Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Зоран

УЖАСНО ЛИЦЕ ЧОВЕЧАНСТВА - Страдања деце у ратовима и сл.

Recommended Posts

Ima li veze hriščanstvo sa rasizmom?

једино ако мислиш да су неки од првих светих Оца Цркве белци, пошто нису били белци и европљани, већ Арапин и Етиопљанин ... уосталом, које је боје коже Христос, кад је рођен као Јеврејин?

свети Јован Дамаскин (илити из Дамаска, данашња Сирија) из 7. века, написао Тачно изложење православне вере. Црква памти своје светитеље по крштеним именима а пуно име пре крштења му је било Јуана (или Јана) ибн Мансур ибн Сарјун. мислим да знаш арапски, па не морам да ти објашњавам шта му значи име :) запази тканину, боје и шару коју има на глави ...

http://en.wikipedia..../John_Damascene

john-of-damascus.jpg

свети Мојсије Црни, Етиопљанин рођен у 4. веку, бивши роб и покајани друмски разбојник, некадашњи вишеструки, да не кажем масовни, убица и лопов ... назван Црни јер познајемо и друге Мојсије, да би се лакше разликовали :)

http://en.wikipedia....Moses_the_Black

moses-ethiopian-05.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

између осталог, свети Јован Дамаскин је поштован посебно и у СПЦ као онај који је одбранио иконе као светињу, чак су му одсекли богоборци шаку десну а Пресвета Богородица му је вратила да би се Бог прославио и кроз иконе :)

Богородица Тројеручица је и добила име по икони која је од тог догађаја настала, шака је остала осликавана као залог љубави према Богу у доњем левом углу.

BogorodicaTrojerucica.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Злочин над Србима на КиМ: Незабележен у историји човечанства

27. 09. 2012 21:20 | Иван Максимовић / Српске барикаде

baka-anka-300x212.jpg?768e7a

Бака Анка над ископаним гробићима (Фото: Српске барикаде)

Од Видовдана до данас, највећа страдања и злочини над Србима на Косову и Метохији готово увек су чињени на дан неког православног празника. Немогуће је то не уочити. Неуочљиво је – у ком смо тренутку ми, ти исти Срби, заборавили ове најтеже злочине почињене над нама?

На Крстовдан 1988. године, на централном Косову, почињен је злочин какав на свету никада пре и никада после није забележен. Тела две српске бебе, умрле одмах по рођењу а затим и сахрањене, ископала су и голим рукама раскомадала шиптарска деца. Недело али и окрутност при чињењу незабележени су у читавој историји човечанства.

Двоје мушких близанаца родитеља Радојка и Драгице Петровић умрли су ускоро по рођењу. Сахрањени су 4. и 5. јула на гробљу у селу Граце, између Вучитрна и Приштине. На велики празник, Крстовдан, ожалошћени деда Станко пошао је да обиђе гробиће. Надао се да ће сам, у тишини, моћи да се помоли и да одушка свом болу. Оно што је тамо нашао превазилази моћ описивања.

„Призор је био језив, ужасавајући. Видео сам разбацане дечје кости и пеленице“, описивао је деда Станко дубоко урезану слику у својој души.

Иако је ово пријавио најближој станици полиције што је пре могао, они се тек сутрадан појављују на месту невиђеног вандализма. Са њима су дошли и форензичари (међу њима је била и Славица Добричанин, професор Медицинског факултета у Приштини а иначе сведок многих шиптарских зверстава) ради што прецизнијег реконструисања и бележења читаве ситуације. Закључак је био поражавајући за све који сматрају да живе у свету у коме постоји макар минимум разумних осећања и схватања, укључујући и негативна, која одређују односе међу људима.

Злодело овде почињено није забележено током читаве историје света. Ни међу људима али ни међу најкрволочнијим зверима које су икаде ходале овом планетом.

Петорица малих шиптара, узраста од 11 до 15 година, раскопали су гробиће, извадили телешце једног од близанаца, разбили му главицу и покидали ручице и ножице од тела. Остатке мртве бебе разбацивали су наоколо насумично по шипражју током овог демонизованог чина. Сандук напуњен земљом, поново су затрпали, на брзину.

У извештају Комитета и истражног судије из Вучитрна наводи се да су око отвореног гроба пронађени дечија лобања, кости грудног коша и кости дечјих екстремитета.

„Поред отвореног гроба такође смо пронашли белу пелену са којом је, вероватно, било прекривено тело умрлог детета у мртвачком сандуку, као и папирни новац“ пренели су тада медији.

Починиоци су убрзо откривени, петорица шиптара: Ш.К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13). Сазнало се и за двоје суседа шиптара који су од првог дана знали (а можда и видели недело) а да нису никоме пријавили. То су Б.Б. (16) и домаћица и мајка Климаку Бедрија сви су из оближњег села Доње Становце.

Упркос свим чињеницама, упркос живим сведоцима и документима, тадашње шиптарске власти са појединим проданим Србима (баш као и данас) крећу у прикривање па чак и правдање овог злочина.

Шиптарчићи починиоци на саслушању су изјавили да су „дошли на идеју да отворе сандуке јер су чули да Срби, по својим обичајима, са покојницима сахрањују новац и оружје“. Да је то лаж доказује налаз истражне комисије СУП-а Прилужје у коме се наводи да је око гроба, између осталог, пронађен и папирни новац. И да није, чему онда разбијање и чупање лобање, комадање леша невинашцета? Ово такође говори о томе да је постојао колективни талас код шиптара чињења и подржавања зверстава над Србима који до данас непрекидно траје а превазилазе чак и гнусобу усташких логора.

Већ током вршења увиђаја на гробљу су се окупили мушкарци, жене, деца – Срби. Да одају пошту овим малим посмртним мученицима али и да поделе жалост уцвељене српске породице. Повређене и понижене како никада ниједна на свету није била. Народ се на гробљу окупио и сутрадан а онда су се протести наставили у центру села. Ношени су транспренти (у оно време „пароле“) и, између осталог, узвикивало се „Косово је Србија“, „Хоћемо слободу“, „Емигранти напоље“. У име омладине села Граце говорила је Љиљана Михајловић и тада рекла:

„Остаћемо на нашим огњиштима да бранимо оно за шта су се наши дедови борили. Хоћемо само да и ми имамо миран сан и безбедан живот. Нису нас мајке рађале да би нас сепаратисти силовали, пребијали, псовали, боли ножевима и за то добијали смешно мале казне.“

Изречено тада било је, у ствари, понављање вапаја Срба са Косова и Метохије. Вапаја који се и данас чује.

У Србији је написано од тада на хиљаде књига, на стотине филмова је снимано, безброј новинских чланака објављено а да се нико није овог злочина ни сетио. А говорило се, писало, снимало о свему и свачему. Величало се, понављало, „тргало од заборава“ све и свашта. Нико о Грацу, бебама и злочину над злочинима није говорио. Ако је навођење деце на овакав злочин још већи злочин, шта је онда заборав тог недела и страдања? Колико још људи, ван села Граце зна за овај злочин? Колико нас га памти? Заборавили су га народ, држава, „интелигенција“, хроничари, документаристи, летописци, уметници, политичари… Заборавили смо га ми који до данашњег дана доживљавамо и ишчекујемо такве и сличне злочине од тих истих „људи“.

А та шиптарска деца нису била толико мала и несвесна да нису могла да одбију да почине овако нешто. Мада је извесније да су сами дошли на ту идеју и лично уживали у свом демонском чину. Тада су имали од 11 до 15 година, данас имају од 35 до 40. Да ли је неко од њих у шиптарској косовској влади, у шиптарској полицији, да ли раде у некој продавници у којој и ми Срби купујемо?…

Данас је Крстовдан, на Косову и Метохији.

Извор - Васељенска

Share this post


Link to post
Share on other sites
СТРАДАЊА ДЕЦЕ У НДХ: Комплекси страве и ужаса из којих се чуо плач и дозивање мајки

logor-za-decu-u-sisku1.jpg?w=350

 

Усташко-немачки логор у Сиску је основан 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за децу избеглица“. Дечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дечијим прихватилиштем“ било је у рукама усташе и др Антуна Најжера.

 

Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана сестара св. Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени односно једној од шест барака сабирног логора. Сви ови објекти су били крајње неприпремљени за становање и живот деце. У згради Сокола није било ни врата, у дворани Рајс је била промаја, јер је била подешена за сушење соли.

 

Деца су овде, па и она најмања, стара неколико месеци, морала лежати на поду, тек с танким слојем сламе, без одеће и покривача.

 

Први транспорт у Сисак стиже 3. августа 1942. са укупно 906 малишана. Дан после долази још 650 деце, а у трећој групи, која је у Сисак допремљена 6. августа, налазило се 1.272 деце. У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се општи сабирни логор за мушкарце, жене и децу. Овде је током августа и септембра 1942. од родитеља који су одабирани за присилни рад у Немачкој одузето 3.971 дете.

 

Тако је од 3. августа 1942. – 8. фебруара 1943.у Сиску било заточено 6.693 дечака и девојчица, Срба са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније.

 

Упркос акцији Дијане Будисављевић и групе неуморних праведника – Јане Кох, Вере Лукетић, Драгице Хабазин Мајке, Љубице и Вере Бецић, доктора Камила Бреслера, Анте Думбовића, других истакнутих појединаца и сестара Црвеног крста, свакодневно је у логору умирало од 30 до 40 деце.

 

О незамисливим условима на логорским локалитетима сведочио је и доктор Лазар Маргуљес, доктор из Осијека: „Приметио сам да од пошиљки боље хране које је слао Црвени крст из Загреба, ништа од тога нису добивала деца. Прегледавајући децу најчешће сам обилазио ова места: недовршену Соколану, у којој су деца лежала на голом бетону или, у најбољем случају, на нешто мало сламе. У тзв. Болници, у малој школи у Старом Сиску, у којој није било кревета деца су лежала на подовима са мало растресене и загађене сламе, улепљене крвавим изметинама и прекривене ројевима мува. Деца су била гола и боса, без покривача. Кад је и у Соколани избио пегавац, доктор Најжер је наредио да се заражена деца пренесу у тзв. Болницу, у којој још заразе није било, те је тако проузроковао велики помор деце.“

 

Из обиља потресних сведочења издвајамо и сведочење Јане Кох, тадашње секретарице Црвеног крста Хрватске.

 

„Бараке су биле повезане ходницима на којима су стражарили усташе. Подаље од амбуланте, из неке друге бараке, чуо се тужни плач деце. Ту је било смештено на голом поду четири стотине деце: новорођенчади, деце од неколико недеља и месеци, до десет година старости. Колико је деце долазило, и куда су их отпремали, није се више могло сазнати. Деца у дечјој бараци су неутешо плакала и дозивала матере, које су биле на само неколико кораја удаљене од деце, али које до њих не пропушта фашистички злочинац. Већа дјеца причају нам кроз сузе, како не могу умирити малене, јер су гладни, нема их тко превити и како се боје да ће сви помрети. Та деца још нису навршила нити десет година, заклињу нас: „Ајде, сестро, доведи нам матере, доведи барем мајке овим маленима. Видет ћеш, ако им не доведеш матере, угушит ће се, већ од самих суза.“

 

Довести матере овој деци није за нас било једноставно, а ипак нам је успело и то извести. Било је то у ноћи 10. на 11. октобар када смо све припремили да тај транспорт деце још исте ноћи отпремимо у Загреб.

 

Требало је да мајке задњи пут надоје своје дете и да га тим умире, а онда да га можда заувек оставе, како би ми иза тога могле лакше децу отпремити. Ко да опише радост деце, кад су угледале мајке. Њихове мале ручице овиле су се око мајчиног врата, а тешки јецаји још дуго и дуго били су јека пређашње туге. Из тих малих, узбуђених груди излазили су дубоки и тешки уздаси. Њихова похлепна уста прибила су се уз мајчина прса, а на косицу деце капале су крупне сузе матера које су ћутале. Када је и последње дете, преморено тугом, заспало, оставиле су матере своју децу и тихо нестале у супротној бараци. На вратима свака се још једном окренула, топло нам е загледала у очи и пришаптала: “Чувај нам децу, чувај их рођена.”

 

Транспорт са 550 деце отпремили смо у Загреб и једино што смо могли као утјеху рећи тим матерама, била је адреса где да потраже децу кад се врате из туђине. Њих су све још исте ноћи отпремили у Немачку.“ (Драгоје Лукић: „Родитељ покошеног нараштаја“ Музеј жртава геноцида, Београд, 179 стр.)

 

Према евиденцији Анте Думбовића, из логора је враћено родитељима или најближим рођацима 1.200 деце, док их је 2.200 предано грађанима Сиска и околине на „прехрану“. Никада нећемо моћи са сигурношћу утврдити тачан број умрле деце. Према сведочењу гробара Фрање Видеца број умрле деце у мртвачким сандуцима је увек био већи од броја који је стајао у евиденцији. Осим тога мала деца нису нити пописивана. Више је могућих и релевантних извора. Према књигама евиденције Анте Думбовића у логору је за пет месеци 1942. године умрло 1.630 малишана. Према подацима мртвозорника, др Давида Егића у Сиску је покопано 1.152 деце.

 

Истраживања Нарцисе Ленгел Кризман пак говоре о 1.214 умрле деце са могућим одступањима у неколико десетака умрлих. На споменику на дечјем гробљу стоји податак да је ту сахрањено око 2.000 деце. У сваком случају број укопа на месном гробљу би био много већи да није било спасилачких акција и „колонизирања“ отете деце. Некада су те акције значиле тек одгоду умирања – било због неповратне исцрпљености деце, било због повремених усташких акција у којима су тражили ту децу те убијали и њих и њихове хранитеље. Услед изостанка било каквог систематског истраживања након рата није могуће са сигурношћу утврдити нити приближно тачан број умрле деце.

 

Крајем рата се већи број људи вратио из заробљеништва те су кренули у потрагу за најближима. Картотека коју је водила Дијана Будисављевић могла се користити тек кратко време. На захтев нове власти у Загребу, Одељења за заштиту народа (ОЗНА), Дијани Будисављевић је одузета „картотека козарачке деце“ и албуми с фотографијама из усташких логора. Рад на картотеци је убрзо сасвим замро, а на хиљаде деце и њихових родитеља тражит ће једни друге још дуго, најчешће без успеха.

 

Процењује се да је кроз логор прошло око 5.000-7.000 деце до његовог затварања 8. јануара 1943. Према подацима мртвозорника у логору су умрла 1.152 детета, док други наводе да је 1.631 дете умрло у логору Сисак.

 

Грађани Сиска и околине покушавали су помоћи узимајући из логора најмлађу и болесну децу.

 

У историјским уџбеницима не може се сазнати пуно о страдању најмлађих.

 

Извор

Share this post


Link to post
Share on other sites
Данак у крви

 

УПОЗОРЕЊЕ!!!!!!

ТЕКСТ И СЛИКЕ СУ ПОТРЕСНИ!!!

 

Nacisti su Poljacima otimali decu. Stotine hiljada Nemaca ne zna svoje pravo poreklo (FOTO)

Ovo je jedna od najsurovijih i najjezivijih priča iz perioda Drugog svetskog rata koja na najbolji način ilustruje kakvo je zapravo zlo poraženo 1945. godine

 
 

 

Prvog dana krvavog septembra 1939. godine Hitlerova je soldateska izvršila invaziju na nezavisnu i međunarodno priznatu Republiku Poljsku pod parolom zaštite nemačke etničke manjine koja je navodno bila progonjena, brutalno time prekinuvši prvi školski dan đaka prvaka. Niko tada, osim možda pojedinaca u nacističkoj vrhuški, nije bio svestan užasne i strahotne simbolike ovog čina!

 

Dok je Vermaht gutao teritoriju našeg bratskog slovenskog naroda, u glavama rasističkih berlinskih moćnika formirala se paklena ideja koja je vrlo brzo postala i razrađeni plan, a koji se ticao upravo nedužnih poljskih mališana koji su toga dana provodili svoje prve sate u školskim klupama. Bio je to plan povezan sa tzv. Opštim planom za istok o kome smo već pisali u sklopu teksta na temu kako bi svet izgledao da nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu, ali po svojoj tragičnosti i nesreći koja cepa i najsnažnije srce zavređuje poseban tekst, i posebnu pažnju.

 

 

Deportacija-jedne-poljske-porodice-670x4

Deportacija jedne poljske porodice. Foto: Wikipedia/Bundesarchiv

 

HIMLEROV PLAN

Ideja potpunog uništenja poljskog naroda i brisanja ne samo njegove države i imena već i njegovih pripadnika sa lica zemlje išla je ruku pod ruku sa onim čime ćemo se baviti danas. Hitler je dva meseca nakon početka invazije ovlastio rajhsfirera Himlera, šefa zloglasnog SS, za politiku prema populaciji na okupiranim teritorijama, a ovaj je već krajem novembra imao dokument na sitno otkucanih 40 strana u kome je bio nacrt onoga što se sprema.

U njemu, pisalo je sledeće: “Od deportacije ćemo isključiti rasno vrednu decu i podizati ih u adekvatnim obrazovnih institucijama u samoj Nemačkoj ili u nemačkim porodicama. Deca ne smeju da budu starija od osam ili deset godina, jer do ovog godišta možemo da računamo na to da ćemo im promeniti nacionalnu identifikaciju, odnosno izvršiti punu germanizaciju. Moraju biti potpuno odsečena od svojih poljskih rođaka. Deci će biti dodeljena nemačka imena, a o njihovom poreklu će biti upoznato posebno odeljenje”.

 

Deportacija-Poljaka-od-strane-nacista-67

Deportacija Poljaka od strane nacista. Foto: Wikipedia/Bundesarchiv

 

Već maja 1940. godine, pojavljuje se dalja razrada ovog plana, u skladu sa generalnom politikom koja je vodila ka uništenju i deportaciji na dalji istok oko 80 odsto poljskog življa. Na teritoriji bivše Poljske postojaće samo četiri osnovne škole u kojima će deca učiti da broje do 500, da napišu svoje ime, i u kojima će učiti da je bog odredio da Poljaci služe Nemcima. Pisanje bi bilo nepotrebno za ono za šta su oni Poljaci kojima bi bilo dozvoljeno da ostanu na svojoj zemlji bili predodređeni – ropstvo.

Dalje, roditelji koji bi želeli da im se dete dalje školuje morali bi da traže posebnu dozvolu od SS i policije, a ona bi bila dodeljena samo “rasno vrednoj” deci. Ta deca bi bila odvedena u Nemačku radi germanizacije, ali bi njihova sudbina zavisila od lojalnosti i poslušnosti njihovih roditelja prema nemačkoj državi. Takođe, svake godine bi se među decom između šest i deset godina vršila selekcija na bazi nemačkih rasnih standarda; deca za koju bi se utvrdilo da su genetski podobna bila bi oduzeta i odvedena u Nemačku, dala bi im se nova imena i bila bi germanizovana.

 

Deportacija-Poljaka-iz-regije-oko-Zivjec

Deportacija Poljaka iz regije oko Živjeca. Foto: Wikipedia/ Fronda.pl

 

Uskoro se SS razmileo po poljskoj zemlji u potrazi za “arijevskom” decom, a Himler je izričito označio ovo kao prioritet. Premda ovo nije bio slučaj samo sa Poljskom, i premda su deca oduzimana i drugima (između ostalog i Rusima, Srbima i Francuzima; poznati su slučajevi da su i ustaše oduzimale srpsku decu i davali ih Hrvatima, ali ne u obimu o kome danas pričamo; pored toga, najveći broj srpske dece otete od strane ustaša se vratio roditeljima, osim ako nisu bili među nesrećnicima u logoru Jastrebarsko), njihov broj je desetak puta veći nego ukupan broj svih ostalih zajedno. Službena procena je da se radi o 200.000 poljske dece.

 

KAKO SU NACISTI OTIMALI NEJAČ?

 

Deportacija-Poljaka-iz-sela-uz-okolini-Z

Deportacija Poljaka iz sela uz okolini Zamošća. Foto: Wikipedia/Jerzy Piorkowski

 

Obično bi trupe SS ili Vermahta pri proterivanju ili fizičkoj likvidaciji stanovništva probrali decu za koju su procenjivali da bi mogla biti “rasno vredna”, dok bi drugu slali direktno u logore. Deca su često odvajana od roditelja bez obzira na zacrtanu sudbinu.

- Video sam decu koju otimaju od majki, neku čak otrgnutu sa dojki. Bio je to strašan prizor: agonija majki i očeva, batinjanje od strane Nemaca i plač dece – rekao je posle rata jedan od svedoka.

Deca su obično transportovana stočnim vagonima, i mnoga su stradala u njima. Neki radnici železnice su krišom davali deci hranu i vodu, rizikujući svoje živote, a neki bi podmićivali nemačke vojnike i kupovali decu, time ih spasavajući od zle kobi. Ponekad su mališani koštali 40 rajhsmaraka, ponekad i 25 zlota.

 

Deportacija-Poljaka-sa-okupiranih-terito

Deportacija Poljaka sa okupiranih teritorija. Foto: Wikipedia/Bundesarchiv

 

Neka od ove dece su navodno bila od nemačkih vojnika i poljskih majki, i proglašena “nemačkom siročadi” koju su odgajale ne-nemačke porodice. Zapravo su sirotišta na osvojenim teritorijama na zapadu Poljske bila prva na udaru, pošto je postojalo uverenje da Poljaci namerno i sistematski polonizuju etničku nemačku decu, a nemačkim porodicama kojima bi deca bila dodeljena je rečeno da su njihovi poljski papiri falsifikovani.

 

SELEKCIJA I UBIJANJE NEPOŽELJNIH

 

Probrana deca su odvođena u takozvane Dečije obrazovne logore, gde je kroz fizički, medicinski i psihološki pregled procenjivana njihova stvarna “rasna vrednost”, njihovi dokumenti uništavani i davana im nova imena. Ona deca za koju bi se ustanovilo da ipak nisu vredna bi bila poslata na rad i u smrt, u Aušvic i Treblinku. Postojalo je 11 rasnih tipova u koje bi dete moglo da upadne; skupljanje 62 boda nakon ispitivanja telesnih proporcija, boje očiju i kose, i oblika lobanje značilo je da će dete preživeti. U konačnici, postojale su tri osnovne kategorizacije ove maloletne populacije: poželjna, prihvatljiva i nepoželjna.

 

Malisani-u-Ausvicu-670x481.jpg

Mališani u Aušvicu. Foto: Wikipedia/Alexander Voronzow

 

Dete bi moglo da upadne u drugu kategoriju recimo ako bi imalo okruglu lobanju iako je sve ostalo “u redu”, a u treću ako bi imalo tuberkulozu, “degenerisani” oblik lobanje ili “ciganske” fizičke karakteristike. Devojčica koja je kasnije identifikovana i vraćena roditeljima zahvaljujući malom belegu bi bila ubijena da je beleg bio veći.

Navešćemo samo jedan primer sudbine mališana iz treće kategorije. Deca iz znamenitog poljskog renesansnog grada Zamošća koja nisu prošla selekciju su odvedena u Aušvic, a oko 200 do 300 njih je bilo ubijeno injekcijom fenola u grudni koš, kao deo medicinskih eksperimenata.

Deci je rečeno da ih se vodi na rad, ali je jedan dečak počeo da viče “Mamo, mamo!”, da doziva mamu, pa su se ostali uspaničili.

 

Ceslava-Kvoka-14-poljska-devojcica-ubije

Česlava Kvoka (14), poljska devojčica ubijena u Aušvicu jer je bila “rasno nepodobna”. Foto: Wikipedia/Auschwitz-Birkenau State Museum and Wilhelm Brasse

 

Nemački doktori obično nisu čekali da dete umre nego su ga uzimali za ekstremitete dok se gušilo u samrtnim mukama i kao bezvrednu vreću peska ga bacali na brdo malih leševa.

Nacistički lekari su na poljskoj deci takođe testirali i psihoaktivne droge i hemikalije, što je naravno dovodilo do njihove smrti. Neka od dece su ubijena i u gasnim komorama a neka su umrla zbog uslova života u logoru.

Treba na ovom mestu spomenuti i stariju decu koja su u takozvanoj “Heu-Aktion” (odnosno u slobodnom prevodu “kosidbi”, pošto je nemačka reč “heu” – seno) oteta i odvedena u Nemačku na prinudni rad. Radi se o brojki oko 50.000 starijih maloletnika.

 

GERMANIZACIJA

 

Nakon što bi dete bilo odabrano kao podobno, bilo bi poslato u sabiralište Lebensborna pod kontrolom SS (ovo je posebna priča ali ukratno, u pitanju je organizacija koja je služila za odgajanje “pravih Arijevaca” koje su sa esesovcima rodile neudate esesovke te kao mesto gde je takvim trudnicama bila osigurana posebna nega; priča se da su najbolji pripadnici ove organizacije dolazili da plode “savršene” Nemice).

Ime koje bi mu bilo dodeljeno je bila nemačka varijanta već postojećeg imena. Primoravano je da uči nemački i bilo tučeno ako bi uporno govorilo na poljskom. Rečeno mu je da su mu roditelji mrtvi čak i ako nisu. Ako ne bi uspelo da nauči nemački ili bi pamtilo svoje poreklo bilo bi poslato u logor.

 

Jedan-od-centara-organizacije-Lebensborn

Jedan od centara organizacije Lebensborn. Foto: Wikipedia/Bundesarchiv

 

Nakon uspešnog početnog prevaspitavanja bilo bi dodeljeno hraniteljskoj porodici, iako obično ne i zvanično usvojeno kako bi se izbegla papirologija koja bi mogla da otkrije istinu. Nazivano je “polonizovanim nemačkim detetom” ili “detetom nemačkog porekla”, pa nekad čak i “nemačkim siročetom”. Nikako “germanizovanim poljskim detetom”, kako bi se sprečilo da ga ljudi sa kojima i među kojima će živeti odbace.

Hranitelji su živeli u uverenju da je mališan zaista Nemac; u situacijama u kojima su saznavali istinu, često su maltretirali decu.

 

POSLE RATA

 

U mnogim slučajevima ovaj je proces bio toliko uspešan da su deca proživela cele svoje živote i umirala u starosti bez ikakvog znanja o krvi koja im teče žilama.

 

Usvajanje-dece-putem-SS-organizacije-Leb

Usvajanje dece putem SS organizacije Lebensborn. Foto: Wikipedia/Bundesarchiv

 

Razmere ovog programa postale su jasne nekoliko meseci nakon rata, kada su Saveznici slučajno otkrili neku germanizovanu decu i postali svesni da ih ima još. Uskoro su posebne komisije krenule po okupiranoj Nemačkoj da traže mališane, a često su morali da se služe lukavošću kako bi od dece saznali istinu. Neka deca oduzeta od hranitelja doživljavala su traumu jer su to bili jedini roditelji koje su pamtili; vraćali su se biološkim majkama i očevima a da poljski jezik više nisu pamtila, kao ni lica koja su ih donela na svet. Ona malo starija su pamtila naznake poljskog, kao i dečije pesmice.

Bilo je i dece (što iz Poljske, što iz Ukrajine i Rusije, što iz Jugoslavije) koja su se po otkrivanju izjašnjavala kao Nemci, i koja su pokazivala veliku mržnju prema zemljama iz kojih su poreklom, jer su tako naučeni.

Neki hranitelji su sami dovodili decu o kojima su se prikladno starali, ali mnoga deca su bila izrabljivana; neki hranitelji su išli jako daleko ne bi li sprečili otkrivanje dece, pa su ih skrivali.

 

Deportacija-Poljaka-sa-okupiranih-terito

Deportacija Poljaka sa okupiranih teritorija od strane nacista. Foto: Wikipedia/Bundesarchiv

 

Potraga je trajala svega par godina, a kada je obustavljena bilo je još 13.517 otvorenih istraga. Procenjuje se da je samo od 10 do 15 odsto dece vraćeno kućama.

Veruje se da danas postoji nekoliko stotina hiljada Nemaca koja su ili oteta poljska deca ili njihovi potomci. Gotovo niko od njih ne zna za svoje pravo poreklo. Među njima možda ima i neonacista koji svom silom mrze Slovene. Među njima možda ima i onih koji ubijaju poljske imigrante. Među njima možda rastu budući hitleri, himleri, gerinzi, brejvici i ini.

Recite nam: nije li ovo jedna od najjezivijih priča koje ste ikada pročitali?

(V. V.)

 

http://www.telegraf.rs/zanimljivosti/1033262-nacisti-su-poljacima-otimali-decu-stotine-hiljada-danasnjih-nemaca-ne-zna-svoje-pravo-poreklo-foto

Share this post


Link to post
Share on other sites

Као што смо и ми имали данак у крви.

Да се такве грозоте никада не понове, а мале анђеле који су живот изгубили због тих монструма да Господ уведе у Царство Небеско.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Последњи видео исламиста приказује њихов најболеснији злочин почињен у Сирији. Не зна се шта је разлог за ову масовну егзекуцију и у чему је кривица жртава

 

МАЊЕ од 30 секунди траје најболеснији, најшокантнији и најгрозоморнији видео-запис који је до сада Исламска држава објавила величајући своје злочине а на овом је приказан најгори од свих - масовно убиство око, како се закључује на основу снимка, 200 деце. Верује се да је све снимљено негде у Сирији, на делу територије коју исламисти контролишу.

 

На интернет-страни британског "Дејли мејла" објављен је снимак на којем се виде жртве овог безумља како леже лицем окренуте ка земљи док над њима више од десет џихадиста прво стоји, а затим отвара ватру по њима, углавном из аутомата. На снимку је све после тога препуно прашине која се подиже са тла заклањајући тела.

Не зна шта је разлог за овај масакр и за шта су деца била осуђена.

Свет се већ раније суочио са неделима Исламске државе али никада раније не у оваквом обиму над најмлађима. Британски лист је видео назвао "најболеснијим који је Исламска држава снимила икада". 

Исламисти су развили најгоре методе уништавања људских живота. Најмасовнији њихов злочин је био над младићима из ирачке војске када је у крвавом пиру који је трајао дан и ноћ убијено око 1.700 војника.

 

Упозоравамо да је видео узнемирујућег садржаја

 

https://www.youtube.com/watch?v=5_nnCi880jc

 

Исламисти су поред масовности у егзекуцијама, познати и по измишљању нових техника убистава - спаљивањем у кавезима, обезглављивањима, бацањем са зграда, везивањем и стрељањем жртава привезаним за античке стубове из Палмире, черечење...

 

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.479.html:576062-%D0%92%D0%98%D0%94%D0%95%D0%9E-%D0%98%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%99%D0%B0%D0%BB%D0%B0-200-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja se nadam da je ovo neki fake, tj. neka montaza da uplase svet sto vise. To i ovde pisu

 

 

"NAJSTRAŠNIJI VIDEO GODINE" Istina o snimku "egzekucije stotina sirijske dece" 

 

Brojni svetski mediji objavili su snimak koji je ocenjen kao "najstrašniji video godine", a koji navodno prikazuje smaknuće nekoliko stotona dece u Siriji. Sada su se, međutim, oglasili stručnjaci koji na ceo slučaj bacaju novo svetlo.

 

Snimak koji navodno prikazuje islamiste kako ubijaju stotine sirijske dece nastao je pre godinu dana kao propagandni snimak za terorističku organizaciju, tvrde stručnjaci.
 
Mediji prenose da je masakr počinjen posle pada vazdušne baze Tabka, u avgustu prošle godine i da su na njemu pogubljeni sirijski vojnici, a ne deca kako prenosi nekoliko medija.
 
Na snimku se mogu videti žrtve položene licem ka zemlji dok maskirani džihadisti pucaju iz automatskih pušaka u njih.
 
Snimak je najverovatnije napravio vojnik Islamske države radi izazivanja straha.
 
- Ovaj snimak je napravljen da bi uticao na gledaoce. Napravljen je da uplaši ljude koje Islamska država želi da zastraši svojom silom - kaže Čarli Vinter, istraživač u Kilijam fondaciji, za "Independent".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Take a look at these pictures just in case being so much obsessed about the incident of Paris you don't have any idea about what's actually going on in Syria now after the invasion of France.
I've collected these pictures from Instagram.So I ain't assuring that all are from the recent Syria Attack.But some of the pictures are definitely recent like the one where "Love from Paris" is written on a bomb.But it's actually happening there.Everyday & Every single moment.You can't deny that!

Still there'll be no Celebrity tweets in Tweeter.
There'll be no filters for profile picture in Facebook.
No actual news coverage by the Media.
No BBC & No CNN
No hashtags No tears 
No powerful voice to speak for the Syrian innocent people.
‪#‎Syriaattack‬
‪#‎prayforsyria‬
‪#‎prayforpeace‬
‪#‎prayformuslims‬ 
‪#‎prayfortheworld‬ 
‪#‎prayforthehumanity‬

 
12241596_1720039328229767_71387586323317
12243177_1720039341563099_77606790119055
12227018_1720039364896430_20819666146232
12249980_1720039394896427_45609763664849
12243455_1720039411563092_17310314898362
 
 

Izvor

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...