Jump to content

Где ћете бити и шта ћете радити после (не)гашења ЖРУ ?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Ја ћу покушати да се  инфилтрирам на неки атеистички форум да мало тролам :smeh1:  а ви  ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

idem u Juznu Ameriku sa decom i kupujem vilu u Marcada de Quentes 

Pusim one cigare prave, sviram klavir, plivam na obali Arekipe i uvece priredjujem parti gde dolazi krem drustva 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

FORUMS.DEVELOPER.APPLE.COM

Connect with fellow developers and Apple experts as you give and receive help on a wide variety of development topics, from implementing new technologies to established best practices

 

STACKOVERFLOW.COM

Stack Overflow | The World’s Largest Online Community for Developers

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Драшко рече

idem u Juznu Ameriku sa decom i kupujem vilu u Marcada de Quentes 

Pusim one cigare prave, sviram klavir, plivam na obali Arekipe i uvece priredjujem parti gde dolazi krem drustva 

 

Znaci kopiras emociju sa pouka u realnosti big lajk :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ma nece one tako lako nestati, mozda samo promene oblik... 

Sta cemo raditi, hmm isto kao i sad, mozda cu se vise posvetiti pisanju, crtanju i pravljenju emisija. Al ce mi biti zao sto necu vise moci da upoznajem dobru ekipu sa foruma. 

I sto ce neke neresene stvarcice ostati takve zanavek, a ovako dok su postojale poruke postojala je i neka nada. ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Flojd рече

Ma nece one tako lako nestati, mozda samo promene oblik... 

Sta cemo raditi, hmm isto kao i sad, mozda cu se vise posvetiti pisanju, crtanju i pravljenju emisija. Al ce mi biti zao sto necu vise moci da upoznajem dobru ekipu sa foruma. 

I sto ce neke neresene stvarcice ostati takve zanavek, a ovako dok su postojale poruke postojala je i neka nada. ?

Gledao sam malo onaj tvoj kanal, trebalo bi da pocnes da radis recenzije automobila. Smaraju me svi ovi sto rade, a kako sam video ti i driftujes i svasta nesto mozes i egzotiku da ubacis u to. :)

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, haveaniceday рече

Gledao sam malo onaj tvoj kanal, trebalo bi da pocnes da radis recenzije automobila. Smaraju me svi ovi sto rade, a kako sam video ti i driftujes i svasta nesto mozes i egzotiku da ubacis u to. :)

Hvala sto pratis i hvala na podrsci i pozitivnim kritikama kao i na sugestijama. Razmisljao sam o tome, medjutim problem je u novcu ako nemas sponzore vec sve odvajaa samo od platr, znas kako to ide u Srbiji kod Ace Srbina. Ali ideja je odlicna, mogao bih da probam. 

E pa znas kako, trudim se da sto vise sirim auto kulturu, i taj kult automobila i automobilizma.

Mislis egzotiku, tipa ferarija, lamborginija itd? ☺️

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 минута, Flojd рече

Ma nece one tako lako nestati, mozda samo promene oblik... 

Sta cemo raditi, hmm isto kao i sad, mozda cu se vise posvetiti pisanju, crtanju i pravljenju emisija. Al ce mi biti zao sto necu vise moci da upoznajem dobru ekipu sa foruma. 

I sto ce neke neresene stvarcice ostati takve zanavek, a ovako dok su postojale poruke postojala je i neka nada. ?

Nada poslednja umire, znači prvo forum ???

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Flojd рече

E pa znas kako, trudim se da sto vise sirim auto kulturu, i taj kult automobila i automobilizma.

Mislis egzotiku, tipa ferarija, lamborginija itd? ☺️

Sta znam, kacis ove slike okup tamo, tjuning okup onamo,. trka tamo trka ovamo.
Kada kazem egzotiku ne mislim samo ferrarija i lambo. Moze raznorazne trkacke\drift automnobile koje sreces po trkama, pa cak i tjunirani jugo bi bio zanimljiv.

za ferari, npr kontaktiras djuru amigosa.... ja mislim da bi on potrcao da mu se recenzira auto i pride da mu se izreklamira kafa malo. (neka idejica)

Stajlogivane mahine, malo redje mahine tipa ona mazda rx-7 koju sam video na onoj slici. Ja bih npr vrlo rado pregledao review iste, a kako vidim bio ti je blizu. :)

msm evo ja kada sam kupovao w210 pregledao sam bar 5 review 210... ljude to zanima.. i polovni automobili cak.... jeftiniji do 1 do 5 k evra.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, haveaniceday рече

Sta znam, kacis ove slike okup tamo, tjuning okup onamo,. trka tamo trka ovamo.
Kada kazem egzotiku ne mislim samo ferrarija i lambo. Moze raznorazne trkacke\drift automnobile koje sreces po trkama, pa cak i tjunirani jugo bi bio zanimljiv.

za ferari, npr kontaktiras djuru amigosa.... ja mislim da bi on potrcao da mu se recenzira auto i pride da mu se izreklamira kafa malo. (neka idejica)

Stajlogivane mahine, malo redje mahine tipa ona mazda rx-7 koju sam video na onoj slici. Ja bih npr vrlo rado pregledao review iste, a kako vidim bio ti je blizu. :)

msm evo ja kada sam kupovao w210 pregledao sam bar 5 review 210... ljude to zanima.. i polovni automobili cak.... jeftiniji do 1 do 5 k evra.

To i jeste bila neka moja zamisao. Da bi mozda ti tjunirani automobili bili mnogo zanimljiviji nego li ovi obicni, jer iza svakog tjuniranog automobila stoji neka prica koja se prica duzi niz godina. 

E pa zanimljiva ideja za Amigosa, nisam o tome razmisljao, a mogao bih da ga kontaktiram. 

RX 8 je u pitanju. Vlasnik Milos Arsic. Auto je pretrpeo mnogo modifikacija da se sada bukvalno vodi kao novi model. ☺️

Imas li ti neki tunin auto? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, Flojd рече

Imas li ti neki tunin auto? 

Imam w210 istunirao mi je grad onomad kada je padao ovde u nasem kraju, sada imam dizajn features u vidu rupa na haubi hahaha  :D

 

E pa zanimljiva ideja za Amigosa, nisam o tome razmisljao, a mogao bih da ga kontaktiram. 

RX 8 je u pitanju. Vlasnik Milos Arsic. Auto je pretrpeo mnogo modifikacija da se sada bukvalno vodi kao novi model. ☺️



eto dve ideje.... dve recenzije imas, jednu sigurica kod tog milosa, drugu ako uspes preko djure da dobijes pristup ferariju. Samo dobra kamera i mikrofon i dobro osmisljen video i ubices sa pregledima. :)
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас је Усековање главе св. Јована Крститеља. Данас је и мали Велики Петак. Данас је страст блуда и прељубе свом својом јарошћу и безумљем устала на свету чистоту. Данас су и све друге звери и страсти у човеку показале колико мрзе све што је Божије и питомо у људима. Данас је свака тама и помахнитала бестидност покушала да убије светлост Божију која светли у Његовом Претечи и Крститељу.
       
      Данас је грех свом својом силином устао против врлине. Данас је човек полудео од греха убио последњег Пророка и првог Апостола Христовог - највећег испосника и молитвеника у историји света. Данас је злом поробљени човек убио Анђела у телу. Данас је због сведочења истине пострадао највећи човек рођен од жене. Данас свако ко зна за Бога пости, ћути, плаче и моли се. Данас се Небеса згрозише, а пакао узигра, али на кратко. Али и данас се може рећи: смрти где ти је победа? Зар Свети Јован није и у смрти непобедив? Зар његова света глава и са тањира као жива не опомиње – не можеш ти имати жену брата свога! Зар његова душа не сиђе у Ад да и тамо проповеда оваплоћеног Бога Логоса и буде Претеча силаску у Ад Ономе који је Алфа и Омега свега постојећег? Зар ико разуман може и помислити да зло може победити добро? Зар тама икада може победити светлост? Гле, света душа Јованова праћена Светим Анђелима, одмах по напуштању Јовановог светог тела, оде да проповеда и у паклу да је добро непобедиво и да врлина тек чека своју праву награду. Пирова је, ништавна и кратковремена свака тзв. победа зла у овом свету. У тој тобожњој победи зла већ се духовним оком види пораз и немоћна ограниченост бесмисла сваког зла и сваког злочина. А ти несрећна Саломијо, зар си помислила да ћеш телесним плесом нахранити своју гладну и осиротелу душу? Или да ћеш смрћу ућуткати бесмртника? Да ћеш побећи од свевидећег ока Божијега и Његове правде? И ти Ироде, где ти је победа? Зар мислиш да пиром и весељем, у јелу и пићу, можеш умирити своју немирну савест? Ако си тако помислио зашто се онда сневесели кад зачу тражење Иродијадине ћерке – дај ми на тањиру главу Јована Крститеља? Зар можеш побећи од савести, тог гласа Божијег у себи, о несрећни Ироде? Где је твоја храброст царе? Где разборитост владару Самарије? Зар се уплаши злокобних речи једне девојке и наговора њене мајке? Зар се бојиш презира пијане гомиле пред којом си се неразумно заклео? И ти Иродијадо, зар не видиш да од Суда Божијег не можеш побећи? Завршиће се и тај и сваки други рођендан на Земљи. Престаће са свирком и песмом и то и свако друго весеље. Проћи ће све године и све сласти овоземљаске. Како Иродијадо не видиш да ће баш све ускоро доћи на наплату? Али, такво је зло. Такав је грех. Такве су страсти. Такав је ђаво. И поред очигледности да ће све проћи и да ништа душу не може умирити и нахранити, сем Божије Благодати, људи пијани од вина и сикера и пресити од меса и многих јела, немају снаге да се духом узнесу нити воље и силе да отворе потамнеле духовне очи. 
      Но, и данас траје пир неких нових Ирода, Саломија и Иродијада. И данас многи на Земљи мисле да им је срећа у разврату, јелу, пићу и телесним насладама. И данас смрад греха и тама страсти јуришају на неке нове главе светих и праведних људи. И данас се лије крв недужних светитеља Божијих. Али, и данас живи Црква Христова - Непобедива и Света. Врата Адова је не могу победити јер јачи је Бог од сатане и моћнији је један праведник од хиљада безбожника. Гле, из крви Светога Јована никло је цвеће нових хришћана. Гле из крви свих невино побијених праведника и светитеља увек наново рађају гроздови нових изабраника Неба. Гле у Светој Чаши Господњој и данас милиони грешника црпе своју веру, наду и силу, да се преобразе и постану нови људи. Приђите са покајањем, и једите и пијте од те Крви са Голготе која васкрсава из сваке смрти! Гле у Светој Литургији и данас милиони духовних рањеника и духовних инвалида добијају исцељење и почињу да ходају путем љубави, радости и вечног смисла живљења. И опет, после свега, Ироде где ти је победа? Смрти где ти је жалац? Иродијадо где ти је торжество тријумфа? Све вас је победила Црква Христова! Јер Крв Богочовека Христа, Распетога и Васкрслога, као и мученичка крв милиона светитеља је, по речима отаца, само најбоље семе за нове хришћане. И данас, док страда тај небески човек по имену Јован, највећи од највећих, изабрани од изабраних, ипак тихи и благи лахор и танани поветарац Благодати Божије сеје милионе нових семена из којих ће изникнути нови мартири-сведоци. Сведоци да је Жив Бог и да ће жива бити душа наша, па макар нас сваки дан, слично светоме Јовану, буду гонили и убијали због верности Њему, Сунцу Правде, Господу Исусу Христу. Зато и ти, о модерни свете иродијадиног духа: где ти је победа? И ти западни свете Иродове опијености грехом: где су ти истински духовни успеси? И ти разуздана Саломијо бестидне цивилизације: зар мислиш да ћеш боље проћи од несрећне девојке која је тражила главу највећег праведника? Ваше име је било и остало пропаст а ваше презиме пустош. Име пак Цркве Христове, и свих Христових мученика на челу са Светим Јованом, било је и остало - Живот Вечни а презиме - мир и радост у Духу Светоме. 
       
      Архимандрит Петар (Драгојловић),
      игуман манастира Пиносава 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио је у недјељу, 22. августа, Божанствену Литургију у храму светих Кирила и Методија у Љубљани. На првој Литургији коју је као поглавар Српске Православне Цркве служио у Словенији саслуживали су му Епископ топлички Јеротеј, изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава и свештенство љубљанске и загребачке црквене општине.
      Повезана вест:
      Патријарх Порфирије: Стефан и Анастасија знају да им је име Православни, а презиме Хришћанин

      Патријарх је у бесједи по прочитаном Јеванђељу (Мт. 14, 22-34) позвао присутне да се моле Богу за мир у свијету, за благослов Божји међу људима, али и за ”мир у свакоме од нас, како бисмо, утемељени на Христу, могли да се радујемо у заједници са Њим”. Позвао их је и да радост и мир носећи у себи истовремено и шире око себе.
      Поглавар Српске Цркве казао је да су апостоли који су се укрцали на брод, како би прешли на другу страну Тиверијадског језера, имали намјеру да се у пустињи посвете молитви. ”Самоћа и пустиња, осамљено место је по правилу могућност сусретања са собом, али са собом пред лицем Божјим”, истакао је.
      Иако су били махом рибари, велика бура до које је изненада дошло, у апостолима је изазвала страх, све док нису угледали Господа који им је, ходајући по води, ишао у сусрет. ”Апостол Петар се, видевши тај чудесни ход по води, одједампут охрабрио. Олуја га је препала, а он, видевши Господа, би охрабрен, штавише одушевљен, и упути реч Господу: ‘Господе, учини да и ја могу да идем по води’. Господ је, једноставном речју, без много философирања и објашњавања да ли је то могуће или није могуће, убеђивања аргументима за и против, једноставно рекао: ‘Дођи’. А Петар je, исто тако једноставно, без много анализирања, без пропиткивања, без сумње, без потребе да му се покаже доказ како је могуће и насупрот законима природе ходити по води, одједампут ослоњен на веру и љубав, на веру у Бога, изишао из брода и почео да хода по води“, кaзао је патријарх.
      Према речима Његове Светости, и апостол Петар је, попут свих људи, попут нас који се шетамо од неверја, па од слабе вјере, кроз искушења, до чврсте и снажне вјере. ”Имамо понекад тако чврсту и тврду веру, а онда од те вере опет, браћо и сестре, наиђу тешкоће и искушења, појави се сумња, па чак и бунт, па преко слабе вере дођемо и до неверја. Тако и Петар, који је више пута показао да има пламену веру, да је спреман да да живот за Господа што је и учинио на крају свога живота. Али, бивало је и ситуација када наиђу искушења, као у Гетсиманском врту, да се одрекне Господа. Ево сада, имао је најпре страх па чврсту веру, јер изишавши из чамца ослоњен на ту веру и он је, и против природних закона, могао да хода по води. А онда се појавила сумња, онда се појавила не јеванђелска, не богочовечанска логика, него људска логика која хоће аргументе, хоће да види очима и опипа рукама. Тог тренутка је почео да тоне. Тог тренутка се показало да су природни закони јачи од човека. И заиста, иако смо освојили свемир и небеске просторе, све је то мало у односу на снагу и силу коју природа носи у себи. Овде је нагласак, као и увек у Јеванђељу, на Господу Христу. Тамо где је Господ присутан, тамо се непрестано дешава чудо. Тамо се непрестано побеђује поредак природе. Тамо живимо већ сада и овде тајном Царства небескога, а Господ је присутан свугде. Присутан је у нама”, рекао је патријарх Порфирије.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од JESSY,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

       
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      Стојана Валан
×
×
  • Креирај ново...