Гл. 4, 18-21.

Ја ћу одмах на почетку рећи да страхови који су на изглед нешкодљиви (страх од узаног простора, страх од дубине, страх од висине, страх од затвореног простора, страх од пакла, стах од видљивих и невидљивих непријатеља,  ... ) онемогућавају човеку слободно кретање и норамалан друштвени- духовни живот.

Неколико речи о страху од пакла ...

Примећено је да код човека освешћеног за Бога у себи, страх од смрти престаје да буде страх од биолошког умирања, већ се замењује страхом од пакла. Шта је то пакао !?

Уколико човек не схвати пакао као вечну одвојеност од Бога и људи,

страх од пакла код таквог човека, може да изазове ( римокатолички однос према Богу ) страх који онемогућава човеку нормалан друштвено - духовни живот.

Неколико речи о страху од видљивих и невидљивих непријатеља ...

Још је примећено да умишљени страх од невидљивих и видљивих непријатеља

постаје човеков највећи непријатељ на његовом путу ка достизању савршене љубави према Богу и људима.

Како се излечити од страхова !?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Додала бих још једну реченицу св. Исака Сирина...

Да би изабраник Божији, стигао до савршене љубави, неопходно је да осећа страх.

Св. Исак Сирин

У први мах може да нас збуни реченица св. Исака Сирина у којој он повезује љубав са страхом, када познајемо речи из прве саборне посланице св. Апостола Јована Гл. 4, 18.

Наиме, св Исак Сирин је рекао да без позитивног и пријатељског страха од Бога, није могуће живети један нормалан друштвено - духовни живот !

Позитиван и пријатељски страх од Бога !?

Ја мислим да је то страх љубави - страх да не ожалостимо Бога нашим речима или делима које нису плод љубави.

Открићу Вам моју тајну ...

Ја сам сваки пут када су деца била немирна или непослушна глумила да плачем.

Сваки пут су ми се извињавали и говорили ми да ће бити добри !  lqj2e2sokakote

Share this post


Link to post
Share on other sites

СТРАХ ОД ОТВОРЕНОГ ПРОСТОРА

Већина људи је чула за клаустрофобију ( страх од затвореног простора ), али доста људи није упозната са агорафобијом, која представља много озбиљнији проблем. Агорафобија јесте реч грчког порекла, и у буквалном преводу значи страх од великих тргова, шетања улицом и слично. Заправо она представља страх појединца од отворених простора, односно страх од изласка из куће

Људи који испољавају симптоме агорафобије ретко имају храбрости да о томе причају са својим духовником. Они ће урадити све само да би пронашли изговоре да не излазе напоље, да не иду у посете пријатељима, у продавницу и слично. Многи људи чак и не знају да су агорафобични !

Како се излечити од агорафобије ?

Share this post


Link to post
Share on other sites

На овом линку је писано о стресу који је последица страха!!!

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,159.msg200989.html#msg200989

А што се тиче страха Божјега, то је страх који дете има пред опасношћу да ће разочарати своје родитеље! То је страх како нас је Мара научила страх кривца пред судијом који није осветник! Он износи кривњу, износи грешку и последице и кори као отац дете које воли! Када је грешка учињена, кад је учињено против познатог закона, следи страх од казне... Али овај страх такође води у понизност, у немоћ и молбу за опрост... Даљи страх хлади љубав, јер је одраз неповерења у љубав и моћ праштања!

Религиозни страх опомиње на суд и опасност да се изађе пред суд, а тиме је и путоказ да се не скрене са пута љубави, а када се грех почини, следи страх због кривице и предстојећег суда...

У тренутку неповерења у љубав Божију и опрост, страх постаје непријатељ, као и у немарности за његов наук, у напуштању Оца и његове мудрости!

Share this post


Link to post
Share on other sites

На овом линку је писано о стресу који је последица страха!!!

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,159.msg200989.html#msg200989

А што се тиче страха Божјега, то је страх који дете има пред опасношћу да ће разочарати своје родитеље! То је страх како нас је Мара научила страх кривца пред судијом који није осветник! Он износи кривњу, износи грешку и последице и кори као отац дете које воли! Када је грешка учињена, кад је учињено против познатог закона, следи страх од казне... Али овај страх такође води у понизност, у немоћ и молбу за опрост... Даљи страх хлади љубав, јер је одраз неповерења у љубав и моћ праштања!

Религиозни страх опомиње на суд и опасност да се изађе пред суд, а тиме је и путоказ да се не скрене са пута љубави, а када се грех почини, следи страх због кривице и предстојећег суда...

У тренутку неповерења у љубав Божију и опрост, страх постаје непријатељ, као и у немарности за његов наук, у напуштању Оца и његове мудрости!

Да додам и овај текст исто Профке нам је дала да учимо  4chsmu1

• Религиозни страх `је трећа компонента религије која се још назива и страх Божији. Приметан је не само религијама примитивних народа већ и у религијама културних народа. Он је по речима Светог писма почетак мудрости (Пс 111, 10). Зато се тражи страх Божији и чување заповести (Проп 12,13). Новозаветно богослужење, нарочито богослужење Православне цркве, такође наглашава  ову компоненту религиозности: Црква се свакодневно моли за оне који са страхом Божијим и вером улазе у храм (Велика јектенија) и позива да се светом причешћу приђе са страхом и вером (на Литургији).

Страх као психолошки доживљај има свој квалитет који зависи од врсте страха. Приликом осећања кривице јавља се ванредно психичко стање код човека: он се боји одмазде, казне за почињену кривицу (дрхти пред судијом, пред оружјем…..). имамо и страх када се човек плаши неких измишљених појава (вештице, вампири, звери….). Оба ова страха су профана, јер се јављају у свакодневном, профаном животу.  Основна карактеристика овога страха јесте осећање непријатности које испуњава човека и он све своје силе (ако је страх велики) напреже да се ослободи бића или предмета који је извор страха.

Религијски страх је квалитативно сасвим друго стање. Психолошки гледано он се донекле може упоредити са страхом детета пред родитељем. Човек пред Богом осећа своју ништавност, грешност, недостојност, очекује казну коју сматра заслуженом – али то му осећање није непријатно, те он не жели да се удаљи од њега, него да остане уз њега.  Улазећи са страхопоштовањем у храм, човек је испуњен страхом, али се тај страх потпуно по суштини разликује од страха када би рецимо улазио у пећину из које га вреба звер. Од религијског страха се не осећа никакво незадовољство, него напротив радост и топлина. Религиозни страх се може упоредити, ради схватања, са страхом кривца пред судијом који није осветник. Кривац који стоји пред судијом и чека казну  тек тада постаје свестан лошег дела који је починио. Значи, овде страх долази пошто је лоше дело учињено! А религиозни страх ми имамо пре самог дела (прељуба, крађа): тек када се страх изгуби, онда се јавља дело због којег човек мора да се плаши.

Овај други,(профани страх) нам је непотребан.

Посетите кад можете много тога се научи

Share this post


Link to post
Share on other sites

Што је шира и дубља љубав у човеку, не само према Богу, људима, већ и према целом свету и свему живом, смањује се и његов страх, а расте страхопоштовање, да би најзад, истина тек уз Божију помоћ, љубав, збиља, истерала страх напоље – како нам поручује дивним речима апостол Јован у својој Посланици.

Само љубав може да нас одржи будним на стражарском месту, на коме нас страхопоштовање према Богу спречава, не да наљутимо Бога, већ да Га не ожалостимо.

Друга фаза страхопоштовања Божијег је одлика Духоносних подвижника, који су више узнапредовали у врлини и састоји се у страху да се не лишимо Његове божанске благодати.

heaven

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку ?

Непријатељ - када га преувеличамо, пријатељ - кад у њему нађемо савезника за храброст.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Господу пред свештеником.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Господу пред свештеником.

hvala

Наиме, хвала Вам што сте ме исправили !

0110_hahaha

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Господу пред свештеником.

hvala

Наиме, хвала Вам што сте ме исправили !

slava3

Ништа, само постоји разлика, исповедамо се  :229229229: а не pravopop  dada

Share this post


Link to post
Share on other sites

Strahovi koji nas prate kad želimo odgovoriti pozivu

Općenito možemo naići na šest strahova koji se javljaju u traženju poziva za posvećeni život.

1) Prvi strah je: Nisam slobodan Već imam svoj životni program, plan, već sam sredio svoj život ili ga već sređujem i tko će sada mijenjati taj životni ritam.

I Abraham je sigurno tako razmišljao kada ga je Bog pozvao da napusti svoju zemlju, da mu se odazove i da krene u nepoznato, na daleki put. Oko sebe je okupljao mnogo ljudi koji su radili za njega, osiguravao je za njihove obitelji plaću. A sada bi se trebao uputiti na daleki put dovodeći u pitanje ne samo svoju fizičku i materijalnu sigurnost, nego i svih njegovih radnika. No ipak, unatoč zabrinutosti, on vjeruje i odaziva se i kreće na daleki put.

2) Drugi strah je: Nisam sposoban – Netko to može uistinu reći iz poniznosti da nije sposoban, ali također može tako reći da bi izbjegao odaziv jer ga je strah ili nema snage učiniti onaj konačni odgovor.

Tipičan primjer je Mojsije koji razgovara sa Bogom pred gorućim grmom. Bog mu govori da ide pred faraona u Egipat i da traži od njega da dopusti Izraelcima da napuste Egipat. No Mojsije iznosi pred Boga sve moguće argumente da ne ide u Egipat. Na kraju kada je sve iscrpio reći će: Tko sam ja da idem pred faraona?(Iz 3,11).

3) Treći strah glasio bi: Nisam dostojan – netko može reći da njegov život nije bio takav da bi se sada mogao dostojno odazvati redovničkom pozivu, da nije uvijek bio potpuno moralan na svim područjima života. Svatko od nas nosi svoje slabosti, pogreške no i svatko od nas nosi u sebi i iskustva Božje ljubavi i blizine koja se je za nas brinula i usmjeravala nas na ispravni put. Isus, kao da nam govori istim riječima kao svetom Pavlu: Dosta ti je moja milost(2Kor 12, 9). Zbog toga, vidjevši Božju blizinu u svojemu životu, Pavao govori: Hvalit ću se svojim slabostima jer kada sam slab onda sam jak!

4) Četvrti strah: Ne znam gdje će me odgovor na poziv odnijeti, što će sve biti od toga – No to je potpuno krivo pitanje, jer npr. muž i žena kada ulaze u brak, ne znaju kako će se razvijati njihov zajednički obiteljski život. Ili npr. niti Blažena Djevica Marija nije pitala anđela da joj dadne plan što učiniti u slučaju bijega u Egipat. To se je jednostavno iznenada dogodilo, otišla je u nepoznato s Isusom i Josipom.

5) Peti strah glasio bi nekako ovako: Nemam dovoljne ljudske garancije – U bilo kojem pozivu, ili poslovima nikada nećemo imati do kraja ljudske garancije, bitna je naša slobodna odluka.

U traženju poziva veliku pomoć može imati duhovnik ili neka druga osoba, oni mogu usmjeravati, mogu u osobi prepoznati klicu poziva, no onaj konačni odgovor i hrabrost reći DA ovisi o samoj osobi koju Bog zove. Mi se moramo slobodno odlučiti, bez ikakvih ljudskih garancija koje često puta mogu stvarati samo teret u duši.

6) Šesto: Strah me je da ne doživim neuspjeh – Ako se iskreno odazovemo nećemo doživjeti neuspjeh. Vjerujemo u Božju pomoć i njegovu milost. Kada osoba u svojoj slobodi potpuno predaje svoj život, tada unatoč svih raznih kušnji ide naprijed. Sve dok si iskreno znamo postavljati pitanje: Bože što želiš da učinim?, ne može se pogriješiti. No bitno je da odgovorimo na ono što nosimo u sebi. Ima jedan dokumentarac o slavnome umjetniku Michelangelu u kojem je jako dobro prikazana njegova bojazan da li će uspjeti ocrtati strop Sikstinske kapele u Vatikanu. No odvažio se i napravio je jedno od najvećih remek djela povijesti umjetnosti, stvaranje Adama. A da je podlijegao strahovima ništa od toga ne bi bilo. Tako je i za nas isto: strahovi mogu postojati, no ako se ne odvažimo nećemo postići naše potpuno ostvarenje.

Izvor: http://www.karmel.hr...i/duhovni2.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У суботу, 20. јануара/2. фебруара 2019. године, када прослављамо Светог Евтимија Великог, Његово преосвештентво Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Николе у манастиру Јошаница, уз саслуживање архимандрита Доситеја игумана манастира Гргетег, јеромонаха Теофила (манастир Гргетег), протосинђела Николаја (манастир Саринац), помоћника архијерејског намесника беличког протојереја Александра Гајића, старешине Старе цркве у Јагодини, и владичанским ђаконом Урошем Костићем, са чтечевима Младеном Алексићем и Николом Љубисављевићем.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Осим приношења дарова Богу и прослављање овог дивног светитеља, повод за ово свечано окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована.   На Светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ.   Владика је у својој беседи након читања Светог Јеванђеља најпре је рекао: “.... да смо се окупили у овом Светом манастиру да би смо прославили Сведржитеља, Бога Који је свуда присутан, Бога Свезнајућег, Свевидљивог и ако ово имамо на уму онда немојмо да се заваравамо да кад погрешимо то можемо и сакрити”, јер Он зна и наша дела и помисли и осећања, али не само што смо учинили, већ и оно шта ћемо тек учинити, добро, или зло. “Ако, човек о томе размишља, онда ће се он трудити да живи по Богу, да живи са Богом, да осећа Бога”, јер се тако човек преслишава и онда се труди да угађа Богу, а тиме угађа и човеку, и обрнуто. А свако зло које чинимо, заправо, чинимо себи. Тако данас, прослављајући Бога, прослављамо и његовог угодника Светог Евтимија Великог, који је, с правом, назван Великим, јер је прослављао Бога у смирењу, у љубави, у подвигу, у посту и молитви. Све што је чинио, чинио је према ономе Ко је највеће Добро. “Ако погледамо живот Светог Евтимија, мићемо видети да је он био сав предан Богу. Да је он кроз молитву, пост, добра дела, већ, и овде почео да живи Царством Небеским”.     “У синоћњој стихири смо чули да он није својим очима дао сна, ни дремеж својим трепавицама, док није очистио своје мисли”.   О страху Божјем, као почетку мудрости, јер је страх Божји тај који нас још више приближава Богу, а за то је потребно уздржавање од зла, од чињења злих дела према ближњем. Такво уздржање имао је и Свети Евтимије Велики.   “Свети Евтимије је живео тако, јер је ипуњавао заповести Божје”... “Такође је испуњавао и заповести које смо читали у данашњем Јеванђељу о блаженствима...И шта Господ обећава онима који ипуњавају његове заповести, обећава оно штокаже на крају: “Радујте се у онај дан јер велика награда ваша на Небу”, а то је осми дан, незалазни дан, како читамо у Светом Писму”.   Такође, Преосвећени наглашава да нема спасења у осамљености, већ у заједници, јер смо сви ми Тело Христово, јер свако ко се затвори у себе, човек, породица, манастир, он ће пропасти, јер немају послушности, јер спасење је у послушности.  Након Свете Архијерејске Литургије и трпезе љубави, за коју су се потрудили наша браћа, монаси манастира Јошанице, на вечерњој служби, монах Јован је замонашен по чину велике схиме у схимонаха Јована.   Сам чин је предиван и ретко се виђа, а Владика је у беседи рекао и ово:     “Задрхтао сам са једне стране, јер како се види у овим молитвама, ти си данас добио још једног ангела чувара, али на жалост слабост људска иде толико далеко, да када човек добије анђела , на жалост се накалеми и онај нечастиви, а с друге стране по питањима, и одговорима које си ти давао, види се да ово човек не може да изнесе сам... јер је човек слаб да се одржи у оваквом анђеоском образу какав си ти данас примио на себе, али оно што је човеку немогуће, Богу је могуће”.     Извор: Епархија шумадисјка
    • Од JESSY,
      Како препознати код себе симптоме љубавне зависности?
      Осећај „ја не могу да живим без тог човека“ и „ја не могу бити срећан без те особе“ је симптом зависности. Љубав је слобода. Људи могу бити заједно или не, могу се чак и растати заувек, али човеку који воли је већ добро због тога што вољена особа постоји.
      Зависан човек очекује од односа „љубави“ да га тај однос учини срећним. Међутим, нико други, осим нас самих, не може да нас учини срећним или несрећеним. Зависна особа, заиста, у вези не налази срећу. Такву особу већину времена муче немири, страхови, сумње, љубомора и љутња према „вољеној“ особи. Из тог разлога је та особа и зависна, што зависи од сваког погледа „вољеног“, његовог тона и речи. Недуго након почетка везе зависнику она доноси претежно мучење. Већи део времена је у депресији, здравље му се погоршава и на послу иде све горе.
      Најпријатнији моменат у животу зависника је ишчекивање сусрета: слично је еуфорији која се јавља код алкохоличара пре него што окуси алкохол. Међутим, та еуфорија се скоро увек завршава разочарањем. Доза љубави која је потребна „љубохолику“ стално расте, а „донор“ није у стању да је бесконачно повећава. Он почиње да ограничава „дозу“, а на крају бежи спасавајући се од такве лажне љубави…
    • Од Поуке.орг инфо,
      Каква је ситуација у Грачаници на дан формирања тзв. војске Косова новинарка Сенка Милош разговарала је са Александром Гуџићем, уредником историјско-документарних програма у Дому културе у том месту.

      Гуџић на посао путује из села Добротин које се налази десетак километара јужно од Грачанице. Сведочи нам да није приметио повећано присуство Кфора, али јесте повећано присуство косовске полиције.
      „Ако ме питате какво је расположење у народу, код обичних људи, морам да признам да влада страх, још од најаве косовских институција да ће формирати војску Косова. То је разумљиво, људи се боје поучени искуством из прошлости, када су, уз далеко мање поводе, Албанци излазили на улице, малтретирали и убијали Србе. Људи јутрос нису послали децу у Музичку школу, јер долазе из Брњице, плаше се, јер деца треба да прођу кроз Приштину“, каже Гуџић.
      Грачаница је од 1999. године седиште српске енклаве у којој живи око 12.000 Срба. Александра Гуџића питали смо и да ли се становницима тог места и околних села неко обратио да би их умирио пред данашње формирање војске Косова. Једина институција којој Срби на Косову и Метохији заиста верују је Српска православна црква, одговара Гуџић.
      „Свештеници охрабрују народ. Рекли су нам да будемо мирни, али и да останемо своји, на своме. То је порука коју шаљу уз савет да будемо достојанствени, а најважнија порука тренутно је да не наседамо на провокације, уколико их буде“, каже наш саговорник.
      Гуџић додаје да Срби са Косова и Метохије немају ни мало поверења у институције привремених власти у Приштини.
      „Не верујемо им и не признајемо одлуке институција те непризнате државе, исто тако немамо нимало поверења у организације које овде представљају међународну заједницу“, истиче Гуџић.
      „Међународна заједница није ни прстом мрднула када су 17. марта 2004. паљене српске цркве и када су Срби протеривани са Косова и Метохије. Није прстом мрднула ни 1999. године када је више стотина хиљада Срба протерано, тако да немамо поверења ни у међународну заједницу, ни у представнике власти у Приштини. Добар део њих је и одговоран за егзодус Срба са Косова и Метохије“, подсећа Гуџић на крају разговора за Спутњик.
      Извор: Спутњик

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Гуџић на посао путује из села Добротин које се налази десетак километара јужно од Грачанице. Сведочи нам да није приметио повећано присуство Кфора, али јесте повећано присуство косовске полиције.
      „Ако ме питате какво је расположење у народу, код обичних људи, морам да признам да влада страх, још од најаве косовских институција да ће формирати војску Косова. То је разумљиво, људи се боје поучени искуством из прошлости, када су, уз далеко мање поводе, Албанци излазили на улице, малтретирали и убијали Србе. Људи јутрос нису послали децу у Музичку школу, јер долазе из Брњице, плаше се, јер деца треба да прођу кроз Приштину“, каже Гуџић.
      Грачаница је од 1999. године седиште српске енклаве у којој живи око 12.000 Срба. Александра Гуџића питали смо и да ли се становницима тог места и околних села неко обратио да би их умирио пред данашње формирање војске Косова. Једина институција којој Срби на Косову и Метохији заиста верују је Српска православна црква, одговара Гуџић.
      „Свештеници охрабрују народ. Рекли су нам да будемо мирни, али и да останемо своји, на своме. То је порука коју шаљу уз савет да будемо достојанствени, а најважнија порука тренутно је да не наседамо на провокације, уколико их буде“, каже наш саговорник.
      Гуџић додаје да Срби са Косова и Метохије немају ни мало поверења у институције привремених власти у Приштини.
      „Не верујемо им и не признајемо одлуке институција те непризнате државе, исто тако немамо нимало поверења у организације које овде представљају међународну заједницу“, истиче Гуџић.
      „Међународна заједница није ни прстом мрднула када су 17. марта 2004. паљене српске цркве и када су Срби протеривани са Косова и Метохије. Није прстом мрднула ни 1999. године када је више стотина хиљада Срба протерано, тако да немамо поверења ни у међународну заједницу, ни у представнике власти у Приштини. Добар део њих је и одговоран за егзодус Срба са Косова и Метохије“, подсећа Гуџић на крају разговора за Спутњик.
      Извор: Спутњик
    • Од Логос,
      Протојереј Небојша Тополић, старешина храма Рождества Пресвете Богородице у Земуну, надовезао се данас на своје претходно гостовање, говорећи овога пута о изузетно раширеној појави нашег доба – страху од љубави. Шта је тачно у питању, које се то љубави ми у ствари бојимо, одакле тај страх потиче и да ли можемо да заповедимо некоме да нас воли, нека су од питања која смо упутили нашем госту.    Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Отац Небојша је подсетио на изузетну мисао блаженопочившег Патријарха српског Павла: „Ми не очекујемо да нас неко види бољим него што јесмо или горим него што можемо бити, него да нас види онакве какви смо“. „Тражећи наше грешке упознајемо своје биће, а човек себе најбоље упознаје кроз заједницу“ рекао је о. Небојша. Шта се дешава када прође занесеност и падну маске? Која су то права места и прави начини да се изборимо са својим страховима? А шта људи превиђају када се говори о љубави? „Страх од љубави је страх од упознавања самога себе“ каже наш гост.   Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Create New...