Jump to content

Свештеник Владимир Марковић: Цркви је потребна једна кровна организација социјалног старања!

Оцени ову тему


Препоручена порука

Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК

ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

viber_slika_2020-07-05_19-18-55.jpg

 

 

Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?

О. Владимир:

Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.

Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.

Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година.

Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.

Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…)

О. Владимир:

Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.

Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.

Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве.

А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.

Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.

У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа.

Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.

Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

Screenshot_11.jpg

О. Владимир:

Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.

Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.

 

Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)

О. Владимир:

Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.

Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.

Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?

О. Владимир:

Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.

 

Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?

О. Владимир:

Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.

Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.

Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.

Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.

У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

viber_slika_2020-07-05_19-13-37.jpg

Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?

О. Владимир:

Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.

Интервју водио Небојиша Мишевић

Православни мисионар


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Свети Царски страстотерпци Романови празновани су у суботу 17. јула 2021. године у руској Светотројичној цркви на Ташмајдану у Београду. Литургијом је началствовао протојереј Виталиј Тарасјев, старешина цркве, уз саслужење Високопреподобног архимандрита Михаила (Биковића), игумана манастира Јовања (Епархија ваљевска), известила је гђа Зорица Зец. После свете Литургије обављен је помен усопшима, а затим су пререзани колачи које су верни принели у спомен на царску породицу Романов. Најпре се верном народу обратио кратком беседом отац Виталиј (снимак 1), затим је дао реч оцу Михаилу (Биковићу) који је говорио о царској породици, њеном страдању за Христа, о Светом Андреју Рубљову, великом заштитнику и покровитељу уметника, чији спомен прослављамо овога дана и који је слава иконописачке истоимене радионице при овоме руском храму.
      Са пажњом се слушала беседа архимандрита Михаила који је говорио о васкрсењу Русије после свих страдања, о труду да учинимо све да заштиимо веру и одбранимо светиње како би и Србија доживела своје васкрсење и поручио да у овоме времену појачамо молитве, не одустајемо и не посустајемо, да немамо страха у себи,  подсетивши на речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бојте се! Радујте се!“ (снимак 2).
      **
      „Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?“, пише Свети Владика Николај Охридски и Жички. 
      Не заборављају се страдалници за Христа - царска породица Романови, са Николајем Другим Романовим. Српски народ и Српска Црква су увек држали спомен на Романове, чак и када се нису смели помињати после несрећног преврата 1917. године.
      Године 2014. је Његова Светост Патријарх руски Кирил са блаженопочившим Патријархом српским Иринејем освештао споменик Светом Цару Николају Другом у Београду, а 2018. године је величанственом Литургијом у руској цркви на Ташмајдану и литијом до споменика обележено 100 година Романових.
      Свети Николај Охридски и Жички о Руском Цару Николају Другом Романову
      „Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?
      Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.“
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од александар живаљев,
      07/16/2021 Извор: Patmos 
       
        На вест да је преминуо, наша публика се Петра Мамонова (1951-2021) сетила готово искључиво по улогама у филмовима „Острво“ и „Цар“ Павла Лунгина, у којима је глумио јуродивог старца-подвижника Анатолија и цара Ивана Грозног. Значај Петра Мамонова за руску културу је, међутим, далеко већи, тим пре што је његов начин на који је непоновљиво приступио поменутим улогама непосредно проистекао од његове уметничке предисторије.
      Као рок музичар, који је највећим делом стварао у оквиру групе „Звуки Му“, Мамонов је, поред панка, био под великим утицајем руске авангарде. Иако је током осамдесетим постао део званичне културе, до краја је у стваралаштву носио дух совјетског андерграунда, подземне незваничне културе, стваралаца који су своју снагу црпели из стварања упркос релној перспективи да то што раде никад неће бити јавно публиковано и широко доступно. Мамоновљева музика, његови наступи и појава одликовали су се изразитом перформативношћу, који је у сагласју са авангардистичким коришћењем језика на граници „заума“, одржавала и одражавала повезаност са праизворима постојања, оним неисказивим нивоима стварности који превазилазе свакодневницу и инструменталну рационалност. Већ тада су овог уметника називали шаманом совјетског рока, дакле оним који целим својим бићем, уз подразумевану спремност на жртву, одржава контакте са другим нивоима постојања, али и стваралачки материјализује заумни дух позносовјетске и транзиционе епохе. Шаманистичка традиција у савременој руској уметности је, иначе, веома значајна и њој свакако можемо припојити готово целог Гогоља, раног Достојевског („Двојник“), Велимира Хлебњикова, Вјачеслава Иванова, Андреја Платонова или савремене ауторе попут Јегора Летова, Едуарда Лимонова и Германа Садулајева.
      Као глумац Мамонов је од почетка привукао пажњу аутентичношћу лишеној артистичке позе и био је схваћен као онај који „не глуми“ него свим својим бићем постоји у кадру, као што је постојао и на музичкој сцени. У складу за шаманистичком идејом уметности, није подражавао неку унапред дефинисану стварност, него је целим свог бића одржавао непосредну енергетску везу са извором надахнућа, што је подразумевало потпуну преданост  али и огољеност, односно немогућност да се свој унутрашњи свет задржи само за себе, већ да се у потпуности интегрише са спољашњим, појавним ликом. Мамоновљево увек обнављајуће сагоревање као уметника (важан шаманистички принцип) био је праћено личним траумама и различитим облицима зависности, телесним болестима и психичким проблемима, да би средином хаотичних деведесетих ушао у нову личну и стваралачку фазу, када је повлачећи се на село у намери да нађе мир и услове за телесно оздрављење, заправо нашао веру и показаће се нови извор свог стваралаштва. Како је показао и у својим свима познатим филмовима, он није напустио шаманистички приступ уметности, али је њен извор искуствено и делатно препознао у Духу Светом. Старац Анатолиј из „Острва“ је толико омиљен баш зато што не представља артистичку кострукцију лика старца-подвижника на филму, већ је кроз њега Мамонов живео сопствену тајну покајања у коме је молитва заиста била молитва и бол због палости истински бол, а не глума. У том смислу, Мамонов је трансцендирао почетна полазишта овог филма, који би без њега свакако изгледао битно, ако не и пресудно, другачије.
      У својој познатој песми „Сиви голуб“, Мамонов осамдесетих пева како је он гад, најгори од свих, али „зато уме да лети“. Као онај ко је увек био аутентичан и интензиван као уметник, никад предат служењу формама и идеологијама, он је заиста летео, учинивши да касније узрок и правац тог лета препознајемо у Духу Светом, у покајању и спасењу, наспрам палости света који нас сапиње својим ланцима. Совјетске ланце, као и ланце некакве унапред на неуспех осуђене „православне“ идеологије у коју би неки желели да га сврстају преко лика старца Анатолија, Мамонов је превладавао изнутра, својом стваралачком ватром, која је на послетку и од њега и од других препозната као траг Бога у човеку и као дејство Утешитеља, без чега се немамо чему надати, и без чега ниједан лет није заправо лет, него тек продужени пад.
      Волимо Мамонова јер је горео уместо нас и предавао и нама нешто мало тог пламена, онолико колико би се усудили да га прихватимо. Он је у овом свету своје урадио, а даље је на нама. За почетак, да у овом великом уметнику не видимо само „старца Анатолија“, кога смо се већ увелико навикли да сводимо на сопствену самозадовољну меру, већ и да слушамо његову музику, „Звуки Му“, и учимо се слободи.
      Аутор: др Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      На вест да је преминуо, наша публика се Петра Мамонова (1951-2021) сетила готово искључиво по улогама у филмовима „Острво“ и „Цар“ Павла Лунгина, у којима је глумио јуродивог старца-подвижника Анатолија и цара Ивана Грозног. Значај Петра Мамонова за руску културу је, међутим, далеко већи, тим пре што је његов начин на који је непоновљиво приступио поменутим улогама непосредно проистекао од његове уметничке предисторије.
      Као рок музичар, који је највећим делом стварао у оквиру групе „Звуки Му“, Мамонов је, поред панка, био под великим утицајем руске авангарде. Иако је током осамдесетим постао део званичне културе, до краја је у стваралаштву носио дух совјетског андерграунда, подземне незваничне културе, стваралаца који су своју снагу црпели из стварања упркос релној перспективи да то што раде никад неће бити јавно публиковано и широко доступно. Мамоновљева музика, његови наступи и појава одликовали су се изразитом перформативношћу, који је у сагласју са авангардистичким коришћењем језика на граници „заума“, одржавала и одражавала повезаност са праизворима постојања, оним неисказивим нивоима стварности који превазилазе свакодневницу и инструменталну рационалност. Већ тада су овог уметника називали шаманом совјетског рока, дакле оним који целим својим бићем, уз подразумевану спремност на жртву, одржава контакте са другим нивоима постојања, али и стваралачки материјализује заумни дух позносовјетске и транзиционе епохе. Шаманистичка традиција у савременој руској уметности је, иначе, веома значајна и њој свакако можемо припојити готово целог Гогоља, раног Достојевског („Двојник“), Велимира Хлебњикова, Вјачеслава Иванова, Андреја Платонова или савремене ауторе попут Јегора Летова, Едуарда Лимонова и Германа Садулајева.
      Као глумац Мамонов је од почетка привукао пажњу аутентичношћу лишеној артистичке позе и био је схваћен као онај који „не глуми“ него свим својим бићем постоји у кадру, као што је постојао и на музичкој сцени. У складу за шаманистичком идејом уметности, није подражавао неку унапред дефинисану стварност, него је целим свог бића одржавао непосредну енергетску везу са извором надахнућа, што је подразумевало потпуну преданост  али и огољеност, односно немогућност да се свој унутрашњи свет задржи само за себе, већ да се у потпуности интегрише са спољашњим, појавним ликом. Мамоновљево увек обнављајуће сагоревање као уметника (важан шаманистички принцип) био је праћено личним траумама и различитим облицима зависности, телесним болестима и психичким проблемима, да би средином хаотичних деведесетих ушао у нову личну и стваралачку фазу, када је повлачећи се на село у намери да нађе мир и услове за телесно оздрављење, заправо нашао веру и показаће се нови извор свог стваралаштва. Како је показао и у својим свима познатим филмовима, он није напустио шаманистички приступ уметности, али је њен извор искуствено и делатно препознао у Духу Светом. Старац Анатолиј из „Острва“ је толико омиљен баш зато што не представља артистичку кострукцију лика старца-подвижника на филму, већ је кроз њега Мамонов живео сопствену тајну покајања у коме је молитва заиста била молитва и бол због палости истински бол, а не глума. У том смислу, Мамонов је трансцендирао почетна полазишта овог филма, који би без њега свакако изгледао битно, ако не и пресудно, другачије.
      У својој познатој песми „Сиви голуб“, Мамонов осамдесетих пева како је он гад, најгори од свих, али „зато уме да лети“. Као онај ко је увек био аутентичан и интензиван као уметник, никад предат служењу формама и идеологијама, он је заиста летео, учинивши да касније узрок и правац тог лета препознајемо у Духу Светом, у покајању и спасењу, наспрам палости света који нас сапиње својим ланцима. Совјетске ланце, као и ланце некакве унапред на неуспех осуђене „православне“ идеологије у коју би неки желели да га сврстају преко лика старца Анатолија, Мамонов је превладавао изнутра, својом стваралачком ватром, која је на послетку и од њега и од других препозната као траг Бога у човеку и као дејство Утешитеља, без чега се немамо чему надати, и без чега ниједан лет није заправо лет, него тек продужени пад.
      Волимо Мамонова јер је горео уместо нас и предавао и нама нешто мало тог пламена, онолико колико би се усудили да га прихватимо. Он је у овом свету своје урадио, а даље је на нама. За почетак, да у овом великом уметнику не видимо само „старца Анатолија“, кога смо се већ увелико навикли да сводимо на сопствену самозадовољну меру, већ и да слушамо његову музику, „Звуки Му“, и учимо се слободи.
      Аутор: др Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Светих апостола Петра и Павла, у народу звани Петровдан, и ове године нарочито свечано је прослављен у манастиру Рибница, чији је храм посвећен двојици ученика Господа Христа. У част празника Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протосинђела Серафима, старешине манастира Бијеле Воде у Епархији шабачкој, и молитвено учешће верног народа.



      Исповедање вере у Христа као Сина Божјег и Сина Човечјег Светог апостола Петра, забележено у Светом јеванђељу, омогућило нам је да живимо у вери и благодати у Цркви. Оној Цркви, по речи Господњој, основаној на „камену“ -Петру, имену које даје Свом ученику Симону због чврстине његове вере. Није исповедање Петрово било само од његовог ума, већ откривење Божје омогућено присуством Господа Христа међу ученицима и благодаћу Светог Духа, беседио је Епископ ваљевски Г. Исихије о чувеном догађају из земаљског живота Спаситеља, који је означио почетак мисионарског пута апостола Петра, којег су следили и следе хришћани кроз векове.
      Та Црква коју је Господ сазидао на Петровом исповедању јесте наша Црква, у којој ми живимо и у којој се сабирамо сваке недеље. Свака зграда која је чврста и од камена је, она је заштита од спољашњих непријатеља, али има и врата која чува Господ. Нико не може да нападне, осим ако људи изгубе веру. Могу појединци да изгубе веру и да отпадну од Цркве, али Црква као богочовечански организам то не може. Она је савршена и у њој је спасење – рекао је Владика Исихије.
      Оградивши  Цркву, Господ даје апостолима кључеве од Царства небеског и тиме објашњава да се само кроз Цркву можемо спасити и да је она место у коме је тајна живота и тајна спасења, истакао је ваљевски архијереј.
      Господ преноси надлежност на апостоле да свезују и да разрешују. То значи да најпре они, а потом епископи и свештенство, несавршенства народа могу да се исправљају. Да епископ, а потом и свештеник има власт да, саслушавши грехе и примивши покајање, разреши грехе. Каже Господ:“Шта разрешите на земљи, разрешено је и на небесима…“ Зато је важно да знамо код Свете тајне исповести и покајања да нема места питању да ли је свештеник достојан или није. То се тиче само њега и за то ће одговарати Богу. Ако му приђемо са поверењем и исповедимо оно што нас мучи и одваја од Бога, свештеник ће благодаћу Духа Светога и свог чина те грехе разрешити у име Господа – поучио је Владика Исихије учеснике петровданске свечаности у манастиру Рибница.
      У наставку сабрања уприличен је литијски опход и преломљен славски колач. За свечаном трпезом Епископа Исихија и све госте је поздравио отац Арсеније, настојатељ манастира Рибница. Надовезавши се на његове речи о Цркви, отац Арсеније је навео да смо ми као народ благословени тиме што имамо „живу Цркву“, чиме не може да се похвали много народа на планети.
      Нас Србе је Бог изабрао да имамо ту силу и снагу. Да имамо директни контакт са Господом Исусом Христом. Докле год будемо имали Цркву, а имаћемо је до краја времена, нико нам ништа неће моћи – рекао је отац Арсеније, упутивши благодарје Владики Исихију што је дошао у Рибницу и увеличао данашњу свечаност. Слово у част небеских заштитника Рибнице, Владика Исихије је заокружио благосиљањем рибничке обитељи.
      Живот монаха се креће у богослужењу. Монаси су узори верном народу и увек су, у нашем народу посебно, били упоришта, својеврсни апостоли, а манастири центри духовности и звезде на небу које сјаје на небу наше Цркве и на чије се молитве увек може рачунати. Нека да Бог да се у овој обитељи монашки живот развија и нека Бог благослови све који овде притичу са вером и молитвом да се исцеле и укрепе – закључио је Владика Исихије.


       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од александар живаљев,
      ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце, псујемо још и Бога и лебац и мајку. Чему може да се нада народ коме су обичне псовке Бог, сунце, лебац и мајка?“    (глумац Бора Тодоровић 1929-2014)
       
      Када би Унеско озваничио категорију заштите нематеријалних и некултурних супротности од добара, која би сваки народ могао аутентично да брани као своја, па ма колико била рђава, за Србина би на првом мјесту то дефинитивно била псовка.
      Псовка је саставни дио сваког језика, само се подводи под изразе на неком простом нивоу културе. Кад је српски језик у питању, могу се подвести под категорију “жаргонизама”. А псовке ћемо сусрести и у литератури (код Ћосића, у дијалозима Антонија Исаковића, у текстовима проф. Слободана Антонића, обично су то код њега цитати, али их наводи у сваком случају), тако да је, просто речено, псовка конвенционалан начин изражавања. Ипак, када је српски народ у питању, изван конвенционалних категорија, феномен псовке је много комплекснији!
      Јер, псује се све, свагда, независно од прилике, ситуације, не гледајући моменат, саму псовку, карактер, тежину и сам главни субјекат исте, од стране иницијатора предиката. Иако је ове скарадне вербалне девијације, неминовно међ Србадијом одвајкада било, aмеричка кинематографија и послијератна транзиција, која је на мале екране донијела врелину београдског асфалта и међуетничко кључање на свим пољима, у великој мјери су утицали на то да вокабулар Срба буде преплављен псовкама, од оних најпростијих ( у смислу језичке једноставности) до оних народски окарактерисаних као најсочније.
      И наравно, није псовка ембрион нас Срба, псују и други народи, свако сходно сопственом просторном и културолошком контексту, али је Србину псовка постала огледало духа, у складу са јужњачким темпераментом, онако срдачно, варирајући у форми само од тога, да ли је у питању Лика, Динара, Мањача, Козара, Романија, Семберија, Војводина, Београд, Шумадија, Херцеговина итд.
      Псовка је погрда, која не само да ружи онога коме је упућена, већ и онога ко је изговара. Њено етимолошко значење и коријен кад се у нашем језику јавља, заправо симболизује начин обраћања некоме као псу, али у најпогрднијем могућем облику.   
      Међутим, и када се у неком формалном смислу прибјегне селекцији псовки и анализи истих, ма како ово парадоксално звучало, постаје евидентно да у посебну групу спадају оне, које подривају саме фундаменте човјековог живота, његове личности, његове улоге у овом свијету и односа које гради и на које је упућен. Псовке у којима се помињу родитељи, дјеца, небо, сунце, хљеб-лебац-колач, недјеља, живот, дан, крв, заправо и јесу негација човјековог назначења и његовог Богом установљеног превасходства.
      Па ипак, псовка у којој се помиње сам Бог, Творац и Сведржитељ свега горе поменутог, заправо је човјеков лични аутошовинизам, удар на сопство, смисао, почетак и циљ. Бог нас је назначио да умом рађамо, рукама стварамо, језиком благосиљамо. Даром говора, човјек је предодређен да славослови, богослови и уопште слови језиком, као даром саме Ријечи (Логоса Божијег). Управо Он нам се открио, јавио и пројавио Бога као заједницу Оца, Сина и Духа Светога, како би човјек могао славословити даром  Самог Дародавца.
      Не улазећи у анализе псовке на неком макроплану рода људског, овај феномен је свакако предмет анализе на микроплану рода српског и вјере светосавске. Шта ли се десило са Србином, да од тежака и војака, који без Бога није ишао ни преко прага, негдје у мраку вјере и кризе идентитета, благослов и славословље замјени празнословљем и бацањем проклетства превасходно на себе и ближњега свога (јер то управо и јесте аналогија псовке у Старом Завјету).
      Покренуо сам ово питање на часовима вјеронауке међу средњошколцима, на начин да смо заједно анализирали значење заповијести Божије која гласи: ,,Не узимај узалуд имена Господа Бога Својега“. Облици скрнављења ове заповијести су многобројни. Од заклињања лажног именом Божијим, преко призивања Бога трговачком логиком, па до уметања Бога у садржаје аудиовизуелне и назови хумористичне али не и духовите (текстови, карикатуре, вицеви и сл). Па ипак, ништа се од тога не може поредити са псовком. Недавно сам на рођењу дјетета имао прилику чути класичну фразу и дневну дозу српске здравице: Да нам Бог поживи (име дјетета), ајде људи попијте, Бог вас…!
      Српска земља је крвљу натопљена на сваком кутку отаџбине ове, да би се макар због тих мученика, за вјеру и отачаство пострадалих, име Божије требало призивати и молитву за благослов покољењима приносити. Ипак, свједоци смо како је умјесто благослова, Бог често и пречесто предмет псовке. (О другим јужнословенским народима не би полемисао, поготово о ,,синовима тисућљетне културе“ којима екстремизам није стран, историја свједочи о томе, пошто се исти диче псовкама у којима се помињу чавли Исусовог крижа и јуха од Његових костију).
      Србину је Бог у невољи потребан, али Га и псује кад се у невољи налази. Србину је Бог потребан кад игра Србија или Ђоковић; ,,Помози Боже“ али Га и псује кад лопта/лоптица заврше у ауту/голауту. И низ ових или сличних ситуација је поприлично дугачак, потврђујући неоспорну чињеницу, да смо ми народ контрадикције. Сваким се то даном изнова нечим поткријепи, а вјерујем да је већина мојих колега доживјела ситуацију као и сам. Они који опсују у близини свештеника, обично се правдају ријечима: извини попе, навика! А подводити све под навику, ништа је друго него  начин да се камуфлира елементарни простаклук!
      Са надом да ће то трајати све до момента док се не освјестимо, сложимо, умножимо, а прије свега тога обожимо, дијелим размишљања о овој теми из свакидашњег живота. Тај процес је дуготрајан и изискује времена. Али почиње малим стварима. На примјер, имам свједочанство једног доброг пријатеља, који ће потврдити да је уз пар сугестија, схватио како је много љепше рећи: Бог те видио или благословио, од онога што је ономад правдао ријечима. Не мислим ја брате тако, него ето случајно!
      Аутор: Свештеник Бранко Репаја из Бањалучке епархије
       
      Бранко Репаја: Од ,,Богословља“ до ,,Богопсовља“
      PATMOS.RS ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце псујемо још и Бога и лебац и...  
×
×
  • Креирај ново...