Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Сефора

Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку?

да ли вам се допада тема  

3 члановâ је гласало

  1. 1. да ли вам се допада тема

    • да
      3
    • не
      0


Recommended Posts

У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио. Ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега.

Прва саборна посланица светог апостола Јована  Гл. 4, 18-21.

Ја ћу одмах на почетку рећи да страхови који су на изглед нешкодљиви (страх од узаног простора, страх од дубине, страх од висине, страх од затвореног простора, страх од пакла, стах од видљивих и невидљивих непријатеља,  ... ) онемогућавају човеку слободно кретање и норамалан друштвени- духовни живот.

Неколико речи о страху од пакла ...

Примећено је да код човека освешћеног за Бога у себи, страх од смрти престаје да буде страх од биолошког умирања, већ се замењује страхом од пакла. Шта је то пакао !?

Уколико човек не схвати пакао као вечну одвојеност од Бога и људи,

страх од пакла код таквог човека, може да изазове ( римокатолички однос према Богу ) страх који онемогућава човеку нормалан друштвено - духовни живот.

Неколико речи о страху од видљивих и невидљивих непријатеља ...

Још је примећено да умишљени страх од невидљивих и видљивих непријатеља

постаје човеков највећи непријатељ на његовом путу ка достизању савршене љубави према Богу и људима.

Како се излечити од страхова !?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Додала бих још једну реченицу св. Исака Сирина...

Да би изабраник Божији, стигао до савршене љубави, неопходно је да осећа страх.

Св. Исак Сирин

У први мах може да нас збуни реченица св. Исака Сирина у којој он повезује љубав са страхом, када познајемо речи из прве саборне посланице св. Апостола Јована Гл. 4, 18.

Наиме, св Исак Сирин је рекао да без позитивног и пријатељског страха од Бога, није могуће живети један нормалан друштвено - духовни живот !

Позитиван и пријатељски страх од Бога !?

Ја мислим да је то страх љубави - страх да не ожалостимо Бога нашим речима или делима које нису плод љубави.

Открићу Вам моју тајну ...

Ја сам сваки пут када су деца била немирна или непослушна глумила да плачем.

Сваки пут су ми се извињавали и говорили ми да ће бити добри !  lqj2e2sokakote

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

СТРАХ ОД ОТВОРЕНОГ ПРОСТОРА

Већина људи је чула за клаустрофобију ( страх од затвореног простора ), али доста људи није упозната са агорафобијом, која представља много озбиљнији проблем. Агорафобија јесте реч грчког порекла, и у буквалном преводу значи страх од великих тргова, шетања улицом и слично. Заправо она представља страх појединца од отворених простора, односно страх од изласка из куће

Људи који испољавају симптоме агорафобије ретко имају храбрости да о томе причају са својим духовником. Они ће урадити све само да би пронашли изговоре да не излазе напоље, да не иду у посете пријатељима, у продавницу и слично. Многи људи чак и не знају да су агорафобични !

Како се излечити од агорафобије ?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

На овом линку је писано о стресу који је последица страха!!!

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,159.msg200989.html#msg200989

А што се тиче страха Божјега, то је страх који дете има пред опасношћу да ће разочарати своје родитеље! То је страх како нас је Мара научила страх кривца пред судијом који није осветник! Он износи кривњу, износи грешку и последице и кори као отац дете које воли! Када је грешка учињена, кад је учињено против познатог закона, следи страх од казне... Али овај страх такође води у понизност, у немоћ и молбу за опрост... Даљи страх хлади љубав, јер је одраз неповерења у љубав и моћ праштања!

Религиозни страх опомиње на суд и опасност да се изађе пред суд, а тиме је и путоказ да се не скрене са пута љубави, а када се грех почини, следи страх због кривице и предстојећег суда...

У тренутку неповерења у љубав Божију и опрост, страх постаје непријатељ, као и у немарности за његов наук, у напуштању Оца и његове мудрости!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

На овом линку је писано о стресу који је последица страха!!!

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,159.msg200989.html#msg200989

А што се тиче страха Божјега, то је страх који дете има пред опасношћу да ће разочарати своје родитеље! То је страх како нас је Мара научила страх кривца пред судијом који није осветник! Он износи кривњу, износи грешку и последице и кори као отац дете које воли! Када је грешка учињена, кад је учињено против познатог закона, следи страх од казне... Али овај страх такође води у понизност, у немоћ и молбу за опрост... Даљи страх хлади љубав, јер је одраз неповерења у љубав и моћ праштања!

Религиозни страх опомиње на суд и опасност да се изађе пред суд, а тиме је и путоказ да се не скрене са пута љубави, а када се грех почини, следи страх због кривице и предстојећег суда...

У тренутку неповерења у љубав Божију и опрост, страх постаје непријатељ, као и у немарности за његов наук, у напуштању Оца и његове мудрости!

Да додам и овај текст исто Профке нам је дала да учимо  4chsmu1

• Религиозни страх `је трећа компонента религије која се још назива и страх Божији. Приметан је не само религијама примитивних народа већ и у религијама културних народа. Он је по речима Светог писма почетак мудрости (Пс 111, 10). Зато се тражи страх Божији и чување заповести (Проп 12,13). Новозаветно богослужење, нарочито богослужење Православне цркве, такође наглашава  ову компоненту религиозности: Црква се свакодневно моли за оне који са страхом Божијим и вером улазе у храм (Велика јектенија) и позива да се светом причешћу приђе са страхом и вером (на Литургији).

Страх као психолошки доживљај има свој квалитет који зависи од врсте страха. Приликом осећања кривице јавља се ванредно психичко стање код човека: он се боји одмазде, казне за почињену кривицу (дрхти пред судијом, пред оружјем…..). имамо и страх када се човек плаши неких измишљених појава (вештице, вампири, звери….). Оба ова страха су профана, јер се јављају у свакодневном, профаном животу.  Основна карактеристика овога страха јесте осећање непријатности које испуњава човека и он све своје силе (ако је страх велики) напреже да се ослободи бића или предмета који је извор страха.

Религијски страх је квалитативно сасвим друго стање. Психолошки гледано он се донекле може упоредити са страхом детета пред родитељем. Човек пред Богом осећа своју ништавност, грешност, недостојност, очекује казну коју сматра заслуженом – али то му осећање није непријатно, те он не жели да се удаљи од њега, него да остане уз њега.  Улазећи са страхопоштовањем у храм, човек је испуњен страхом, али се тај страх потпуно по суштини разликује од страха када би рецимо улазио у пећину из које га вреба звер. Од религијског страха се не осећа никакво незадовољство, него напротив радост и топлина. Религиозни страх се може упоредити, ради схватања, са страхом кривца пред судијом који није осветник. Кривац који стоји пред судијом и чека казну  тек тада постаје свестан лошег дела који је починио. Значи, овде страх долази пошто је лоше дело учињено! А религиозни страх ми имамо пре самог дела (прељуба, крађа): тек када се страх изгуби, онда се јавља дело због којег човек мора да се плаши.

Овај други,(профани страх) нам је непотребан.

Посетите кад можете много тога се научи

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Што је шира и дубља љубав у човеку, не само према Богу, људима, већ и према целом свету и свему живом, смањује се и његов страх, а расте страхопоштовање, да би најзад, истина тек уз Божију помоћ, љубав, збиља, истерала страх напоље – како нам поручује дивним речима апостол Јован у својој Посланици.

Само љубав може да нас одржи будним на стражарском месту, на коме нас страхопоштовање према Богу спречава, не да наљутимо Бога, већ да Га не ожалостимо.

Друга фаза страхопоштовања Божијег је одлика Духоносних подвижника, који су више узнапредовали у врлини и састоји се у страху да се не лишимо Његове божанске благодати.

heaven

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку ?

Непријатељ - када га преувеличамо, пријатељ - кад у њему нађемо савезника за храброст.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Господу пред свештеником.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Господу пред свештеником.

hvala

Наиме, хвала Вам што сте ме исправили !

0110_hahaha

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Господу пред свештеником.

hvala

Наиме, хвала Вам што сте ме исправили !

slava3

Ништа, само постоји разлика, исповедамо се  :229229229: а не pravopop  dada

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Strahovi koji nas prate kad želimo odgovoriti pozivu

Općenito možemo naići na šest strahova koji se javljaju u traženju poziva za posvećeni život.

1) Prvi strah je: Nisam slobodan Već imam svoj životni program, plan, već sam sredio svoj život ili ga već sređujem i tko će sada mijenjati taj životni ritam.

I Abraham je sigurno tako razmišljao kada ga je Bog pozvao da napusti svoju zemlju, da mu se odazove i da krene u nepoznato, na daleki put. Oko sebe je okupljao mnogo ljudi koji su radili za njega, osiguravao je za njihove obitelji plaću. A sada bi se trebao uputiti na daleki put dovodeći u pitanje ne samo svoju fizičku i materijalnu sigurnost, nego i svih njegovih radnika. No ipak, unatoč zabrinutosti, on vjeruje i odaziva se i kreće na daleki put.

2) Drugi strah je: Nisam sposoban – Netko to može uistinu reći iz poniznosti da nije sposoban, ali također može tako reći da bi izbjegao odaziv jer ga je strah ili nema snage učiniti onaj konačni odgovor.

Tipičan primjer je Mojsije koji razgovara sa Bogom pred gorućim grmom. Bog mu govori da ide pred faraona u Egipat i da traži od njega da dopusti Izraelcima da napuste Egipat. No Mojsije iznosi pred Boga sve moguće argumente da ne ide u Egipat. Na kraju kada je sve iscrpio reći će: Tko sam ja da idem pred faraona?(Iz 3,11).

3) Treći strah glasio bi: Nisam dostojan – netko može reći da njegov život nije bio takav da bi se sada mogao dostojno odazvati redovničkom pozivu, da nije uvijek bio potpuno moralan na svim područjima života. Svatko od nas nosi svoje slabosti, pogreške no i svatko od nas nosi u sebi i iskustva Božje ljubavi i blizine koja se je za nas brinula i usmjeravala nas na ispravni put. Isus, kao da nam govori istim riječima kao svetom Pavlu: Dosta ti je moja milost(2Kor 12, 9). Zbog toga, vidjevši Božju blizinu u svojemu životu, Pavao govori: Hvalit ću se svojim slabostima jer kada sam slab onda sam jak!

4) Četvrti strah: Ne znam gdje će me odgovor na poziv odnijeti, što će sve biti od toga – No to je potpuno krivo pitanje, jer npr. muž i žena kada ulaze u brak, ne znaju kako će se razvijati njihov zajednički obiteljski život. Ili npr. niti Blažena Djevica Marija nije pitala anđela da joj dadne plan što učiniti u slučaju bijega u Egipat. To se je jednostavno iznenada dogodilo, otišla je u nepoznato s Isusom i Josipom.

5) Peti strah glasio bi nekako ovako: Nemam dovoljne ljudske garancije – U bilo kojem pozivu, ili poslovima nikada nećemo imati do kraja ljudske garancije, bitna je naša slobodna odluka.

U traženju poziva veliku pomoć može imati duhovnik ili neka druga osoba, oni mogu usmjeravati, mogu u osobi prepoznati klicu poziva, no onaj konačni odgovor i hrabrost reći DA ovisi o samoj osobi koju Bog zove. Mi se moramo slobodno odlučiti, bez ikakvih ljudskih garancija koje često puta mogu stvarati samo teret u duši.

6) Šesto: Strah me je da ne doživim neuspjeh – Ako se iskreno odazovemo nećemo doživjeti neuspjeh. Vjerujemo u Božju pomoć i njegovu milost. Kada osoba u svojoj slobodi potpuno predaje svoj život, tada unatoč svih raznih kušnji ide naprijed. Sve dok si iskreno znamo postavljati pitanje: Bože što želiš da učinim?, ne može se pogriješiti. No bitno je da odgovorimo na ono što nosimo u sebi. Ima jedan dokumentarac o slavnome umjetniku Michelangelu u kojem je jako dobro prikazana njegova bojazan da li će uspjeti ocrtati strop Sikstinske kapele u Vatikanu. No odvažio se i napravio je jedno od najvećih remek djela povijesti umjetnosti, stvaranje Adama. A da je podlijegao strahovima ništa od toga ne bi bilo. Tako je i za nas isto: strahovi mogu postojati, no ako se ne odvažimo nećemo postići naše potpuno ostvarenje.

Izvor: http://www.karmel.hr...i/duhovni2.html

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Дана 16. јануара 2010. године навршило се двије године од свирепог убиства Оливера Ивановића, лидера СДП- а, који је био један од најзначајнијих српских политичара са Косова и Метохије. Убијен је 16. јануара 2018. године у 8:15 часова, пред вратима канцеларија у којима је провео скоро двије деценије политичког рада.   Звучни запис емисије   Из архиве нашег Радија доносимо разговор који смо 16. јануара 2019. године, поводом прве годишњице Оливеровог убиства, снимили са његовим рођеним братом судијом Мирославом Ивановићем.   „Оно што мени импонује, и што на неки начин ублажава бол цијеле породице је управо чињеница што људи данас све више говоре о Оливеру. Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих радио, или за неког другог а они су били свједоци и очевидци тога. Ја сам у ситуацији да, шетајући овим градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање свега онога шта им је Оливер у животу учинио, како им је помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“- каже г. Ивановић.   Он се сјећа и Оливеровог суђења и каже да у моменту када је Оливеру изречена првостепена пресуда по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора и додаје:   „Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач, једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори ,,Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству али ја нисам имао прилике да видим толику храброст“-каже судија Мирослав Ивановић.     У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено оно нераскидиво Косово и Метохија и Црна Гора, и косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио!     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      У петак, 6. децембра 2019. године, када наша Црква прославља светог Амфилохија Иконијског, светог Григорија и светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладинвић, а чтецирао је г. Владан Степовић.   Звучни запис беседе   Светој Литургији присуствовало је неколико десетина верника који су се постом и молитвом припремали за Свето Причешће, а њима се Владика Јован обратио беседом у којој је протумачио прочитано јеванђељско зачало:   “Кад би сваки човек, браћо и сестре, тим пре хришћанин, имао стално на уму јеванђељску поруку и када би се бар мало потрудио да живи јеванђељским животом, онда би све било другачије, како у том човеку, тако и у целом свету. Лакше бисмо научили како да се молимо и како да живимо, како да ово време које нам је дато искористимо на добро и да њиме стекнемо вечни живот. Када би човек стално читао Свето Писмо, онда би сваки човек схватио да смо ми само пролазници у овоме свету, да је наше време овде ограничено.    Наша се вера састоји управо у вери у живот вечни, јер Бог човека није створио за време, него за вечност; није га створио за пролазно, него за непролазно. Све оно што је у Богу је вечно и непролазно. Господ је у данашњем Јеванђељу поручио да бдимо јер не знамо када ће Он доћи. Наша вера је да верујемо да ће Господ доћи. Он је једном дошао као Спаситељ, да спаси човека који је престао да га слуша. Други пут кад буде дошао, Господ ће доћи као Судија, као праведни Судија, а не као осветник. Мудра је данашња порука која каже: “Бдите, јер не знате ни дана ни часа када ће Господ доћи”.    То и треба да буде наша стална молитва: “Господе, дођи”, али да имамо унапред спремљена врлинска дела, да имамо шта да дамо Господу. Велико је достојанство бити човек, браћо и сестре. Господ нас опомиње да стражимо над собом зато што не знамо у који ће час Господ доћи. Замислите да нас затекне Господ када смишљамо зло, освету, да нас затекне у мржњи, а не у љубави. Хришћанска свест нам налаже да сваког тренутка треба бити спреман за сусрет са Господом. Ми не одлучујемо о свом животу, колико ћемо живети, то је на Господу. Знам, није лако браћо и сестре, у овом свету који у злу лежи, бити спреман за сусрет са Господом. Али наша је одлука за шта ћемо се у овом свету одлучити, за добро или зло. Из тог нашег слободног избора произлази и наша одговорност.    Слобода је дар Божији, и човек је најсличнији Богу по слободи. Бог нам је дао себе, дао нам је Јеванђеље, шта бисмо још хтели? Господ чека да се човек покаје и да се исправи. Бог чека да дође, и неће доћи док и добро и зло у овом свету не доврше своје. Буди у добру и бићеш награђен. Зато Бог не кажњава човека одмах када погреши, јер чека да се човек освести, да се опамети. Паметан човек неће чинити зло, а најгоре је када човек постане лењ да учини добро, кад изгуби веру да може да учини добро. Вера ти даје храброст, вера те подиже, вера те снажи. Вера не да човеку да га обузме оно што не треба.    Човек као икона Божија треба да зна да треба да светли и ономе другоме који је поред њега. Зато Господ неће да дође док не сазри и добро и зло. Бог грешнику даје време, или како ми кажемо толике године, да би се покајао, јер кад дође пред Господа онда нема више покајања. Господ нас позива да стражимо над собом и баш то незнање, што не знамо када ће Господ доћи, треба да буде судбоносни и морални подстрек за велика и јеванђељска стваралаштва и стражења.    Свети оци истичу наше мисли и стражење над њима, јер у мислима све почиње, и добро и зло. Сваки од нас је домоуправитељ, а Господ од домоуправитеља тражи веру и мудрост. Ако је човек веран, не чини зло, а нема мудрости, онда од таквог човека нема користи. Господ добре и верне слуге своје награђује. А сваки од нас је слуга Божији. Свако наше добро огледа се у томе колико послужујемо другоме. Браћо и сестре, оно што је важно за нас хришћане јесте да стражимо над собом. Наше понашање треба да буде достојанствено.   Нека би нам Господ помогао да се потрудимо да будемо свесни да нисмо овде вечити, да ништа од овоземаљског што стварамо нећемо понети са собом. То не значи да не треба и овде да ствараш, али све то је мање вредно од онога што човек носи са собом кад одлази са овог света. А шта носи са собом? Као што песник каже, скрштене беле руке и добра дела, ако их има. Зато треба да се трудимо да не прекардашимо достојанство људско, да живимо по Богу и по Јеванђељу. Бог вас благословио”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину и баците мреже своје за лов. И одговарајући Симон рече му: Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али на твоју ријеч бацићу мрежу. И учинивши то уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати. И дадоше знак друштву које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху. А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан. (Лк 4:4-8)
        Када се Симон Петар суочио са личношћу Исуса Христа, његова реакција је страх. „Иди од мене“, каже он, „јер сам грешан човјек.“ Ово није добра врста „страха Божијег“, која је надахнута вјером; која се заснива на увјерењу да је Бог добар – толико добар да се „бојимо“ да се удаљимо од Њега, као наше линије живота, као нашег извора живота. Петар прихвата свој само људски и лични страх, страх сопствене грешности, и због тог страха жели да се дистанцира од Богочовјека. Неће бити последњи пут да се Свети Петар удаљава од Христа на основу само људског страха. Када се три пута одриче Христа током последњег суђења Њему, он то ради на основу страха од мишљења других људи.   Али ипак, Христос позива овог грешника да постане „ловац људи“; да постане једини и једини, велики Апостол Петар. Док се Петар „стално враћа“ да одговори на овај позив, упркос неуспеху својих личних страхова, научи да вјерује Ономе који га је позвао, да је добар и својом милошћу преображава наше слабости у Његову снагу.   Данас ме охрабрује та „људскост“ апостола Петра. Мислим да је страх основна препрека, чак и кад то не примећујем, за ступање у прави однос с Богом или било ким другим. Међутим, позвана сам да искорачим из свог страха и наставим да слиједим Његов позив, упркос својој грешности, упркос томе шта људи мисле, упркос и томе шта ја мислим.   Превод са енглеског: Тијана Лекић   Извор: Портал Митрополије црногорско-приморске
    • Од Милан Ракић,
      „Ништа у свету не чини човека тако ништавно маленим као страх од смрти.“
      свети Владика Николај

      Страх од смрти није нова појава. Она постоји од када и човеково бивствовање на земљи, од када је упознао своју пролазност и уплашио се ње. Страх од смрти заправо је и један од основних људских покретача. Од најранијих философских промишљања, тема односа према смрти била је неизбежна. Ово је лепо дефинисао немачки мислилац Мартин Хајдегер, ставом да је човек биће-ка-смрти. Заиста, оно што дефинише човека као личност је његов однос према смрти! А тај однос не мора бити негативан. Смрт је наша реалност, део наше природе, и према њој се мора створити однос који може бити и позитиван.

      Управо један типичан „хајдегеровски“ термин помоћиће нам да боље разумемо овај однос. То је појам – небиће. Како је страшна реч небиће! Много страшнија од речи – смрт, пролазност, умирање. Небиће, непостојање, ништавило... То је оно што заиста плаши човека, а што људи стављају у исту категорију са појмом смрти. Небиће је оно од чега човек бежи на све начине. Човек жели да живи вечно. Жели да живи и после смрти. То је исконско у човеку, каквог год погледа на свет био. Не плаши се човек физичке смрти, већ се плаши да иза њега неће остати ништа. Најтеже пада смрт оним људима који нису остварили себи постављене циљеве, оставили иза себе породицу или нешто по чему ће их памтити. И после смрти, човек наставља да живи кроз своје потомке. У супротном – нестаје, као да га никад није било. Постоје и други начин да се обезбеди бесмртност. Уметност је један од тих начина. Остваривањем себе кроз своја дела, уметник наставља да живи и после смрти. Док год живе његове слике, књиге, песме – он није коначно нестао. Дог год на свету постоји сведочанство о човеку, он није мртав, била то породична фотографија у соби, књига у библиотеци или слика у музеју, кућа или зграда остављена наредним поколењима, или просуто мало ракије током неке приче из прошлости „за покој душе“...

      Овако човек побеђује смрт, наставља да живи кроз оно што је оставио за собом. Ипак, чак ни то није коначна победа над небићем. Једног момента угасиће се породица, кућа и имање, нестаће књиге, слике, кафанске приче и уличне легенде. Неће бити ничега, јер колико год да је на трагу Вечности – и то је пролазно. Или би било пролазно, да смрт није коначно побеђена, Христовим Васкрсењем. Без Васкрсења, све ово би биле само тренутне победе и бег од неизбежног преласка у небиће. Само онај који је све „привео из небића у биће“ може нас од њега и избавити. Једино уз њега остварујемо Хајдегерово „ту-бивствовање“ и – постојимо.

      Та победа над пролазношћу сведочи се кроз Литургију. Христос нам је, на Тајној Вечери, оставио „везу“ са њим – Свето Причешће. Оно руши границе пролазности и спаја Вечност са временом. Једино кроз Свето Причешће ми саучествујемо у Бићу, једино тада заиста постојимо. Пролазност гаси постојање, а пролазност се побеђује једино Евхаристијском Тајном.

      Зато када верујемо у Христово Васкрсење, за нас смрт не може да представља страх. Јер Он је својом смрћу победио небиће. Својом жртвом он је обезбедио нама да, кроз Њега, и ми останемо у заједници са нашим ближњима. Али заједници коју смрт не прекида. За оне који ту Тајну нису доживели, смрт је растанак од ближњих. Уместо да „са надом на Васкрсење уместо надгробног ридања“ испрате ближње, такви људи не разумевши ову тајну, остају у агонији која је заиста равна паклу. Много пута сам размишљао гледајући такве сцене, колико су растанци тешки кад нема вере у Христа. А онда се сетим речи мог пријатеља на сахрани свог оца, када је говор завршио са уверљивим: „Видимо се!“

      Истинска Љубав не познаје растанке, јер и они су ствар пролазности, која је побеђена. Свети Јован Богослов не одваја Љубав према ближњима од Евхаристијске тајне „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“. Управо је Причешће сједињење са Христом, али и са „свима Светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Проповедницима, Еванђелистима, Мученицима, Исповедницима, Учитељима, и са сваким духом праведним, преминулим у вери.“ Свака временска и просторна разлика је угашена. Христова жртва сједињује нас са Другима заувек.

      У филму „Носталгија“ Андреја Тарковског, у једном кадру налази се табла са натписом 1+1=1. Нешто касније, ово се у филму објашњава примером, по којим када једној капљици на длану додаш другу, то нису две капљице, већ једна. Има ли лепшег објашњења сједињења у Љубави? Савршену Љубав показао је Христос жртвом на крсту, а наше је да се уподобљавамо том идеалу, који нам је најближи у Литургијском сједињењу. Тада нам је подједнако близак свештеник који нас причешћује, пријатељ у иностранству, хришћанин у Сирији или Египту, давно преминули рођак... Тада смо сви Једно у Христу.

    • Од Логос,
      У суботу, 20. јануара/2. фебруара 2019. године, када прослављамо Светог Евтимија Великог, Његово преосвештентво Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Николе у манастиру Јошаница, уз саслуживање архимандрита Доситеја игумана манастира Гргетег, јеромонаха Теофила (манастир Гргетег), протосинђела Николаја (манастир Саринац), помоћника архијерејског намесника беличког протојереја Александра Гајића, старешине Старе цркве у Јагодини, и владичанским ђаконом Урошем Костићем, са чтечевима Младеном Алексићем и Николом Љубисављевићем.   Звучни запис беседе владике Јована   Звучни запис духовне поуке Епископа Јована   Осим приношења дарова Богу и прослављање овог дивног светитеља, повод за ово свечано окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована.   На Светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ.   Владика је у својој беседи након читања Светог Јеванђеља најпре је рекао: “.... да смо се окупили у овом Светом манастиру да би смо прославили Сведржитеља, Бога Који је свуда присутан, Бога Свезнајућег, Свевидљивог и ако ово имамо на уму онда немојмо да се заваравамо да кад погрешимо то можемо и сакрити”, јер Он зна и наша дела и помисли и осећања, али не само што смо учинили, већ и оно шта ћемо тек учинити, добро, или зло. “Ако, човек о томе размишља, онда ће се он трудити да живи по Богу, да живи са Богом, да осећа Бога”, јер се тако човек преслишава и онда се труди да угађа Богу, а тиме угађа и човеку, и обрнуто. А свако зло које чинимо, заправо, чинимо себи. Тако данас, прослављајући Бога, прослављамо и његовог угодника Светог Евтимија Великог, који је, с правом, назван Великим, јер је прослављао Бога у смирењу, у љубави, у подвигу, у посту и молитви. Све што је чинио, чинио је према ономе Ко је највеће Добро. “Ако погледамо живот Светог Евтимија, мићемо видети да је он био сав предан Богу. Да је он кроз молитву, пост, добра дела, већ, и овде почео да живи Царством Небеским”.     “У синоћњој стихири смо чули да он није својим очима дао сна, ни дремеж својим трепавицама, док није очистио своје мисли”.   О страху Божјем, као почетку мудрости, јер је страх Божји тај који нас још више приближава Богу, а за то је потребно уздржавање од зла, од чињења злих дела према ближњем. Такво уздржање имао је и Свети Евтимије Велики.   “Свети Евтимије је живео тако, јер је ипуњавао заповести Божје”... “Такође је испуњавао и заповести које смо читали у данашњем Јеванђељу о блаженствима...И шта Господ обећава онима који ипуњавају његове заповести, обећава оно штокаже на крају: “Радујте се у онај дан јер велика награда ваша на Небу”, а то је осми дан, незалазни дан, како читамо у Светом Писму”.   Такође, Преосвећени наглашава да нема спасења у осамљености, већ у заједници, јер смо сви ми Тело Христово, јер свако ко се затвори у себе, човек, породица, манастир, он ће пропасти, јер немају послушности, јер спасење је у послушности.  Након Свете Архијерејске Литургије и трпезе љубави, за коју су се потрудили наша браћа, монаси манастира Јошанице, на вечерњој служби, монах Јован је замонашен по чину велике схиме у схимонаха Јована.   Сам чин је предиван и ретко се виђа, а Владика је у беседи рекао и ово:     “Задрхтао сам са једне стране, јер како се види у овим молитвама, ти си данас добио још једног ангела чувара, али на жалост слабост људска иде толико далеко, да када човек добије анђела , на жалост се накалеми и онај нечастиви, а с друге стране по питањима, и одговорима које си ти давао, види се да ово човек не може да изнесе сам... јер је човек слаб да се одржи у оваквом анђеоском образу какав си ти данас примио на себе, али оно што је човеку немогуће, Богу је могуће”.     Извор: Епархија шумадисјка
×
×
  • Креирај ново...