Jump to content
uomo del Ve.Te.

Константни напади новина (папирне/електронске) на СПЦ / Шта ви мислите, да ли би СПЦ требало да има барем једне новине (папирне/електронске) ако не више?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Већ сам неколико пута о томе писао овде: о медијима (папирним новинама, интернете порталима/страницама)... као и о дигитализацији на светском нивоу, као и о томе како на Западу (свака држава као и верске заједнице) већ увелико раде на томе да направе стратегију/визију како да заузму најбољи могући положај и да заштите своје интересе....

Е сад... сведоци смо сви учесталих напада на Цркву као и поједине људе који воде Цркву... дакле тренутно СПЦ је у таквој позицији да чека кад ће неко (неке новине) да избаце нешто, ово или оно али у већини случајева негативно.... не улазим у то дали је извештавање тачно (истина) или није.... имамо примере где су вођени судски процеси против лажних извештавања неких новина и где је доказано да то што је писано није истина.....знам једног чоека' као и још неке људе који су контактирали путем електронске поште новине Курир и доказима указивали на нетачност извештавања и замолили да се вест само уклони и никаквог одговора повратне рекације било које врсте, са оваквим зна се како се ствари решавају....

Дакле, код нас новине или ТВ станице који су често у страном власништву свакодневно обликују  умове наших људи свих узраста.... пласирају информације према нечијем интересу, циљевима итд....

Зашто све ово горе пишем?

Сад шта ћу написати многима од вас ће звучати вероватно чудно и неприхватљиво/контроверзно....по мени СПЦ би требала да има најмање троје или четворе новине (штампане и електронски формат)  различитог калибра... тако да на дуге стазе планираном стратегијом затвори стави под кључ новине као што су курир и још неке друге новине... према томе не треба оставити простора разбојницима/плаћеницима да уништавају наш народ..... исто тако по мени СПЦ би требала имати ТВ станицу која ће ићи 24h, ТВ Храм је одлична идеја и доста лепо ради, али ту има још простора за даљу мисију/рад...

Овде неки који воле сентименталије/гуруистичко/сентиш Хришћанство рећи ће: јојјјј мој духовник би те сад екскуницирао, или доделио епитимију за ово што си горе написао... итд...

Као и до сад што сам писао овде, непишем све ово напамет вез упоришта....ДАКЛЕ/АЛИ кад човек чита текстове Отаца Ране Цркве може се видети увек једна отвореност спремност код отаца за делање/рад за активности да се у сваком моменту заштити паства/народ као и интереси Цркве -- дакле потези Отаца Ране Цркве су биле чак понекад контроверзне у њихово време -- на пример да човек узме само Кападокијце у обзир....

Код нас имамо ситуацију: Човек иде ујутро или у току дана да купи себи (за продицу) нешто и хоће уз све то да купи новине, ово је више " безазлени" ритуал код великог броја нашег народа... Зашто не понудити алтернативу људима?  Наш велики чоек, Свети Саво да није понудио крсну славу као алтернативу пастви/народу ко зна како би се ствари одвијале....

Разборитом/разумном чоеку' не треба пуно па да дођете до закључка да је већина новина код нас буквално дно дна по свим параметрима,  само да споменем један детаљ код нас у новинама често/увек се среће а то су сензационалистички наслвои... ако на пример:  "Тај и тај или та и та је урадио/ла то од чега се леди крв у жилама..."  И да не говорим о другим гадостима које се свакодневно налазе у новинама....

Ево не треба вам познавање језика да би уочили разлику, колико су пристојније новине на Запад, кажем не треба вам познавање језика довољно је да отоврите очи добро и да погледате, ето упоредите ове новине са било којим новинама код нас па сами закључите:
 

Француска:

https://www.lefigaro.fr/

https://www.lemonde.fr/

Италија:

https://www.repubblica.it/

https://www.corriere.it/

Аустрија:

https://www.diepresse.com/

https://www.derstandard.at/

Енглеска:

https://metro.co.uk/

https://www.thesun.co.uk/

Немачка:

https://www.spiegel.de/

https://www.bild.de/

Поздрав за све људе добре воље

P.S.

Шта ви мислите, да ли би СПЦ требало да има барем једне новине (папирне/електронске) ако не више?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, uomo del Ve.Te. рече

Дакле, код нас новине или ТВ станице који су често у страном власништву свакодневно обликују  умове наших људи свих узраста.... пласирају информације према нечијем интересу, циљевима итд....

Зашто све ово горе пишем?

Сад шта ћу написати многима од вас ће звучати вероватно чудно и неприхватљиво/контроверзно....по мени СПЦ би требала да има најмање троје или четворе новине (штампане и електронски формат)  различитог калибра... тако да на дуге стазе планираном стратегијом затвори стави под кључ новине као што су курир и још неке друге новине...

Слажем се са идејом генерално, само бих је мало модификовао.

Наша Црква је показала да (углавном) не уме са медијима. Болна истина, али је тако. И не само због тога што је већина медија лешинарски настројено. Црква је утуцавала тону пара у неке потпуно промашене пројекте, како на нивоима подручних Епархија, ткао и на централном нивоу. На крају крајева, нема баш толико вести у Цркви да би Цркви било потребно да има неки медиј који ће само да обрађује теме из црквеног живота, а искрени да будемо, нема ни толико публике за те теме.

Али би Црква макар део тих пара које су бачене на свакакве медијске пројекте који су пропали могла да уложи у куповину неког медија који је посрнуо и који би једва дочекао толики новац у замену за контролни пакет власништва. Онда би Црква могла да има и удео у уређивачкој политици преко свог члана у управном или надзорном одбору, али да се не меша превише, него чисто да даје смернице шта сме а шта не сме да се нађе у неком медију који контролише Црква. У осталом делу, да пусти професионалце да раде свој посао.

Временом, тај би медиј свакако стекао респектабилан статус, јер би био ослобођен гадости и треша, за рзалику од отприлике свих остлаих новина код нас, осим две новине које су у врло тешком стању. Ако ни због чега другог, а оно зато што не би зависио од разних тајкуна и њихових интереса, и слобода делвоања таквог медија би била знатно шира од других медија, јер тешко да било који тајкун у овој земљи може да се замери Цркви и да се нада да ће да изађе као победник.

Овакав модел, који ак осе не варам имају и неке друге верске заједнице, посено на западу, би могао да успе. И коштао би, верујем, много мање него још један неуспечан медијски пројекат. Кад би се нешто овако одрадило, имали бисмо један конзервативан и пристојан медиј, који би због недостатка гадости и острашћености, могао да буде и врло утицајан и поштован.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Treba, of course, ..... ali, je veliko pitanje da li u vrhu (episkopat) nase SPC kao celine, postoji volja i zelja (mislim da bi trebalo da postoji) i snaga i odlucnost da se nesto vise uradi na tom planu misionarenja i apologije vere i crkve.

Kada bi imali vise vladika 'tipa' Irineja B., Amfilohija, Atanasija, Davida, pocivseg Danila K, i naravno p.Pavla....(verovatno sam mnoge zaboravio),..... ili da nam 'vaskrsnu' Justin i Nikolaj :D..... onda bi i moglo da se mnogo uradi,..... ovako, u ovoj situaciji kada izgleda da postoje problemi i nesuglasice i medju samim vladikama, ne znam ko bi mogao i kako da pokrene neke nove casopise i tv i da siri i brani veru pred svetom ..... i kurirom i blicom i slicnima,....

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, RYLAH рече

Временом, тај би медиј свакако стекао респектабилан статус, јер би био ослобођен гадости и треша, за рзалику од отприлике свих остлаих новина код нас, осим две новине које су у врло тешком стању. Ако ни због чега другог, а оно зато што не би зависио од разних тајкуна и њихових интереса, и слобода делвоања таквог медија би била знатно шира од других медија, јер тешко да било који тајкун у овој земљи може да се замери Цркви и да се нада да ће да изађе као победник.

Заборавио си само да додаш и политичара, јер тајкуни су у целој причи мала маца. Много већи проблем су политичари. Корумпирани, бескрупулозни, у 90% случајева на првом месту им нису интереси Србије (српског народа...) већ интереси оних страних служби који су их поставили ту где се налазе. На другом месту су им њихови лични интереси, потом долазе интереси њихове ближе и даље родбине, странке чији су чланови, итд. Србија је ту на последњем месту. Тек када се СПЦ ослободи утицаја свих могућих политичара и на све њих гледа једнаким очима, моћи ћемо да говоримо о једној (у оквиру СПЦ) независној, угледној, политички неутралној, актуелној и црквено-градитељској дневној новини (часопису). До тада биће то утопија, као што је утопија да у Србији постоје новине које су 100% у својој уређивачкој политици независне од било чијег утицаја (са стране).

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, uomo del Ve.Te. рече

само да споменем један детаљ код нас у новинама често/увек се среће а то су сензационалистички наслвои... ако на пример:  "Тај и тај или та и та је урадио/ла то од чега се леди крв у жилама..."  И да не говорим о другим гадостима које се свакодневно налазе у новинама....

oni izveštavaju tako zato što je to čitano i znaju kada stave određene naslove da će uticati na čitanost, pa ako želimo da se oslobodimo gadosti i treša nemojte čitati *ne mislim na vas lično nego na društvo u celini

Kad već pitanje kvalitetno i nekvalitetnog nije drugačije regulisano.

пре 7 часа, uomo del Ve.Te. рече

.по мени СПЦ би требала да има најмање троје или четворе новине (штампане и електронски формат)  различитог калибра... тако да на дуге стазе планираном стратегијом затвори стави под кључ новине као што су курир и још неке друге новине

Zaista mislite da je ovo moguće? I zašto bi se crkva uplitala u tako nešto? To je pitanje države. A kako bi izgledao sadržaj tih eventualnih novina SPC? Npr. ostali napišu neistine a onda ih novine SPC demantuju? Znači morale bi biti u istom rovu s' njima?

пре 6 часа, RYLAH рече

Временом, тај би медиј свакако стекао респектабилан статус, јер би био ослобођен гадости и треша, за рзалику од отприлике свих остлаих новина код нас, осим две новине које су у врло тешком стању.

A da li bi zaista bilo tako? Nažalost velika većina svojevoljno ipak čita nerespektabilne sadržaje.

Vraćamo se na onu čuvenu ko nema Boga njemu je sve dozvoljeno, a u ova naša vremena mnogi nemaju Boga i smatraju da je vera nešto zastarelo iz prošlog veka, očekivati od takvih da vode računa kako će izveštavati i da li će SPC prikazati pozitivno ili negativno je previše, mnogi jedva čekaju da napadnu.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 9.7.2020. at 16:30, J_a_n_a рече
On 9.7.2020. at 9:08, uomo del Ve.Te. рече

.по мени СПЦ би требала да има најмање троје или четворе новине (штампане и електронски формат)  различитог калибра... тако да на дуге стазе планираном стратегијом затвори стави под кључ новине као што су курир и још неке друге новине

Zaista mislite da je ovo moguće? I zašto bi se crkva uplitala u tako nešto? To je pitanje države. A kako bi izgledao sadržaj tih eventualnih novina SPC? Npr. ostali napišu neistine a onda ih novine SPC demantuju? Znači morale bi biti u istom rovu s' njima?

Пре него што покушам да одговорим на ваша питања, да споменем неколико уводних битних детаља да би моји одговори били јаснији/разумљивији....тј. моји одговори нису моја лична проекција већ имају основу у раној Цркви/пракси/текстовима Отаца Ране Цркве... покушаћу у што краћим цртама то да изложим/изнесем овде....

Дакле, сваки човек је створен по слици и прилици Божијој....и све што је створено како нам показује почетак Старог Завета, каже се и виде Бог да је добро.....  мислим да нема потребе да пишем детаљно о томе да нас Христово Јевнађеље учи да не треба да мрзимо људе, као и то да не треба да имамо гностички/манихејски презир према материји/материјалном свету, према своме телу.....

Оци Ране Цркве су били отворени према достигнућима науке, уметности, архитектуре итд....узимали су оно што је најбоље из античке Грчке и Христијанизовали и то користили за мисију Цркве.... овде да споменем и пример из наше Цркве: сетите се нашег Великог Светог Саве и Крсне Славе....Свети Саво није био чоек' скученог ума....

На пример....колико пута сте били на нечиојој сахрани и слушали сте свешеника како износи погребну беседу за упокојеног....да ли сте се икад питали од кад је то у Цркви.... ево ја ћу вам рећи Богослов Кападокијски је први човек  у Раној Цркви који је "измислио" погребне беседе тако што је то преузео из античке грчке праксе где су се држали говори и хвалили ратни хероји, као су били велики ратници и сл. ..... Кападокијац узима овај образац рефорумилише га на тај начин што говори како је упокојени Хришћанини  живио Јеванђелским животом... и тако он је први који ствара овај нови жанр (тј. погребне беседе) у Цркви а по узору из античке грчке као што сам већ споменуо....

Ево шта чоек од науке каже:

Даље мислим да нема потреба да пишем детаљније о томе да су Оци Ране Цркве познавали изузетно античку фолософију и користили се истом, као и образцима писања .... да остваре мисију Цркве.... даље што се тиче уметности, први Хришћански мозаци (сликање) били су по узору и користили су античку технику, па и образце....,  ово исто важи и за архитектуру.... ко је икад посетио Витлејем и место рођења Христовог које се налази испод Цркве/базилике....могао је да види да је та Црква класична античка базилика по стилу са редовима стубова унутра...дакле прве Хришћанске Цркве нису имале у основи облик Крста, него су Хришћани преузели антички стил/облик.... ко није посетио ово место ево овде можете да видите како то изгледа....

Зашто сам укратно ово горе све споменуо/написао? 

Па да покажем барем издалека да су Оци ране Цркве били отворени према свему и преузимали/узимали су оно што су сматрали да може да послужи за мисију Цркве....

У наставку, чим пре будем могао одговорићу директно на ваша питања...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 9.7.2020. at 16:30, J_a_n_a рече
On 9.7.2020. at 9:08, uomo del Ve.Te. рече

по мени СПЦ би требала да има најмање троје или четворе новине (штампане и електронски формат)  различитог калибра... тако да на дуге стазе планираном стратегијом затвори стави под кључ новине као што су курир и још неке друге новине

Zaista mislite da je ovo moguće? I zašto bi se crkva uplitala u tako nešto? To je pitanje države. A kako bi izgledao sadržaj tih eventualnih novina SPC? Npr. ostali napišu neistine a onda ih novine SPC demantuju? Znači morale bi biti u istom rovu s' njima?

Ако нисте већ замолио бих вас да прочитате прво мој претходни поствљени текст па тек онда ове одговоре на ваша питања....

Кажете: Zaista mislite da je ovo moguće?

Да могиће је, а зашто не би било....?

Наравно из текста који сам написао стављање под кључ неких новина не би био примарни циљ... мада и то не би било искљчено...

Кључна ствар су умови људи... а које те новине обликују/трују, на дневној бази....ви сте цитирали курир новине неколико пута до сад тј. постаљали овде на поукама....

Православна Црква (мислим и на друге помесне Цркве) има такву структуру у основи која кад се покрене организује (иако је често нероганизована) на прави начин може/има способност да уради много – ово је један од разлога зашто Западни глобалисти на све могуће начине раде на томе да униште/распарчају Православну Цркву...

Западни Глобалисти виде Цркву чисто као групу људи која имају релативно добру организацију.... они не виде/не знају да је Црква Бого-човечански организам....

.....а поготово им смета што Црква усмерава/обилкује умове људи како то Јеванђеље Христово предлаже- а ово је један од кључних проблема за те колонизаторе људских умова и материјалинх ресурас, јер та усиновљена деца луцифера не могу тек тако лако да спроведу свој план у својим наступима према истоку или како се то зове/каже drang nach osten....

Дакле Црква има могућност и потенцијал и снагу, да уради све што стави на папир.....ако је Рана Црква могла да победи једну Римску Империју (можда једну од накрволочнији у историји)..., зашто на крају крајева не би неке новине у Србији не би могле да се ставе под кључ, тј. ти људи који то раде, да се покаже да они то не могу баш тако како су навикли..... на пример само Црква да користи умержаност Епархија/парохија да заштити Српски народ и ништа друго...али нажалост Црква не користи ни 50% потенцијала.....

Сликовито да вам прикажем.....замислите да вас неко убаци у ринг без ваше воље и да онда ви још сами себи завежете руке и пустите да вас неко испребија иако можете сами да се одбраните, и кажете ма то није мој посао да се браним, Сорош је дужан да ме брани то је његов посао.......исту ситауцију имамо данас.....Црква је доведена/убачена у то позицију у ринг без своје воље ....али и поред тога има могућност може да се организује механизам и да се све то заустави... али шта радити кад неко на све ово каже следеће: “I zašto bi se crkva uplitala u tako nešto? To je pitanje države.”

Кажете: I zašto bi se crkva uplitala u tako nešto?

У шта треба Црква да се уплиће или не уплиће је озбиљно питање.....нажалост често имамо како ја то кажем надри-духовнике, надри-вође Цркве и надри-теологе који одређују у шта Црква треба да се меша/уплиће или не.... због свега овога упали смо/ налазимо се у великој провалији и како ствари стоје тешко да ће мо се успети исчупати из ових г....а – кад ово пишем не мислим на вас лично....

Да би се знало тачно у шта треба Црква да се уплиће а у шта не, треба да се познаје живот/пракса/списи ране Цркве, у претходној поруци сам навео неколико примера....нажалост  данас имамо један број људи у СПЦ који служе Литургију Св. Василија или Св. Златоустог 30 или 40 година а без да су прочитали једне странцие текста списа који су они написали.... и онда дођу ти исти и причају уче народ у шта је то у шта Црква треба да се уплиће или не уплиће... као и вас што су научили...  ја ћу вам рећи узмите читајте списе Св. Јована Златосутог, Кападокијаца, Апостолских отаца, Апологете другог века –за полетак, ако заиста желите да знате шта је то Црква и у шта треба да се меша или не....

...ето где ви живите питајте вашег свештеника: колико већ служи Св. Литругију Златоуста и Св. Василија и шта је до сад прочитао од њих.... нажалост колико има свештенослужитеља у СПЦ које однесу у сандуку на гробеље а без да су прочитали једне странце из списа тих Великих Свети људи чије Литругије служе... по мени ово је смртни неопростиви грех...хула на Св. Причешће/Литургију, на Христово Јеванђеље....

Треба споменути и то.... нажалост има доста штампарских/издавачки кућа код нас које штампају надри-духовне/теолошке књиге/литературу које у великом броју случајева само трују наш православни народ--- али зато је то профитабилно за те који то штампају....ово треба да се забрани и да се ради на томе да се издају преводи текстова Отаца Ране Цркве, из којих можемо да научимо шта је то Црква и у шта треба Црква да се меша или не, као и многе друге ствари....

Кажете: To je pitanje države.

Које државе? Ако живите у Р. Србији, ваљда вам је јасно да сви који су били на власти у протеклих 20 и више година....да су ови имали само своја лична и страначка питања тј. своје личне интересе .... да не улазим у детаље мислим да нема потребе..... Опет понављам Црква у неупоредиво далеко већој мери има потенцијал да уради нешто не само за садашњост/будућност народа већ и за државу..... али шта се дешава већ сам горе изнад написао да не понава+љам... 

....равнитељи православља и чувари православља често истичу шта је јеретичко, шта је црквено православно и шта државно.... нажалост и неки људи у СПЦ имају овај урођени рефлекс на ове теме и стају моментално у гард са AK-47 и већ спремни за напад... али кад се човек упозна са животом/праксом/списима Отаца Ране Цркве онда ствари другачије изгледају....

Кажете: A kako bi izgledao sadržaj tih eventualnih novina SPC?

Са овим питањм види се ви овде правите оштру разлику: државне/световне новине на једну страну иа другу те неке Црквене отодоксне новине.....

Ви кад купите комп/паметни телефон (сад који користите пишући на поукама) или тај јеретички мерцедес/BMW или Ауди или било шта друго... да ли се тај комп или ауто или био шта друго, да ли се то разликује  код вас и код  неког (протестанта, католика, атеисте) кој живи у Италији, Немачкој, Француској итд... да ли ви исчупате нешто неки део из тога аута/телефона/компа и кажете не то није православно?  и кажете то је та нека тамо држава произвела а не Црква?  Не ви то не радите. Тако да неки модел који је купљен у Србији или Јапану идентичан је, не мора нужно да се разликује, прочитајте моју претходну поруку пре овог поста......  За мене лично једна он најфасцинантнији ствари/детаља у Јеванђељима која одузима дах како би се то рекло....је то што је Господ наш Исус Христос говорио/проповедао људима у причама/сликама/приказима/примерима из свакодневног живота....  тако имитирајући чиним и ја исто овде....

Дакле “sadržaj tih eventualnih novina SPC” не би се разликовао нужно од садржаја у новинама које сам горе соменуо у првом/почетно посту—мада би Црква/Сабор могао/требао да одлучи тачно какав би био садржај тих новина... У суштини да се извештава на један примерен/простојан начин о свему, науци, политици, уметности, спорту итд а не да то раде страни плаћеници и најамници како они то желе, не треба им оставити простора да раде што желе/што им срце жуди ......Ево буквални приказ шта ти напријатељи рода нашег раде у Србији/умовима нашег народа:

 

Зашто мислите да те неке Црквене новине морају/би морале да пишу само о Црквеним/Теолошким темама?

Кажете: Npr. ostali napišu neistine a onda ih novine SPC demantuju? Znači morale bi biti u istom rovu s' njima?

Да ли сте ви на све трачеве или нешто што сте чули да неко прича можда о вама, да ли сте на све то увек одговорили?

Толико што се тиче одговора на ваша питања....ако неко има тачније боље исправније одговоре (у односу на списе и праксу Ране Цркве) од ових што сам написао позивам да напише и да исправи моје грешке...

Поздрав за све људе добре воље.

 

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

A gde vi odoste :)

Pročitala sam vaš tekst, ništa ne brinite:D

A šta da vam kažem da nisam već rekla. Ljudi imaju pravo izbora šta će čitati, slušati, gledati...

Sama ideja da novine SPC naprave revoluciju je utopijska, Crkva ako smatra za shodno može otvoriti novine ali čisto sumljam da bi one imale za ambiciju da druge stave pod ključ, pre bi bile slične Hram televiziji. Naravno nemam ništa protiv SPC i toga da ima novine.

пре 7 часа, uomo del Ve.Te. рече

Кључна ствар су умови људи... а које те новине обликују/трују, на дневној бази....ви сте цитирали курир новине неколико пута до сад тј. постаљали овде на поукама....

Konkretno dva puta, zamislite:) sram me bilo:D jeste li videli šta sam citirala? Mislim da i to treba uzeti u obzir. Pa šta s tim...citirala sam i druge...

пре 7 часа, uomo del Ve.Te. рече

Сликовито да вам прикажем.....замислите да вас неко убаци у ринг без ваше воље и да онда ви још сами себи завежете руке и пустите да вас неко испребија иако можете сами да се одбраните, и кажете ма то није мој посао да се браним, Сорош је дужан да ме брани то је његов посао.......исту ситауцију имамо данас.....Црква је доведена/убачена у то позицију у ринг без своје воље ....али и поред тога има могућност може да се организује механизам и да се све то заустави... али шта радити кад неко на све ово каже следеће: “I zašto bi se crkva uplitala u tako nešto? To je pitanje države.”

Šta napisaste:D...moje pitanje je bilo više retoričko, i u kontekstu vaše rečenice o stavljanju pod ključ, jer samo država može da stavi pod ključ.

пре 7 часа, uomo del Ve.Te. рече

Кажете: I zašto bi se crkva uplitala u tako nešto?

У шта треба Црква да се уплиће или не уплиће је озбиљно питање.....нажалост често имамо како ја то кажем надри-духовнике, надри-вође Цркве и надри-теологе који одређују у шта Црква треба да се меша/уплиће или не.... због свега овога упали смо/ налазимо се у великој провалији и како ствари стоје тешко да ће мо се успети исчупати из ових г....а – кад ово пишем не мислим на вас лично....

Да би се знало тачно у шта треба Црква да се уплиће а у шта не, треба да се познаје живот/пракса/списи ране Цркве, у претходној поруци сам навео неколико примера....нажалост  данас имамо један број људи у СПЦ који служе Литургију Св. Василија или Св. Златоустог 30 или 40 година а без да су прочитали једне странцие текста списа који су они написали.... и онда дођу ти исти и причају уче народ у шта је то у шта Црква треба да се уплиће или не уплиће... као и вас што су научили...  ја ћу вам рећи узмите читајте списе Св. Јована Златосутог, Кападокијаца, Апостолских отаца, Апологете другог века –за полетак, ако заиста желите да знате шта је то Црква и у шта треба да се меша или не....

Kako znate šta su me učili? :) Kako možete da tvrdite to tako za sveštenike? :D Nije baš sve toliko nadri- u našoj Crkvi. A opet ko je vas ovlastio da sudite bilo kome? 

пре 7 часа, uomo del Ve.Te. рече

...ето где ви живите питајте вашег свештеника: колико већ служи Св. Литругију Златоуста и Св. Василија и шта је до сад прочитао од њих.... нажалост колико има свештенослужитеља у СПЦ које однесу у сандуку на гробеље а без да су прочитали једне странце из списа тих Великих Свети људи чије Литругије служе... по мени ово је смртни неопростиви грех...хула на Св. Причешће/Литургију, на Христово Јеванђеље....

Kako ovo možete da tvrite? I ko ste vi da sudite?

пре 7 часа, uomo del Ve.Te. рече

Зашто мислите да те неке Црквене новине морају/би морале да пишу само о Црквеним/Теолошким темама?

Nisam rekla mišljenje, vas sam pitala. I sva ova pitanja su retorička.

The Sun je tabloid, Bild isto...u današnje vreme se novinartvo svelo na senzaciju, svuda nije samo Srbija izuzetak.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Bilo bi svakako korisno da Crkva ima svoje novine,televiziju,i sl.

No,nekako se ne snalazi lako na tom nazovi svetovnom terenu.

Cela misionarska aktivnost je prilicno centralizovana.

Velika je mudrost i talenat znati se obratiti svetu,gde nisu svi verujući,na način da razumeju poruku i stav Crkve.

Kao da je sve usmereno ka ljudima koji su u Crkvi.

Setimo se stila apostola Pavla-svima sam bio sve....

Crkva treba da slobodnije izražava svoje učenje,poruku,stav o raznim temama,da ima poverenja u svoje članove,da prepozna i da  priliku da afirmišu svoje talente kroz misijsku delatnost Crkve.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 14 часа, J_a_n_a рече

A šta da vam kažem

Јана душо у праву сте... цело време - читајући  ваш текст-  ми је прошло у одобравању свега што сте написали.... много ми се свиђају/допадају ваши одговори а поготово ваша реторичка питања... :) )))

Поздрав за све људе добре воље :mahmah:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Можемо ми да сводимо пост на посни кувар али сложићемо се сви да се тиме пост не исцрпљује. Напротив, залуд и уста пуна молитве и испошћено тело ако је срце празно.
      Шта је, дакле, добро рећи себи кад осване дан поста? Како зауздавати срце?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На средишњим страницама јулско-августовског 374. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.   
      Петка Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега!   О значају исихазма и односу тиховања и мисије Цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о породици као домаћој цркви, разговарамо са Петком Луковић, катихетом Прве београдске Гимназије.    *На самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом Светог Григорија Паламе, као и са његовим доприносом на пољу исихазма?   Свети Григорије Палама је један од представника епохе византијског богословља. Живио је у првој половини 14. вијека. Као син сенатора на двору цара Андроника 2. Палеолога, имао је прилику да стекне одлично класично и хришћанско образовање. Међутим, између сјајне свјетске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га слиједити и његова два брата, двије сестре и мајка удовица. Иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог Григорија, притом и не толико дуг, свега 63 године, није протекао баш мирно. У напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије Божије, Палама доживљава да буде третиран као јеретик у сопственој Цркви. Ипак, доживио је и да се такве осуде оповргну. Истина је убрзо изашла на видјело.  Тако и настаје опус овог светитеља, борбом за истину вјере. Његови списи, омилије и писма су догматско-полемичког и морално-аскетског садржаја. Он постаје највећи теолог и теоретичар исихазма (који је потекао још од Светог Симеона Новог Богослова), али је дошао у конфротацију са мишљењем савременикâ Светог Григорија, прије свих са Варлаамом Калабријским. Дакле, говоримо о једном подвижнику, теологу, епископу, о једном светитељу који је врло брзо, након само 9. година од свог представљена, био канонизован за свеца.   *У чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима?   Исихазам свакако није својствен само монасима. То потврђује и намјера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у Солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту. Исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се проводи у тиховању (исихији) уз непрестану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас“. Ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања. То значи да постоји могућност да видимо, познамо и општимо са Богом, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула. Исихазам је пут до таквог познања. Онако како су Христови ученици видјели Бога на гори Тавору, како је Павле на путу за Емаус, како су виђене све старозавјетне и новозавјетне теофаније, и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, свјетлост, ту енергију Божију, кроз исихију. Говоримо о нествореној свјетлости која долази од нествореног Бога, о Божијој оприсутњеној енергији овдје у свијету. Бранећи исихију, Палама брани могућност непосредног општења са Богом и истинско обожење.    *Често се каже да живимо у анти-исихастичном времену.    Да потреба за аскезом постоји, видимо из тренутне ситуације у којој се налази човјек и сва природа. Свједоци смо једне експлоатације како човјека, тако и остале творевине. Нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд него да се лијечимо и поправљамо.  Потреба за аскезом долази онда када се човјеково тијело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена. Човјек постаје уморан и немоћан, осјећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, тако и тјелесног. Често слушамо крилатицу: „У здравом тијелу и здрав дух“. Како уопште покренути своје тијело ако је душа уморна и болесна? Одакле онда воља и сила да се то тијело покрене и оздрави? Шта чему претходи. Зар неком (по)кретању (нпр. тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? Ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савјет. За Светог Григорија, философија ипак остаје инфериорна у односу на теологију кад је у питању богопознање. Хоће рећи да се Бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат. Ту благодат можемо задобити управо исихастичким начином живота, како би задобили „духовне очи“, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати.   *Према сведочанству преподобног Порфирија Кавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије Цркве. У овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)?   Монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан темељ мисије Цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени Божије милости. Још као дијете, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир гдје је наша тетка игуманија. Тада сам схватила да се много тога може примијенити и код нас у кући, или да се већ примијењује, будући да нам је отац свештеник. Мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота. Није ријеч само о молитви. Живот монаха је и те како дјелатан, активан и динамичан, радостан, весео. Све то се и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама.   *Будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите Ваш опит вероучитељске службе која је истовремено вид катихезе, али и вид молитве и служења Богу?   Вјероучитељски позив јесте позив на службу Богу, на објаву Јеванђеља – увијек актуелне новости о томе да је смрт побијеђена, да је Христос дошао. То за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном њемачко-америчком теологу представљају својеврсне теолошке лабораторије, дешава се једна ерупција питања и одговора. То су често најзанимљивија питања дјеце и младих код којих још увијек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље. Опит ове службе је потврда животворности и актуелности Јеванђеља. Такође, поред школе имам и службу код куће, са својом сасвим малом дјецом која ме увијек враћају на она прва и основна питања. Док је год дјеце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја.   *Одрасли сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за Вас значи домаћа црква, и који су то сегменти Вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити урезани у Вашем срцу?    Домаћа црква за мене значи наставак заједничарења са Христом, а посвећеност дјеце Богу и Цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље. Они су нас (своје петоро дјеце) од најранијих дана учили да најприје волимо Бога, па тек онда њих и све остале. То је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави. Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега. А ако волимо ту конкретну личност, Бога и ближњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љубави ће као магнет привући свако друго добро.   *За крај нашег надахнутог и поучног разговора, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?      Васкрсли Христос је међу нама! Нека нам ништа не буде прече од Њега.   Разговарао:   Катихета Бранислав Илић      *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 29-31)      
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Будући да је у протеклих годину дана веома актуелно питање „5г“ стандарда, доносимо текст нашег брата у Христу Александра Арсенина, сталног стручног сарадника Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ.      Зрачења у природи као и зрачења изазвана технолошком иницијативом јесу свакодневно окружење човека који живи у систему савремене градске инфраструктуре. Могло би се, можда, рећи да смо (изузимајући природна зрачења), урбанизовањем природе према потребама човека донели додатну и константну енергију атмосфери која никада у историји човечанства није постојала изузев у случајевима екстремних природних непогода. Треба напоменути да природна зрачења потичу из само два извора: сунца и атмосферских пражњења. Електрификацијом урбаног простора и дистрибуцијом електричне енергије, па и самом употребом електричних уређаја у домаћинству, подложни смо утицају вештачки изазваних електромагнетних таласа. Практично сви електрични уређаји врше емисију електромагнетног зрачења до те мере да би нпр. дужи сусрет са обичним феном за косу био смртоносан или бар допринео развоју поремећаја у организму. Дакле, електромагнетно зрачење је таква неизбежна цивилизацијска „привилегија“ да већ и само удаљавање на краћи период из урбаних средина има позитиван утицај на расположење и менталну хигијену човека.    Емисију радио таласа у (рекло би се) здравствено неутралном опсегу вршимо намерно ради комуникацијских и других потреба (радарских система, антена различитих намена, базних станица и других система који спадају у групу преноса података), а у дозвољени спектар електромагнетних таласа спадају нејонизујућа зрачења – која не могу утицати на биолошко тело. Нејонизујуће зрачење је општи израз за део електромагнетног спектра у коме је енергија фотона толико мала да сама не може разбити везе између делова атома озраченог материјала, али може изазвати јаке последице као што је загревање (систем микроталасне рерне). Насупрот томе, јонизујућа зрачења врше утицаје на атомском нивоу и тиме мењају градивни материјал озраченог дела, што у живим организмима изазива брзе дегенаративне поремећаје и извесну смрт у случајевима јаког или дугорочног периода озрачења. Како не бисмо упадали у замку квазитеорија, веома је битно за даљу расправу да препознамо групу и спектар зрачења као и физику деловања на окружење.   Зрачења настала намерном емисијом зарад потреба човечанства називамо „техничким зрачењем“ или „електромагнетним смогом“ и прорачуни потврђују да су та зрачења чак до 70.000 пута већа од природних! При том сабирамо емисије далековода, електромреже, трафостаница, базних станица, ТВ и интернет предајника и сл. Према физици деловања у нормалним околностима повећаног степена зрачења она немају утицај на човека. Међутим, сама бројка од 70.000 делује забрињавајуће, тако да и у овом случају као и у другим ситуацијама прекомерног конзументског приступа, разум упозорава да се не може проћи без последица по живе организме у окружењу урбаних средина.   Вратимо се науци и осврнимо се на истраживања која посматрају дугорочне утицаје електромагнетног зрачења. Она потврђују забринутост да дуготрајнија изложеност утицају вештачког електромагнетног поља ниског нивоа доводи до дегенеративних промена и могући је узрок разним болестима. При томе најјачи утицај и, свакако, најопаснији јесте на све организме у развоју, нарочито на нерођене бебе и малу децу. С друге стране, сви без изузетка смо приметили осећаје неразјашњене тескобе у урбаним окружењима, немање концетрације, осећај менталне „тежине“, нервозе и сл. који нестају одласком у природна и чиста окружења. Исти утицаји су примећени и на промене у понашању животиња, које су такве да оно драстично одступа од природног. Поменимо да је Светска здравствена организација електромагнетно зрачење прогласила највећим загађивачем човекове околине, а за овај синдром званично је уведен медицински термин „Осетљивост на електромагнетно зрачење“.   Да бисмо допунили причу о ефектима техничког зрачења на човека навешћемо то да је сваки биолошки организам у сталном међудејству са окружењем, а тело, па и органи засебно, поседују свој електромагнетни систем (најпознатија су изучавања на можданим импулсима). Из овог податка логичким закључивањем долазимо до тога да сваки спољни утицај мења биолошку резонанцу, што сигурно не може бити од користи по здравље. На физичком нивоу рада ћелија, објашњени су и утицаји овог зрачења током сна и одатле потичу савети о гашењу свих емитера у дому током ноћи и у периоду одмора. Како се не би удаљили од основне теме, нећу подробније објашњавати све детаље научних истраживања на које се ослањамо, али можемо извести закључак да се у сваком случају морамо штитити од електромагнетних зрачења колико год је то у нашој моћи.    На интернету у овом тренутку можете пронаћи на стотине „стручних“ објашњења, ставова и података који на један неадекватан начин говоре о проблему зрачења и „5г“ мреже. Морам да упозорим да ови писани или снимани материјали нису адекватни за доношење ваљаних закључака, те да су углавном лишени стручне утемељености, засновани на острашћеним параноичним изјавама и зато је савет читаоцима да се клоне таквих садржаја.    Република Србија је поставила „Закон о заштити животне средине“ који одређује употребу свих врста зрачења, а нека објашњења се могу прочитати на сајту Министарства заштите животне средине, на страници https://www.ekologija.gov.rs/informacije/najcesca-pitanja-i-odgovori-inspekcГija/?lang=cir   „5г“ технологија   Када говоримо о „5г“ мрежи са једног свесног нивоа, суочавамо се са питањем елементарних физичких особина фреквентног опсега, али и са етичким питањем. Нажалост, етика и овде губи битку ношена низводним цивилизацијским током који диктира робусни корпоративни капитал, који нема слух за социолошке последице оваквог приступа, нити емпатију према другом људском или живом бићу.   „5г“ мрежа јесте пета генерација система преноса података који обезбеђује и до 100 пута већи проток података од данашњег. То је уједно и последњи корак у овој врсти стандарда јер је достигнута технолошка граница унутар спектралног дела електромагнетног зрачења. Са употребне стране, овакве брзине нам омогућавају пренос података скоро у реалном времену, тј. са минималним кашњењем (унутар толеранција за употребу у реалном времену), те нам омогућавају напредак у медицини, вештачкој интелигенцији, омогућавају немерљиву помоћ особама са инвалидитетом и сметњама у развоју, аутоматизацији управљања и сл. Међутим, не смемо заборавити да постоји и „тамна страна месеца“ и да је избор искључиво на људској савести да ли ће технологију користити у добре сврхе.   Са гледишта физике, „5г“ мрежа за разлику од досадашњих користи високи распон фреквенција са краћим таласним дужинама. Основни проблем је што су ове фреквенције веома осетљиве на препреке, те је потребан већи број базних станица – што јесте разлог за забринутост. С друге стране „5г“ базне станице раде са мањом снагом него досадашње па се заиста поставља реално питање шта је штетније: да ли мањи број емисионих антена веће снаге или већи број емитера мање снаге!? Нажалост, одговор тренутно не постоји осим у теоријским прорачунима и испитивањима који немају довољну временску инстанцу да би нам дали поуздан одговор. Поставља се и питање саме врсте радио таласа. На основу досадашњих истраживања та забринутост је неоснована.   Колико треба да нас брине „5г“ технологија   На почетку текста објаснио сам спектре зрачења. Фреквентни опсег „5г“ мреже свакако спада у нејонизујући део спектра и самим тим по правилима физике због мале снаге нема могућност да раскида везе унутар атома озраченог тела и не врши апсолутно никакву промену материје. Основна бојазан јесте дугорочни утицај овог опсега на околину. Немамо довољан узорак ни за фреквенције које употребљавамо током последњих деценија. Досадашњи резултати истраживања проистичу из малих лабораторијских узорака (малих за ову врсту проблема и изучавања) и једино што можемо знати јесте да електромагнетно зрачење неоспорно врши утицај на биологију човека, па тиме и на ментално здравље. На личном искуственом нивоу се можемо уверити колико је растерећење одлазак у окружења која нису под утицајима техничког зрачења. Ослањајући се на научне изворе, верујем да „5г“ спектар неће утицати на промену окружења ни мање ни више него досадашњи фреквентни опсези, али да морамо да утичемо на глобално смањење емисије било каквих врста фреквенција – што би довело до растерећења од електромагнетног смога. Подсећам да је бројка од 70.000 (колико пута су техничка зрачења већа од природних) заиста забрињавајућа, чак и без употребе нових фреквентних опсега!    ЦЕПИС – Центар за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ је јасно изнео званичан став о „5г“ технологијама, који овде у целости износим као званичан документ:    С обзиром да је у протеклих годину дана „5г“ стандард довео до великог броја контроверзи у светској и српској јавности, као и због питања и недоумица која верни народ поставља својим пастирима, у складу са својим назначењем, Центар за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ даје следећу концизну анализу у десет тачака:   1. „5г“ стандарду претходиле су „г“ мреже које су користиле фреквенцијски опсег између 700 MHz и 6 GHz. Оно што нову генерацију („5г“) суштински разликује од претходних је фреквенцијски опсег таласа који иде од 700 MHz па до чак 100 GHz. У пракси, брзина „5г“ мрежа би требало да буде и до 1000 пута већа него код тренутно актуелног „4г“ стандарда.   2. „5г“ подразумева бржи и већи пренос података, али истовремено захтева и сложенију инфраструктуру, која подразумева велики број додатних антена у урбаним срединама. Уз већ присутно електромагнетно зрачење које потиче од „2г“, „3г“, „4г“ и „вај-фај“ уређаја, „5г“ стандард представља значајан додатак у свеукупном електромагнетном загађењу које нас окружује.   3. Иако према свом фреквенцијском опсегу (милиметарски спектар) „5г“ спада у категорију која је далеко од изразито по здравље штетних јонизујућих зрачења, не може се са сигурношћу тврдити да изложеност великој количини нејонизујућег зрачења дугорочно нема утицаја на човека и природну средину, поготово јер су неки ефекти тзв. „електромагнетног смога“ већ јасно дијагностификовани у претходној деценији. Овде се посебна пажња даје вишем опсегу фреквенцијског спектра који ће бити у употреби. Када је реч о „5г“, проблем представља кратак временски период испитивања да би се са сигурношћу утврдиле могуће медицинске импликације на човеково здравље, поготово у близини извора где је снага емитованих таласа велика.    4. Већа фреквенција подразумева мању „пробојну моћ“ те је из тог разлога потребно, да би „5г“ мрежа функционисала у урбаним срединама (у којима има много препрека), да буде инсталиран велики број примопредајника. У пракси, растојање међу примопредајницима би било не веће од 200 м, што практично значи да је немогуће да човек у граду у коме је инсталирана „5г“ мрежа буде ван његовог спектра зрачења.    5. Веома је важно узети у обзир и утицај који свака нова технологија, па тако и „5г“, има на биљни и животињски свет, а који у случају „5г“ мреже још увек није довољно испитан. С тим у вези посебну пажњу је потребно обратити на анализе организација које се баве заштитом животне средине и узети у обзир резултате њихових истраживања.    6. „5г“ технологија не омогућава само напредак у брзини преноса. Њена парадигма „технолошког скока“ је сличнија преласку са машине за куцање на рачунарску обраду текста јер отвара могућност примене у „Internet оf Things“ (интернет ствари), што је донедавно била област виђана само у научнофантастичним филмовима – пример су паметни градови са апсолутним надзором грађана, интелигентно предвиђање потреба људи и сл. Овакав нагли развој отвара одређена етичка питања, поготово она која се тичу заштите приватности грађана и слободе људског избора у потпуно аутоматизованом окружењу.    7. Посебан проблем „5г“ су биоетичка питања која се тичу технологије са којом је посредно у вези. Један од примера је употреба биочипова (микрочипова у телу) који се већ најављују као пратећа технолошка инфраструктура у оквиру једног од аспеката употребе „5г“. Потребно је стога већ сада радити на законском оквиру који би омогућио да се биочип решења повезана са употребом „5г“ не смеју наметати становништву у будућем периоду, и да они делови становништва који из било ког разлога не желе да их приме не буду изоловани или дискриминисани по било ком основу.    8. Политичке импликације које „5г“ мрежа носи са собом су тренутно највећи проблем и генератор забринутости јер однос између великих глобалних сила (особито САД и Кине), које свака за себе развијају овај стандард, уноси једну јасну политичку конотацију која одавно није виђена у свету технолошких новина.    9. Због свега наведеног важно је да се у Србији отвори јавни дискурс на тему „5г“ који би окупио све релевантне саговорнике из области електротехнике, информатике, права, економије, медицине, екологије, политикологије, социологије и осталих релевантних научних области. Свака једнострана анализа и имплементација „5г“ биће проблематична.   10. Центар за проучавање и употребу савремених технологија је, следећи своју деценијску праксу, отворен за развијање јавног дискурса у вези са овом темом и биће активан чинилац на стручном разматрању ове проблематике у нашем друштву.      *Текст објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1266, од 15. Децембра 2019)
    • Од JESSY,
      Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (Прва Коринћанима 11, 27 – 32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(…) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»? Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези. Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора („Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња“, (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(…)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45. Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста. Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник (а не човек сам по себи) који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање. У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности („Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела“).
      https://www.cudo.rs/проф-др-јован-фундулис-како-бисмо-се-м/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Првојулски број новина Српске патријаршије Православље, посвећен је молитвеном обележавању, културном, историјском, социјалном... контексту прославе Видовдана – Косовског завета, који је био и остао темељ српског идентитета кроз векове.      Дубоко укорењен у националном бићу, Косовски завет је вековима надахњивао бројне српске уметнике, песнике и мислиоце. Због одлуке Светог кнеза Лазара и целог српског рода да бране отаџбину и Крст Часни, Косово је у српској државности, историји и вери сматрано светим местом, извориштем националног духа и јемцем етничких вредности. О томе говоре ауторски текстови ђакона др Ивице Чаировића, Марине Марић... као и вести из Митрополије црногорско-приморске, Епархије бачке, Архиепископије београдско-карловачке, Епархије далматинске...   Како се Видовдан обележавао широм епархија Српске Православне Цркве у веку за нама, можете читати у репринт–издању новина Српске патријаршије из 1989, које доносимо на средњим странама овог броја Православља...   Даље следују текстови: Драгана Тадића који је разговарао са протосинђелом Методијем, игуманом манастира Светог Прохора Пчињског о величанственом јубилеју ове монашке богомоље – 950 година постојања овог манастира; др Ненада Божовића који пише о освештању бисте протојереја Радослава Грујића, великана српске историје, у Земун Пољу, на Видовдан овог лета Господњег; Славице Лазић која је разговарала са глумцем Виктором Савићем који између осталог каже: Без љубави према Творцу не постоји права љубав, те Данка Страхинића који бележи актуелну ситуацију у Турској, једној од држава у којој се одсликава проблематичан однос муслиманског и нехришћанског света према хришћанима и хришћанским светилиштима.     О икони и благољепију као изразу наше вере и наше душе, у овом првом, јулском броју новина Српске патријаршије, пише презвитер др Дарко Стојановић, в. д. директор Високе школе – Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију...     Извор: Православље

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...