Jump to content

Свештеник Владимир Марковић: Цркви је потребна једна кровна организација социјалног старања!

Оцени ову тему


Препоручена порука

Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК

ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

viber_slika_2020-07-05_19-18-55.jpg

 

 

Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?

О. Владимир:

Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.

Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.

Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година.

Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.

Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…)

О. Владимир:

Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.

Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.

Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве.

А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.

Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.

У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа.

Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.

Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

Screenshot_11.jpg

О. Владимир:

Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.

Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.

 

Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)

О. Владимир:

Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.

Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.

Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?

О. Владимир:

Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.

 

Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?

О. Владимир:

Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.

Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.

Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.

Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.

У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

viber_slika_2020-07-05_19-13-37.jpg

Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?

О. Владимир:

Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.

Интервју водио Небојиша Мишевић

Православни мисионар


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо  све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења)
      Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег
       
          ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК:     Патријарх Порфирије у Реснику: Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини   Епископ Атанасије на Васкрсни понедељак: Када ми славимо свето Васкрсење Христово ми себе одевамо у ново рухо   На Васкрсни понедељак Епископ шумадијски Јован богослужио у Станову   Епископ Арсеније на Васкрсни понедељак служио у Лесковцу   Епископ Херувим богослужио у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини     ВАСКРС:   Патријарх Порфирије: Опростимо све онима који нас мрзе Васкрсењем Христовим
      Патријарх Порфирије са бескућницима и болесним малишанима
      Митрополит Хризостом на Васкрс: Да нас Васкрсли Христос васкрсне из пандемије болести, страха и неизвјесности
      Пасхално јутрење и Васкршња Литургија у Саборном храму у Новом Саду
      Вечерње љубави у Саборном храму у Новом Саду
      Васкрс у Саборном храму у Краљеву, богослужио Епископ Јустин
      Празник Васкрсења Христовог у Карловцу, богослужио Владика Герасим
      Епископ Јоаникије на Васкрс богослужио у манастиру Ђурђеви Ступови
      Празник над празницима – Христос васкрсе – Диселдорф
      Епископ Фотије на Васкршњој Литургији: Наш народ васкрсава
      Васкршња Литургија у Манастиру Грачаница
      Епископ Сергије предводио Пасхално торжество у Рмњу
      Епископ нишки Арсеније служио Пасхално јутрење и Литургију у нишком Саборном храму
      Васкрс прослављен у Светоуспенском манастиру у Даљ Планини
      Епископ Методије на Васкрс богослужио у подгоричком Храму Васкрсења
      Пасхални дани у Хиландару
       
      ВЕСТ У ИЗРАДИ...
        Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 29. априла 2021. године, на Велики четвртак, свету архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану.

       
      Његовој Светости Патријарху су саслуживали главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Ранковић, ђакони др Србољуб Убипариповић и Радомир Врућинић, ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић, као и чтечеви Андреј Јелић и Павле Јовановић.
      Апостол је читао проф. др Драган Каран, продекан Православног богословског факултета Универзитета у Београду. 
      У току свете Литургије Његова Светост Патријарх је произвео јереја др Зорана Ранковића у чин протопрезвитера.
      На крају богослужења архијерејски намесник и старешина храма протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић заблагодарио је Његовој Светост Патријарху г. Порфирију на посети калемегданској светињи и на дар и молитвено сећање му уручио крст. 
      Светој Литургији је присуствовала целокупна управа Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      О значају Великог поста и великопосних богослужења у великопосном броју „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије, објављен је разговор са часним ђаконом др Владимиром Антићем, доцентом на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, сарадник "Православља" - новина Српске Патријаршије. 

       
      *Часни оче ђаконе, будући да се налазимо у пречистим данима Великога поста – свете Четрдесетнице, замолио бих Вас да нас упознате са настанком и развојем Великог поста?
       
      Велики пост је период од седам седмица који претходи Васкрсу, празнику над празницима и централној тачки читавог богослужбеног живота православних хришћана. Сачињен је од Свете Четрдесетнице и Велике седмице Страдања Господњих. Његов настанак везује се за древну хришћанску институцију катихумената, односно припремног периода, током кога је сваки верник пре свога крштења пролазио кроз програм упознавања са хришћанским учењем и животом. Катихуменат је остварио низ утицаја на хришћанско богослужење, те се и данас на Литургији могу чути молитве за катихумене (тј. оглашене према старом словенском преводу ове речи), иако је ова дисциплина практично ишчезла пре VII века. Један од обичаја који је формиран у раној Цркви био је и пост пре Свете Тајне Крштења. Приликом овог предкрштењског поста су постили како они који ће бити крштени у Васкршњој ноћи, тако и свештенослужитељи и читава Црква. Ранохришћански пост тежио је подражавању четрдесетодневног поста који је држао Спаситељ у пустињи после Јовановог крштења (Mт 4, 1-11; Mк 1, 12-13; Лк 4, 1-13). Основа карактеристика таквог поста јесте апсолутни прекид узимања хране ради потпуног предавања молитви, богомислију и созерцавању тајни Будућег века. Тако су хришћани, у складу са својим могућностима, држали апсолутни пост од јутра до вечери, или по снисхођењу до деветог часа (три сата поподне), када би прекидали са постом и узимали неопходну храну. У тим приликама тежило се ка што једноставнијој исхрани, о чему и данас има сведочанстава у различитим богослужбеним и дисциплинским књигама - типицима. Ипак, у историји Цркве постојале су и разлике у храни која је коришћена током прекидања поста у вечерњим сатима. У неким крајевима коришћени сви видови хране, док је у другим употребљавана само храна биљног порекла, припремљена без кувања, или кувана са маслиновим уљем и сличним масноћама биљног порекла. У пракси савремених хришћана апсолутни пост се прекида рано ујутру, али је храна која се користи врло скромна. Осим наведеног, пост је имао и неке друге имликације. Једна од веома важних за Цркву, о чему постоје сведочења код многих Светих отаца као и у богослужбеној химнографији, била је и милостиња. Наиме, храна од које су хришћани одустајали приликом поста била је даривана сиромашнима. Све наведено и за нас треба да је извор мотивације да наш пост буде израз љубави према Богу и ближњима, а не само личног аскетског усавршавања које може бити врло опасно без правилног настројења и руковођења.
       
      *Триодска химнографија период свете Четрдесетнице се назива духовним пролећем и временом свецелог препорода. Које су то богослужбене специфичности присутне у овим данима и која химнографска дела бисте посебно истакли? 
       
      Богослужење Православне Цркве је величанствена школа православне побожности и живота. Посебно у периоду Великог поста оно представља праву ризницу црквеног предања, богословља и искуства. Једна од важних измена у богослужењу Четрдесетнице дешава се на нивоу богослужбених химни. Књига богослужбених химни Октоих, која се користи током читаве црквене године, замењује се књигом Триод, која се користи само током периода Великог поста. Мноштво светих црквених песника изузетног поетског талента, богословског дара и духовног искуства учествовало је у стварању химни које су за генерације хришћана представљале ризницу и извор правилног и духовно корисног доживљаја поста. Држање поста током Четрдесетнице без усклађености са богослужбеним ритмом Цркве је непотпуно искуство, а сам пост готово да је обесмишљен. Зато свако од нас треба да тежи да у току поста молитвено учествује у што већем броју заједничких богослужења, али и да појача свој лични молитвени живот. Основна карактеристика химни Триода јесте наглашена усредсређеност на тему покајања. Готово да не постоји ниједно богослужење у овом вишенедељном периоду које не добија специфичну „арому” умиљења и покајања. Период од понедељка до петка током Четрдесетнице руководи нас у нашем посту усмеравајући нас на тему наших сопствених промашаја и духовног исправљања. Посебно значајни су трипеснеци, кратки спевови који се користе на јутрењу, а који чине три песме од по неколико строфа, по чему је књига Триод и добила име. Тако у мноштву тропара и стихира који се налазе у Триоду црквени песници певају о темама везаним за сам пост, покајање и друге елементе црквеног искуства. У триодском периоду суботе су резервисане за молитве за упокојене. Црква нам у посту који је време исправљања нашег сопственог живота на пољу основних хришћанских заповести о љубави према Богу и ближњима, ставља до знања да су молитва и милостиња за умрле један од важнијих подвига на који су хришћани позвани. Као и недеље током остатка године, тако су и недеље Великог поста дани у које празнујемо Васкрсење Христово. Химне Триода које се поју у недеље Четрдесетнице су поетска тумачења светописамских одељака који се читају те дане, или пак певају о посебним споменима који се тих недеља славе. Из овог кратког описа садржине Триода видимо да је богослужбени ритам Цркве усмерен ка својеврсном програму богословског образовања и практичног васпитања верника на основу вишевековног аутентичног црквеног искуства наших Отаца. 
       
      *Током прва четири дана Великог поста на Великом повечерју се пева Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Можемо ли наведени канон назвати врхунцем великопосне поезије?
       
      Велики покајни канон Светог Андреја Критског представља прави бисер црквене поезије. Девет песама тог канона састоје се од 250 тропара, што га чини најобимнијим каноном у православном богослужењу. Због тога и носи назив ”Велики канон”. Најважнија његова карактеристика јесте велики број библијских мотива које песник користи. Сваки од тропара, односно строфа овог великог спева, представља поетско тумачење неког од мноштва примера покајања који су расути у књигама Светог Писма, како Старог, тако и Новог Завета. Свети Андреј виртуозним песничким поступком, свако од искустава греха и покајања са страница Библије чини нашим унутрашњим, личним искуством. Канон Андреја Критског је један од елемената богослужења Четрдесетнице коме се у нашој црквеној традицији посвећује велика пажња. Својом садржином и позицијом у црквеном богослужењу он такав третман и заслужује. Посебно је важно подсетити на то да читање или певање Великог канона прати и метанисање, тј. клањање до земље присутних. Богонадахнута педагогија Отаца Цркве тиме нас руководи у нашем личном подвигу покајања и исправљања. На тај начин Црква, с једне стране образује код хришћана правилан став о нашем духовном стању, а са друге нас учи да сопственим подвигом и исправљањем привлачимо благодат Божију која нас очишћује од греха и приближава нас смислу нашег живота и постојања. Покајање је тако у пракси за православне хришћане неодвојиво повезано са искуством близине Божије (Уп. Мт 4, 17).
       
      *Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених дарова. Часни ђаконе, дивна је прилика да наше читаоце упознате са структуром и значајем овог дивног богослужења?
       
      На богослужбено искуство верних током Четрдесетнице снажан печат оставља Литургија Пређеосвећених Дарова. Пређеосвећена Литургија је чин причешћа Телом и Крвљу Христовом који су принети и освећени на претходној недељној Литургији, и који се за ову прилику чувају на посебном месту у Храму. Наиме, на уобичајеној Литургији Свети Дарови - хлеб и вино се приносе и освећују, а потом и деле вернима у причешћу као истинско Тело и Крв Христова. Како се током радних дана Четрдесетнице не служи Литургија због неспојивости поста (као потпуног уздржања од хране) и покајног расположења Четрдесетнице са радосним и празничним карактером Свете Литургије, Црква је установила да се ради утехе и духовне подршке у подвигу поста служи Пређеосвећена Литургија на којој се верни могу причестити. У Пређеосвећеној служби данас се може учествовати једино током периода Великог поста и то: средом и петком, током прва три дана Велике или Страсне седмице, и на поједине спомене светих као што су Младенци и Обретење главе Светог Јована Крститеља, када падну на неки од радних дана Четрдесетнице. Пређеосвећена има специфичну покајну и утешну климу, и искуство је које се не може лако пренети речима. Сачињена је из два дела. Први део чини вечерње богослужење, док у другом делу оно прераста у специфични чин причешћивања и веома подсећа на Божанствену Литургију. Карактеристично је то што је приликом служења ове вечерње Литургије сасвим јасно очувано древно изворно предање хришћанског поста као одсуства узимања сваког вида хране или пића пре вечери. Управо је ово прави и једини разлог због кога се ова литургија изворно служи предвече или послеподне. Притом, свако узимање хране пре ове службе представља нарушавање самог смисла ове Литургије, због чега се нпр. до најновијих времена чува древно предање да се на Пређеосвећеној литургији не причешћују мала деца. Током више последњих векова усталила се пракса да се по снисхођењу Пређеосвећена Литургија служи ујутро. У сваком случају, искуство Великог поста неодвојиво је од служења ове службе, и свим Вашим поштованим читаоцима препоручујемо да, у складу са могућностима, покушају да организују своје време тако да барем некад присуствују овом драгоценом литургијском догађају.
       
      *Од свих предивних химни и молитава за време свете Четрдесетнице, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста, а реч је о молитви Светог Јефрема Сирина. Можете ли да нам изложите тумачење ове надасве познате молитве, која поред молитвеног дела обилује педагошко-катихетским садржајем у погледу позива да се одрекнемо греха и ништавила, а да пригрлимо врлине?
       
      Већ смо више пута указали на очигледну чињеницу да је богослужбени живот током Свете Четрдесетнице обогаћен многим величанственим елементима. Један од таквих је и Молитва Светог Јефрема Сирина, великог сиријског богослова, песника и подвижника који је живео у IV веку. Ова кратка молитва представља један згуснути поетични вапај који свако од верних појединачно упућује Богу са жељом да му дарује истинско покајање. Читање ове молитве увек је скопчано са поклонима до земље, који се у Цркви од најранијих времена практикују током дана поста. Велики или земни поклони, карактеристично носе назив метаније, који је грчког порекла и дословно значи промену ума – преумљење тј. покајање. Метанија, чин падања на колена и дотицања земље главом и потом устајања, слика је нашег пада у грех али и, уз помоћ Божије благодати, нашег устајања из пропадљивости, те нашег уздизања покајењем као бићâ створених за божански и вечни живот. Молитва Светог Јефрема је тематски подељена на три дела. У првом делу од Бога молимо да од нас удаљи нечистог духа који нам се приближава кроз различите грехе, промашаје који нас удаљују од онога што је Божији план за нас. Као греси одностно страсти, које нас удаљују од Бога, овде су наведени лењост, униније, властољубље и празнословље. Потом, у другом делу, молимо Бога да нам дарује Свога Духа који је Дух сваке врлине и добра, међу којима Свети Јефрем у молитви наглашава целомудреност, смиреноумље, дуготрпљење и љубав. Кулминација молитве је када, у трећем делу од Бога молимо да нам дарује сагледавања сопствене грешности и, коначно, неосуђивања ближњих. Црква је изабрала ову богонадахнуту и смислом напрегнуту молитву Светог Јефрема да прати наше земне поклоне и устајања, да би нам указала на то да је покајање дар Божији, а да су греси нечиста дела која нас чине подложнима демонском утицају. 
       
      *Употреба Светога Писма на богослужењу усрдније је присутна у данима свете Четрдесетнице и она је заснована на два принципа: Удвостручено читање Псалтира (који се у току једне седмице прочита два пута) и потпуно читање из књига Постања, Пророка Исаије и Прича Соломонових. Да ли овај богослужбени детаљ указује да смо позвани да и у својим личним (келејним) молитвама усрдније читамо Свето Писмо?
       
      Читаво наше богослужење представља величанствену грађевину складно сачињену од равномерно и смислено распоређених елемената. Отачки литургијски геније заснован на вековном искуству Цркве конструисао је систем православног богослужења тако да се у њему може видети равнотежа између различитих елемената. Тако су литургиолози с правом приметили да у свом идеалном облику православно богослужење поседује равнотежу између: библијске поезије (псалми и библијске песме) и химни црквених писаца, између светописамских читања и светоотачких и других беседа, између певања и читања, хвале и прозбе и сл. Нажалост, различити узроци довели су до тога да „рај православног богослужења” за многе вернике остане недоступан. Ипак, поједини његови елементи, као што су то читање Псалтира и уопште Светог Писма доступни су сваком вернику. Потребно је само мало напора да се у нашу свакодневицу укључи читање неколико глава Светог Писма. Тиме Реч Божија бива саставни део наших живота, а наши животи и животи наших ближњих бивају руковођени Речју Божијом. Другим речима, парафразирајући химне из Триода, нека наша тела гладују, а наше душе се госте Речју Божијом и Светим Тајнама током Великог Поста. У овоме је корен хришћанског живота и сваке врлине.
       
      *Драги оче ђаконе, која би била Ваша великопосна порука?
       
      У духу свега што смо до сада рекли у вези са Светом Четрдесетницом, моја порука како за наше читаоце, тако и за мене самог, јесте да се молимо Богу да нам дарује истинско покајање и усклађивање нашег живљења са Његовом светом вољом. Уједно, на овом путу покајања којим се крећемо током читавог нашег живота, препустимо се руковођењу вековним искуством Цркве. Тада ћемо бити сигурни да наш труд није узалудан, јер је проверен од многих који су тим путем прошли пре нас. Зато је богослужење у свој својој свеукупности изузетан и неупитни дар црквене педагогије. Издвајајмо сваки свој слободан тренутак, а потрудимо се и да ослобађамо време свога живота, ради учествовања у тој благодатној школи црквеног живљења. Чак и онда када нисмо у могућности да присуствујемо богослужењима у храму из било ког разлога, постоје различите могућности да испратимо богослужбени ритам Цркве. То можемо чинити на многе начине: било молитвом помоћу бројаница, читањем Псалтира, молитава и химни из Часослова или Молитвеника, или самосталним ишчитавањем и промишљањем химни из данас доступних превода Триода на наш савремени језик. Како се уверавамо, савремено друштво нам у појединим аспектима свог развоја ту може много помоћи, на пример својим технолошким достигнућима. Наиме, данас нам је доступно много тога што није било доступно хришћанима пре нас, тако да време свога живота можемо осветити и слушањем преноса богослужења уживо или неког снимка појања или читања. Нека сваки чин љубави према Богу и ближњима око кога се трудимо буде освећен и облагодаћен на неки од ових или сличних црквених начина. Вама и Вашим читаоцима желим да пучину поста препловите у миру и да сви у радости дочекамо и празник над празницима - Свесветло Васкрсење Христово.
       
      Разговор водио: 
      Катихета Бранислав Илић,
      сарадник Новина Српске Патријаршије
      Фото: Маринко Лаушевић
       
       
      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Задужбинарство је једна од највећих врлина многих синова српског православног народа. Средствима које обезбеђује Задужбина Симе Игуманова одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената са Косова и Метохије.

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је 22. априла 2021. године постављању реконструисане скулптуре „Сима Игуманов са сирочићима” на Игуманову палату на Теразијама, с које je уклоњена пре око 70 година. Свечаности су присуствовали министар спољних послова г. Никола Селаковић и заменик градоначелника г. Горан Весић.
      - Београд је после постављања споменика Стефану Немањи и деспоту Стефану Лазаревићу дочекао да се и обновљена скулптура „Сима Игуманов са сирочићима” врати на Игуманову палату. Враћамо се својој историји, култури и традицији, као и сећању на наше задужбинаре. То више није инцидент или покушај, већ наша политика. Враћање скулптуре тамо где јој је и место јесте доказ да Београд цени своју историју и културу, указао је заменик градоначелника г. Весић и подсетио да су задужбинари своје богатство остављали својој држави, нацији и сиромашној деци, а да је Сима Игуманов предњачио у томе.
      Министар Селаковић је додао да је задовољство данас присуствовати исправљању велике историјске неправде. - Сими Андрејевићу је цела духовна вертикала у породици била саткана од стваралаца и бораца за српску слободу, просвету и независност, указао је г. Селаковић и истакао да се приликом враћања Задужбине у посед Српске Православне Цркве пре 30 година започело са иницијативама да се скулптура обнови и врати на кров Игуманове палате. - Управо на 30. годишњицу од покретања иницијативе успели смо да обновимо овај значајан споменик који ће у времену пред нама представљати круну на Теразијама, а која је недостајала скоро 70 година, указао је г. Селаковић.
      Патријарх српски г. Порфирије је изразио велику радост јер се реконструисан споменик враћа на место где је био од подизања здања 1938. године. Споменик су, како је прецизирао, оштетили и уклонили идеолошки острашћени људи педесетих година прошлог века.
      - Сима Игуманов је један од великих задужбинара српског народа. Родом из Призрена, био је богати трговац, истовремено дубоки православац и аутентични Србин. Све што је за живота стекао дао је на корист народу, указао је патријарх Порфирије и додао да је задужбинарство једна од највећих врлина многих синова српског православног народа.
      - Задужбина Симе Игуманова је национализована после Другог светског рата и 1991. године је враћена Српској Православној Цркви. Од издавања у закуп одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената пореклом са Косова и Метохије, нагласио је патријарх Порфирије.
      Реконструкцију скулптуре је урадио академски вајар Зоран Кузмановић, који је истакао да је рад на њеној обнови трајао око три године. - Радови су били захтевни јер је скулптура имала више од 30 делова који су били покидани или девастирани, као и око 35 до 40 одсто недостајућих делова оригиналне скулптуре, нагласио је г. Кузмановић.
       
      Извор: Град Београд
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Светоуспенској цркви у Новом Саду, у навечерје Суботе акатиста, 16. априла 2021. године, служено је свеноћно бденије и у наставку света Литургија. 

       
      Литургијским сабрањем је началствовао протојереј-ставрофор Стојан Билић, парох при Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке, Петра Тривуновића и Жељка Латиновића, протонамесникâ Велимира Врућинића и Бранислава Ђурагића, презвитера Леа Малешевића, a заједно са ђаконима Александром Билићем, Мирославом Стојановићем, Иваном Васиљевићем и Милованом Крстићем. 
      Празник су, молитвом и појањем Богу Живом и Истинитом и Пресветој Богородици, благоукрасили појци школе појања Свети Јован Дамаскин, заједно са великим бројем верног народа Божјег.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...