Jump to content
Sign in to follow this  
slovoA

Тамо неки текст

Recommended Posts

TEOLOGIJA.NET

Опет је један месец иза нас, лети ли и теби тако брзо време као мени овде? Често се и сâм питам када ће доћи месец у којем ћеш ти код Ренате, а ја код Марије, и ми заједно једни...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у среду 24. јуна 2020. године, у храму у Раковици који је посвећен овим светитељима.   Звучни запис беседе   Данас славимо два апостола који су имали ту част да виде Господа својим очима и да чују речи којих није било ни пре ни после тих речи. Речи које су доносиле благост и радост слушаоцима. Речи које су исцељивале многе болести. То су биле речи нашега Господа“ рекао је Патријарх Иринеј у беседи о светим апостолима Ватроломеју и Варнави. Патријарх је додао и да су св. Ватроломеј и Варнава „чули реч Господњу и позив Његов на који, као и други Апостоли, нису могли одолети. И пошли су да пренесу те речи кроз цео свет. Они су тиме посејали семе науке Христове. И то семе расте и доноси подове до наших дана“. „Ту реч, коју су Господ и Апостоли проповедали, данас Црква проповеда“ закључио је Патријарх говорећи о предању Цркве кроз које су сви светитељи живели кроз све векове Цркве.   Говорећи о дешавањима у Црној Гори Патријарх Иринеј је рекао: „То све што се дешавало Св. Апостолима и данас се то исто дешава. Сви ми знамо за св. Василија Острошког тамо где се дешавају чудесни догађаји. Тамо где се нажалост Србин одрекао српства. Вере своје, православља свога и свега онога што нас је красило. А св. Василије Острошки је један од највећих чудотвораца у хришћанском свету. Али није он једини. Где год је вера и наша љубав према Господу тамо се и чуда дешавају.   На крају, после литије око храма и резања славског колача, Патријарх Иринеј је на предлог старешине храма протојереја - ставрофора Радослава Савовића доделио је грамату г. Дарку Спајићу, предузетнику из Раковице.   Свјатјејшем су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић и протонамесник Миле Суботић, протођакон Стеван Рапајић и протођакон Дамјан Божић, уз појање храмовног хора „Свети Прохор Пчињски“, под управом диригента Милене Јанковић.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У среду, 3. јуна 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свете равноапостолне цареве Константина и Јелену, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Опарићу поводом славе храма. Преосвећеном су саслуживали: игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Драгослав Цветковић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић.   Звучни запис беседе   Радост Литургијског сабрања је била увеличана и рукоположењем у чин ђакона дипломираног теолога Александра Цветковића, као и освећење иконе Светог Николаја Жичког, која је прилог господина Слободана Симића овоме храму.   Својим слаткопојем Литургију су украсили чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.   Чтецирали су: Јован Младеновић и Лазар Коларевић.   По прочитаном Јеванђељу, верном народу се обратио надахнутом беседом Преосвећени Владика Јован. Најпре честитавши свима сабранима храмовну славу, Преосвећени Владика је рекао да смо се сабрали да призовемо милост и помоћ Божију имајући на уму: “Тамо где се врши Литургија да је ту Бог. Да ту Бог спушта небо на земљу, али и уздиже земљу на небо и оне људе који су у храму”. У наставку своје беседе Епископ је казао да смо се сабрали и да заблагодаримо Богу , што нам је даривао такве дивне Светитеље, као што су Св. цар Константин и царица Јелена: “Да није било Светог цара Константина и царице Јелене, ко зна како би се хришћанство развијало. Многобожачки цареви су хтели да огњем и мачем истребе и Цркву и хришћанство. Али Бог у сваком времену шаље људе, као што су Св. Константин и Јелена, да би показао да овај свет, иако у злу лежи, може да постане рај онда када се у нама људима зацари мир Божији.”    У наставку је Преосвећени подсетио сабране на житије Цара Константина: “рођен је у нашој земљи, у нашем Нишу. Не само он, већ и многи други цареви су рођени у овој нашој Србији. То треба да нас научи да Бог међу прваведнима рађа праведне плодове. Константин је одрастао у Никомидији на двору цара Диоклецијана, који је гонио хришћане. Ту је Константин увидео злобу незнабожаца који су гонили и убијали хришћане, али је ту упознао и чистоту хришћанске вере, којој се дивио, јер иако су убијани, хришћани су исповедали своју веру и остајали у њој. Константин се хришћански обраћао цару Максенцију да тако не влада, јер је Господ рекао ко мачем влада од мача ће и погинути. Максенције није могао да схвати ову дубину хришћанског живота, него је кренуо на Цара Константина са много већом војском. Константин се пред бој молио Богу и у тој молитви је на небу видео Крст који је био од звезда и сијао је јаче од Сунца. А на Крсту је писало овим побеђуј. То му је дало снаге да крене против оног који убија хришћане. Он није ратовао да осваја, већ да одбрани оно што нам је Христос оставио - Себе. Победио је Максенција и прво што је урадо јесте да је донео царски указ назван, Милански Едикт, којим је дао слободу вероисповести.    Никог није терао ни на једну веру, јер када се човек увери у Христа, онда се увери и која је вера права. Вера у Живога Бога, а не у идолопоклонство, чини чуда спојена са силом Часног Крста. Зато српски народ каже да без Бога и Крста ни преко прага неће. Виђењем Часног Крста, цар Константин је духовно прогледао и увидео истину - Господа Исуса Христа. Зато се молимо у једној Литургијској молитви, да нам Господ у овом животу подари истину, а у оном живот вечни. Ово је најзначајније за људски живот, за нас који смо створени по лику и слици Божијој. Нема ничега битнијег у овом свету за човека него да спозна истину.” На крају Преосвећани Владика је позвао све да се помолимо, да Господ молитвама Светог Константина и Јелене, нам помогне да спознамо истину и да речи вере претварамо у дела. Да живимо истином којом су живели наши Свети преци, а чији су земни остаци у овој крипти.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На средњим странама првојунског броја "Православља" (бр. 1277, 1. Јун 2020) објављен је разговор са протопрезвитером др Николом Маројевићем, парохом никшићким и уредником листа Свевиђе, који је на празник Светог Василија Острошког неправедно приведен са својим епископом и сабраћом свештеницима. Са протом Николом разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије.     Разговор у PDF формату     О све учесталијим нападима на Српску Православну Цркву у Црној Гори, као и о недавном безаконом и неправедном утамничењу Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија са осморицом никшићких свештеника, разговарамо са протопрезвитером др Николом Маројевићем, парохом никшићким и уредником „Свевиђаˮ, свештеником који је на празник Светог Василија Острошког неправедно приведен са својим епископом и сабраћом свештеницима.    *Оче Никола, ових дана Црква Христова у Црној Гори суочена је са новим распећем. На празник Светог Василија Острошког приведени сте заједно са Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем и Вашом сабраћом из Саборног храма у Никшићу. Замолио бих Вас да поделите са нашим читаоцима  шта се те ноћи догодило?   Претпостављам да је јавност и те како упозната са оним што се на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, патрона нашег храма и града Никшића, дешавало са Црквом Божијом. Не бих улазио у детаље, прилично је и заморно и непотребно губити драгоцјено вријеме на, слободно и смјело могу казати, сувишне ствари. Ипак. Неке чињенице не смијемо заобићи. Под окриљем мрака, изузетно насилно, готово садистички, интервентна полиција са дежурним рејонским полицајцем (Бранком Змајевићем)* дошла је са наређењем да Епископа Јоаникија и осам никшићких свештеника „приведу“ на информативни разговор, у својству грађанина, „одмах“ и у службеном возилу, иако и лаици знају да се у својству грађанина иде добровољно и без присиле… Након давања изјаве, одводе нас код тужиоца који нам одређује задржавање до 72 сата, са образложењем „због опасности да се може поновити учињено дјело“. Тачно, можемо поновити на Литији идућег 12. маја. Несувисло до бола, физичког. Наравно, сви они само раде свој посао. То је, могу одмах примијетити, опште мјесто и заједнички  изговор свих који у полицији раде и спроводе безакоње… Будући да смо у притвору провели одређена 72 сата, пуштени смо на слободу. Епилог очекујемо наредних дана, а само да напоменем да смо ријетки који су дочекали да им „исцури“ вријеме у овој мјери задржавања.    *Како сте лично доживели ово неправедно привођење и тамничење које несумњиво представља директан удар на Цркву?   Морам признати, не кривицу него чињенично стање, да сам на неки начин био спреман за ово што се десило. Не због тога што идем ивицом закона, него услед безакоња које одавно царује у овој држави. Није то ништа ново. Ако усмјеримо поглед на не тако давну историју, видјећемо да ова власт континуирано спроводи политичке смјернице оне претходне комунистичке идеологије, те да је матрица остала иста, исти су они који је отјеловљују – то су њихови духовни наследници, а свједоци смо да све више нараста број оних над којима мач власти оштри свој неправедни мач. Властодршци су отишли предалеко да би се могли вратити. Мора доћи до прекомпозиције снага, како год то изгледало у овом тренутку далеко и немогуће. И живот има своје законе, као и природа… А човјека највише боли неправда. …     *Може ли човек у затвору да се осећа слободним?   Најприје бих направио условну дистинкцију између затвора и тамнице. Затвор није за човјека који љуби правду и истину. Затвор подразумијева преступника. Тамница је ипак нешто суптилније. У њу се смјештају сужњи. Они који ништа нису криви. Чим сам дочекао зору, онако без сна, први дан у тамници, осјетио сам се као сужањ. Само су навирали стихови из пребогатог српског епског наслеђа. Не знам како, немам рационалан одговор, али сам се у тамници осјетио слободнијим него у оваквој Црној Гори. Ово није ни приближно она Црна Гора за коју су гинули и живјели и о којој су пјевали наши преци. Надам се да наша генерација неће оставити овакав терет од историјске неправде и несрећних подјела коју смо добили од наших родитеља.     *Будући да је традиција Световасилијевске литије дуга 26. година, и да тога дана Свети Василије призива свој народ у свештени ход љубави и благослова, можемо ли рећи да је неправда која се збила над Вама, удар на кивот великог чудотворца Острошког?   Ја бих то другачије поставио. Наиме, Свети Василије већ 350 година позива и призива, исцјељује и вида ране многим људима који хрле у Острошке греде, не гледајући на боју коже, нацију, вјеру… То је један од најпоштованијих и најомиљенијих Светитеља у васељени, а не само на локалном нивоу. Морам напоменути да се Српска православна црква, тачније Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка са пуном одговорношћу односила према ванредним мјерама које су државни органи донијели у случају пандемије вируса. Овдје није мјесто за приговор да се без ванредног стања не могу сужавати права вјерника на исповиједање…али, иако то за трен занемаримо, видјећемо да је позивање на мјере формалне а не суштинске природе! На Литији, која се десила тога 12. маја, десило се нешто невјероватно. Народ се окупио, а да га Црква није позивала. Штавише, и у Острогу – митрополит Амфилохије, и у Никшићу – владика Јоаникије, били су децидног става да на жалост Литије неће бити, и да ћемо скромније ове године обиљежити наш велики празник. Међутим, кад се „десио“ народ, нама свештеницима није преостало ништа друго него да се том вјерном народу придружимо и по устаљеном обичају предводимо свештени крсни ход. Да апсурд буде већи, умјесто да нас похвале што смо помогли да се евентуалне мјере испоштују, омогућили да се народ у миру разиђе, након кретања и држања колико-толико физичке дистанце, ми смо добили позив за саслушање у полицијској станици. Људски, нема шта.     *Амбијент затвора, реалност ограничене слободе, као и болна чињеница неправде, нису Вас спречили да у овим болним моментима прослављате Господа. Да ли сте имали могућност да се тих дана причешћујете?    Ми смо имали ограничено кретање, слобода је остала недирнута! Живјели смо слободу у пуном капацитету, ако тако могу рећи! Они који су држали кључеве од наших келија у казамату, „гаражи“, „бетоњерки“, како све зову овај подрум – нису бранили да свештеници, који су изостали да буду ухапшени по само њима знаној логици, дођу ујутру да нас причесте. Мислим не толико што знају да нам је то потребно, колико што не знају ништа о начину живота којим ми живимо, а непознавање ствари људе најчешће за тренутак паралише и нађе неспремне, с једне стране. С друге стране, они који су наредили наше брутално хапшење, а ту прије свега мислим на привођење у „марици“ – начелника Тихомира Горановића и његовог замјеника – командира Дарка Мађарића, сасвим су добро знали да ово тамничење и безакоње премашује њихову мјеру, па су се на неки перфидан начин „држали“ по страни и дозволили нам Свету тајну причешћа. Да смо, не дај Боже, којим случајем направили неки законски прекршај из њиховог дјелокруга, не би свештеник могао ни да приђе на километар згради полиције. Овако, нека њима служи на част, полицијску, за људску нисам сигуран да је нису истрошили све ове године, како су на правди Бога утамничили епископа и осам свештеника.   *Да овај напад није оставио само духовне и душевне последице, већ и здравствене, доказује случај Вашег архијерејског намесника проте Слободана Јокића који се налази  на болничком лечењу.    Отац Слободан Јокић, мој кум и пријатељ више од пола живота, је као кардиолошки реконвалесцент ухапшен исте ноћи. Да невоља буде већа једини он је приведен службеним возилом. Начин на који су нас дочекали, прије свега неправда коју су нам нанијели, довела је до тога да се њему у знатној мјери погоршало здравствено стање. Прву ноћ је провео у притворској јединици, у некој од службених просторија на дрвеној столици, а други дан је ургентно пребачен у никшићку болницу на интерно одјељење. У вријеме када одговарамо на Ваша питања он се налази на додатним кардиолошким претрагама у Клиничком центру у Подгорици.     *Да ли време проведено у затвору побуђује човека на преиспитивање и сагледавање васколиког живота очима вечности?    То је добро питање, али за Достојевског… Не шалим се. У тамници сам се заиста сјетио и „Записа из подземља“ и „Проклете авлије“, и „Дервиша“, и Последњег дана Игоовог осуђеника... Нечиста савјест је најгори затвор за човјека. Ипак. Кад човјек преступи закон, он је на извјестан начин већ припремљен, ако је ухваћен и затворен, да неко вријеме проведе у затвору. Тад му се отварају све двери душе да себе преиспита и сагледа, ако је у стању и очима вјечности. И себе, и овај живот… Али, када је човјек на правди Бога утамничен и лишен кретања… онда се у њему колеба оно душевно, ускомешају се све душевне и духовне силе. Тијело ту игра улогу једино док се не привикне на изузетан духовни напор. Ту не долази до пресабирања, него искључиво до још већег утемељења и оснажења. Ја сам у тамници ојачао, као да сам био на некој врсти духовних припрема, ако тако могу рећи. Оптимизам који је био присутан у тамници код свих нас свједочи не само да смо били на туђем терену него и прије свега да ново вријеме долази, а да је наш боравак у тамници вјесник буђења народа и рађања слободе.   *Када сте изашли на слободу дочекао Вас је велики број благочестивог народа, пројављујући на тај начин хришћанску љубав и саборност. Према речима Преосвећеног Владике Јоаникија ово је тек почетак борбе правде над неправдом. Како Ви видите будућност у погледу праведне борбе над све учесталим нападима на Цркву Божју у Црној Гори?   Ако је нешто у овом хапшењу показало колика је наша спремност да слиједимо свијетли пут наших отаца Цркве онда је то да смо ми у име народа привођени и утамничени. Они нису хапсили нас појединачно, ми за њих и не постојимо. Они су оптужили Цркву Божију. Зато је њима била изузетно важно да ухапсе владику Јоаникија, кад већ не могу Светог Василија, коме су иначе објавили рат, и предсједник и поједини политичари… Одговор на питање које сте поставили је прије свега политичке природе. Владика је зато иступио као Један у име народа, а ми смо ту да посвједочимо да кад војују правда и неправда нема изостајања. Ни предаје. Ма како болно и захтјевно било. Нисам срећан што сам био у тамници, али сам поносан што сам овом режиму и овој неправди на супротној страни. Међутим, вријеме које долази доноси разрешење ове драме, а ми смо у Цркви оптимисти, јер ко се год дрзнуо на „свештени кивот“ није добро прошао. Мислим да се гарнитура на власти неће уразумити, премда су свјесни да су превазиђени и да све теже могу управљати ситуацијом.     *Оче Никола, какви су Ваши утисци са литија које се одржавају широм Црне Горе, а за које се каже да су равне небоземној реалности?   Литије су показале да овај народ није изгубио душу. Оне су посебан социјални феномен. Њихова тишина говори јаче и снажније и далекометније од свих говора државника и политичара. Овом народу је одузет и језик, и држава, и писмо, и историја, остала је само Црква. А Црква је душа народна, то је она светиња над светињама. Отуда језгровити поклик, небеска лозинка: Не дамо светиње! Реалност доживљена на Литијама, тај предокус слободе, не може нестати и ми у тамници смо осјетили тај хук слободе. Они од нас траже оно што им никако не можемо дати! Народ мора бранити и чувати своју душу!    *Која би била Ваша порука читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије?   Овом времену је доста порука… Само једна мисао за крај, а могла је и на почетку. Могу се човјеку везати руке, али не можеш везати Човјека у њему. Људскост остаје с оне стране …   *НАПОМЕНА ОЦА НИКОЛЕ: У тексту свјесно и намјерно, с пуном одговорношћу, по обећању датом судионицима полицијским у казамату никшићком, помињем људе које сматрам спроводницима овог безакоња по имену и презимену…   Разговарао:  Катихета Бранислав Илић   *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1277. 1. Јун 2020, стр. 23-26.)     Извор: Православље
    • Од Лазар Марјановић,
      Оригинални текст: https://www.antenam.net/stav/153927-bajka-o-pravoslavnim-lizacima-kasika
       
               Драгану Бурсаћу, не усуђујем се рећи господину, пошто је корен те речи уско везан за Господа, а у његовом бесрамном обраћању свега има, само не части, морала и Господа.
       
                  Ера интернета је дозволила свима да свој дубоко упијени протестантски дух предоче широј јавности и публици и да за све то добију похвале и овације. Вероватно је то и намера извесног Драгана Бурсаћа, који својим ауторитативним наступом не дозвољава појаву критике. Међутим, будући да постоји неко ко се, ипак, бар за промил више, разуме у постављена питања, нашао сам за сходно да упутим конструктивну критику. Уколико будем другачије схваћен, извињавам се. Сам наслов текста „Бајка о православним лизачима кашика“ у свести верника изазива несхватљив порив и саблазан. Међутим, будући да је аутор огрезао у саможивости, што се из приложеног може видети, онда верујем да то није имао ни у најудаљенијој тачки свог размишљања. Поред тога, сам одабир теме за писање, али и начина на који је тема реализована, јасно (бар мени) указује чињеницу да аутор нема претерано других интересовања осим пуког критиковања свега што руши његову удобност.
                  У уводним реченицама, прозно-ироничним покушајем, аутор се дотиче личности, сада већ упокојеног, Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина (сваки колумниста би требало да има на уму писање правилних и комплетних титула званичника). Не познајући природу вируса, аутор заборавља да он често није у стању да се пренесе „данас за сутра“, а јавности је познато да је епископ ваљевски оболео на почетку епидемије. Но, кога то интересује, јер је фокус да се обесвети и обешчасти његова личност, а кроз њега и Црква.
                  У даљем тексту, аутор опет користи некакве накарадно састављене кованице, вероватно желећи да покаже богати фонд речи којима располаже („Капљично благоглагољање“). Изјава: „Pa šta još treba da se desi, e da bi država Srbija namolila superdržavnu organizaciju, koja se odaziva na ime Srpska pravoslavna crkva, da obustavi javna pričešća i da se počne ponašati kao odgovorno tijelo u pod skutima narečene države“, у себи садржи разноликост непознавања богословља и историје. Овакав бесмислени концепт размишљања немају ни студенти прве године Православног богословског факултета, који долазе са неким претходно стеченим убеђењима. Идемо редом:
      1.      „Superdržavna organizacija“ – Да је аутор икада завирио у Свето Писмо Новог завета нишао би на Господњу реченицу: „Царство моје није од овога света“ (Јн 18, 36). Будући да је тако, она никада није била, нити икада може бити државна организација. На тај начин би се обесмислила њена мисија у свету и њено комплетно устројство. Симфонија Цркве и државе се не би показала добрим, али сарадња је очекивана. Црквена тела (Свети Архијерејски Сабор, СА Синод...) потребни су зарад правилног устројства црквеног живота, јер у Цркви нису само анђели, него конкретни људи од крви и меса.
      2.      „Javna pričešća“ – Етимолошки посматрано, причестити се значи постати део-честица-елемент нечега. Следствено томе, причестити се Телом Господа Исуса Христа значи постати део његовог васкрслог (не смртног, пропадљивог и неотпорног на вирусе) тела. Јавно причешће би се могло окарактерисати као оксиморон, јер причешће јесте Света Тајна. Међутим, не бих желео да се задржим на тој учесталој фрази. Када у Цркви говоримо о тајни, не посматрамо је онако како то бива у свету (као нешто сакривено, резервисано за некога), већ као тајну праћену начином живота, оно што аутор текста, нити било ко други не може схватити седећи у удобности и топлини дома и читајући како Црква функционише. Стога, немам намеру да то конкретније појашњавам – довољан је позив: „Дођи и види!“ (Јн 1, 39). Међутим са ставом да је Христова крв „наводна“, потребан је добар духовник и доста рада на себи да се таква махнита идеја одстрани.
       
                  Будући да у наставку текста има вулгаризама, унапред се извињавам онима који буду читали, али када се види шта је све речено у тексту, вулгаризми су најситнији чинилац. Нажалост, аутор сматра да су епидемиолози наступили „курвињски“, јер нису дали одговор који ће нахранити његову сујету и поспешити даље раздоре. Наравно, епидемиолози, као и сваки културни људи, приликом давања одговора држаће се своје струке и неће се мешати у ствари које не знају. То исто бих препоручио и аутору, али будући да свој хлеб зарађује од мешања у теме за које су му основна литература таблоидна новокњижевност, онда сам немоћан да ишта друго кажем. Нажалост, зарад пуног стомака, људи су одувек били спремни да се одрекну себе. У наставку текста можемо видети разне нелогичности и не бих се освртао на њих, нити на постављено питање око мог професора свештеника Вукашина Милићевића, јер су то ствари о којима нисам компетентан, а ни позван да говорим. Оно што се тиче мене и за шта се школујем јесте управо стварање ограде око Цркве од људи, колумниста и новинара, попут извесног аутора Драгана Бурсаћа, којих после сваке кише има све више. Довољно је да имају средство за састављање текста, интернет и невелики фонд речи.
                  У закључку, желео бих рећи да се читав његов бесрамни текст могао свести на речи: „Крв његова на нас и на децу нашу“ (Мт 27, 25).
                   
      Post Scriptum
                  Оно што сам за крај оставио јесте кратак историјски преглед употребе црквеног сасуда званог „кашичица“, а не кашика, јер се јасно види разлика. Изворно, дуги низ векова хришћани су се пришечћивали на идентичан начин као и свештенослужитељи, то јест под оба вида из путира. Када би дошло до момента причешћа, свештеници би се причестили посебно примивши Тело и посебно Крв. Затим би се дарови изнели вернима, који су приступали стављајући десни преко левог длана (о томе нам сведочи Свети Јован Дамаскин) и тако узимали тело. Када би упротебили тело, дошли би до друге позиције где су се налазили ђакони који су причешћивали из путира, заједно са презвитерима. Како нам неки историчари и литургичари говоре, вероватно у XII, XIII, а можда и у XIV веку дошло је до праксе причешћивања кашичицом. Нико не даје децидан одговор. Свети Симеон Солунски говори да је причешћивање кашичицом уведено ради „неких догађаја“, али он их не именује конкретно. Можемо да појаснимо на основу следећих чињеница. Наиме, у периоду када долази до причешћивања кашичицом, број ђакона опада; опстају само при катедралним храмовима, док у парохијским ишчезавају. Друга ствар, у XII веку у Западној Цркви долази до једне појаве која ће све више узимати маха и усталиће се у XIII веку, а то је ускраћивање причешћивања крвљу, већ само хостијама. То су правдали чињеницом да имају страх да се крв не пролије из путира. Крај XII, почетак XIII века имамо сведочанство да папа када служи васкршњу Литургију у Риму причешћује хришћане под оба вида. Већ у XIII веку Инокентије III забрањује причешћивање верујућих под оба вида. Од тада, па све до Другог Ватиканског концила није било причешћивања крвљу. У XIII веку, православне земље, посебно балканске су под влашћу Латина. Сасвим сигурно je да ће то бити један од узрока који ће подстаћи православне да сачувају причешћивање под оба вида. Ако томе додамо чињеницу да је долазило до разних злоупотреба дарова, рецимо, неко ко је склон магији прилази да се причести узме причешће и опогани га тиме што га однесе кући. Тако је Црква хтела да има увид у то да се верник причестио на лицу места. Све те чињенице када узмемо у обзир, јасно нам је зашто долази до увођења кашичице.
       
      Лазар Марјановић
    • Од Slobodan Milošević,
      ПОМАЖЕ БОГ,
      Мамастир Ивирион на Светој Гори.
      Текст сам снимио на улазу у ручаоницу Манастира Ивирион.
      Молим добре људе, познаваоце писма тог језика, за превод на српски.
      Хвала.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...