Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг - инфо

Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Свети Јован Претеча - Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28)

Оцени ову тему

Recommended Posts

sveti_jovan_krstitelj.jpg
 
Празнични прилог посвећен празнику Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1279. 1. Јул 2020).
 
Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар)
 
Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… (Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег)
 
У наставку празничног прилога доносимо изводе из архијерејских омилија на празник Рождества Светог Јована:
 
Патријарх Иринеј: Свети Јован Крститељ је пророк пустиње и покајања!
 
Покајање значи да изменимо себе од грешних мисли, да прихватимо честите и благословене мисли од Господа, то нам даје могућност да све што је од Господа разумемо. Свети Јован Крститељ и Претеча је највећи међу свим старозаветним пророцима и први апостол Христов, јер Га је први познао и указао својом светом десницом. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој, истакао је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј у празничној омилији на Ивањдан 2019. Лета Господњег у Светојовановском храму на беогрдском Централном гробљу.
 
Епископ Јоаникије: Свети Јован је вођен Духом Светим послужио тајни спасења!
 
Јесте рођење Светог Јована Крститеља било на природан начин, али је било по вишем промислу и по нарочитом Божјем благослову тако да можемо рећи да је ту дјеловао Божји промисао и да има нечег изнад природе. Натприродно рођење је, у правом смислу те ријечи, било рођење Господа Исуса Христа. Ова два рођења су везана и заједнички се описују у светом Јеванђељу по Луки, прво се говори о зачећу Светог Јована Крститеља, а онда о благовијести Пресветој Дјеви Богородици. Чудесан догађај кога су анђели Божји најавили старим родитељима Захарију, свештенику старозавјетном и Јелисавети. Ово чудо које се догодило са старим родитељима Захаријем и Јелисаветом само је почетак многих чуда Божјих, а највеће од њих је услиједило касније када је анђео са неба донио благу вијест Пресветој Дјеви Богородици да ће родити сина Исуса Спаситеља свијета Богочовјека, Онога за кога ће Свети Јован Крститељ посвједочити на ријеци Јордану. Свети Јован Крститељ, који је био испуњен Духом Светим још у утроби мајке своје,имао је те духовне да препозна дјело Господа Исуса Христа прије него што се оно свршило, поучио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије на литургијском сабрању у храму Светог Јована Крститеља у Сутивану код Бијелог Поља, на Ивањдан 2016. Лета Господњег.
 
Епископ Иларион: Свети Јован је земљаски анђео и небески човек!
 
Господ нас позива да своје духовне очи усмеримо да гледају даље од овог пролазног времена и од овог ограниченог простора, да их окренемо да гледају у вечност, у духовно небо јер тамо нам је место заједно са свима светима. Призива нас Господ да следимо пример Светог Јована Његовог претече и крститеља. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела, речи су предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Епископа Илариона, изговорене на литургијском сабрању у зајечарском Саборном храму о Ивањдану 2017. Лета Господњег.
 
Епископ Арсеније: Свети Јован је у свему био први како би послужио Господу!
 
Свети Јован је први пример аскете, монаха подвижника, последњи пророк Старога Завета, први апостол Новога Завета, први мученик који је своју главу положио за Христа. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду, истакао је Епископ нишки Г. Арсеније на литургијком сабрању у новосадском Саборном храму на празник Светог Јована Крститеља 2018. Лета Господњег.
 
Епископ Сергије: Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио!
 
Свети Јован Крститељ је први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву, речи су Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија изговорене на литургијском сабрању у Светопреображенском храму у Загребу, на празник Светог Јована Крститеља 2020. Лета Господњег.
 
Заамвона молитва на празнике Светог Јована Крститеља
 
 
Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
 
Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована)
 
Приредили:
Протођакон др Дамјан Божић
и катихета Бранислав Илић
 
Извор: Православље

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свети Пантелејмон је рођен у угледној и богатој породици која је живела у Никомидији, граду у Малој Азији. Његов отац Евстрогије био је незнабожац, а мајка Евула, хришћанка. Рано је остао без мајке, па бригу о његовом васпитању преузима отац. Пантелејмон је био необично леп, добар, сјајан ученик, са посебним даром за медицинске науке, а изнад свега милостива и добра срца. Име Пантелејмон, које значи: свемилостиви, заиста му је у потпуности одговарало. Медицину је учио код најчувенијег лекара тог доба, Ефросина, који је био и дворски лекар.  
      Приликом посета двору, Ефросин је са собом стално водио и најдаровитијег и најбољег ученика, Пантелејмона. Пантелејмон је свакога дана пролазио поред куће Ермолаја, старог хришћанског свештеника. У срцу младог лекара живело је сећање на веру његове мајке, па се зближио са свештеником, Ермолајем који га је утврдио у вери, а затим и крстио.   Поред лекарске вештине, коју је стекао учењем, Пантелејмону је био дат и дар исцељења молитвом. Излечио је слепог човека. Сви лекари су говорили да за његове очи нема спаса. Пантелејмон је слепца излечио именом Христовим. Једном му је очајна мајка донела дете које је ујела змија отровница. Призвао је Бога у помоћ и излечио дете, спасивши га од сигурне смрти.   Кад му је умро отац, Пантелејмон је распродао имање и сиротима и убогима поделио милостињу. Живео је скромно, а све који су му се обраћали за помоћ, лечио је потпуно бесплатно.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ходите чеда, послушајте ме; ходите сви који се бојите Бога и испричаћу вам; написаће се ово потоњему роду и народ наново створен хвалиће Господа (Пс. 66, 16; 102, 18). Овако је говорио Давид, а и ми данас са њим. Јер потребно је свагда и пред свима причати о Божанском величанству. И не само због тога што, као што верујемо, хвали Божјој нема броја, јер ма шта ми говорили и причали, безбројно је оно што преко тога остаје неизречено, него и због тога што онима које је савладала лењост, проповедање божанске лепоте бива на буђење ка делању добра.  
      Многи мисле да људи у наше време нису способни за подвиге старих. По њима, прва времена била су и чудесима обасјавана и украшавана животом врлих мужева који су скоро бестелесно живели у телу; наше пак покољење није добило од Бога ниједан од тих дарова. И тако, сматрајући да је, тобож, наша природа за то неспособна, бедно се олењише и успаваше за подвижнички живот. То њихово схватање је међутим рђаво и врло погрешно: Закон природе је био и остао исти и непроменљив. Остави Господ Себи и у наше дане мужеве врло многе, који, не приклонивши колено своје ономе што се по земљи вуче, засијаше светлошћу живота у славу Небескога Оца, поставши светилници у свету, који имају у себе реч живота.   Тако би и са Словенским народима који, будући још непросвећени Светлошћу Истине, примише од Бога Оце блажене и Учитеље, који угодивши животом и речју Богу просветише их, обасјавши их учењима и чудесима. Записати, каже блажени Теофилакт, архиепископ Охридски, њихов живот - веома је пожељно, али и изнад наших моћи. Зато нам исти тај блажени муж Теофилакт предлаже "мало" из живота једног од ученика равноапостолних просветитеља Словенских Кирила и Методија, Св. Климента Охридског, да би тиме како сам каже, посведочио човекољубље и благодат Бога нашег, Бога који је са нама и који ће са нама бити у све дане нашег живота до краја века, по обећању, и да би људима показао да није тачно да се наша природа изменила већ се развратила наша воља.   Када Св. равноапостолни Кирило и Методије примише благодат Св. Духа као зору рану, и кад праведницима овим засија светлост знања, и кад их невеста њихова радост ослободи пређашње туге, - потрудише се тада одабранијима од ученика својих предати свој божанствени наук. Не мало њих пијаху воде живе са тог учитељског извора. Првенци пак и избраници у Сабору њихових ученика беху Горазд, Климент и Наум, Ангеларије и Сава. И док блажени Кирило почину од трудова својих и предаде дух свој Богу кад су још Св. Браћа била у Риму, дотле Методије настави просветитељску мисију међу Словенским народом, утврђујући истину еванђелску у срцима људи и сведочећи је својим мученичким подвигом.   Када пак дође време и његове кончине, он, подражавајући Павлу, боље речено Господу Исусу, сазва ученике своје и утврђиваше их својим последњим поукама и тешаше. "Видите, говораше им, љубљена чеда моја, злу силу јеретика и како се труде, кварећи и замућујући слово Божје, да напоје ближње своје мутљагом измишљотина својих. Да би у томе успели служе се са два средства: слатким речима и претераном строгошћу; једним трују простије људе а другим страшљивце. А што се вас тиче, надам се и молим се, да су вам чврсте душе и према једном и према другом: нити ће вас примамити сладошћу речи нити празном обманом заробити. Јер сте утврђени на камену апостолског исповедања и учења. Пошто је и Црква сазидана на том камену, врата пакла неће је надвладати". Ово рекавши и много више од тога предаде дух свој анђелима светим, после 24 године епископског служења, у току кога се много потрудио не само на своме спасењу већ и на спасењу других. Јер није се бринуо само о себи већ и о другима да се спасу, живећи даноноћно само тако како је од користи и другима. О томе сведочи и мноштво ђакона и ипођакона и презвитера: оставио их је око 200 у својој цркви после своје кончине. А ако их је толико било само у олтару, - колико је било мирјана, можемо само претпоставити. За наследника његовог би постављен на Моравску архиепископију Горазд, а Климент овај блажени муж, оставши веран свом учитељу до смрти, беше један од главних његових сарадника.   Но дрско мноштво јеретика не могаше да претрпи да Св. Методије има и после своје смрти поборнике, и сматрајући да у њима продужава он да живи, решише да их униште. И би постављен за епископа Вихик који беше немачког порекла, противник словенског језика у богослужењу, опијен латинском јересју о исхоћењу Духа Светог и од Сина, кога је још Св. Методије био предао анатеми. "Зашто се држите, питаху јеретици на челу са Вихиком православне Методијеве ученике, мртвог и смрдљивог учења Методијевог, а не пристајете уз живог архиепископа и зашто не исповедате, од Оца рођеног Сина и од Сина исходећег Духа?"   Св. Горазд и Климент им одговорише: Методије још увек живи, јер смо од Господа научили да онај који у Њега верује и ако умре биће жив (Јн. 11, 25), а такође и то да је Бог Авраамов и Исааков и Јаковљев Бог живих а не Бог мртвих (Мат. 22, 32). У чему је онда наш грех ако имамо за учитеља онога који у Богу живи, који је духовно заједно са нама, и који се бори заједно са нама против вас? А што се тиче ове ваше нове вере, нити је налазимо посведочену Св. Писмом, нити примљену Св. Оцима. Зато не желимо да паднемо под анатему Павлову који јасно говори: "Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!" (Гал. 1, 9). Ми верујемо да је Дух - Дух Сина и ум Христов, будући да је Дух живота и истине (Рим. 8, 2; Јн. 14, 17) што и јесте Син; али и да происходи из Сина нити смо научили нити желимо да научимо, јер не желимо да се одречемо вере и да постанемо гори од неверника (1 Кор. 2, 16). Ми верујемо да Дух происходи од Оца и да је Родитељ Сина једини узрок и изводитељ Духа Светог. Дух је својствен и Сину и увек се дарује кроз Њега онима који су тога достојни. Друго значење има "исхођење" а друго "даривање": једно значи начин постојања Духа - јер као што је Син од Оца рођењем тако је и Дух од Њега исхођењем; "бити дарован" не значи предвечни начин постојања, већ даривање Његовог божанства и давање твари и човеку. И потврдивши речи своје примерима из живота и из Светог Писма рекоше им: "престаните да забадате себи мач у срце, престаните да се противите Сину Божјем, великом Благовеснику, из кога, кроз кога и у коме је садржано сво Еванђеље, и да говорите о Духу Светом без Духа, боље речено противно Духу".   Завереници пак Вихикови зачепише уши своје на речи њихове, и пошто не успеше ништа са убеђивањем, прибегоше кнезу Моравском Светоплуку и оклеветаше Методијеве ученике да уводе нова учења и да се буне против његове власти, пошто се, тобож, не држе његове вере. Кад их пак кнез позва на одговорност, они опет кроз уста Горазда и овог богомудрог Климента брањаху веру своју у Св. Тројицу нераздељиву и несмешиву, која је била у опасности. А кнез, погружен у страсти и незналица у вери, врло мало схвати од онога што му говораху о Св. Тројици Св. Горазд и Климент. Јер како да се удуби и да схвати речи о Св. Тројици човек без освећеног здравоумља, без кога нико не може видети Бога? (Јевр. 12, 14).   И будући потстакнут јеретицима са којима је био у пријатељству, кнез донесе одлуку да ће бити на страни онога ко се први закуне да је његово учење православно. Он не беше још ни одлуку изрекао - јеретици се заклеше и тако јерес би утврђена и овенчана насупрот Православљу.   После тога наста велико гоњење на Методијеве ученике: сви они бише прво подвргнути мучењу и присиљавању да се одрекну свога учитеља и његовог учења. Горазд изгуби свој епископски престо, а Климент, који беше необично учен, и Лаврентије и Наум и Ангеларије и многи други бише оковани и у тамнице бачени. Било је забрањено да им било ко од рођака и пријатеља донесе утеху у тамницу. Но иако оковани, они ни у тамници не занемариваху молитву: певаху песме трећег часа, додајући и припев псалама у коме се молимо да задобијемо Духа Светога који би послан апостолима у трећи час. А Бог погледавши на земљу затресе је, и би велики земљотрес, као некад док се Павле молио у тамници и чу се као с неба звук, и окови спадаху са њих. Потрес се осетио у целом граду оном и узбудио његове становнике тако да се чуђаху и питаху шта би то могло да значи. Када се пак приближише затвору, и кад видеше шта се десило са светима, и како се крећу слободно без окова - одоше кнезу и питаху га: шта ово значи? докле ћемо се борити против Божје Силе? Зар нам овај знак с неба неће отворити очи?   Јеретици пак, као некад фарисеји, тврђаху да се ту ради о ђаволској сили и о враџбинама, те неразумни кнез Свете поново окова још тежим оковима, подвргавајући их још већим мукама. Кад прођоше три дана, опет за време молитве Трећег часа, догоди се исто чудо. А богоборци сакривши од кнеза шта се догодило поново их оковаше. А кад се после нових десет дана тамновања у оковима јави исти знак, изведоше их из тамнице и немилосрдно тукоше без знања кнеза који беше оног момента отсутан. После таквог нечовечног мучења, не дозволивши Светима да ишта једу, и не допустивши никоме да овим слугама Божјим, боље речено самом Христу, дотури бар парче хлеба, - предадоше их војницима, да их раздвоје и одведу свакога на своју страну.   Примивши ове Свете, војници, сурови Немци, по природи дивљи и неукротиви, изведоше их из града и свукавши вукаху голе по хладном времену и ветровитом. Уз то мачевима рањаваху вратове њихове и копљима пробадаху груди, како не би умрли само једном смрћу већ многима. Кад се одмакоше далеко од града оставише их, вративши се натраг.   А они пак, ови нови исповедници Христови, сећајући се Христових речи апостолима: "Кад вас потерају у једном граду бежите у други" (Мт. 10, 23), кренуше према Бугарској, надајући се да тамо нађу уточишта. Иђаху тако без јела и одела, по беспућима, скривајући се од људских очију и трпећи сваку невољу. На крају се по невољи раздвојише и расејаше на разне стране. А и то би по Божјем промислу да би могли да обухвате више крајева кругом Еванђеља.   Климент и Наум и Ангеларије ходећи путем према Дунаву дођоше до неког места и тражаху ту богољубца и гостољубца човека који би их нахранио и обукао. И нашавши таквог отседоше код њега. А деси се да њиховом домаћину умре син јединац, леп, и у цвету младости, и то баш кад су они ушли у кућу. Тужни отац у жалости и очајању за изгубљеним очима, сином јединцем, оптуживаше своје госте да су они ти демони убице који усмртише наду његову и радост, и прећаше им мукама. А они будући састрадалних и човекољубивих душа жалошћаху се не мање од оца а уз то и стидом покриваху. И уверавајући га да нису врачари већ слуге Бога истинитог храбраху га, и говораху му да су уверени да ће Господ преко њих вратити живот детету. И, о чуда! На њихову молитву врати Бог благодаћу Својом живо дете родитељу.   Оставивши благодарног и гостољубивог оца, они наставише пут и прешавши Дунав дођоше у Београд. Јавивши се управнику града званом Воритакану, испричаше му све о себи. А он, сазнавши све о њима, схвати да се ради о великим људима и блиским Богу и знајући да бугароки цар Борис, чији војеначелник беше, тражи управо такве људе, реши се да му их пошаље. Борис их прими са великом чашћу и сазнавши ко су и откуда су, заблагодари Богу што му посла такве учитеље вере и то не случајне људе, но исповеднике и мученике. Обезбеди их Борис са свим што им је било потребно за просветитељски рад, имајући и сам велику жеђ и љубав да сваки дан са њима разговара, и да учи од њих стара предања и животе Светих и да слуша из уста њихових речи Св. Писма. Тако и сви на његовом двору такмичаху се ко ће их пре примити у дом свој, благослова и освећења ради. Вероваху да где се налазе њих тројица сабрани и душом и телима, да је ту присутан и сам Господ и сва благодат Његова. Ангеларија прими у дом свој неки Часлав, измоливши га од кнеза Бориса за учитеља. Али не би му дато да се дуго радује његовом присуству у овом животу. Ангеларије проживе код њега неко време и упокоји се у миру. Климент и Наум бише гости и учитељи једно време код једног другог бојара по дозволи Бориса, сејући семе слова Божјег, по људским срцима И просветљујући људе небеском светлошћу Св. Тројице.   *   Св. Климент, који се родио око 840 године у "европској Мизији" (негде у Македонији) како пише у његовом малом животопису Димитрије Хоматијан, Охридски Архиепископ, имао је као узор у свом раду своје учитеље Кирила и Методија. Својим очима је видео сва дела њихова; заједно са њима се трудио на преводу светих књига са грчког на словенски. Био је сапутник Свете Браће у Венецију и Рим где је рукоположен за свештеника. Обдарен беше овај свети муж особитим проповедничким даром којим се он прочу још у Моравској и Панонији, док брањаше веру Православну од јеретика, а још више овде на новој њиви на коју га упути Бог, да сеје по њој семе живота, по неизрецивом промислу Свом. Његова проповед је добијала у снази још више тиме што је била на народном језику. После неког времена посла га Борис по надахнућу Божјем у Кутмичевицу (у Западне делове Македоније) за учитеља и просветитеља, заповедивши свима који тамо живљаху да приме светога с љубављу сваком и уважењем и да му буду у свему од помоћи. А и сам се показа пример љубави другима, давши му још у Охриду и Главници дом и обезбедивши га свим земаљским, да би се светитељ бавио само свођењем неба и небескога у душу своју и душе поверених му Богом људи.   Светитељ се не разнежи даровима кнеза и не предаде уживању и лењости него са још већим жаром, као да је тек тада почињао да служи Христу, труђаше се свом снагом на проповеди и ширењу Еванђеља. Обилажаше села и градове благовестећи спасење Божје народима и са свима разговарајући простим језиком о спаситељним Божјим врлинама и догматима. Све увераваше да, као што не може постојати исправан врлински живот без здравих догмата, већ је мртав и смрдљив, тако и догмати без врлинског живљења не могу увести у вечни живот. Једно личи на слепца који има руке и ноге, друго пак на човека са очима, али с отсеченим ногама и рукама.   Имађаше Свети Климент по свима местима и црквеним општинама не мало изабраних ученика, беше их на броју око 3500, којима откриваше дубље тајне Св. Писма и посвећиваше им особиту пажњу да би што више научили. Они су му били ближи од других, често су ишли са њим пратећи из близа шта ради, шта говори. Никад га нико није видео да се одмара него, - или је децу подучавао, и то на разне начине: - једнима показујући слова азбуке, другима објашњавајући смисао написаног, треће опет учећи како да држе руке при писању, - и то не само дању него и ноћу, - или се молитви предавао, или се читању одавао, или је књиге писао. Бивало је случајева да је истовремено два посла свршавао: писао је и децу подучавао; јер је знао да је нерад учитељица сваког зла, као што је рекла мудрост, учитељица сваког добра преко једног од својих служитеља (Ис. Сир. 33, 28).   Његов труд не оста без плода: његови ученици се показаше бољи од свих других, и животом и речју. Засађени у добру земљу, брижљиво заливени и узрасли благодаћу Божјом бирани су за чтеце, ипођаконе, ђаконе и презвитере. У свакој црквеној области имао је по триста ученика, који беху ослобођени од свих обавеза према кнезу, будући служитељи небеског Цара и војници. И трудио се на том послу блажени Климент 7 година.   Већ је улазио у осму годину свог просветитељског дела, последњу земаљског живота слуге Божјег Михаила Бориса, светог кнеза Бугарског. Њега наследи син му Владимир који умре после четири године. Овога наследи брат му Симеон који би проглашен и за првог бугарског цара. Њега роди Михаило по образу и по подобију своме: беше он благ и добар, пун топле вере и ревности за дом Божји. Он надопуни недостатке оца, појачавши божанску проповед и утврдивши у свима црквама веру Православну, давши закону Божјем широк пут и нестешњен.   Пошто је слава Климентова све више расла и глас о њему све се даље чуо, заплени и срце цара Симеона те и он постаде љубитељ његове врлине. Позва цар светитеља к себи и он се одазва његовом позиву. Пожњевши освећење и од лика његовог, јер беше изглед блаженог такав да је чак и код непријатеља изазивао стид и поштовање - благосиљаше земљу Бугарску и блаженим сматраше царовање своје, јер доби тако добро од Бога. Па, посаветовавши се са разборитијим око себе, постави Климента, кога сви слушаху као оца свога, за епископа Дрвеничког 893 г. тако да он поста први епископ "Бугарског језика". Примивши се епископског служења Св. Климент умногостручи своје трудове, поставивши своје достојанство као подлогу за узлажење Богу.   Каже премудри Соломон да онај који умножава знање умножава муку (Проп. 1, 18). Тако и Симеон умноживши част Клименту - умножи му муку. Јер нашавши да је народ ове области потпуно неупућен у божанско Слово и Св. Писмо, а они који су управљали Црквама врло неуки, не даваше сна очима својим ни дремања трепавицама: храна и уживање му беше брига о народу. Непрестано учаше и заповедаше, незнање исправљајући, ружно улепшавајући, поставши све свима, сходно свачијој потреби. Клир подучаваше о благољепију црквеном и о појању и молитви, тако да му је подручно свештенство било упућено у сваки добри поредак и трудило се да буде пример свима речју и делом. Народ утврђиваше на камену праве вере хришћанске изграђујући у њима тврђаву побожности. Јер беху врло непросвећени и прости. И не само што храњаше речју као истинитим хлебом и утврђиваше срца њихова, него вођаше бригу и о њиховој телесној храни, бринући се о удовицама и сиротама и дајући утеху сиромашнима.   Знајући грубост народну и неукост, и видећи да многи од свештеника не разумеју грчке књиге, састави беседе за све празнике, просте и јасне, да би могао да их разуме и најпростији човек. Тако је хранио млеком просте словенске душе и неспособне за тврду храну, поставши за њих оно што је био Павле за Коринћане. Преко тих беседа су се они учили тајнама празника, извршеним кроз Христа и Христом. Исто тако написа у част Богородице, која се празнује често у току године, многе похвале и описе Њених чудеса. Не заборави у својим поукама ни Јована Крститеља, описа путовања и животе пророка и апостола, подвиге светих мученика, написа и многе каноне у част Светих и молебне Мајци Божјој. Описа и живот својих учитеља Кирила и Методија, упростивши и њихову азбуку звану "глагољицу" како би била приступачнија народу   Још док беше жив мудри Борис, сазида и манастир у Охриду, додавши му касније и другу цркву која потом поста седиште архиепископије. Сва жеља му је била и труд да искорени лењост, опитоми сурова срца и насади у њих богопознање, а кроз њега питомост и човечност. Пренесе из земље Јелина питомо и плодно дрвеће, калемећи дивље, да би и тиме показао шта треба да ради човек да би плода донела душа његова. Све, дакле, што је радио, на корист душе је радио, заборављајући и себе од бриге за спасење других. Чим би пак посетио и обишао своју област, утврђујући народ страхом Божјим и врлином, долазио би из Велике у свој манастир у Охрид, где се предавао молитвеном тиховању, хранећи душу Божјим миром и лепотом.   Велика беше љубав овог Светог Климента к Богу, као сина к Оцу, али су и многа сведочанства да му Бог узврати љубављу на љубав, прославивши га Својом чудесном благодаћу. Ево само једног примера за то. Деси се, док је једном ходао, да види двојицу богаља од којих је један био лишен и сладосног свакоме очњег вида. То пробуди у души његовој сажаљење и састрадање. Но милостивост имађаше код њега увек за пратиоца смирење. Шта више, жеља да сакрије учињено чудо беше јача код њега од жеље богаља да буду излечени. Зато, тек онда кад виде да нема никога у близини, подиже очи своје небу, и преподобне руке своје на молитву, па призвавши божанску помоћ, дотаче се молитвеним рукама својим тела раслабљених. И оздравише тела њихова, а слепац доби вид и величаше Бога. Но чудо не оста скривено за људске очи: један од служигеља његових би невидљиви сведок догађаја чудеоног овог. Кад Свети то сазна изгрди га и запрети му да никоме не каже док је он жив.   Педесет година се труђаше на благовести Слова Божјег овај небески човек и земаљски анђео. А кад му дође старост и кад се истроши великим трудовима, намисли да преда другом епископску власт, не бежећи од одговорности и од свога чина у кога га постави Дух Свети да чува Цркву Божју, но блажене побожности ради и божанствене. Јер се бојао да његова старачка немоћ не постане препрека и сметња делу Божјем. И дошавши цару мољаше га да му постави млађег заменика имајући само једну жељу: да му дозволи оно мало дана живота што му је преостало да проведе у манастиру у разговору са собом и са Богом. Цар пак задивљен његовом жељом преклињаше га да не жалости оне који се труде да га ничим не ожалосте, као свог заједничког оца, и одлучно одби да му да тражено. Оставка, рече му цар, приличи само недостојнима а ти си драгоценији од сваког достојанства. Старац се потчини царевом настојању и не рекавши му више ни речи о томе, врати се у манастир. Но небески Цар се показа предусретљивији његовој жељи: тек што се врати натраг разболе се. И ту на болесничком одру остави последњи дар својој духовној деци: преведе на Словенски језик књигу звану Цветни Триод која садржи у себи службе од Ускрса до дана Св. Тројице. И шта још? Написа и завештање своје о књигама и другом што је имао. А мало шта имађаше осим Бога с којим је свагда боравио, и с којим се једино богатио, мудри овај трговац, који нађе добар бисер у пољу и све за њега продаде. Пола заоставштине остави епископији а пола манастиру, и тиме показавши како треба стицати и трошити стечено: све пред Богом и по Богу.   И тако поживевши и украсивши Богом постављени престо, и крај поставивши складан почетку, предаде дух свој Господу 27 јула 916 г. Божанствено пак тело његово, равночесно души, иако по достојанству ниже од ње, би уз песме положено у манастиру у гроб, кога он спреми сопственим рукама, с десне стране припрате, у дане Бугарског цара Симеона. Пре пак његовог уснућа видеше неки од његових ученика у сну Кирила и Методија како приступише блаженом, и најавише му излазак из овог живота.   Но чак и прах учитељев, сведочи нам блажени Теофилакт на завршетку свог животописа овог преподобног Климента, и после његовог уснућа чињаше добро, лечећи сваку страст и сваку болест. Као сведока реченога наводи човека неког који је имао осушене руке и ноге који, дошавши у храм за време литургије, би исцељен. Мало њих је знало ко је он и од куда је. Када пак поче на сав глас да благодари Богу на задобијено здравље питаху га присутни у храму ко је и откуда је. Одговори да је и он из Охрида, да је много година био свезан овом злом болешћу и да је вукући се по земљи на ногама и рукама дошао на гроб Светитеља и, поставши изван себе, видео некаквог старца који се дотаче косе његове и заповеди му да устане. Чим је чуо глас, зачу се пуцкетање у његовом телу и трење костију, изгледало је као да се сабирају опуштени удови, и шире покретни мишићи. И дошавши себи нађе да је потпуно оздравио: "и ево сад, рече, дижем руке своје ономе који ми их је испружио, и стојим на ногама својим". И заблагодари Богу и Његовом угоднику, и он и сав присутни народ.   А чему набрајање толиких и толиких чудеса? Коме је непознато колико ђавоиманих и од других немоћи страдалника задобише здравље, било дошавши са вером на гроб Светитеља, било поменом имена његовог! И како је то бивало некад, тако бива и данас са свима онима који му са вером и љубављу приступају, клањајући се заједно са њим и са свима Светима Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици Јединосушној и Нераздељивој, амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На дан свештеног спомена на преподобномученицу Параскеву, 08. августа 2020. године, у манастиру св. Архангела - Тресије на Космају, у Богом спасаваној Епархији шумадијској, служена је света заупокојена Литургија, којом је започео молитвени испраћај схиархимандрита Јована (Маричића) дугогодишњег игумана ове светиње. Началствовао је јеромонах Петар (Драгојловић) игуман манастира Пиносава, а саслуживали су јеромонах Дионисије настојатељ манастира Св. Петке у Сибници, свештеници Горан Лукић и Никола Симић и јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Филип Јовановић.  
      Звучни запис беседе   Беседећи по прочитаном јеванђељском зачалу, о. Петар (Драгојловић) је подсетио да "данас испраћамо једног од последњих великих стараца, који је од момента када је крочио у младости у ову светињу, сачувао врлину која га је сачувала - страх Божији и љубав према Богу и своме народу".    Отац Петар је говорећи о почившем оцу Јовану подвукао колико је он био "човек љубави Божије и страха Божијег. Читавог живота бринуо и стрепео над душама оних који су му поверени. Стално се сећао на смрт јер је знао да је тај час смрти жижа нашега живота, сабрање свега онога што смо радили и како ћемо изаћи пред Господа", рекао је о. Петар.   "Слушао је Онога који је вечни Бог" рекао је између осталог отац Петар и додао да се речи из јеванђеља прочитаног на Литургији директно односе на о. Јована који је "прешао из смрти телесне у живот вечни". "Душа му је припремљена патњом и страдањем, размишљањем и созерцањем, оним што му је Бог откривао у вишегодишњим молитвама у његовој келији". О. Петар је подсетио да су само они који су Богом живели после Другог светског рата, знали како је то изгледало тих година и кроз шта су све пролазили. Али отац Јован је остао пун љубави, иако је био врло строг према себи, али и према другима. "Не можете великог човека лако разумети" напоменуо је о. Петар који је на крају закључио да је "наша дужност да се молимо за душу о. Јована, јер је суд Божији ипак суд Божији, али чврсто верујемо да ће он чврсто загрлити Бога и да Га већ грли".     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг инфо,
      У Господу се упокојио отац Јован (Маричић) дугогодишњи игуман Манастира Тресије, потврдио је Радију Слово љубве јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава. Света Заупокојена Литургија биће служена у суботу, 8. августа од 9 часова. Служиће архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јеромонах Петар (Драгојловић), као и многобројно свештенство. Монашко опело и сахрана биће истога дана у 15 часова, а служиће Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован. Господ нека подари оцу Јовану вечан спомен у Царству Небеском.

      Архимандрит Јован (Владислав Маричић) рођен је 1929. у Неменикућу као јединац у дому мајке Борике и оца Ђорђа Маричића.Знаменити Космајац, од 1956. више од пола века је монах манастира Светих архангела Михаила и Гаврила - Тресије; активно је учествовао у изградњи и обнављању овог манастира и новог конака; од 1972. је старешина манастира Тресије; године 1996. у Саборном храму у Крагујевцу добио је чин архимандрита.

      Фото и животопис: портал "Младеновчани" који је свејевремено објавио на својој страници интервју са оцем Јованом (на линку: https://mladenovcani.com/jovan-maricic-1929/ )
      Извор: Радио „Слово љубве“

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      У Господу се упокојио отац Јован (Маричић) дугогодишњи игуман Манастира Тресије, потврдио је Радију Слово љубве јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава. Света Заупокојена Литургија биће служена у суботу, 8. августа од 9 часова. Служиће архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јеромонах Петар (Драгојловић), као и многобројно свештенство. Монашко опело и сахрана биће истога дана у 15 часова, а служиће Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован. Господ нека подари оцу Јовану вечан спомен у Царству Небеском.

      Архимандрит Јован (Владислав Маричић) рођен је 1929. у Неменикућу као јединац у дому мајке Борике и оца Ђорђа Маричића.Знаменити Космајац, од 1956. више од пола века је монах манастира Светих архангела Михаила и Гаврила - Тресије; активно је учествовао у изградњи и обнављању овог манастира и новог конака; од 1972. је старешина манастира Тресије; године 1996. у Саборном храму у Крагујевцу добио је чин архимандрита.

      Фото и животопис: портал "Младеновчани" који је свејевремено објавио на својој страници интервју са оцем Јованом (на линку: https://mladenovcani.com/jovan-maricic-1929/ )
      Извор: Радио „Слово љубве“

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...