Jump to content
Тражитељ

Превод Библије на (савремени) српски - препоруке

Оцени ову тему

Recommended Posts

Пре него што се затвори форум, ако могу да се "огребем" о неку препоруку, мишљење или став о постојећим преводима. :)

1. Мој апсолутни фаворит је превод Лује Бакотића (Стари и Нови завет) - ово је прво издање Библије које сам прочитао (њега смо имали у кући кад сам био дете), у питању је екавско српско издање на ћирилици. Занима ме да ли постоји нека анти-препорука за ово издање или разлог због ког га треба избегавати? Лујо Бакотић је био римокатолик, истина Србин-римокатолик, али не знам у ком контексту је његов превод настао. По мени је најпиткији за читање, не знам само да ли постоје неки отклони у вези са њим (нпр. ускрсење уместо васкрсење, уистину уместо ваистину и сл. јер је превод конзистентно на савременом српском, без архаизама, чак и традиционалних нпр. вазнесење уместо узнесење)

2. Вуков превод ми се не допада нарочито, поготово ако имам у свести колико се СПЦ његовог времена бунила што је на своју руку узео и преводио. Вуков превод је превод са црквенословенског и указивано је на велик број грешака, које би требало да су поправљене у Синодовом преводу. Када је у питању комплетна Библија, обично Вуков превод Новог завета иде са Даничићевим преводом Старог, а који је опет по мом вкусу архаичан.

3. Пре неколико година се говорило о издању еп. шабачког Лаврентија и у рекламама се истицало баш то, како је написан на екавици и по савременој норми српског језика, али већ има доста времена како за тај превод нисам чуо да се помиње. (Наравно, далеко од тога да подређујем равноправну и традиционално значајнију ијекавску норму екавици, само наводим да постоји. Лично ми је можда ијекавица чак и милија, али да је савременија варијанта)

4. Адвенстисти и јеховити су форсирали Чарнићев превод о ком не знам ништа. Имао сам га у рукама, и опет ми је Бакотићев милији.

 

Ово су моје личне импресије, као читаоца-лаика, а никако стручан став. Највише ме занима да ли постоји неки негативан став наших теолога према Бакотићевом преводу, као и њихов стручни утисак који им је превод најдражи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

За  Стари  Завет нема пуно избора Даничић или Бакотић, оба превода нису најсрећнија.

 Чарнић је превео само Нови Завет, Псалме и понешто из Старог Завета за паримије.

 Одличан му је превод, јасан и разумљив, барем што се Новог Завета тиче, није ми се допало како је приступио преводу Старог Завета, тако да имам само Нови Завет.

 Синодски превод је одличан и може се користити као свакодневни превод, али штета што нема екавски превод и што има поједине неразумљиве речи (које су јасне код Чарнића).

 Постоји одличан превод псалама директно са Јеврејског језика, барем се мени допао, тј. има разлике у односу на превод Еп. Атанасија, али то није толико велико као код Чарнићевог превода.

 Бакотићев превод је пре свега несрећно штампан, јер постоји више издања, где је поправљао ко је шта стигао.

Тако да је незгодно ући у траг који је његов оригинални превод.

Свакако да је за неке ствари бољи и јаснији од Даничића, али генерално гледано, и њему треба нека нова верзија.

СПЦ се бунила и за Даничића, ништа више и ништа мање као за Вуков превод. Али је превод ипак још увек у употреби јер бољи још увек немамо.

Ваљда ће ускоро Милин да заврши превод Старог Завета па да се провеселимо, а за коју годину и Кубатов пројекат са учествовањем лингвиста, теолога и сл.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Meni licno, onako kako sam ja to video :coolio: kroz rasprave po forumu,..... za SZ mi je dobar hrvatski - Saric.....takodje i za NZ,....jer cini mi se Just_Cuz_19 da se prevod pre svega bazira na tacnosti reci i recenica, dok je stil u drugom planu i zato mi je bas legao. Dok mi je i Vukov dobar po stilu, i on mi bas lezi..... i svi ostali - samo malo combinacion' svih prevoda i dobije se dobar (prevod)....0703_read .... zato steta sto se gase i Pouke i Sveto Pismo,.... jednostavno nikako ne mogu to da prihvatim i opravdam,.... :0201wink:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хвала на учешћу у теми. :) За Бакотића ме је занимало да ли постоји неки разлог због ког га НЕ треба читати, а ја га нисам пронашао. Ту збрку око издања сам и ја приметио када сам први пут наишао на Бакотићев превод, али у неком римокатоличком издању, на латиници и препун карактеристичних хрватских израза и са латинским преносом библијских имена и назива (Јерузалем, Бетлехем, Абрахам, Крист итд.), а после наишао и на његово име у контексту Конкордатске кризе - помислио сам да у кући имам некакву "унијатску Библију" :) само прилагођену српско-грчкој терминологији и прештампану на ћирилицу (то је било у ери пре интернета). Тек сам касније дошао до информације да није ни био Хрват, него Србин католик, што даје још интересантнији тон. Опет, и његови преводи се продају у црквеним радњама, тако да претпостављам да није споран, али опет да питам.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У 19 веку је било доста Срба римокатоличке вере, да би се они некако изгубили у ΧΧ веку из разних разлога.

Бакотића су одбацили и Хрватска, а и у Србији је остао фактички заборављен. Углавном се продаје у антикварницама, чак ни чувеног Чарнића врло ретко у црквеним радњама не можеш наћи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Предео Ђердапске клисуре уврштен је на листу коју је Унеско покренуо 2015. године како би подстакао међународну сарадњу и заштиту подручја од међународног геолошког значаја
       
      Осим што је један од пет националних паркова у Србији, Ђердап је однедавно, одлуком Извршног савета Унеска, постао први геопарк у нашој земљи. Вест да је та организација УН уврстила ово заштићено природно добро на своју листу, на којој је укупно 161 геопарк из 44 државе, побудила је интересовање јавности. Шта су заправо Унескови глобални геопаркови и шта ово несумњиво признање значи за Ђердап?
      Према наводима са сајта те светске организације, глобални геопаркови су јединствена, географски целовита подручја која се одликују локалитетима од међународног геолошког значаја, при чему садрже и изузетно природно и културно наслеђе. Реч је о иницијативи која је зачета 2004, а конкретизована 2015. године како би се подстакла међународна сарадња оваквих подручја у погледу њихове заштите, одрживог развоја и едукације.
      „’Унеско глобални геопаркови’ користе повезаност геолошког наслеђа ових локалитета са свим другим аспектима њиховог природног и културног наслеђа зарад повећања свести o кључним друштвеним темама, попут одрживе употребе ресурса планете, ублажавања ефеката климатских промена и умањења ризика повезаних са природним катастрофама. Подизањем свести о важности геолошког наслеђа у овим подручјима кроз историју и данас, подстиче се и стварање иновативних локалних предузећа, нових радних места и висококвалитетних течајева за обуку, уз развој геотуризма и заштиту геолошких ресурса ових локалитета”, наводи се на сајту Унеска.
      Конкретно, чланство у овом телу доноси могућност геопарковима да развију међусобна партнерства, уз активирање свих локалних чинилаца у овим подручјима – од власника земље, преко заједнице и пружалаца туристичких услуга, све до староседелачког становништва и локалних организација које делују у неком геопарку. На листу се улази тако што државе номинују „кандидате” са своје територије, при чему је услов да локалитет за који се подноси апликациони досије ужива одређени степен заштите у матичној земљи, било да је реч о локалним, односно регионалним актима било националном законодавству.
      Према наводима из Министарства заштите животне средине, проглашењем геопарка „Ђердап” створени су услови за развијање пракси и модела за јединствено повезивање заштите геолошког наслеђа и регионалног одрживог економског развоја овог подручја. Из ресорног министарства су додали да је још 2014. године, пре него што је Унеско институционализовао подухват глобалне мреже ових подручја, покренута иницијатива за успостављање геопаркова у Србији. Затим је крајем 2015. формиран Радни тим за успостављање геопарка „Ђердап”, који је урадио апликациони досије. Апликација је преко Националне комисије за сарадњу са Унеском достављена секретаријату те међународне организације.
      „Геопарк ’Ђердап’ је успостављен на основу споразума о сарадњи између Министарства заштите животне средине, Завода за заштиту природе Србије, ЈП ’Национални парк Ђердап’ и општина Голубац, Мајданпек, Кладово и Неготин, којим је предвиђено да ЈП ’НП Ђердап’ буде носилац активности Геопарка”, наводе у Министарству заштите животне средине.
      Осим подручја Ђердапске клисуре – која је са дужином од преко 100 километара најдужа у Европи – саставни део геопарка, чија је укупна површина 1.330 километара квадратних, јесу и делови планинских масива Кучај и Мироч.
      Статус Унесковог глобалног геопарка, иначе, није „вечан”. Сваки локалитет добија ту ознаку на четири године, после чега евалуатори Унеска на терену испитују да ли су и даље испуњени услови за чланство. Ако јесу, геопарк добија зелени картон на још четири године. У супротном, следи жути картон уз обавезу да се недостаци исправе у наредне две године. Ако управа геопарка то не учини, следи црвени картон и искључење из Унескове мреже.
      Мајанско дрво и мистериозна пара
      На недавном пленарном заседању Извршног савета Унеска, осим Ђердапа, међу глобалне геопаркове је уврштено још 14 локација из Европе, Азије и „обе” Америке. Том приликом, Србија је, заједно с Никарагвом и Русијом, била једна од три државе из којих је први пут неко подручје доспело на ову листу. Тако се Ђердап нашао у друштву никарагванског локалитета Рио Коко, познатог и по дрвету златна цеиба старом 500 година које су древне Маје сматрале светим, али и руског парка Јангантау, надомак истоимене планине близу границе с Казахстаном, из које избија пара иако на њој нема вулканске активности.
      На Унексову листу су уврштена и по два геопарка из Канаде, Шпаније и Кине, као и по једна локација из Финске, Индонезије, Португалије, Јужне Кореје, Велике Британије и Вијетнама.
      Иначе, од укупно 161 заштићеног подручја у Унесковој мрежи највише их је у Кини (41), а затим у Шпанији (15). Кад је реч о бившим југословенским државама, на листи су по два геопарка из Хрватске (планина Папук и архипелаг Виса) и Словеније (старо рударско насеље Идрија и планински венац Караванке, за који је ова држава заједнички аплицирала с Аустријом).
       
      Политика Online - Ђердап – први српски геопарк
      WWW.POLITIKA.RS Осим што је један од пет националних паркова у Србији, Ђердап је однедавно, одлуком Извршног савета Унеска, постао први геопарк у нашој земљи. Вест да је та...
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје.       Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).   Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.   Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.   Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).   Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.   У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.   Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.   А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.   Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".   Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.   Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.   Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.   Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Неке светске религије имају своје свете списе као што су јудејство, самарјанство, хришћанство, ислам, конфучијевство, таоизам, будуизам, хиндуизам, зороастризам, док друге религије њих немају (W. C. Smith 1977).      Јудејство и хришћанство тврде да имају Богом инспирисане списе; хришћанска Библија садржи јеврејске књиге, док јеврејска Библија не садржи  чисто хришћанске списе – Други (Нови) завет. Онај заједнички део међу њима, мада су књиге другачије поређане по садржини у јеврејској и хришћанској Библији, код хришћана се назива Стари завет, да би Јевреји казали само Библија, што је била Библија ране Цркве. Пре но што је настао новозаватни канон, оно што је најчешће цитирано у Новом завету, и у већем деку тадашње хришћанске литературе, био је грчки превод Старога завета који је  садржавао више књига него данашњи протестантски Стари завет или Јеврејска Библија. Протестанстко/јеврејски Први завет (Стари завет) често се нетачно зове Јеврејска Библија. Да будемо тачнији, Стари завет (да ли се притом мисли на протестантски или на Септуагинту, LXX) може се такође назвати Први завет. Све до недавно, хришћански Стари завет, било православни, римокатолички или протестантски, садржи више књига него у јеврејској Библији; до позног 19. века протестанти су одбацивали јеврејске тзв. апокрифе или девтероканонске књиге, које је преживело фарисејско-рабинско фарисејство изостављао из своје Библије барем до краја 1. века по Хр. Самарјани, такође наследници древног јудејства, прихватају само Пентатеух (Петокњижје), Тору као каноску.   Мухамед, очигледно једини писац Корана, преузео је предања из обају завета (Библије) и унео их у своју Библију ислама у 7. веку; с друге стране, и јудејство и хришћанство су прихаватали чињеницу о ауторству више лица својих књига, као и да се не зна писац неких књига (псевдоанимност). И док  у исламу на Коран гледају као на директно Божје откривење, на јеврејски и хришћански канон се гледа као на људска сведочанства тих Божјих откривења (Pokorny 1984: 486–96). Кад човек употреби реч „канон“, он мора јасно навести на коју вероисповест мисли чак и у оквиру хришћанства и јудејства; и у једној и у другој религији има и било је у старини више од једног канона у смислу заокружених зборника свештених књига држаних за канонске. А у последње време реч „канон“ се употребљава да означи рабински корпус поред Библије или можда  уместо Библије (Neusner 1987: 43–51).   2. Етимологија речи „канон“   Реч „канон“ долази од  грчке речи kanōn, која је изведена од семитског корена  (јеврејски qāneh, асирски qaň, [сумерско-акадски qin, угаритски qn). У грчки је прешла као kanna или kanē, у латински као canna, а даље у енглески као cane.  Првобитно је значила трску (енгл. cannon) и почела је означавати нешто чврсто и право. У грчком је реч употребљавана да означи пречагу, ткачев чунк, штап за завесу, или штап држан да се извлачи права линија, висак или стални показатељ мере као што је лењир, либела. Затима је узела метафорично значење као што су модел, стандард, парадигма, граничник, хронолошки списак и преглед уплата пореза и дажбина. У Новом завету канон оначава правило, стандард (Флп 3,16 у неким рукописима; Гал 6,16) или меру правила (2 Кор 10,13-15-16). У раној црквеној књижевности поче се употребљавати у смислу библијског закона, идеалне личности, члана вере, учења, у смислу каталога,  таблице са списком лица рукоположених или освештаних  (Metzger 1987: 289–93). Ориген (умро 254.г.) употребљава реч у смислу списка, зборника богонадахнутих књига, но св. Атанасије (умро 377.г.) био је први за кога се зна да је сачинио такав зборник богонадахнутих књига у својој ускршњој посланици из 367. г. кад је у Нови завет унео 27 књига.   3. Други коришћени изрази   О Библији (овде: Старом завету) говори се као о Писму (Јн 2,22; Дап 8,32; 2 Тим 3,16 и др.) или  Писмима, списима, свештеним списима, књизи, свештеним књигама. Међутим, употреба оваквих израза не казује тачно на које књиге се мисли осим на Закон и Пророке у јеврејском троделном канону (Закон, Пророци, Списи). Међутим, изражена је сумња у то да ли је израз Писмо синониман са изразом „канон“ (Sundberg IDBSup, 137; cf. Metzger 1987: 30). Исто се односи и на изразе употребљене у јудејству, где је израз књиге (sĕpār m) означавао свештене списе, но без подробне одредбе (Дап 9,2; Мишна, и др.)   Израз свете књиге (siprê haqqōdeš), кориштен у средњовековним коментарима, такође је био неодређен по питању на шта се односио у целокупној јеврејској књижевности. У прологу књизи Исуса сина Сирахова (Еклезиастику) на грчком, коју је на тај језик превео пишчев унук (по предању,132.г. пре Хр.), изрази друге књиге наших отаца и остале књиге такође су неодређени по питању на шта се односе. У танаитско доба израз „ван књига“ (sĕpār m h tzōn m) скован је да означи књиге које нису у јеврејском канону (Sanh. 10:1), па и онда је кориштен углавном да означу нејеврејску или нерабинску књижевност, а не да специфично означи јеврејске списе ван јеврејске Библије.   Прецизнија по садржини јесте реч miqrā˒ (читање; в. арап. qur˒an) која се односи на Писмо и почива на обичају читања наглас окупљеним верницима тамо где превладава усмена култура, што се и данас чини као усмено библијско назидавање, читање вернима зачала у већини јеврејских и хришћанских богослужења; реч  је била често коришћена, и још се користи, да означи Писмо, за разлику од Мишне, Мидраша или друге јеврејске књижевности.   Други израз свети списи (kitbê haqqōdeš) употребљава се да означи свете или богонадахнуте списе, али не искуључиво Библију  (Šabb. 16:1; B. Bat. 1: крај; t. Beṣa 4 [Blau JEnc, 141]), што је још један податак о томе да је било неопходно разлучити између надахнутих и канонских књига (Šabb. 16:1; B. Bat. 1: крај; t. Beṣa 4 [Blau JEnc, 141]). Реч Тора, као многе друге речи у раној јеврејској књижевности, има и уско (sensus strictus) и шире значење (sensus latus). И док се може односити строго на Пентатеух (Петокњижје), може означавати и целу Библију, а може се узети сасвим широко у смислу да указује на сву јеврејску верску  књижевност, или се може употребити као виртуални синоним самог јудејства (Sanders 1987: 111–14).   Слично, реч номос у Новом завету и другде може значити закон или обичај, уредбу, упутство или учење (Pasinya 1973). Сама реч  Пентатеух је скуп наратива, приповедања и законских уредби   (Sanders 1987: 43–60, 115–23); и заиста, један велики јеврејски философ (Heschel 1972) сматрао је да је и само јудејство сачињено од халаке  (halākāh) и хагаде (haggādāh) (закона и наратива, приповедања).   Други израз употребљен за Свето Писмо је hakkātûb, оно што је написано, али овај израз је обично праћен називом библијске књиге; све што је написано или можда све Писмо јесте рани израз и може се наћиу 2 Тим 3,16 (pasa graphē).   Израз  савез или завет чини се да је у начелу хрушћански израз којим се означава Стари завет (2 Кор 3,14), мада је Сирах очигледно употребио израз „књига Завета/савеза“ (24,23) под којим се подразумева Пентатеух (уп. Изл 24,7; 2 цар 23,2.21 где исти овај грчки израз преводи јеврејски израз sēper habber t).   Међу друге коришћене изразе спада и: „оне (књиге) које прљају руке“ (Yad. 3:5; 4:5, 6), што је блиско ономе на шта се обично мисли изразом канон; па ипак, није сасвим јасно како је израз настао (JEnc 1: 141) или чак да ли је коришћен да означава оно што је канонски    in sensu stricto (Leiman 1976: 102–20).   Најзад, један од најчешћих израза коришћених кад се у Талмуду и Мидрашу мисли на Библију, а можда најчешћи у јеврејском говору у сваком савременом језику јесте Танак¸ што је акростих сачињен од првих слова којима почињу три дела јеврејске Библије: Torah  (Пентатеух, Петокњижје), K etûb m и (Пророци) и N eb ˒ m (Списи или Агиографа).   4. Основна употреба речи „канон“   Постоје две основне употребе речи канон: једна се односи на облик, садржај, зборник ограниченог боја свештених књига, а друга се тиче његове функције. Традиционално, на њега се гледа као на ауторитативну збирку књига (norma normata  - садржај) и као на збирку ауторитативних књига (norma normans  - функција) (Metzger 1987: 282–88). Међутим, реч обим, садржај односи се више на број и распоред књига садржаних у канону заједнице, док се појам функција односи више на то како је та заједница користила тај канон. Оба израза имају посла са разматрањем питања о предканонским и протоканонским књижевним и историјским чињеницама, као и с чињеницама које би биле резултат евентуалног фиксирања текста канона.   Б. СПОЉНИ ОБЛИК (САДРЖАЈ) КАНОНА   1. Ванбиблијски докази   Ознака Танак тачно претпоставља устаљени облик јеврејске Библије: Тора, Пророци и Списи. Почетком 2. века пре Хр.  овај трећи део почео се неодређено наводити у прологу књизи Еклезиастику (Исуса сина Сирахова), коју је написао пишчев унук 132. г. пре Хр. (или 116.г. [Kahle 1959: 216]; или 110.г. [Bickermann 1944: 344]). Он је очигледно знао једино за парафразу каква је: „и други који су га пратили/ишли за њим“ или „друге књиге отаца“ или „и остале књиге“.   Много се расправљало о неодређеном изразу у Филоновом спису Vita Cont  25, где се спомињу закон и прорицања (оракли) предани устима прорка, и псалми...; или израз „они читају свете списе и траже мудрост из своје древне философије коју држе за алегорију“ (Vita Cont 28). Такви изрази се могу сматрати указањем на закључени канон трећег дела Библије, на Списе.   Прва два дела Библије, Закон и Пророци, посведочени су у Новом завету (Мт 5,17; 7,12; 22,40; Лк 16,16; Јн 13,15; 24,14; Рим 3,21) (в. „Мојсије и Пророци“ у Лк 16,29.31), али трећи део Библије све до краја 1. века по Хр. остаје аморфан (без јасног облика) у свим таквим споменима старозаветних књига; у ствари, није јасно кад се и израз Танак први пут појавио (Aicher 1906: 1–53). Недавна темељита истраживања функције Светога писма у Мишни не пружају податак о троделном канону у смислу како се Свето писмо наводи или на њега алудира осим Торе (Pettit 1988). Троделна подела, где трећи део нема још чврст назив као Списи (или Агиографа), наводи се у Сир 39,1; 2 Мак 2,13-14; Лк 24,44. У Лк 24,44 израз „Закон Мојсије и Пророци и Псалми“ навео је Васкрсли Христос на путу за Емаус. Неодређени израз psalmois  код Луке могао би означавати збирку јеврејских верских текстова, али је можда одређивао збирку псалама какву знамо у библијској књизи Пслалтиру, но по свој вероватноћи учвршђен облик Псалтира посведочен је у 4-5. веку по Хр. и у каснијим рукописима LXX или у 10. веку и у каснијим масоретским рукописима, што би могли да претпоставе поједини свици и фрагменти псалама међу рукописима с Мртвог мора. Ако би се Филон и други узели за сведоке, могло би бити сумње у то до које мере се ширио на прелазу у хришћанску еру поред Пентатеуха  (Barthélemy 1984: 10–14); но, ако би се Кумран схватио буквално или новозаветно сведочење у том истом временском оквиру, човек би се запитао да ли је стварно онај број књига сматраних за функционално канонске још увек био неустаљен (Barthélemy 1984: 15–19).   Дуги енкомиум, увод у знамените људе у Сир 44 – 49 наводи да је писац Еклезиастика знао за Закон и Пророке како их ми имамо, па и за назив Дванаест пророка; уз то, чини се да цитира Малахију 3,23. Очигледно да је такође знао за велики део Списа. Он одражава веома стару традицију (Амос 6,5) да је Давид био музичар; „сваким делом својим исповедао је Светог Јединог Вишњег речима славе. Свим срцем својим певаше (húmnēse) и возљуби Створитеља свога. И постави паслмопојце наспрам жртвеника...“ (Сир 47,8-9). Такође му је било познато да су се туђини дивили Давидовим песмама, изрекама, причама и тумачењима (47,17). Но из тога се не види, осим ако не допустимо себи слободу машти, да је Син Сирахов познавао Псалтир какав имамо у средњовековним масоретским рукописима.   Књига 2 Мак изричито спомиње завет/савез са Аврамом, Исаком и Јаковом (1,2), као и предања о Мојсију и  Соломону (2,4-12), списе и тумачења Немијина (2,13: „записи и подсетници“); такође показује познавање првих Јеремијиних пророштава (2,1-7). Веома значајан пасус тврди да је Немија основао библиотеку и сакупљао књиге везане за званична документа и пословања – по питању царева и пророка, као и по питању цара Давида, као и кореспонденцију царева поводом свештених дарова; да је Јуда Макавејац обновио ту збирку која је била ратом растурена (168.г. пре Хр.) и да је она постојала и у пишчево  време (2,13-14).   2 Мак 2,13 спомиње цареве архиве Немијине („записе и подсетнике“), вероватно пророка Самуила и царева, а сасвим је могуће да је то била збирка Давидових псалама (Beckwith 1985: 434–37). Међутим, не може се установити да су према 2 Мак у питању Псалтир и сви Агиографи за које знамо да су добили облик и били канонске књиге у време кад је Јуда радио на књижевној обнови.   Фиксирани јеврејски канон какав је потврђен крајем 1. века по Хр. садржавао је 24 књиге (4 Језд 14,44-46). Textus receptus или рана штампана издања Јакова бен Хајима (Jakob ben Hayyim) на основу европских  библијских јеврејских рукописа његовог времена (Blau 1902: 141, 144, col. viii) имали су овај редослед: 5 књига Петокњижја, 8 књига пророка (ИНав, Судије, Самуило, Цареви, Ис, Јер, Јез и 12 малих пророка) и 11 књига Списа (Псалми, ПрСол, Јов, Пп, Рута, Плач, Проп, Јест, Дан, Језд-Нем и Дневници). Постоји другачији распоред у трећем делу, Списима, у раним тиберијским масоретским рукописима на којима почивају данашња штампана издања јеврејско-арамејске Библије, но број књига од 24 остаје исти.    Јосиф Флавије (Против Ап. 1.39), Ориген (Јевсевије, Цркв. ист. 2.25) и Јероним (но једино у свом предговору књигама Самуиловим и о царевима) набројао  је 22 књиге, према броју слова јеврејске азбуке, но такво схватање је можда било сасвим раширено у то доба. Такво бројање могло би бити кад би књига о Рути била унета у исти свитак (грчког превода или чак у јеврејски оригинал) с књигама Самуиловим (или с Псалмима), а Плач Јеремијин с Јеремијом (JEnc 1: 142; Leiman 1976: 133–34). С друге стране, кад је Јосиф у питању, могло би се рачунати само са 22 књиге као канонским до почетка последње  четвртине 1. века по Хр. (Talmon 1987: 68). Јасно је да је много извесности о Јосифовом канону изведено из његовог списа Против Ап. 1.37-43 (Leiman 1976: 31–34; но в. n. 155!). Традиционално се у већини јеврејских заједница 1. века по Хр. рачунало с 24 књиге, осим у малом броју мидраша (нпр., Num. Rab. 18:21) где су мали пророци наведени одвојено, па се добијао број од 35 књига.   Књиге Јез, ПрСол, Пп, Проп и Јест биле су оспораване све до почетка 2. века по Хр. да би најзад задобиле пуноправан статус у канону. По мишљењу неких (Leiman 1976: 119–20; Beckwith 1985: 318–23; и Talmon 1987: 75–79), ових пет књига већ су сматране канонским и одељци у рабинској књижевности који бележе расправе по том питању, претпостављају да су биле канонске; исте ове поделе налазили су многи други како би истакли да је постојала права расправа о њиховом канонском статусу.   2. Масоретски текст   Поредак књига после књиге о царевима разликује се донекле све до 20. века, што се види из чињенице да данашња научна издања јеврејске Библије (BHK  или BHS) још увек стављају  Дневнике на крај трећег дела Библије или Списа, премда издавачи тврде да користе једино лењинградски рукопис, што је најстарији текст Танака, познат почев од позног 10/ поч. 11. века, који, као и његов старији (мада непотпуни) парњак, Aleppensis (925.г. пре Хр.) и многи други рукописи настали пре 12. века и касније, имају Дневнике као прву књигу тог одсека (в. BHS XI), као и углавном различит унутарњи распоред. Трећи одељак, осим Дневника, увек почиње Псалмима и завршава се Данилом и Језд-Нем, било да су Дневници стављени као прва књига пре Псалама или као последња после Јездре-Немије.   Биће да је редослед књига од Постања до 2 цар био фикисаран садржином и поретком вероватно до средине 6. века пре Хр. (Freedman IDBSup, 131–32), зацело до средине 5. века кад је Пентатеух, одн. првих пет књига прихваћено у том поретку од стране свих људи као једног човека, што значи од целе заједнице, као Књига Мојсијева (Нем 8,1) или као Тора (Нем 8,2: Закон) на несумњиво великој свечаности на тргу код Водених врата у Јерусалиму  средином 5. века пре Хр. (458.г.? пре Хр.). Пентатеух (али и Хексатеух или чак Октатеух, односно Постање – Поновљени закони, а не Постање – Исус Навин или чак Цареви) постао је Тора за јудејство за сва времена због великог угледа књиге Поновљени закони и школе мислилаца, књижевника, писаца и приређивача који су њен углед раширили у постегзилском периоду 6. века  (девтерономисти и други; Sanders 1972:9–20). Тору из које је читано тог дана у Јерусалиму донео је Јездра из велике изгнаничке заједнице у Вавилонији коју су Персијанци заузели. Међутим, редослед књига Постање – Цареви, без обзира на то што је Јездра хтео да их подели у две богослужбене целине (назване Тора и Рани пророци), без сумње је био учвршћен у писменом виду као историјски извештај углавном онако какав је био у Танаку до средине 6. века пре Хр. Пошто је такав редослед књига, без обзира на то какав је каснији распоред књига у јеврејском канону, очигледна је линија приповедања - почев од стварања света  до вавилонског разорења Јерусалима и ропства; редослед књига од Постања до Царева учвршћен је рано кад је њихов текст био исписан на рукописима, много пре изума кодекса у 1. веку по Хр. Почев с Малим пророцима или књигама Тројице (пророка) било је  више варијација.   Поредак књига Торе и Раних пророка установљен је од најранијих времена; међутим, поредак књига Позних пророка и Списа није био фиксиран (Yeivin 1980: 38). Два велика тиберијска рукописа, Leningradensis и Aleppensis (А) с раног 10. и 11. века, где се А  слаже са следећим  поретком после књига о царевима: Ис, Јер, Јез, Дванаесторица (поредак наведен већ у Сир 48,22 и 49,6-8), Дневници, Псалми, Јов, Приче Соломонове,  Рута, Песма над песмама, Проповедник, Плач, Јестира, Данило, Јездра-Немија. Насупрот овоме, једна Бараита у Талмуду (B. Bat. 14b), која се најраније датира у 2. в. по Хр., и један број рукописа каснијих  од тиберијског (Blau 1902: 143–44) слажу се у следећем редоследу: Јеремија, Језекиљ, Исаија и Дванаесторица; Рута, Псалми, Јов, Приче, Проповедник, Песма над песмама, Плач, Данило, Јестира. Јездра-Немија, Дневници.   Чак и пракса груписања Пет свитака (Мегилот: Рута, Песма над песмама, Проповедник, Плач, Јестира) понекад се напушта да би Рута била постављена на почетак Списа. Редослед међу књигама Пет свитака знатно се разликује у појединим рукописима без икаквог очигледног узорка. С настанком штампарства прва издања јеврејске Библије тих пет књига су постављане према календару кад су светкована четири празника и држан један пост кад је једна од ових књига читана: Песма над песмама (Пасха), Рута (Педесетница, Недеље), Плач (9. ава), Проповедник (Сјенице) и Јестира (Пурим) (see JEnc, 144 and IDB 1: 509), но како се види, ниједан средњовековни рукопис не држи се овог редоследа.   Наравно да се мора бити опрезан при постављању хипотеза о облику јеврејског канона изнад оне његове сасвим фиксиране границе Постање  - Цареви и чињенице да су књиге тројице великих пророка и дванаесторице малих пророка увек ишле после историјских књига; па и њихов редосле унутар ових двеју категорија можда је више услед њихове дужине, као и услед хронолошког момента или због неке друге чињенице (JEnc, 143; Metzger 1987: 295–300; в. уобичајене спискове код Beckwith 1985: 450–64).   4. Јамнија (Јабне)   У 19. веку, почев од рада библисте Греца  (Graetz, 1886: 281-98), а нарочито Була (Buhl:1892: 24), уобичајено је позивати се на сабор рабина у палестинском приморском градићу Јабне (Јамнија на грч.) као на ауторитатвни сабор на којем је окончана канонизација Танака. Неких шест деценија прве половине 20. века као нека врста формуле прелазила је с једног нараштаја библиста на други: Пентатеух је канонизован до 400.г. пре Хр., Пророци до 200. г. пре Хр., а Списи у Јамнији негде до 90. по Хр. (Pfeiffer 1948: 64; IDB 1: 501–14; Jepsen 1959: 114). Проналазак рукописа на Мртвом мору, кумранска књижевност и други свици и фрагменти из других пећина у том крају све то су изменили.   Веома значајна студија Џ. П. Луиса (J.P. Lewis), објављена 1964. г., изложила је неспоразуме и погрешне закључке Греца и других о рабинском наводу у вези с Јамнијом. Луис је проучио сваки пасус и дошао до закључка да, мада је сабор у Јамнији одржан, он није функционисао као ауторитативни сабор, у смислу великих црквених сабора касније, који би за сва времена фиксирао, закључио канон. Луисов рад је наишао на широк пријем, мада је коришћен да се поново разматрају опречна гледишта (Sanders 1987: 9–39; Freedman IDBSup, 135; Leiman 1976: 120–24; Barthélemy 1984: 9–45; Beckwith 1985: 276–77; Talmon 1987: 71). За неке библисте (Sanders, Barthélemy, Talmon) то је значило да се морају потражити други чиниоци на социолошком подручју него што су саборске или званичне одлуке. За друге (Leiman, Beckwith) то је значило да је канон званично закључен на два века раније и да је расправа о томе које су то књиге „прљале руке“ до краја 1. века вођена управо о већ канонизованим књигама.   4. Септуагинта   Такозвана Септуагинта или превод Седамдесеторице (LXX)  показује сасвим другачију слику изгледа старозаветног канона. Грчки преводи јеврејске Библије чини се да су почели у 3. веку пре Хр., очигледно најпре с Тором, Петокњижјем, а онда и с другим књигама, а неки од тих превода као да су постојали  до времена превода књиге Исуса сина Сирахова на грчки језик (в. напред). Већина грчких старозаветних рукописа и већина постојећих раних спискова књига (в. Swete 1902: 201–10) показују да је историјски редослед књига Постање – Дневници био прилично стабилан.   Мало шта у рукописима LXX или у древним црквеним списковима указује на то да је Пентатеух (Тора) сматран засебном целином; била је то углавном историја, приповест у истом смислу као и књиге које су ишле за њим. Рута је често ишла после Самуила, а пре четири књиге о царевима (одн. 1-2 Самуилова плус 1-2 о царевима) за којима је одмах следила ревидирана историја свега онога што је до тада било забележено, а то доносе Дневници (Паралипомена).   У ствари, у грчком Првом завету нема поделе на три дела књига као у познијим јеврејско-арамејским рукописима и списковима књига напред наведеним, што претпоставља да таква подела после Пентатеуха није постојала или је до тада била непозната или, боље, није постојао пун канонски зборник до римског разорења Јерусалима и раздвајања хришћанства од јудејства. Друга чињеница што се после Дневника распоред књига у LXX разликовао умногоме и што је био без чврстог обрасца, такође би указивала на то да до вемена тог раздвајања пун канонски процес још није био учвршћен уколико се не би појавили неки убедљиви полемички разлози за приказ другачијег редоследа, или да докажу чињеницу да је свуда одражаван слободан распоред књига, а ниједно мишљење није поткрепљено. Све грчке рукописе Старога завета Цркве су сачувале (Kraft 1978: 225) и могу евентуално довести до неоткривене полемике о редоследу књига. Сви главни грчки старозаветни рукописи били су у виду кодекса и отуда су релативно (мада не апсолутно) чврсти кад је у питању поредак књига у тим рукописима (Beckwith 1985: 194).    Дванаесторица пророка у јеврејским рукописима преписивани су на једном свитку; њихов редослед је био прилично учвршћен; обично се почињало са Осијом, а завршавало с Малахијом, какав поредак налазимо у савременим преводима. Међутим, грчки старозаветни преводи и спискови показују да је било и другачијег редоследа међу Дванаесторицом; кодекси В (Ватиканус) и А (Александринус), на пример, оба стављају Амоса и Михеја после Осије, а пре Јоила, а налази се и редослед: Осија, Амос, Јоил, Авдија, Јона, Михеј, Наум,  итд. (Swete 1902: 202);    Почев с Наумом чини се да је до Малахије редослед био савим уједначен. Три велика пророка с Данилом могу се појавити после Дванаесторице (Б и А), или пре њих (Синаитикус), или пак могу бити раздојени Дванаесторицом с Данилом и Језекиљом, а после Малих пророка (Мелитонов зборник). Историјске књиге почев с Постањем могу ићи све до 4 Макавејске (Синаитикус) пре Пророка, или се Макавејске књиге могу донети као последње (Ориген). Могу су опазити и другачији распореди књига, и сви они ће подржати мишљење да није постојао александријски канон у смислу у којем се тај израз употребљава кад се говори о обиму и његовој устројености, редоследу (Sundberg 1964; Freedman IDBSup, 135).   5. Свици с Мртвог мора   Свици с Мртвог мора, пронађени између 1947. и 1961.г. (с могућношћу да се и други пронађу) садрже свитке и десетине хиљада фрагмената свитака пронађених у 11 пећина северно од Вади Кумрана на северозападном искрајку Мртвог мора, као и другде у пећинама Јудејске пустиње (Murraba˓at, Ḥever, Ṣe˒elim, Mishmar) са списима који потичу из времена између два јеврејска устанка (70. до 135.г. по Хр.), у дворцу/тврђави Масади (68 – 73. г. по Хр.), и у пећинама у Вади ед-Далије (Wadi ed-Daliyeh) североисточно од  Наблуса (4. век пре Хр.; в. Sanders 1973b и Wise 1986a; 1986b). Њихов проналазак је учинио да се ревидира скоро сваки аспект библијског изучавања, као што су питања у вези с хришћанским и јудејским каноном. Сва књижевност коју су пружиле кумранске пећине (осим оних неколико пронађених у пећинама 3 и 7, и можда 6) чини се да је првобитно припадала верској, теолошкој библиотеци једне јеврејске групације која их је чувала у времену од свог оснивања средином 2. века пре Хр. до њеног растурања и прогона од стране римске војске у пролеће 68. г. по Хр.   Сви пронађени списи из свих тих крајева писани су пре настанка кодекса; све то, осим врло малих изузетака написаних на остракама и на дрвету, нађено је или је првобитно било у виду свитка исписано на кожи или папирусу, а у једном случају на бакру (пећина 3). Ово чини да је тешко установити питање састава канона у Кумрану, односно у јудејству у време писања, преписивања и читања свитака; ово је разлог, како је већ наведено, што се мишљења о изгледу јеврејског канона управо у време свитака још увек знатно одударају.   Свака књига јеврејске Библије, с јединим изузетком Јестире, пронађена је међу свицима и фрагментима кумранских пећина. Установљено је неких 30 примерака Псалтира или псалтира, око 25 примерака Девтерономијума, 20 примерака Исаије, 15 Постања, 15 Изласка, 8 Левитикуса, 6 Бојева, 8 Малих пророка, 8  Данила, 8 Бројева, 6 Језекиља, 5 Јова, 4  Самуила, 4 Јеремије, 4  Руте, 4 Песме над песмама, 4 Плача, 3 Судија, 3 Царева, 2 Исуса Навина, 2  Прича Соломонових, 2 Проповедника, и један једини фрагмент од сваке књиге Јездре-Немије и Дневника (уп. Barthélemy 1984: 15).   Предострожност је потребна. Човек би био склон да претпостави да чак и Пентатеух није имао устаљен изглед у Кумрану услед очигледно велике популарности књига Постања, Изласка и Поновљених закона, а ово судећи по мањем броју примерака Левитикуса и Бројева. Једноставно не знамо да ли  ми имамо све оно што су они имали у својој библиотеци, можда заиста немамо. Велико интересовање за прописе о светости и чистоти, што је било наглашавано у њиховој секташкој књижевности, показало би и њихово знатно интересовање управо за књигу Левитикус. Потпуни недостатак икаквог фрагмента књиге о Јестири може, а не  мора, бити од значаја да ли је та књига била уопште уношена у кумрански библијски канон, или пак у то  време у општи јеврејски канон. Штавише, и чињеница да је она једна од пет књига о којима се расправљало после пада Јерусалима 70. г. по Хр., може се, а не мора, сада потезати што Јестирине књиге нема у Кумрану.   То што се псалам 110 не може наћи ни у једном од многих преписа Псалтира, може се разумети чињеницом што је Мелхиседекова личност, иначе значајна у псалму 110, била веома наглашена у кумранској ангелологији. Па ипак, псалам 110 није био потребан да би се Мелхиседек сматрао канонском личношћу пошто је био значајан и у Пост 14 (уп. Јевр 6 – 7). Такође у Кумрану није пронађен ни псалам 111.   Занимљивији је изглед, а можда и непостојање Псалтира у Кумрану. И мада је у Кумрану постојало више примерака (30) Псалтира него других књига, од 150 псалама у масоретском канону њих 35 недостаје и у фрагметнима (Sanders 1967: 143–49),  а чини се да нема ни податка о томе да то недостаје. Још више пада у очи чињеница да најдужи свитак са псалмима 11Qsa садржи не само 41 псалам познат из масоретског (познатог) Псалтира, него и 8 песничких састава до тада или непознатих (4) или познатих на грчком и/или сиријском преводу (4). Свитак је дуг око 4.75м и има 33 колумне, с редоследом од барем 46 од 48 састава забележенихна кожи. Ово чини да је свитак са псалмима у 11. пећини један од најдужих и најбоље очуваних од свих кумранских свитака, и премда дно од сваке треће колумне недостаје (услед распадања у пећини у току од 1900 година), пажљиво премеравање  празнина показује да је редослед или поредак псалама на свитку известан, осим кад је у питању прецизно постављање једног фрагмента на свитку (фрагмент Е), па и то је у суштини извесно. Мада свитак 11QPsb постоји само у шест фрагмената, чини се да је он препис истог Псалтира; садржи један од немасоретских псалама и у 11QPsa, и има исти немасоретски распоред какав је овај сачуван међу традиционалним псалмима. Свитак 4QPsf  садржи још један немасоретски псалам као и у 11Psa ,  и има исти немасоретски поредак  какав имају и масоретски псалми.  Свици 4QPsb, 11QPsg и 11QpsApa такође дају податак да Псалтир какав знамо још није био учвршћен или да га људи Кумрана још нису били озваничили за себе (Talmon 1987: 73). Јасно је да је Кумранска заједница знала и читала многе немасоретске псалме библијског типа (4Q380 and 381 у Schuller 1986: 61–265), као и друге нама данас познате само из Кумрана, као што су Хадајот (4QH) и Песма о суботној жртви (4Q400–407 и  11QShirShabb у Newsom 1985: 85–387). Тешкко је знати до које су мере били сматрани канонским међу Кумранцима, но извесно је да се помињу у расправама о канону једино у ширем смислу онога што је имала та јеврејска деноминација, секта у време пре фиксирања од стране масорета. Међутим, ове збирке, каква је  11QPsa и друге претходно наведене доиста улазе у разматрање кад је реч о фиксирању протомасоретског Псалтира. На њих се гледа или као на сведочанство последњих етапа пре фискирања (Sanders 1967: 9–21; 1968: 284–98 [нарочито  n. 10]; 1973a: 134–48; 1974: 79–99; Meyer 1968: 213–19; Wilson 1985; Wise 1986a: 143–48; Barton 1986: 86), или као на литургијске збирке састављене од већ канонизованог Псалтира с некаконским саставима ради специфичних сврха (Go
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Историјски музеј Србије има задовољство да Вас обавести да ће од четвртка 7. маја, у складу са Препоруком Министарства културе и информисања о наставку рада музеја, изложба „Краљеви и светитељи српски” бити отворена за посетиоце. Галерија ће радити од понедељка до петка, у периоду од 12 до 16 часова.     Имајући у виду величину простора обухваћеног изложбом, мерама здравствене превентиве ради спречавања ширења вируса КОВИД-19, предвиђено је да у истом тренутку у галерији не борави више од 30 особа, уз обавезно коришћење заштитне опреме (маске и рукавице) и одржавање физичке дистанце.   Изложба је посвећена најзначајнијој српској средњовековној династији Немањић и реализује се под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, а уз подршку компаније ДДОР осигурања.   Изложба „Краљеви и светитељи српски”, ауторке Вање Вуксан, резултат је вишегодишњег истраживачког рада ауторке и настоји да прикаже значај династије Немањић за настанак, развој и хармоничну усклађеност српске државе и цркве, као и важност култа „старе српске државе”, оличеном управо у овој славној светородној владарској породици, за истрајавање српског народа током вишевековне турске власти и коначну обнову државности у 19. веку.   Поставка изложбе је сачињена од 12 тематских целина које описују прве династије преднемањићког доба, порекло и постојбину династије Немањић, симболички и титуларни карактер имена Стефан и Урош, значај патрона Светог Стефана Првомученика за династију, владарске инсигније Немањића, њихова столна места, тј. владарске дворове, улогу државних сабора, култ владара ратника, династичку лозу Немањића, процес стицања аутокефалије, процват задужбинарства, гробне цркве и светост владара.   Изложба обухвата бројне оригиналне предмете (накит, оружје, владарски новац и рукописе), копије и репродукције фресака, икона и реликвија, које приказују богатство и разноликост сачуваног материјалног наслеђа државе Стефана Немање и наследника током два века власти и њихове изузетне доприносе не само на државотворним и црквенотворним пословима него и у областима просвете, књижевности, архитектуре и задужбинарства, изразито важног за династију, о чему сведоче бројне цркве и манастири, посебно Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница и Сопоћани, које је УНЕСКО уврстио на листу светске културне баштине.   Посетиоци имају јединствену прилику да виде и изузетно вредне предмете: један од најзначајнијих предмета у Историјском музеју Србије – печатњак кнеза Стројимира, владара преднемањићке епохе, део каменог трона цара Душана из манастира Студеница, парапетну плочу из Дежеве, део збирке Музеја „Рас” у Новом Пазару, као и прву Дечанску хрисовуљу, оснивачку повељу манастира Дечани из 1330, која се чува у Архиву Србије, и кивот краља Стефана Дечанског из Музеја СПЦ, који ће, као посебна екслузивност, бити део изложбе до петка 12. јуна.   Изложба је отворена до 20. новембра текуће године, а током трајања планирани су бројни пратећи програми (стручна вођња, дечје радионице, предавања итд.) о којима ће јавност бити благовремено обавештена.   Реализацију изложбе су материјалима из својих фондова помогли су: Музеј СПЦ, Музеј „Рас” у Новом Пазару, Народни музеј у Београду, Народни музеј Краљево, Народни музеј Ниш, Народни музеј Аранђеловац, Народни музеј Лесковац, Народни музеј Чачак, Музеј у Смедереву, Музеј рударства и металургије у Бору, Архив Србије, Народна библиотека Србије, Архив САНУ, Библиотека Српске патријаршије, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Универзитетска библиотека у Санкт Петербургу и Галерија Матице српске.   Историјски музеј Србије се посебно захваљује на помоћи и благослову за реализацију изложбе митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, епископу милешевском Атанасију, епископу рашко-призренском Теодосију, епископу жичком Јустину, епископу будимљанско-никшићком Јоаникију и свештенству манастира Студеница, Манастира Ђурђеви Ступови, манастира Градац, манастира Сопоћани, манастира Жича, манастира Кончул, манастира Бања у Прибојској бањи, манастира Милешева, манастира Давидовица, манастира Вољевац, Манастира Ђурђеви Ступови у Будимљу код Берана, манастира Морача, Манастира Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Манастира Светог Николе у Псачи, манастира Лесново, Манастира Светог Пантелејмона у Нерези, Манастира Светог Никите у Бањанима, Цркве Светог Петра и Павла у Расу, Цркве Светог Николе у Баљевцу, Цркве Светог Ахилија у Ариљу, Цркве Светог Ђорђа у Мажићима и Цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу.   Аутор изложбе:  Вања Вуксан   Сарадници:  Марко Вуксан и Весна Драговић Поп-Лазић   Поставка изложбе:  Бранко Цвијић   Графички дизајн:  Изабела Мартинов Томовић и Ива Јотић Лубура   Дизајн текстилних подлога за витрине:  Дејана Вучићевић   Графичка припрема текстилних подлога за витрине:  Маја Гецић   Помоћ у реализацији изложбе:  Бобан Вељковић, Андреј Вујновић, Дејан Милосављевић, Немања Митровић, Владимир Мереник, Ана Ћук Драгомировић, Оливера Милићевић и Наташа Сучевић   Техничка подршка:  фирма „Home lines”, Ненад Нићин, Ђорђе Нићин и Бранислав Мркојевић     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...