Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Увод у грађански рат у Америци – Заратили Кока-Кола и Фејсбук!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Када бисмо поседовали временску машину и вратили се неке две и по деценије уназад, рецимо у ’90. у доба Милошевића и да нас тамо неко у прошлости пита како изгледа будућност, шта год бисмо рекли звучало би као глупа шала. Тако и овај наслов може да зазвучи на први поглед. Реалност превазилази и најбоље сатире, па и оне из ’90. попут „Топ листе надреалиста“. Надреалисти су ономад предвидели већину догађаја а ми смо њихов перформанс тада сматрали будалаштином али догађаји који су уследили су нас сасвим демантовали.

Међутим Кока-Кола и Фејсбук заиста јесу ушли у сукоб али како то представља почетак грађанског рата у Америци?

Треба се подсетити како је почео грађански рат у Америци у другој половини XIX века.  Узрока је било много, али два су била кључна – укидање робовласништва и економске супротности. Амерички аболиционизам који је покренуо питање ропства, односно захтевао еманципацију робова и захтевао укидање ропства, као и протекционистичке политике севера (што би аналогно данашњем стању одговарало изолационизму) и потребама југа за извозом коју је та северњачка политика кочила, доввели су до грађанског рата у САД.

Данас у Америци нису истоветни узроци али су веома слични. Политика коју води председник Трамп није баш изолационистичка али се може рећи да он лично није наклоњен интервенционизму за разлику од његових претходника којима су дириговали глобалисти. Такође питање права, како то данас политкоректно кажу, „афроамериканаца“ је поново тема и повод за сукоб у Америци.

Но, треба кренути редом. Шта је довело до сукоба Кока-Коле и Фејсбука и какве то везе има са председником Доналдом Трампом?

Недавно, тачније почетком месеца јуна, покренута је кампања прво на друштвеним мрежама, затим у електорнским медијима, а сада и у већим и јачим медијима који су пре свега под контролом глобалиста, али јој је примарна база и даље на интернету, пре свега на друштвеној мрежи Твитер и званичном сајту иницијатора кампање (мада је сајт регистрован крајем прошле године у децембру, што значи да се кампања темељно припремала). Кампања је покренута пре свега ради дисциплиновања Марка Закерберга, познатијег у Србији као Цукерберг, власника Фејсбук компаније. Кампања под именом Stop Hate For Profit односно „Зауставите мржњу ради профита“, као и истоимени сајт таргетирала је Фејсбук платформу као место на коме се несметано промовише мржња иако ова платформа доноси огроман профит њеном власнику. Форбс је проценио богатство Марка Закерберга на 79,7 милијарди долара, који је ово богатство стекао покретањем Фејсбук платформе, такође Форбс ових дана води ватрену кампању против Марка Закреберга. Примера ради, спољни дуг Русије износи око 450 милијарди долара. Од покретања ове кампање Марк Закерберг је изгубио око 7 милијарди долара.

Иницијатори кампање Stop Hate For Profit оптужили су Фејсбук платформу да иако се декларативно залаже за „изградњу друштва и зближавање људи“ у пракси се показује да се ова друштвена мрежа користи за распиривање мржње и сукоба међу људима, па чак и подстрекивање ГЕНОЦИДА, а да при том зарађује огроман новац.

Геноцид је реч која је због често намерно погрешне употребе девалвирала, али у случају Фејсбука и даље има тежину.

Како је дошло до тога да се Фејсбук терети за умешаност у геноцид?

После низа текстова у „Њујорк тајмсу“ у којима се Фејсбук прозивао за одговорност за геноцид у Бурми (Мјанмару), Фејсбук је навео да је угасио низ налога у тој земљи с којих је подстицана мржња и на томе се отприлике завршила одговорност Марка Закерберга и Фејсбука. Фејсбук је протеклих година, истина, увео низ ригорозних мера, које се већ могу слободно квалификовати као нарушавање слобода корисника ове платформе. Милиони профила корисника су након оптужбе за геноцид погашени широм света на овој друштвеној мрежи. Санкције су пооштрене, као и правила понашања, али суштински се није много утицало на сузбијање мржње на овој друштвеној платформи и реално је питање да ли ће то икад бити изводљиво.

Шта се догодило у Мјанмару?

Наиме, у Мјанмару у коме становништво у већини не разликује интернет од Фејсбука, а телефони се продају са већ креираним Фејсбук налозима, војска ове државе је водила хејтерску кампању путем ове платформе усмерену према једној националној мањини.

Око половине становника Мјанмара су корисници Фејсбука што је негде близу 20 милиона корисника. Војска ове државе је организовала кампању против Рохинџа муслиманске заједнице која у већински будистичком Мјанмару преставља мањину. У овој кампањи је учествовало 700 људи који су преко Фејсбук платформе прво задобили огроман број пратилаца на Фејсбук страницама које су покретали а које промовишу естрадне личности Мјанмара, поп звезде, моделе, познате личности итд. Неке од тих страница су имале и преко милион пратилаца. Рецимо, у Србији „Блиц“ има приближно милион пратилаца на Фејсбуку (950 хиљада) али је он уједно један од најчитанијих портала, док Курир заостаје за неких 100 000.

У завршници кампање коју је на Фејсбуку покренула војска Мјанмара на страницама са огромним бројем пратилаца објављивани су постови против Рохинџа мањинске заједнице у којима су Рохинџе престављене као терористи који силују жене и децу и врше друге злочине. Официри војске Мјанмара који су учествовали као администратори на овим страницама су подстицали дискусије и водили их у жељеном правцу, пре свега усмеравајући кориснике на хејт према Рохинџа заједници. Мржња према Рохинџама је кулминирала насиљем и протеривањем 740 000 чланова ове заједнице у суседни Бангладеш.

Фејсбук компанија је признала да је преспоро реаговала у овом случају и да ће урадити све што је у њиховој моћи да убудуће не дође до оваквих злоупотреба њихове платформе. Лично ми је као кориснику Фејсбука, који је често због критичког мишљења санкционисан на тој друштвеној мрежи занимљиво како је Фејсбук успео да направи овакав пропуст, с обзиром да у Србији санкционише и за најмању глупост, типа кад неки корисник напише реч „педер“ уместо политкоректне „геј“, мада ни једна ни друга нису изворно српске речи. Такође, Фејсбук у Србији санкционише странице које се баве историјом уколико случајно неко постави фотографију Ратка Младића или неку језиву фотографију геноцида у Јасеновцу чак и у текстовима који само таксативно наводе историјске чињенице или пак хронологију без упуштања у објашњење позадине догађаја.

Фејсбук очито има двоструке стандарде када је геноцид у питању или просто администрација ове друштвене платформе није довољно обучена да препозна све финесе разних народа, њихове историје, културе итд или, ипак, остаје да је некима мање а некима више наклоњена, а некима као што су Рохинџа муслимани и Срби није уопште наклоњена.

 

Није проблем само Фејсбук али је тренутно Фејсбук главна мета.

На званичном сајту Stop Hate For Profit на насловници стоји памфлет (буквално политички памфлет) у коме се отворено прозива Фејсбук због „подршке“ сајту Брајбарт. Из памфлета се може видети да иницијаторима овог бојкота Фејсбука смета и то што платформа Марка Закерберга допушта шеровање садржаја Брајбарта као „поуздани извор информација“, упркос како наводе, томе што иза тога сајта стоје „бели националисти“.

Брајбарт је иначе амерички портал који је интензивно учествовао у претходној изборној кампањи у Америци промовишући Доналда Трампа, а окривљују га и за Британски Брегзит. Стив Бенон долази на чело Брајбарта управо 2016. године када су председнички избори у Америци. Бенон је потом био саветник председника Трампа а након разлаза се поново враћа уређивању Брајбарта.

Лево-либерални и глобалистички медији и политичари у Америци Брајбарт сматрају стожером модерне алт-рајт десне идеје не само у Америци већ и у свету.

Сад је можда мало јасније ко заправо стоји иза покрета Stop Hate For Profit.

 

Ево ко заправо стоји иза ове бојкот иницијативе.

Color of Change, Free Press, Sleeping Giants, Anti-Defamation League („Лига против презира“) и NAACP („Национална асоцијација за напредак особа обојене пути“) које су блиске Антифа (која није ни регистрована у Америци али има своје огранке) и Black Lives Matter покретима који протеклих месеци пале и жаре (буквално) широм Америке. Ове организације стоје иза низа успешних бојкот-притисака последњих година и захтевају од низа предузећа, корпорација и познатих брендова да се солидаришу са њиховом интерпретацијом „америчких вредности“ као што су „ слобода, једнакост и правда“ ови покрети захтевају од познатих светских брендова „да се не оглашавају на Фејсбуку током месеца јула“.

 

„… Пошаљите Фејсбуку снажну поруку: Ваша зарада никада неће бити вредна промовисања мржње, бахатости, расизма, антисемитизма и насиља.“ Поручују на сајту  Stop Hate For Profit .

Дакле ствари су врло просте и објективно сагледавајући тешко их је подвести просто под борбу за људска права или права „обојених“ или борбу за било какву праведност јер је у питању једна агресивна предизборна кампања која је као никад до сада озбиљно увукла Америку у оштре поделе и сукобе, без обзира на чијој је страни правда, ако се може уопште тако генерализовати и упростити сукоб који се управо одвија у овој држави. Ипак, ова иницијатива, без обзира на њену политичку позадину или можда управо с обзиром на њему политичку позадину почиње да даје резултате. Читав низ компанија и познатих светских брендова, буквално ланчано, дан за даном, отказује рекламирање на Закерберговој Фејсбук платформи. Преко 90 јаких компанија паузирало је оглашавање на Фејсбуку у знак подршке иницијативи Stop Hate For Profit.  Као резултат бојкота, акције Фејсбука убрзано падају тако да је до сада фејсбук изгубио 56 милијарди долара своје тржишне вредности с тенденцијом још већег пада.

 

Број компанија које се придружују бојкоту Фејсбука је све већи. Глобалисти имају полуге моћи којима успешно уводе у бојкот ове друштвене мреже све више познатих светских брендова. Домаћи корисници који су били изложени бесмисленим Фејсбук санкцијама ће свакако благонаклоно гледати на ово бојкотовање Закербергове друштвене мреже, али би требали да имају у виду само једну „ситницу“ – они који данас руше Фејсбук јуче су уводили санкције Србији, а знамо шта је било и потом. Ово је уједно пример и нашим властима како се глобалисти обрачунавају са сарадницима Доналда Трампа. Те, иако нам је у интересу да као држава имамо добре односе са председником Америке, треба ипак извагати какве последице то претерано зближавање може имати по нашу економију па и државност, а сви ће се морати сложити да су Закерберг и Фејсбук ипак много, много дражи глобалистима него Србија.

 Лејвис, Мозила, Хонда и Кока-Кола су брендови који су сасвим сигурно познати и на нашим просторима, а ту су и Вајбер који је такође прекинуо сарадњу са Фејсбуком али и са другим платформама које су у власништву Закерберга, као што су Вацап и Инстаграм.

 

Од куд то да један глобални Фејсбук постане мета глобалиста?

Пре би се могло рећи да су ово „превентивне“ мере глобалиста, него заиста озбиљна намера да се уништи Фејсбук и Закерберг. Треба се подсетити Кембриџ аналитике и доприноса Фејсбука у победи Доналда Трампа на изборима 2016. мада званично не постоје докази за директну умешаност Закерберга у ову аферу те је стога у Великој Британији на суду кажњен симболично, а можда нису ни желели да га казне. Британска служба The Information Commissioner’s Office (ICO), изјавила је да је Фејсбук практично дозволио да се прекрши закон.

Фејсбук је 2014. године пласирао квиз за своје кориснике како би открили који су тип личности. Александар Kоган је био идејни творац овог квиза, иначе професор на Универзитету Kембриџ.

Kвиз је који је постављен на Фејсбук платформу је прикупљао податке корисника ове друштвене мреже али и њихових пријатеља. На овај начин је квиз преко Фејсбука прикупио податке око 50 милиона корисника првенствено из САД. Подаци искоришћени за прављење психолошких профила гласача у Америци, а потом и таргетирања циљних група ради промоције Доналда Трампа. Сматра се да је Трамп захваљујући управо овим подацима победио на председничким изборима, као и да је захваљујући сличној анализи одрађена пропаганда за Британски Брегзит.

Да се не би нешто слично поновило на предстојећим председничким изборима у Америци, глобалистичка машинерија је превентивно кренула у „преваспитавање“ Закерберга бојкотовањем његове платформе и наношењем финансијских губитака Фејсбук компанији. Председник Трамп је свакако бојкотован од глобалистичких либералних медија, тако да је своју кампању усмерио на друштвене мреже. Његову видљивост током епидемије коронавирусом и нерад по градовима Америке омогућио је Твитер и Фејсбук.

 James Quincey, шеф производње у комапнији Кока-Кола је изјавио да у свету не сме бити места за расизам, као ни на друштвеним мрежама. Кока-Кола је потом обуставила оглашавање на Фејсбуку за наредних 30 дана.  Тако је дошло до „рата“ између Кока-Коле и Фејсбука. За сад у овом рату тријумфују противници Доланда Трампа. Оснивач Фејсбука, Марк Закерберг, изјавио је да ће његова друштвена мрежа забранити оглашавања које садржи ставове „да људи специфичне расе, етничке припадности, националног порекла, верске припадности, каста, сексуалне оријентације, родног идентитета или имиграционог статуса“ представљају претњу другима. Помирљиве изјаве Марка Закерберга јасно указују да је „поруку“ примио и да ће се повиновати свим или барем већини захтева иницијатора бојкота. Што у преводу значи да ће  стати на страну глобалиста и отказати послушност Доналду Трампу, барем у овом моменту тако ствари делују. То даље значи да ће ако Закерберг остане на линији покорности и послушности глобалистима, медији који фаворизују Трампа, као што су Брајбарт бити блокирани на овој највећој друштвеној мрежи на свету. Што уједно значи веома смањену видљивост Трампових медија у предизборној кампањи.

На Твитеру се догађа нешто слично, наиме у последње време Твитер је почео да санкционише објаве Доналда Трампа и да их брише или означава као насилан садржај.

Занимљиво је такође поменути да је у овај рат увучен и Гугл претраживач. „Преко 1,650 запослених у Гуглу је потписало отворено писмо намењено извршном директору Sundar Pichaiu са захтевом да компанија престане да продаје своје технологије полицијским снагама широм Сједињених Америчких Држава. Писмо долази у тренутку када се протести против полицијске бруталности шире подстакнути убиством Џорџа Флојда и улазе у пету седмицу“, наводи магазин The Verge.

Даље се може очекивати да ће и Гугл компанија бити изложена сличном притисак-бојкоту као и Фејсбук уколико на време не реагује у складу са интересима глобалиста. То би све укупно за последицу имало да Доналд Трамп уђе у предизборну кампању са 45 милиона грађана који су остали без посла због коронавируса, урушеном економијом, сукобима белих и црних паравојних формација, нередима и хаосу на улицама градова широм САД, војском и полицијом на улицама, и екстремно смањеном видљивошћу његових електронских медија којима је главни ослонац до сада био на интернету тј. друштвеним мрежама.

Заиста ће бити чудо ако Трамп победи поново на председничким изборима, с обзиром колико се ради на томе да му се смањи медијски простор. Било да Трамп изгуби изборе или ипак победи, друштвене мреже више неће бити оно што су биле до сада, биће трајно промењене са јаком цензуром и појачаном политиком санкција. Слобода изражавања на друштвеним мрежама ће бити знатно смањена а критичко мишљење готово да неће постојати. Друштвене мреже ће се свести само на забавне странице, сликовницу као што је то већ сад Инстаграм и необавезно ћаскање без могућности озбиљних дискусија, постаће лажна слика толерантног света у коме се људи ипак сукобљавају али о томе не говоре на интернету – brave new world – споља гладац, а изнутра јадац.

https://www.kcns.org.rs/agora/uvod-u-gradjanski-rat-u-americi-zaratili-koka-kola-i-fejsbuk/?fbclid=IwAR3EGOa2avDVUB6MhVsFrzwqOR3EtHY_KZZL8IWqOSanchV3i606LUYy_hw 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије дошао је испред подне пред никшићки суд, гдје се окупило мноштво вјерног народа у знак подршке утамниченом Владици Јоаникију и седморици никшићких свештеника.     Казао је да је дошао да затражи опроштај од Владике Јоаникија и поновио да ако неко треба да буде хапшен и суђен да је то он.   “Молим Владику да ми опрости што је мојом кривицом постао Епископ Епархије будимљанско-никшићке и мојом кривицом се укључио да брани светиње. Ја сам ту главни кривац, ако неко треба да буде суђен и буде му пресуђено, онда нема другога у Црној Гори сем Митрополита који је главни гривац за све оно што се дешава у Цркви у Црној Гори од  деведесетих година”, поручио је Владика Амфилохије.   Позвао је властодршце да одмах ослободе Јоаникија и свештенике.   “Тако ће поступити, ако мисле за будућност своју, Црне Горе, јединство и слогу народа”, поручио је Митрополит црногорско-приморски и упозорио да власт својим поступцима изазива грађански рат.   Окупљени вјерници поручују да не дају светиње, Владику и свештенике и да ће у томе ићи до краја, до Христове побједе.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Човек је биће радости. Радост није жеља, већ conditio umano који носи божанске карактеристике: да траје вечно и да се никада не исцрпи. Радост се препознаје у вечности и зато губи својство ако је исцрпљена. Човек осећа позив да вечно буде радостан.     С. Ц. Луис говори да је радост неутољена жеља која је сама по себи пожељна више него било које задовољство (Surprised by Joy). Поред научних истраживања, многе цивилизације сведоче важност радосних тренутака још у раним периодима живота. Смех и осмех заједно са друштвеним играма, представљају такође неке одлике радости у многим културама. Радост ствара везу међу људима. Није ли довољно да посматрамо бебин осмех који мами обострано задовољство и тако подстиче везу и приврженост? Смех, осмех, раздраганост или задовољство су заиста подржавајући чиниоци односно очигледни исходи радости. Узимајући у обзир све изворе или стумулансе радости који допиру од музике, учења, спорта до добротољубља, радост показује важну улогу као одговор на тугу и у неким случајима одбојност према помену смрти. Крајњи човеков узвик пред неумољивости смрти је покренут жељом за животом. Иако је данашњи појам смрти често одбачен или романтизован, смрт у сваком случају не може да се релативизује. Потребан је начин да се смрт победи и обезбеди квалитетан живот у вечности.   Из уопштеног осврта на прилике у којима се радост доживљава, произилазе три везана правца који прожимају антрополошки феномен радости:   (a) први се бави питањем смисла живота угроженог смрћу, поривом према вечној стварности и (крајњем) смислу човековог лика (личности),   (б) други је (животни) покрет према заједница са Васкрслим Христом као већ дат одговор на питање људског смисла и циља,   (в) трећи описује радост као исход тог достигнућа.   Тешко је заиста говорити о појму живота који је инфициран смрћу. Какав је уосталом и најлепши живот ако се завршава смрћу? Човек се вреднује према највећем проблему. Тражећи решење за највећи проблем, увиђамо тежину човекове муке. Највећи проблем обично потпуно обузима човека. Све вредности и промашаји сливају се у тој највећој муци која нагриза читавог човека, видљиве и невидљиве факултете његовог бића. Сагледавајући напор који човек улаже да победи смрт, постаје очигледно колико је смрт највећи проблем. У тражењу одговора, проблем је пренет на богове као суштински проблем божанства. Условљавајући и вреднујући богове према овоме, човек увиђа пресудну одговорност да изабере правог бога. Само онај бог који надмудри смрт и претворити је у радост јесте прави бог.   Избор, пре свега слобода живљења за правог бога, тј. Христа и последично заједница са Христом, представља несакривени прогрес истинског живота. Прави прогрес открива се у ономе што побеђује смрт. Сваки други покрет, радња или стање које не гарантују бесмртност човеку није ништа друго до фатални регрес човека. Истинско мерило хришћанства је Богочовечанско општење или заједница које се доживљава у Причешћу. То је најприснија благовест човечанства. Без заједничења односно тајанственог јединства са Васкрслим Христом, људска одисеја ослобађања од смрти кроз фригидну науку може се описати као горковест. Избор за Христа је васпостављање истинског човека, онаквог какав је саздан — да живи вечно и да буде радостан у вечности. Тај избор је живи догађај у Евхаристији као доживљај покрета из небића ка Свебићу — ό έσχατος Αδάμ. Овај избор је онотолошког више него етичког својства истинског прогреса: човек превазилази своје не-биће кроз уподобљавање правом човеку Христу и у вечној заједници са Христом.   Радост је исход сусрета са Христом, јер Христос јесте радост. Тај сусрет догађа се у Евхаристији, где на светотајински начин у облику хлеба и вина човек прима и улази у Радост. Ипак, исход заједнице са Христом није само победа смрти и вечни живот. То је само квантитативно антрополошко својство. Заједница са Радошћу повлачи један вечно занимљиви живот са Богом у категорији квалитета. Какав је живот вечни ако је без живота са Христом, без Радости?   У ове дане поста, Црква позива све верне и читаву васељену да препозна истински прогрес у Богочовеку Христу. Радост је оличена у Оваплоћењу, односно у Васкрсењу Христовом. Радост се открива као догађај, тј. покрет ка Христу, и као стање, тј. доживљај тог сусрета у Евхаристији. Радост је увек жива прилика да се човек са-оваплоти у Христу кроз Причешће да би са-васкрсао са Христом у вечности.   Ђакон др Ђорђе Петровић, Жички благовесник, април-јун 2020.   Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гле, име Господње издалека долази, гњев његов гори и дим што се диже силан је; усне су му пуне јарости, а језик огањ који жеже. (Ис 30, 2).     Чувени Хераклитов категорички афоризам: „Рат је отац свију и цар свију; он је тај што једне избаци на видело као богове, а друге као људе; што једне учини робовима, а друге слободним људима“, имао је поред друштвено-политичког смисла, имплицитну космолошко-физикалног димензију. Хераклит каже да од рата све зависи. Рат је универзални и нужни принцип у природи; бораба таме и светла, суше и влаге, хладноће и врелине итд. Све старовековне митске теогоније и космогоније заснивале су се на принципима сукобљавања – рату. Исто тако и узрок социјалног статуса појединца, као и политичког статуса једног града или народа зависио је од ратног исхода. Рат је и метафора за лично херојство. У једној особеној форми, ове Хераклитове мисли рефлектоване су и кроз Стари Савез. У старосавезним списима се, такође, могу наћи бројни примери тога да рат доноси срећу или несрећу појединцима и народу као целини. У ратовима су често показивана јунаштва и храброст. Међутим, рат није важио као највиши принцип космичког и друштваног живота. Библијски теолошко-идејни концеп у много чему се разликовао од остатка античког света.   Додуше, Стари Савез представља врло специфичан књижевни корпус, састављен од великог броја појединачних списа који су настајали у дугом временском периоду. Не само временски распон, него су старосавезни текстови и жанровски врло шаренолики. Списи су настајали у различитим контекстима и са различитим теолошким намерама. У том смислу, треба бити обазрив када се говори о схватању рата у Старом Савезу. Постоје текстови, поготово они из корпуса историјских књига, који ратове и борбе констатују као реалне повесне феномене (1Сам 13–14; 30–31; 3Цар 8, 20-22; 20; 22; 4Цар 23, 29). То су на пример ратове које су водили Саул и Давид против суседа. Слично је са извештајима о сукобима у каснијем периоду царевина Јуде и Израила, у којима су се они често међусобно трвили (3Цар 15, 6.16-22). Понегде се помињу ратови које су водили велики завојевачи, као нпр. асирски цареви Тиглат-Пилесар, Сенахериб и Асархадон (4Цар 15, 19; 18–19). У таквим текстовима, извештаји о рату су углавном ослобођени теолошких премиса.   Опет, у једном пак броју текстова, о рату се говори са одређених теолошких поставки. То могу бити ратови, које воде туђински народи против Израила, и њих библијски писци означавају као израз Божије казне. Затим ратови које Бог отаца води против незнабожаца, помажући Израилу да прође кроз пустињу (Изл 14; Бр 31). Често се Бог означава као „Господ над војскама“, који на тај начин демонстрира сопствену силу (1Сам 15, 2; Пс 58, 6; Ис 2, 12; 13, 4). У том смислу, Стари Савез представља комплексан израз вековне традиције и историје иза којих се крију наслаге Израилове свакодневице, али и идеали вере. У старосавезним текстовима има мало простора, који би омогућио да се међуљудски ратови подигну и на виши божански ниво, као што је случај са Илијадом. Готово у свим блиско-источним митологијама, базираним на политичким идеологијама, та реалност је сасвим преплетена. Елементи такве религијско-политичке свести присутни су и у Старом Савезу, поготово у ранијим текстовима. У једном тексту, Бог је тај који уништава водене немани, које асоцирају на Египат (уп. Ис 51, 9). Међутим, идеја монотеизма, затим једна специфична антропологија која је временом форматирала теолошку свест библијских писаца, итекако се одразило на старосавезно разумевање рата, нарочито у програмским текстовима на које ћемо се касније осврнути.   Први пут се Израил као народ доводи у везу са ратом у приповестима о Изласку. Фараон је тај који улази у рат са одбеглим Израилцима. У многим текстовима су описана јунаштва појединаца. Исус Навин је представљен као вичан војсковођа. Нараштаји су преносили предања о ратним подвизима судија. Народ је славио Давидове успехе у бојевима са Филистејцима: Саул погуби своју тисућу, али Давид својих десет тисућа (1Сам 18, 7). Војсковође Авенир и Јоав уживали су велики углед. Немија је обнављао разрушени Јерусалим са опасаном сабљом (Нем 3–6). Велику славу у каснијој историји Израила стекли су борбени Макавеји. У ратовима су Израилци побеђивали и губили. Пошто су били мали народ, често су губили битке и ратове. Неки од ратова за њих су били погубни. Два се нарочито издвајају: пад Самарије из 721. године пХ, и коначни пад Јерусалима 587. године пХ. Имајући све то на уму, тешко је разумети историју старог Израила и старосавезне литературе без ратне свакодневице и силних страдања. Такав животни контекст утицао је на то да се појави и одређен број текстова, који би се тешко уклапили у библијско-хришћанску етику, ако се не размотре из одговарајуће перспективе. То је на пример случај са описом освајања Обећане земље.   А Господ рече Исусу: ево дајем ти у руке Јерихон и цара његова и јунаке његове. (ИНав 6, 2)   Један од најпровокативнијих делова Старога Савеза предстаља Израилово освајање Ханана. Према опису Књиге Исуса Навина (6–12), Израилци су у једном муњевитом продору освојили Обећану земљу. У том походу израилски ратници су оставили из себе пепео и прах. У текстовима има доста бруталних описа, у којима Израилци врше масовна разарања и стравичне злочине. Израилци нису показивали милост ни према коме. Да ствар буде гора у свему томе их је, према неким библијским наводима, подржавао Бог (ИНав 6, 2; 8, 1-2; 11, 6). То све изискује разумевање контекста у којем су настали текстови. Стога ћемо покушати да појаснимо ове извештаје из Књиге Исуса Навина, одвајајући историјску реалност од накнадних теолошких домишљања, односно контекста у којем су настали извештаји. Наиме, према библијском опису, стари Израилци су освојили Обећану земљу у једном спектакуларном походу. Исус Навин је наводно са израилском војском ишао из победе у победу.   Међутим, пажљивије проучавање библијског текста, показје да у њему има доста логичких пукотина, које доводе под знак сумње његову историјску тачност. Поставља се питање: како је могуће да је један број градова – за које се у ИНав (6–12) каже да су били освојени – налази на листи неосвојених градова из Књиге о судијама (1, 27-35; 3, 1-6). Чак, се у остатку ИНав види да велики део земље није освојен (уп. 13, 1-7). Затим, како је могуће да се у извештају говори да је побеђен цар Јерусалима (ИНав 10, 23-27; 12, 10), када се зна да је Јерусалим освојен тек за време цара Давида (2Сам 5, 6-10). Све те нелогичности потакле су библијске истраживаче да темељније проуче овај феномен.   Научници су на основу археолошких, историјских и лингвистичких истраживања дошли до закључка да је извештај о освајању Ханана настао неких шестстотина година после догађаја које описује. Гледано из угла археологије, већина описа разарања не одговара ономе што су открили археолози. Сасвим је извесно да нпр. Јерихон није освојен на начин како је описано у библијском извештају. То важи и за већину других градова. Из сваремене научне перспективе гледано, чини се да је Израил заузео територију Ханана у једном дужем временском периоду, и да то није био толико наглашавани ратни поход, него се делом ради о асимилацији хананских племена, којој је вероватно претходила извесна социјална побуна унутар Ханана. Израилци, дакле, нису освојили Ханан тако линеарно и брзо као што је представљено у навођеном одељку из ИНав. Извештај о освајању настао знатно касније у једном врло специфичном контексту. Наиме, опис освајања теолошки је уобличен вероватно у време ропства у Вавилону, међу утамниченим Јудејцима.   Тај податак баца другачије светло на ИНав 6–12. Тек у доба ропства у Вавилону уобличен је корпус историјских књига, познат под називом девтерономистичка историја. Читава теолошка пројекција настала је на основу ‘накнадне памети’. Израил је у ропству накнадно размишљао о томе шта му се десило и зашто му је пропала држава. Један од главних порива састављача девтерономистичке историје у време ропства, била је идеја повратка у Обећану земљу. Мали Израил у Вавилону деловао је готово беспомоћно. Једино ко га је могао вратити био је сам Бог. У том контексту, теолошки се обликују приче о Изласку из Египта и освајању Ханана. Основна богословска поставка је била да ће Бог ићи пред Израилцима и вратити им земљу, као што је то учинио у прошлости. Редактори су на тај начин хтели да охрабре утамничене Израилце и да их потакну на повратак. Када се узму ти елементи у обзир, јасно је зашто је текст тако састављен. Прво освајање земље изведено је муњевито, јер је рат водио сам Господ. То је требало да значи да уколико Јудејци поново крену ка Јерусалиму и Јуди да ће сам Господ ићи пред њима, и помоћи им да поново освоје поробљену земљу.   Одбацивање незнабожаца, и тога што им је припадало, заснивало се на једној дубљој теолошкој идеји. Израил као народ Божији није смео да се меша са незнабожцима, из разлога што би на тај начин прихватио њихов систем вредности који је био стран вери у Бога отаца. То се посебно види у епизоди са Аханом (ИНав 7). С друге стране, извештаји који говоре о Израиловим војним походима у којима се обрачунавају са околним народима, настали су у периоду када су ти народи углавном нестали са историјске сцене. Многе етничке заједнице раније настањене у Ханану, као и неки суседни народи, већ су били историјска прошлост. Тако да ти извештаји нису имали у себи војни поклич, којим се Израилци призивају да униште своје суседе. С друге стране, непријатељ се овде означава више као апстрактна категорија. То је нека више начелна усмереност против непријатеља, то јест оних који се противе Богу. Нигде се у тим текстовима не може препознати активна мржња према другом човеку, како конкретној појави, мада се непријатељско настројење могло негативно одражавати и на однос према неком конкретном припаднику непријатељског народа.   Други важан момента је то да је рат био не само начин борбе против других, него је он био често Божије средство којим је кажњавао сопствени народ. Бог отаца кажњава Израил због греха. Пре свега, због неадекватног односа према ближњима. Када су Асирци срушили Северно царство, библијски писац то образлаже речима: Зато се Господ разгневи врло на Израил, и одбаци их од себе, те не оста него само племе Јудино (4Цар 17, 18). Када је Јерусалим пао у руке Вавилоњана, писац констатује: Јер од гнева Господњег зби се то Јерусалиму и Јуди, да их одбаци од себе (4Цар 24, 20). Пророк Амос призива Асирце да казне грешни Израил (Ам 3, 9-11). Пророци су критиковали Израил зато што је отпао од Савеза. Идеали Савеза изражавали су се кроз љубав и пожртвованост за ближње. Израил не, према пророцима, на том плану изневерио. Не испуњавање одредби Савеза, повлачило је праведну казну Божију. Пророк Јеремија, пре пада Јерусалима, говори о Навуходоносору као слуги Господњем, којег је Бог послао да поред осталих народа казни и грешни Израил (Јер 25, 9; 27, 6). Бог често подиже и друге непријатеље (Ис 5, 25-30; 7, 18). У сваком случају, њихова самокритичка свест и данас је тешко замислива. Наведени примери показују колико је ратна реалност била дубоко урезана у теолошку свест библијских писаца. Просто, кроз те категорије се промишљала теологија.   Али ми дође реч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном. (1Дн 22, 8)   Поред тога што у старосавезним текстовима има доста ратничког набоја и што је сам Бог отаца представљан као неко ко води ратове за Израил, у теолошком смислу рат је доживљаван као нешто негативно. То се може добро видети на примеру цара Давида. Давид је од младости стекао углед јунака. Посебно је чувена његова победа против филистејског дива Голијата (1Сам 17, 23-58). Већ је речено да је у народу слављено Давидово јунаштво. Он је, чак, водио ратове Господње (1Сам 18, 17; 25, 28). Уз то, Давид је једна од најзначајних личности Старог Савеза; њему је Бог обећао вечну династију (2Сам 7, 12-14). Међутим, поред свега тога Давид није могао да подигне Храм Богу Израилову (уп. 2Сам 7, 2-13). Сам Бог је, према девтерономистичкој историји, рекао Давиду: Син твој којег ћу поставити уместо тебе на престо твој, он ће саградити Храм инему мојему (3Цар 5, 3). Разлог због чега Давид није подигао Храм, јесте то што је водио ратове (3Цар 5, 3). Овај момента је још наглашенији у Књигама дневника, где је Давидов лик представљен скоро идеализовано. Ипак, када је хтео да гради Храм, Бог га је – и према писцу Дневника – спречио: Али ми дође реч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном (1Дн 22, 8). Храм је тек могао да подигне Соломон, зато што је Бог дао мир и покој Израилу за његова времена (1Дн 22, 9). Ови библијски наративи на посредан начин изражавају свој однос према рату. Чак и велики цар Давид, који је водио праведне ратове, није могао да подигне Храм.   Треба истаћи то да су Књиге дневника настале у постегзилном периоду, и да је њихов однос према рату у односу на раније списе теолошки профилисанији. То што Давид није могао да подигне Храм, није један издвојени specifikuum, особит за девтерономистичког писца и дневничара. У Старом Савез постоји један шири теолошки оквир, који је у том правцу усмеравао мисли библијских теолога. Тако пророк Језекил на једном месту каже: Тада ће изићи становници градова Израилових, и наложиће на огању оружје своје, штитове и штитиће, лукове и стреле, сулице и копља – ложиће њима ватру седам година (39, 9). У продужетку, пророк износи визију мира, у којој ће Израил бити ослобођен рата и непријатеља – Гога и Магога. Псалмист позива Израил: Прекините ратове до краја земље, лук преби, копље сломи, и кола сажежи огњем (Пс 46, 9). Једини прави штит Израилов јесте Бог (уп. Пс 76, 4-10). Пророк Осија излаже једну још ширу визију мира: Поломићу лук и мач, а рат да нестане, и учинићу да земља мирно почива (2, 18). Ове пророчке визије мира, свој врхунац достижу у речима пророка Исаије: Јер, гле, ја ћу створити нова небеса и нову земљу, и што је пре било неће се помињати, ни наум долазити. Него се радујте и веселите довека ради овога што ћу створити. Гле, ја ћу начинити Јерусалим да буде весеље и народ његов да буде радост… Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће храна бити прах. Нико неће чинити зло ни невоље на свој светој гори мојој – говори Господ (65, 17-25). Све ово показује да је идеал старосавезних писаца и пророка био мир, а не рат. Иако наведени библијски стихови могу изгледати као ретки изузетци у мору старосавезних ратних заноса и поклича, ипак они чине теолошку конструкцију Старог Савеза, из које је изникао Нови.   Такав теолошки концеп уклапао се у старосавезну слику Бога и човека. Иза историјских наслага, важно је увидети основне богословске идеје. Наиме, према библијском схватању, за разлику од осталих блискоисточних уверења, Бог је створио човека по сопственом лику (Пост 1, 26-27). Бог је створио човека као таквог, не правећи никакву разлике: расне, националне или социјалне. Адам је просто сваки човек. Сама та ставка одређује однос према људском бићу. У Старом Савезу се људски живот високо ценио. То је свакако важило, пре свега, унутар израилске заједнице. Међутим, однос према странцима био је постављен на високе моралне идеале. Многе личности о којима се говори у старосавезним списима, а које нису биле Израилце, представљене су као високо моралне. То је случај са фараоном који није хтео да узме Сару од Авраама (Пост 12, 10-20), такође Авимелехом (Пост 20, 1-18; 26, 1-11). У врло позитивном светлу приказан је и Урија Хетејин (2Сам 11, 2-17). Поготово је у две постегзилне књиге наглашен врло позитиван однос према другим народима. Ради се о Књизи о Рути и Књизи пророка Јоне. Рута Моавка, припадница народа са којим је Израил често био у сукобу (Суд 3, 12-30; 2Сам 8, 2; 4Цар 3, 4-27; 2Дн 18, 2), представљена је као идеал самилосне љубави према ближњем. У Књизи пророка Јонеговори се о томе како су се покајали Нинивљани, и показали већу богобојажљивост него припадници израилског народа. Код писца Књиге пророка Јоне ствар је још невероватнија, јер говори врло позитивно о народу који је Израилу наносио велика зла кроз претходну историју.   Однос према другом човеку, који није Израилац, дефинисан је и у законским текстовима. У Законику светости Израил се позва на љубав према странцима: Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Египатској. Ја сам Господ Бог ваш (Лев 19, 34). Љубити странца као себе самога, значила је имати однос према њему као према припаднику сопственог народа. Овакве идеале антички свет није познава. Стари Египћани су нпр. друге народе сматрали непотпуним људима, само су Египћани имали сва права. Познат је и однос Јелина према варварима. Наравно, таквих елемената има и у старосавезним текстовима. Међутим, у једном броју теолошки профилисаних текстова, однос према другим народима је изразито позитиван. Позитиван однос према другима био је израз универзалистичких идеја, које су све више долазиле до изражаја у постегзилним текстовима (Ис 56, 1-8; 60, 1-5; 66, 18-24). Већ се у Књизи Постања јасно показује да Израил морално није ништа бољи од осталог света. Тај увид је требао да има своје практичне и идејне консеквенце. Смисао Савеза са Богом био је да Израил постане народ свет: И бићете ми свети, јер свет сам ја, Господ (Лев 20, 26). Код Друго-Исаије Израил је требао да буде гласник Божији међу другим народима (Ис 42, 18-25).   Све то указује да је у контексту оваквих промишљања битно направити јасну разлику између тога шта представља реалне историјске догађаје, рефлектоване у старосавезним списима, као и развој теолошке свести старих Израилаца, с једне стране, и с друге, теолошке идеале библијских теолога. Треба бити свестан чињенице да постоји јаз између историјске стварности и теолошких идеала присутних у старосавезним текстовима. Свети списи престављају идеале вере којим треба тежити. Свакодневна реалност је често нешто сасвим друго. Тај феномен је на специфичан начин присутан и у Старом Савезу.   Поломићу лук и мач, а рат да нестане, и учинићу да земља мирно почива. (Ос 2, 18)   Након изложеног, поставља се питање: да ли је за старосавезну теолошку мисао рат начин на који се решавају међуљудске и међунационалне несугласице или га треба одбацити? Да би се на овакво питање дао одређенији одговор, морамо се ограничити на оне текстове који базично изражавају библијско Вјерују у њеном надисторијском смислу. Добар пример за такво питање може се наћи у Књизи о судијама. Књига је настала на основу старих племенских предања, која су говорила о јунаштву израилских судија-устаника. Међутим, каснији редактор је уобличио садашњи спис и дао му наглашену теолошку концепцију. Према постојећој теолошкој шеми када год би Израил отпао, Бог је подизао неки суседни народ да га казни. Потом би се Израилци обратили Богу и он им је слао судије да их избаве из ропства и невоље. Судије су водиле праведне и одбранбене ратове. На страни судија и Израила борио се сам Бог, што се нарочито види на примеру Гедеона, који са малом групицом ратника побеђује Мадијанце (Суд 7).   Поред Књиге о судијама, постоји темељни програмски текст који говори о рату и према њему се вредносно одређује. Наиме, ради се о Авраамовом ратовању против царева, који су пре тога били заробили Лота (Пост 14). Према овом старосавезном наративу, вођен је рат између блискоисточних царева. С једне стране су била четири цара, владара великих царевина, док су са друге стране били мали цареви са подручја Сиро-Палестине. Велики цареви су дошли и поразили мале. У томе рату заробљен је Лот, Авраамов синовац, и поведен у ропство. Када је Авраам чуо за то што се догодило, кренуо је са слугама да ослободи Лота. У једном герилском, ноћном нападу, Авраам је победио четворицу царева и ослободио синовца, вративши чак и поробљено благо. У историјском смислу, опис догађаја је врло упитан, заправо фиктиван. Сва научна истраживања показују да се један такав сукоб није могао одиграти. Међутим, поента наратива није да опише неки конкретан историјски догађај, него да у лику патријарха Авраама – узора сваког Израилца – представи стање ратне невоље и његовог владање у таквој ситуацији.   Када се егзегетски мало продубљеније сагледа текст, увиђа се да се иза ове приповести крије извесно теолошко промишљање, изазвано конкретном ситуацијом. Сасвим је могуће да је то био одговор на питања која су се постављала тадашњим Израилцима. Наиме, они су били често у ситуацији да узму учешће у ратним збивањима на томе подручју. Познати су многи војни походи великих владара, који су имали за циљ да поробе градове-државе на тим просторима. Израилски владари су се понашали у складу политичких процена и економских интереса. Међутим, пророци су често заговарали неутралност у таквим сукобима (уп. Ис 7, 1-9). Ако се то има на уму и узме као историјска позадина ове приповести, намеће се закључак да су пророци позивали Израил на војну неутралност. То се управо види у томе што Авраам не стаје на страну малих царева, нити се меша у такве сукобе. Ипак, ако се деси да је неко од Ираилових племена угрожено или пак неки блиски народ, треба кренути у његову одбрану. Смисао приповести је јасан: само је одбранбени рат оправдан, а рат треба избегавати када год то могуће.   Снагу овој поруци даје управо то што се такав рат приписује праоцу Аврааму. Приповести о патријарсима су имале за циљ да укажу да начин понашања у разним животним ситуацијама. Посебно се то односи на Авраама и Јакова. Када су синови Јаковљеви починили злочин у Сихему, Јаков се са тиме није слагао (Пост 34, 30-31). Пре тога, он се мири са Лаваном (Пост 31). У односу на остале старосавезне личности, укључујући Мојсија и Давида, понашање праотаца није довођено под знак питања. Однос праотаца према рату требао је да буде узор потоњим потомцима.   Коначно, старосавезни текстови су истовремено показивали да је општи мир међу људима немогуће остварити у условима прародитељског греха. Читава старосавезна историја сведочи о томе. Стога се стање свеопштег мира и усмерава у будућност, према Цару правде (Мал 4, 2), и његовом вечном царству, припремљеном оним који га следе: Jeр Jaгњe, кoje je нaсрeд прeстoлa, нaпaсaћe их и вoдићe их нa извoрe вoдâ живoтa; и убрисaћe Бoг свaку сузу сa oчиjу њихoвих. (Откр 7, 17)     Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Под председавањем Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја, ванредни Црквени сабор Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци, 29. фебруара 2020. године, донео је следећу одлуку:       1. Српска Православна Црква у Северној, Средњој и Јужној Америци ради уклањања неспоразума поново потврђује своје нераздељиво и несумњиво унутарње јединство и наглашава да је била и остала канонски и јерархијски саставни део аутокефалне Српске Православне Цркве, са седиштем у Београду, Србија.   2. Ванредни Црквени сабор усваја одлуку Светог Архијерејског Синода Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“.   3. Све кораке по питању Устава оставити Епископском савету и Светом Архијерејском Синоду на решавање и, када се постигне усаглашена верзија, исту доставити Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор.   4. О овој одлуци Црквеног сабора известити све црквено-школске општине и све црквене јединице на подручју Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци.     Извор: Епархија источноамеричка
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...