Jump to content
  1. stevanjuric

    stevanjuric

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају.     2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније?   Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена?   4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег?   5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства.   6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“.   7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“.   8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник.   9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву.   11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас.   12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"
    • Од JESSY,
      Свети Царски страстотерпци Романови празновани су у суботу 17. јула 2021. године у руској Светотројичној цркви на Ташмајдану у Београду. Литургијом је началствовао протојереј Виталиј Тарасјев, старешина цркве, уз саслужење Високопреподобног архимандрита Михаила (Биковића), игумана манастира Јовања (Епархија ваљевска), известила је гђа Зорица Зец. После свете Литургије обављен је помен усопшима, а затим су пререзани колачи које су верни принели у спомен на царску породицу Романов. Најпре се верном народу обратио кратком беседом отац Виталиј (снимак 1), затим је дао реч оцу Михаилу (Биковићу) који је говорио о царској породици, њеном страдању за Христа, о Светом Андреју Рубљову, великом заштитнику и покровитељу уметника, чији спомен прослављамо овога дана и који је слава иконописачке истоимене радионице при овоме руском храму.
      Са пажњом се слушала беседа архимандрита Михаила који је говорио о васкрсењу Русије после свих страдања, о труду да учинимо све да заштиимо веру и одбранимо светиње како би и Србија доживела своје васкрсење и поручио да у овоме времену појачамо молитве, не одустајемо и не посустајемо, да немамо страха у себи,  подсетивши на речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бојте се! Радујте се!“ (снимак 2).
      **
      „Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?“, пише Свети Владика Николај Охридски и Жички. 
      Не заборављају се страдалници за Христа - царска породица Романови, са Николајем Другим Романовим. Српски народ и Српска Црква су увек држали спомен на Романове, чак и када се нису смели помињати после несрећног преврата 1917. године.
      Године 2014. је Његова Светост Патријарх руски Кирил са блаженопочившим Патријархом српским Иринејем освештао споменик Светом Цару Николају Другом у Београду, а 2018. године је величанственом Литургијом у руској цркви на Ташмајдану и литијом до споменика обележено 100 година Романових.
      Свети Николај Охридски и Жички о Руском Цару Николају Другом Романову
      „Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?
      Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.“
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од александар живаљев,
      07/16/2021 Извор: Patmos 
       
        На вест да је преминуо, наша публика се Петра Мамонова (1951-2021) сетила готово искључиво по улогама у филмовима „Острво“ и „Цар“ Павла Лунгина, у којима је глумио јуродивог старца-подвижника Анатолија и цара Ивана Грозног. Значај Петра Мамонова за руску културу је, међутим, далеко већи, тим пре што је његов начин на који је непоновљиво приступио поменутим улогама непосредно проистекао од његове уметничке предисторије.
      Као рок музичар, који је највећим делом стварао у оквиру групе „Звуки Му“, Мамонов је, поред панка, био под великим утицајем руске авангарде. Иако је током осамдесетим постао део званичне културе, до краја је у стваралаштву носио дух совјетског андерграунда, подземне незваничне културе, стваралаца који су своју снагу црпели из стварања упркос релној перспективи да то што раде никад неће бити јавно публиковано и широко доступно. Мамоновљева музика, његови наступи и појава одликовали су се изразитом перформативношћу, који је у сагласју са авангардистичким коришћењем језика на граници „заума“, одржавала и одражавала повезаност са праизворима постојања, оним неисказивим нивоима стварности који превазилазе свакодневницу и инструменталну рационалност. Већ тада су овог уметника називали шаманом совјетског рока, дакле оним који целим својим бићем, уз подразумевану спремност на жртву, одржава контакте са другим нивоима постојања, али и стваралачки материјализује заумни дух позносовјетске и транзиционе епохе. Шаманистичка традиција у савременој руској уметности је, иначе, веома значајна и њој свакако можемо припојити готово целог Гогоља, раног Достојевског („Двојник“), Велимира Хлебњикова, Вјачеслава Иванова, Андреја Платонова или савремене ауторе попут Јегора Летова, Едуарда Лимонова и Германа Садулајева.
      Као глумац Мамонов је од почетка привукао пажњу аутентичношћу лишеној артистичке позе и био је схваћен као онај који „не глуми“ него свим својим бићем постоји у кадру, као што је постојао и на музичкој сцени. У складу за шаманистичком идејом уметности, није подражавао неку унапред дефинисану стварност, него је целим свог бића одржавао непосредну енергетску везу са извором надахнућа, што је подразумевало потпуну преданост  али и огољеност, односно немогућност да се свој унутрашњи свет задржи само за себе, већ да се у потпуности интегрише са спољашњим, појавним ликом. Мамоновљево увек обнављајуће сагоревање као уметника (важан шаманистички принцип) био је праћено личним траумама и различитим облицима зависности, телесним болестима и психичким проблемима, да би средином хаотичних деведесетих ушао у нову личну и стваралачку фазу, када је повлачећи се на село у намери да нађе мир и услове за телесно оздрављење, заправо нашао веру и показаће се нови извор свог стваралаштва. Како је показао и у својим свима познатим филмовима, он није напустио шаманистички приступ уметности, али је њен извор искуствено и делатно препознао у Духу Светом. Старац Анатолиј из „Острва“ је толико омиљен баш зато што не представља артистичку кострукцију лика старца-подвижника на филму, већ је кроз њега Мамонов живео сопствену тајну покајања у коме је молитва заиста била молитва и бол због палости истински бол, а не глума. У том смислу, Мамонов је трансцендирао почетна полазишта овог филма, који би без њега свакако изгледао битно, ако не и пресудно, другачије.
      У својој познатој песми „Сиви голуб“, Мамонов осамдесетих пева како је он гад, најгори од свих, али „зато уме да лети“. Као онај ко је увек био аутентичан и интензиван као уметник, никад предат служењу формама и идеологијама, он је заиста летео, учинивши да касније узрок и правац тог лета препознајемо у Духу Светом, у покајању и спасењу, наспрам палости света који нас сапиње својим ланцима. Совјетске ланце, као и ланце некакве унапред на неуспех осуђене „православне“ идеологије у коју би неки желели да га сврстају преко лика старца Анатолија, Мамонов је превладавао изнутра, својом стваралачком ватром, која је на послетку и од њега и од других препозната као траг Бога у човеку и као дејство Утешитеља, без чега се немамо чему надати, и без чега ниједан лет није заправо лет, него тек продужени пад.
      Волимо Мамонова јер је горео уместо нас и предавао и нама нешто мало тог пламена, онолико колико би се усудили да га прихватимо. Он је у овом свету своје урадио, а даље је на нама. За почетак, да у овом великом уметнику не видимо само „старца Анатолија“, кога смо се већ увелико навикли да сводимо на сопствену самозадовољну меру, већ и да слушамо његову музику, „Звуки Му“, и учимо се слободи.
      Аутор: др Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      На вест да је преминуо, наша публика се Петра Мамонова (1951-2021) сетила готово искључиво по улогама у филмовима „Острво“ и „Цар“ Павла Лунгина, у којима је глумио јуродивог старца-подвижника Анатолија и цара Ивана Грозног. Значај Петра Мамонова за руску културу је, међутим, далеко већи, тим пре што је његов начин на који је непоновљиво приступио поменутим улогама непосредно проистекао од његове уметничке предисторије.
      Као рок музичар, који је највећим делом стварао у оквиру групе „Звуки Му“, Мамонов је, поред панка, био под великим утицајем руске авангарде. Иако је током осамдесетим постао део званичне културе, до краја је у стваралаштву носио дух совјетског андерграунда, подземне незваничне културе, стваралаца који су своју снагу црпели из стварања упркос релној перспективи да то што раде никад неће бити јавно публиковано и широко доступно. Мамоновљева музика, његови наступи и појава одликовали су се изразитом перформативношћу, који је у сагласју са авангардистичким коришћењем језика на граници „заума“, одржавала и одражавала повезаност са праизворима постојања, оним неисказивим нивоима стварности који превазилазе свакодневницу и инструменталну рационалност. Већ тада су овог уметника називали шаманом совјетског рока, дакле оним који целим својим бићем, уз подразумевану спремност на жртву, одржава контакте са другим нивоима постојања, али и стваралачки материјализује заумни дух позносовјетске и транзиционе епохе. Шаманистичка традиција у савременој руској уметности је, иначе, веома значајна и њој свакако можемо припојити готово целог Гогоља, раног Достојевског („Двојник“), Велимира Хлебњикова, Вјачеслава Иванова, Андреја Платонова или савремене ауторе попут Јегора Летова, Едуарда Лимонова и Германа Садулајева.
      Као глумац Мамонов је од почетка привукао пажњу аутентичношћу лишеној артистичке позе и био је схваћен као онај који „не глуми“ него свим својим бићем постоји у кадру, као што је постојао и на музичкој сцени. У складу за шаманистичком идејом уметности, није подражавао неку унапред дефинисану стварност, него је целим свог бића одржавао непосредну енергетску везу са извором надахнућа, што је подразумевало потпуну преданост  али и огољеност, односно немогућност да се свој унутрашњи свет задржи само за себе, већ да се у потпуности интегрише са спољашњим, појавним ликом. Мамоновљево увек обнављајуће сагоревање као уметника (важан шаманистички принцип) био је праћено личним траумама и различитим облицима зависности, телесним болестима и психичким проблемима, да би средином хаотичних деведесетих ушао у нову личну и стваралачку фазу, када је повлачећи се на село у намери да нађе мир и услове за телесно оздрављење, заправо нашао веру и показаће се нови извор свог стваралаштва. Како је показао и у својим свима познатим филмовима, он није напустио шаманистички приступ уметности, али је њен извор искуствено и делатно препознао у Духу Светом. Старац Анатолиј из „Острва“ је толико омиљен баш зато што не представља артистичку кострукцију лика старца-подвижника на филму, већ је кроз њега Мамонов живео сопствену тајну покајања у коме је молитва заиста била молитва и бол због палости истински бол, а не глума. У том смислу, Мамонов је трансцендирао почетна полазишта овог филма, који би без њега свакако изгледао битно, ако не и пресудно, другачије.
      У својој познатој песми „Сиви голуб“, Мамонов осамдесетих пева како је он гад, најгори од свих, али „зато уме да лети“. Као онај ко је увек био аутентичан и интензиван као уметник, никад предат служењу формама и идеологијама, он је заиста летео, учинивши да касније узрок и правац тог лета препознајемо у Духу Светом, у покајању и спасењу, наспрам палости света који нас сапиње својим ланцима. Совјетске ланце, као и ланце некакве унапред на неуспех осуђене „православне“ идеологије у коју би неки желели да га сврстају преко лика старца Анатолија, Мамонов је превладавао изнутра, својом стваралачком ватром, која је на послетку и од њега и од других препозната као траг Бога у човеку и као дејство Утешитеља, без чега се немамо чему надати, и без чега ниједан лет није заправо лет, него тек продужени пад.
      Волимо Мамонова јер је горео уместо нас и предавао и нама нешто мало тог пламена, онолико колико би се усудили да га прихватимо. Он је у овом свету своје урадио, а даље је на нама. За почетак, да у овом великом уметнику не видимо само „старца Анатолија“, кога смо се већ увелико навикли да сводимо на сопствену самозадовољну меру, већ и да слушамо његову музику, „Звуки Му“, и учимо се слободи.
      Аутор: др Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Светих апостола Петра и Павла, у народу звани Петровдан, и ове године нарочито свечано је прослављен у манастиру Рибница, чији је храм посвећен двојици ученика Господа Христа. У част празника Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протосинђела Серафима, старешине манастира Бијеле Воде у Епархији шабачкој, и молитвено учешће верног народа.



      Исповедање вере у Христа као Сина Божјег и Сина Човечјег Светог апостола Петра, забележено у Светом јеванђељу, омогућило нам је да живимо у вери и благодати у Цркви. Оној Цркви, по речи Господњој, основаној на „камену“ -Петру, имену које даје Свом ученику Симону због чврстине његове вере. Није исповедање Петрово било само од његовог ума, већ откривење Божје омогућено присуством Господа Христа међу ученицима и благодаћу Светог Духа, беседио је Епископ ваљевски Г. Исихије о чувеном догађају из земаљског живота Спаситеља, који је означио почетак мисионарског пута апостола Петра, којег су следили и следе хришћани кроз векове.
      Та Црква коју је Господ сазидао на Петровом исповедању јесте наша Црква, у којој ми живимо и у којој се сабирамо сваке недеље. Свака зграда која је чврста и од камена је, она је заштита од спољашњих непријатеља, али има и врата која чува Господ. Нико не може да нападне, осим ако људи изгубе веру. Могу појединци да изгубе веру и да отпадну од Цркве, али Црква као богочовечански организам то не може. Она је савршена и у њој је спасење – рекао је Владика Исихије.
      Оградивши  Цркву, Господ даје апостолима кључеве од Царства небеског и тиме објашњава да се само кроз Цркву можемо спасити и да је она место у коме је тајна живота и тајна спасења, истакао је ваљевски архијереј.
      Господ преноси надлежност на апостоле да свезују и да разрешују. То значи да најпре они, а потом епископи и свештенство, несавршенства народа могу да се исправљају. Да епископ, а потом и свештеник има власт да, саслушавши грехе и примивши покајање, разреши грехе. Каже Господ:“Шта разрешите на земљи, разрешено је и на небесима…“ Зато је важно да знамо код Свете тајне исповести и покајања да нема места питању да ли је свештеник достојан или није. То се тиче само њега и за то ће одговарати Богу. Ако му приђемо са поверењем и исповедимо оно што нас мучи и одваја од Бога, свештеник ће благодаћу Духа Светога и свог чина те грехе разрешити у име Господа – поучио је Владика Исихије учеснике петровданске свечаности у манастиру Рибница.
      У наставку сабрања уприличен је литијски опход и преломљен славски колач. За свечаном трпезом Епископа Исихија и све госте је поздравио отац Арсеније, настојатељ манастира Рибница. Надовезавши се на његове речи о Цркви, отац Арсеније је навео да смо ми као народ благословени тиме што имамо „живу Цркву“, чиме не може да се похвали много народа на планети.
      Нас Србе је Бог изабрао да имамо ту силу и снагу. Да имамо директни контакт са Господом Исусом Христом. Докле год будемо имали Цркву, а имаћемо је до краја времена, нико нам ништа неће моћи – рекао је отац Арсеније, упутивши благодарје Владики Исихију што је дошао у Рибницу и увеличао данашњу свечаност. Слово у част небеских заштитника Рибнице, Владика Исихије је заокружио благосиљањем рибничке обитељи.
      Живот монаха се креће у богослужењу. Монаси су узори верном народу и увек су, у нашем народу посебно, били упоришта, својеврсни апостоли, а манастири центри духовности и звезде на небу које сјаје на небу наше Цркве и на чије се молитве увек може рачунати. Нека да Бог да се у овој обитељи монашки живот развија и нека Бог благослови све који овде притичу са вером и молитвом да се исцеле и укрепе – закључио је Владика Исихије.


       
      Извор: Епархија ваљевска
×
×
  • Креирај ново...