Jump to content

Да ли оцу Гојку Перовићу, свештенику СРПСКЕ Правослане Цркве, смета назив "Српска"?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Свети Сава СРПСКИ

Свети Николај СРПСКИ

Ћавоимани Миливоје ЦРНОГОРСКИ

image.png.aa32a33e0cf9244de04e686d7c1f08d2.png

 

Ведран Гагић: Зашто се Српска црква зове Српска

17. јуна 2020.
sveti-sava-696x439.jpg
 
 
 
Где год погледам дебатира се око неке изјаве о. Гојка Перовића о томе да српска Црква није најсрећнији назив за нашу Цркву, или слично. Саму изјаву нисам чуо, а немам посебну жељу ни да је чујем. Само ћу тренутну актуелност теме искористити за неколико цртица.

Прво, назив “српска” је географска али и историјска и идентитетска одредница већинске пастве наше Цркве, и одраз њеног помесног карактера. Као што је то случај са свим другим Црквама, ништа мање и ништа више. Ми када кажемо грчка Црква или руска Црква, или грузијска, бугарска, румунска, итд., никада то не доживљавамо нити као нешто несрећно нити као етнофилетско, нити као искључиво. То је ваљда свакоме макар мало упућеном у богословље позната чињеница? Придев “српска” није одредница идентитета саме Цркве као заједнице верних у Христу (нити је то њен есхатолошки карактер). Јер та заједница превазилази сваку поделу, у томе смислу и националну, па чак и биолошку (на мушко и женско) по речима св. Максима исповедника који се ослања на речи Апостола.

Црква је најпре Христова, а тек потом је и Црква свих нас са нашим особеностима које треба да се у њој преобразе и ухристоподобе. А преображавају се најпре љубављу према Богу и ближњем. Не престајући да будемо мушко и женско, Србин и …………(допиши по нахођењу), ми смо позвани да превазилазимо све поделе и датости овога живота (то је уједно и нека шира дефиниција онога што називамо подвиг).

 

Срби су као народ већински историјски носиоци црквености на нашим просторима. На просторима на којима су вековима живели, а и данас живе, иако притешњено и у мањем броју. Исто тако носиоци су црквености и у дијаспори где су са собом понели светлост јеванђеља и животом постали сведоци благе вести Христове свима народима и тиме учинили присуство наше Цркве у дијаспори историјским фактом.

Међутим, када неко, био тај у Цркви или ван Цркве (причам уопштено, немајући конкретну особу на уму), почне да тврди како ова историјска, географска, помесна и идентитетска одредница већинске пастве СПЦ, смета, било за мисију Цркве, или за њено уклапање у новонастале околности, или за правно регулисање њеног статуса, такав само сведочи о сопственој искључивости и искривљеном схватању онога што Црква заправо јесте, или у најмању руку управо пројављује националну нетрпељивост (и дискриминацију) против које наводно иступа. Најјасним јеванђељским речником таквоме смета трун у оку брата његовог, а брвно у своме оку не види. У неким случајевима је више него јасно да овакав дискурс јесте израз искључивости која је потпуно несвојствена Црквеном етосу. Да не говоримо о потпуној логичкој неодрживости тврдње да је придев српски небитан, и да га треба избацити, јер само смета. Ако је небитан зашто било коме смета? А ако је битан, зашто га избацити?

Много је примера кроз историју када су бивали покушаји да се наш народ идентитетски преобрази у нешто што он није. И Срби су, поучени болним лекцијама прошлости, веома осетљиви на то да им било ко са стране одређује ко су, шта су, како смеју, а како не смеју да се зову, понашају, говоре, пишу, кога да воле или мрзе. Да им други “кроји капу”. Ваљда је и та тешка историја додатно у нама изоштрила осећај за правду, али и посебан унутрашњи радар који на даљину детектује неправду, одузимање слободе, покушај тлачења, потчињења и понижења. Било да се оно чини нама или другима.

Треба озбиљно да се запитамо, да ли ће сутра некоме да засмета и то што се св. Сава зове св. Сава српски? Или што Руси зову Св Николаја жичког, св. Николај српски? Неко недавно рече Св Сава је свебалкански. Није него је Христов, ако ћемо мак на конац. Па је затим свеправославни. Али је свеједно српски. И коме то смета? И зашто? То је као када би неко рекао мени смета што се ти презиваш Марковић или Јанковић. Или, мени смета што си Србин, Јапанац, Американац, Арапин, Индијанац…мушко, женско. Каквој особи то смета? То је кључно питање. И да ли су “аргументи” које нуде људи оваквог светоназора за било какво озбиљно разматрање?

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 56
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Да сте на месту оца Гојка Перовића и да знате све што он зна, а да знате и шта ваши сународници не знају, како би поступили ? Мишљења сам да поступа и прича  како најбоље зна и уме . Грађански рат је

Код нас у Требињу, у Цркви смета и "похвало рода нашего" јер то подразумјева Српски, па се премудро направила измјена у "похвало православних" јер ми нисмо Срби него постајемо Хецеговци и Босанци прав

Св ава Јустин никада не би ни помислио ово што прича поп Гојко тако да је њега помињати у сличном контексту крајње неумесно.  

Постоване слике

Свештеник Дарко Ђого: Отац Гојко ми је пријатељ али и Мило Ђукановић тврди да му “само смета” српски “национализам”

Потпуно промашена, по садржају, времену и начину казивања, изјава оца Гојка. И немојте, молим вас, да ми пишете у коментарима, да није вријеме да се праве фронтови. Наравно да није и ја их не правим. Није вријеме да се релативизује оно што је нападнуто, није вријеме да се прихвата у мекшој форми идеологија која управо шаље наше свештенике у затвор (а овакве ријечи нису ништа друго до то: и Мило Ђукановић тврди да му “само смета” српски “национализам” инхерентан СПЦ).

Ја то имам право да кажем и ако ћу бирати између начела и пријатеља, бираћу начела. Изабрао сам их једном, када су пријатељи говорили да ће се релативизовати онај вјековни културолошки, језички и етнички префикс – ја сам то одлучно одбацивао. Израбраћу и сада. Нисам ја ноћима уморан возио и ишао по литијама да би неко сад ипак правио све-само-ме-српску Цркву у Црној Гори.

Није то ни мушки. И сви знамо да “српска” не значи “само српска” нити то икад може да значи. Значи само да су људи који су је вијековима градили себе доживљавали као Србе. Ништа више, али ништа ни мање од тога. Сада, када је управо то “српско” на удару, оно се не смије ралтивизовати због теоријских увида из преживјелих епоха историје већ је данас ствар части, елементарне, стати или нестати. Бити или не бити. Најлакше је не бити. Чему онда то?

 

Туга, брате, преголема.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 минута, Ćiriličar рече

Свети Сава СРПСКИ

Свети Николај СРПСКИ

Ћавоимани Миливоје ЦРНОГОРСКИ

image.png.aa32a33e0cf9244de04e686d7c1f08d2.png

 

Ведран Гагић: Зашто се Српска црква зове Српска

17. јуна 2020.
sveti-sava-696x439.jpg
 
 
 
Где год погледам дебатира се око неке изјаве о. Гојка Перовића о томе да српска Црква није најсрећнији назив за нашу Цркву, или слично. Саму изјаву нисам чуо, а немам посебну жељу ни да је чујем. Само ћу тренутну актуелност теме искористити за неколико цртица.

Прво, назив “српска” је географска али и историјска и идентитетска одредница већинске пастве наше Цркве, и одраз њеног помесног карактера. Као што је то случај са свим другим Црквама, ништа мање и ништа више. Ми када кажемо грчка Црква или руска Црква, или грузијска, бугарска, румунска, итд., никада то не доживљавамо нити као нешто несрећно нити као етнофилетско, нити као искључиво. То је ваљда свакоме макар мало упућеном у богословље позната чињеница? Придев “српска” није одредница идентитета саме Цркве као заједнице верних у Христу (нити је то њен есхатолошки карактер). Јер та заједница превазилази сваку поделу, у томе смислу и националну, па чак и биолошку (на мушко и женско) по речима св. Максима исповедника који се ослања на речи Апостола.

Црква је најпре Христова, а тек потом је и Црква свих нас са нашим особеностима које треба да се у њој преобразе и ухристоподобе. А преображавају се најпре љубављу према Богу и ближњем. Не престајући да будемо мушко и женско, Србин и …………(допиши по нахођењу), ми смо позвани да превазилазимо све поделе и датости овога живота (то је уједно и нека шира дефиниција онога што називамо подвиг).

 

Срби су као народ већински историјски носиоци црквености на нашим просторима. На просторима на којима су вековима живели, а и данас живе, иако притешњено и у мањем броју. Исто тако носиоци су црквености и у дијаспори где су са собом понели светлост јеванђеља и животом постали сведоци благе вести Христове свима народима и тиме учинили присуство наше Цркве у дијаспори историјским фактом.

Међутим, када неко, био тај у Цркви или ван Цркве (причам уопштено, немајући конкретну особу на уму), почне да тврди како ова историјска, географска, помесна и идентитетска одредница већинске пастве СПЦ, смета, било за мисију Цркве, или за њено уклапање у новонастале околности, или за правно регулисање њеног статуса, такав само сведочи о сопственој искључивости и искривљеном схватању онога што Црква заправо јесте, или у најмању руку управо пројављује националну нетрпељивост (и дискриминацију) против које наводно иступа. Најјасним јеванђељским речником таквоме смета трун у оку брата његовог, а брвно у своме оку не види. У неким случајевима је више него јасно да овакав дискурс јесте израз искључивости која је потпуно несвојствена Црквеном етосу. Да не говоримо о потпуној логичкој неодрживости тврдње да је придев српски небитан, и да га треба избацити, јер само смета. Ако је небитан зашто било коме смета? А ако је битан, зашто га избацити?

Много је примера кроз историју када су бивали покушаји да се наш народ идентитетски преобрази у нешто што он није. И Срби су, поучени болним лекцијама прошлости, веома осетљиви на то да им било ко са стране одређује ко су, шта су, како смеју, а како не смеју да се зову, понашају, говоре, пишу, кога да воле или мрзе. Да им други “кроји капу”. Ваљда је и та тешка историја додатно у нама изоштрила осећај за правду, али и посебан унутрашњи радар који на даљину детектује неправду, одузимање слободе, покушај тлачења, потчињења и понижења. Било да се оно чини нама или другима.

Треба озбиљно да се запитамо, да ли ће сутра некоме да засмета и то што се св. Сава зове св. Сава српски? Или што Руси зову Св Николаја жичког, св. Николај српски? Неко недавно рече Св Сава је свебалкански. Није него је Христов, ако ћемо мак на конац. Па је затим свеправославни. Али је свеједно српски. И коме то смета? И зашто? То је као када би неко рекао мени смета што се ти презиваш Марковић или Јанковић. Или, мени смета што си Србин, Јапанац, Американац, Арапин, Индијанац…мушко, женско. Каквој особи то смета? То је кључно питање. И да ли су “аргументи” које нуде људи оваквог светоназора за било какво озбиљно разматрање?

 

 

 

 

 

Где год погледам дебатира се око неке изјаве о. Гојка Перовића о томе да српска Црква није најсрећнији назив за нашу Цркву, или слично. Саму изјаву нисам чуо, а немам посебну жељу ни да је чујем. Само ћу тренутну актуелност теме искористити за неколико цртица.

Прво, назив "српска" је географска али и историјска и идентитетска одредница већинске пастве наше Цркве, и одраз њеног помесног карактера. Као што је то случај са свим другим Црквама, ништа мање и ништа више. Ми када кажемо грчка Црква или руска Црква, или грузијска, бугарска, румунска, итд., никада то не доживљавамо нити као нешто несрећно нити као етнофилетско, нити као искључиво. То је ваљда свакоме макар мало упућеном у богословље позната чињеница? Придев "српска" није одредница идентитета саме Цркве као заједнице верних у Христу (нити је то њен есхатолошки карактер). Јер та заједница превазилази сваку поделу, у томе смислу и националну, па чак и биолошку (на мушко и женско) по речима св. Максима исповедника који се ослања на речи Апостола.

Црква је најпре Христова, а тек потом је и Црква свих нас са нашим особеностима које треба да се у њој преобразе и ухристоподобе. А преображавају се најпре љубављу према Богу и ближњем. Не престајући да будемо мушко и женско, Србин и ............(допиши по нахођењу), ми смо позвани да превазилазимо све поделе и датости овога живота (то је уједно и нека шира дефиниција онога што називамо подвиг).

Срби су као народ већински историјски носиоци црквености на нашим просторима. На просторима на којима су вековима живели, а и данас живе, иако притешњено и у мањем броју. Исто тако носиоци су црквености и у дијаспори где су са собом понели светлост јеванђеља и животом постали сведоци благе вести Христове свима народима и тиме учинили присуство наше Цркве у дијаспори историјским фактом.

Међутим, када неко, био тај у Цркви или ван Цркве (причам уопштено, немајући конкретну особу на уму), почне да тврди како ова историјска, географска, помесна и идентитетска одредница већинске пастве СПЦ, смета, било за мисију Цркве, или за њено уклапање у новонастале околности, или за правно регулисање њеног статуса, такав само сведочи о сопственој искључивости и искривљеном схватању онога што Црква заправо јесте, или у најмању руку управо пројављује националну нетрпељивост (и дискриминацију) против које наводно иступа. Најјасним јеванђељским речником таквоме смета трун у оку брата његовог, а брвно у своме оку не види. У неким случајевима је више него јасно да овакав дискурс јесте израз искључивости која је потпуно несвојствена Црквеном етосу. Да не говоримо о потпуној логичкој неодрживости тврдње да је придев српски небитан, и да га треба избацити, јер само смета. Ако је небитан зашто било коме смета? А ако је битан, зашто га избацити?

Много је примера кроз историју када су бивали покушаји да се наш народ идентитетски преобрази у нешто што он није. И Срби су, поучени болним лекцијама прошлости, веома осетљиви на то да им било ко са стране одређује ко су, шта су, како смеју, а како не смеју да се зову, понашају, говоре, пишу, кога да воле или мрзе. Да им други "кроји капу". Ваљда је и та тешка историја додатно у нама изоштрила осећај за правду, али и посебан унутрашњи радар који на даљину детектује неправду, одузимање слободе, покушај тлачења, потчињења и понижења. Било да се оно чини нама или другима.

Треба озбиљно да се запитамо, да ли ће сутра некоме да засмета и то што се св. Сава зове св. Сава српски? Или што Руси зову Св Николаја жичког, св. Николај српски? Неко недавно рече Св Сава је свебалкански. Није него је Христов, ако ћемо мак на конац. Па је затим свеправославни. Али је свеједно српски. И коме то смета? И зашто? То је као када би неко рекао мени смета што се ти презиваш Марковић или Јанковић. Или, мени смета што си Србин, Јапанац, Американац, Арапин, Индијанац...мушко, женско. Каквој особи то смета? То је кључно питање. И да ли су "аргументи" које нуде људи оваквог светоназора за било какво озбиљно разматрање?

П.С. Извињавам се Марковићу и Јанковићу из листе фб. пријатеља. ?

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
39 minutes ago, Ćiriličar said:

Свети Сава СРПСКИ

Свети Николај СРПСКИ

Ћавоимани Миливоје ЦРНОГОРСКИ

image.png.aa32a33e0cf9244de04e686d7c1f08d2.png

 

Ведран Гагић: Зашто се Српска црква зове Српска

17. јуна 2020.
sveti-sava-696x439.jpg
 
 

 

I kod na s je svatý Sáva Srbský - samo se slavi 14.01. po gregorijanskom kalendaru. 

http://katolik.cz/kalendar/kalendar.asp?d=14&m=1&r=2020

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Zayron рече

 

I kod na s je svatý Sáva Srbský - samo se slavi 14.01. po gregorijanskom kalendaru. 

http://katolik.cz/kalendar/kalendar.asp?d=14&m=1&r=2020

 

Код нас у Требињу, у Цркви смета и "похвало рода нашего" јер то подразумјева Српски, па се премудро направила измјена у "похвало православних" јер ми нисмо Срби него постајемо Хецеговци и Босанци православци!

А ни Србијанци више нису Срби у смислу националном - културолошком, него су Срби у смислу држављани Србије! Зато имамо националну службу за запошљавање, а то је државна счужба и национални фудбалски тим, а то је државни тим.

Може да буде национални ако и кад случајно падне Дух Свети на на тај тим, па почне да пројављује историјску свјест. Парадоксално баш на стадиону се убија свака историјска свјест и нема ничег историјског, осим патолошког нацистичког, вулгарне агресије према другом и себи.

Ми друге историје и претке немамо, нити их може бити, наши пак поробитељи нам ту "дају слободу" да будемо женско и ако смо мушко, да измислимо своје претке, да ходамо на четри ноге, али не смијемо да говоримо и да штампамо паре, да производимо, него само да купујемо и код њих се задужујемо.

Огромна је мануипулација око појима Српски, јер мени није битно да сам Србин у смислу држављанин Србије, него да сам Србин и кад и ако те државе нема, конкретно држављанин сам Босне, а ако би престао бити Србин у овом недржавном смислу, културолошком, не бих могао бити у Цркви!

Сад ће овде на мене да се сручи и Сорош и Фанар и Павелић.... и Гојко Перовић, али то је историски факат:

Ко год је отпао од Српства отпао је и од православља, немамо ми бивших Срба православца, они су Хрвати - католици, Бошњаци- муслимани, гдје су срби католици, протестанти, муслимани...нема их.

Ови нови "православци", сад већ бивши Срби, отпадају, губе битку против Цркве..

Зашто је то тако? Зато што је Српска Православна Црква државна (агентура)?, можда неко, али се то не дотиче њене Српске културолшке суштине ни Христа као есхатолошке суштине.

Треба пратити  историјски развој и специфичности поима нације у Срба и специфичности самог историјског субјекта Срба од рецимо Жичког Сабора, као народа који је нација. Који има свој ковчег Цркву са којим лута кроз историју. Више видјети код Жарка Видовића.

Други разлог је толико  очигледан да изгледа баналан: Свака личност је неуништива Христова икона, да се образ укаљати, али и сатану ипак препознајемо као палог арханђела Деницу, није он Пера, Жика, Суљо и Мујо, оће он ако може и Христа да глуми, али на крају је то што јесте пали Деница- са надиком Сатана који означава стање - не ипостас - икону.

Сваког од нас Христос може ако хоће примити као своје иконе, сваког по на особ, Тебе као тебе, а мене као мене, обојицу као икону своју. Али не Перу као Жику, а Жику као Мику.

Црква прима сваког у свом пуном идентитету укључијући чак грјех у форми исповјести.

Бити Срби да ли је грјех? Блудничио сам па ћу се кастрирати? То црква осуди, грјешио сам као мушко према женама сад ћу се оперисатии постати женско да се искупим, шта је то, нека реинкарнација умјесто ортодоксне иркарнације - иконописа, образовања, очовјечења и обожења у Христу Исусу.

Овима непријатељима српства и отпадији које је увјек било поручијем да Христу објасне како је он држављанин Римског Царства а не Јевреј, а из писма се види колико је Христу стало до државе а колико до Израиља, за државу: ето дај им што траже да се не би саблажњавали, а  Јеврејство и Стари Завјет афирмише Собом оснивјући аутентично израиљство, обнабљајући Завјет - боговидство за све народе, Цркву.

Тако поручујем свима који би да редизајнирају свој образ и личност то могу само покајањем које је уједно просвјетљење и освећење - инкарнација, уподобљење. Али остају увјек оно што су били одувјек без обзра на имиџ, аутлук и бренд.

Познај самог себе и немој против себе, то је унапрјед изгубљена битка која може да траје вјековима и генерацијама па и у вјечност.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Они сви много причају.
Црногорци историјски и генерално много причају и кад толико причаш сигурно некад излети и нешто што не би требало, просто лапсус.
Ако у свом том говорењу изађе и нешто што o.Гојко збиља мисли и ако је ово баш то...
Колико је онда истинит овај бунт, како ми да уопште разлучимо...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Hadzi Vladimir Petrovic said:

Код нас у Требињу, у Цркви смета и "похвало рода нашего" јер то подразумјева Српски, па се премудро направила измјена у "похвало православних" јер ми нисмо Срби него постајемо Хецеговци и Босанци православци!

А ни Србијанци више нису Срби у смислу националном - културолошком, него су Срби у смислу држављани Србије! Зато имамо националну службу за запошљавање, а то је државна счужба и национални фудбалски тим, а то је државни тим.

Може да буде национални ако и кад случајно падне Дух Свети на на тај тим, па почне да пројављује историјску свјест. Парадоксално баш на стадиону се убија свака историјска свјест и нема ничег историјског, осим патолошког нацистичког, вулгарне агресије према другом и себи.

Ми друге историје и претке немамо, нити их може бити, наши пак поробитељи нам ту "дају слободу" да будемо женско и ако смо мушко, да измислимо своје претке, да ходамо на четри ноге, али не смијемо да говоримо и да штампамо паре, да производимо, него само да купујемо и код њих се задужујемо.

Огромна је мануипулација око појима Српски, јер мени није битно да сам Србин у смислу држављанин Србије, него да сам Србин и кад и ако те државе нема, конкретно држављанин сам Босне, а ако би престао бити Србин у овом недржавном смислу, културолошком, не бих могао бити у Цркви!

Сад ће овде на мене да се сручи и Сорош и Фанар и Павелић.... и Гојко Перовић, али то је историски факат:

Ко год је отпао од Српства отпао је и од православља, немамо ми бивших Срба православца, они су Хрвати - католици, Бошњаци- муслимани, гдје су срби католици, протестанти, муслимани...нема их.

Ови нови "православци", сад већ бивши Срби, отпадају, губе битку против Цркве..

Зашто је то тако? Зато што је Српска Православна Црква државна (агентура)?, можда неко, али се то не дотиче њене Српске културолшке суштине ни Христа као есхатолошке суштине.

Треба пратити  историјски развој и специфичности поима нације у Срба и специфичности самог историјског субјекта Срба од рецимо Жичког Сабора, као народа који је нација. Који има свој ковчег Цркву са којим лута кроз историју. Више видјети код Жарка Видовића.

Други разлог је толико  очигледан да изгледа баналан: Свака личност је неуништива Христова икона, да се образ укаљати, али и сатану ипак препознајемо као палог арханђела Деницу, није он Пера, Жика, Суљо и Мујо, оће он ако може и Христа да глуми, али на крају је то што јесте пали Деница- са надиком Сатана који означава стање - не ипостас - икону.

Сваког од нас Христос може ако хоће примити као своје иконе, сваког по на особ, Тебе као тебе, а мене као мене, обојицу као икону своју. Али не Перу као Жику, а Жику као Мику.

Црква прима сваког у свом пуном идентитету укључијући чак грјех у форми исповјести.

Бити Срби да ли је грјех? Блудничио сам па ћу се кастрирати? То црква осуди, грјешио сам као мушко према женама сад ћу се оперисатии постати женско да се искупим, шта је то, нека реинкарнација умјесто ортодоксне иркарнације - иконописа, образовања, очовјечења и обожења у Христу Исусу.

Овима непријатељима српства и отпадији које је увјек било поручијем да Христу објасне како је он држављанин Римског Царства а не Јевреј, а из писма се види колико је Христу стало до државе а колико до Израиља, за државу: ето дај им што траже да се не би саблажњавали, а  Јеврејство и Стари Завјет афирмише Собом оснивјући аутентично израиљство, обнабљајући Завјет - боговидство за све народе, Цркву.

Тако поручујем свима који би да редизајнирају свој образ и личност то могу само покајањем које је уједно просвјетљење и освећење - инкарнација, уподобљење. Али остају увјек оно што су били одувјек без обзра на имиџ, аутлук и бренд.

Познај самог себе и немој против себе, то је унапрјед изгубљена битка која може да траје вјековима и генерацијама па и у вјечност.

 

Sve to stoji i slažem se s tim ali postoje takodjer i viši prioriteti. Mislim da si pravoslavne pomjesne crkve proturječe i skaču sebi u usta kad na sva zvona opjevavaju univerzalnost pravoslavlja pa se izgube u nekakvim trivijalnim stvarima koje bi se trebale podrazumijevat. Naravno da je pravoslavna Crkva koja je vezana za srpski, ruski, rumunski, grčki itd. etnos i historijski kontekst zaista srpska, ruska, rumunska, grčka i bila bi ludost tako nešto osporavati ali isto tako ta sprega ima svoje granice i prolazna je a ne bi smjela dovoditi vidljivost i smisao univerzalnosti, nadnacionalnosti, nadvremenosti i nadteritorijalnosti kako hrišćanske crkve (i hrišćanskih pomjesnih crkvi sadržanih i obuhvaćenih tim pojmom) i samog hrišćanstva jer je bilo kakva dalja ograničaavajuća i isključiva definicija protivna smislu hrišćanstva i crkvenosti svodeći ga na nekakav privatni klub ili još gore etno-sektu. Dakle medju tim pojmovima mora vladati hijerarhijska veza, ne može pojam nižeg materijalnog prolaznog reda zaadirati u pojmove eshatološkog nadsuštastvenog reda ili ih čak nadilaziti prioritetom i značenjem.  Kod nas takodjer postoji nacionalni i identitetski diskurs ali on ne smije biti nadredjen esencijalnim teološkim pojmovima i postavkama - da je Crkva jedna, univerzalna, nedjeljiva, nadvremenska, mimo svaki prostor (nema granice), nadtvarna i neprolazna.  Ovdje možete vidjeti kako to funkcionira kod nas, da i kod nas postoje nacije, nacionalni identiti i zajmi u Crkvi ali niko na primjer tamo te češke tj. sveslovenske svetitelje i njihove oltare ne doživljava kao atak na sopstveni španski, italijanski, njemački, francuski itd. nacionalni identitet ili kao podrivanje univerzalnosti Crkve a ti oltari nisu češki iako su češke pomjesne katoličke Crkve i čeških/slovenskih svetitelja već Božiji.

Češki oltar svetog Vaclava Přemisla i svetih Ćirila i Metodija u bazilici sv. Petra i Pavla Rimu/Vatikanu

https://www.facebook.com/groups/slavlit/permalink/1960463250645384/

https://www.facebook.com/groups/slavlit/permalink/1960453940646315/

https://www.facebook.com/groups/slavlit/permalink/1960451303979912/

Ovo su svi oltari u bazilici sv. Petra i Pavla u Rimu od kojih je jedan svetog Vaclava Přemisla, svetih Ćirila i Metodija, ovako kad ih vidite sve, shvatite odmah kakva je to ogromna privilegija i raritet, tamo je napisano St. Wenceslas altair - oltar svetog Vaclava, u tom pregledu nalazi se skroz dole desno sasvim u dnu - po desnoj strani.

http://stpetersbasilica.info/Altars/altars.htm

https://tinyurl.com/ycgtnnjp

  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
31 minutes ago, Поуке.орг инфо said:

Објашњење о. Гојка Перовића 

Ако стално нешто мора да се правда и објашњава, онда можда боље мало да искулира са јавним наступима. Са теолошке стране није рекао ништа спорно, али је потпуно излишно да у оваквој ситуацији, кад се спремају да згроме Србе и СПЦ и Црној Гори, он држи теолошке дискусије. Коме сад треба теолошка дискусија кад се народ бори за живот?

Лик је Србин, слушао сам једном кад је причао о свом пореклу, где се и поносио тиме што му је предак Павле Орловић (дал је стварно ил јок, то не знам, али је то са поносом причао). И овде је пар пута поменуо да је Србин, али одмах убаци и да је Црногорац, и ту прави као разлику између нације и географске одреднице. Мисли да ће оваквим причама да постигне било какав вид помирења са Црногорцима. Са онима који су Црногорци зато што им тако погодује, или једноставно неће да праве проблеме себи и својим породицама свађе и нема, нити ће и да их буде. Верујем да и они једва чекају да овима виде крај. 

Али се плашим да са оним црвеним усташама помирења не може да буде. Не зато што неко из СПЦ неће по хиљадити пут да им пружи руку, него зато што ови до крви мрзе све што је српско, и сатрли би и Србе и СПЦ у Црној Гори, само да добију прилику за тако нешто.

Можда такво црквено подилажење оволико проистиче из ранијих позиција које им стално набијају на нос, кад су црквени великодостојници свашта изјављивали за црногорску нацију, па су их стварно истриповали да су они криви за нешто, не знам. Али неће овим ништа да се постигне.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
17 minutes ago, kopitar said:

Kako ga nema u mom kalendaru?

Zato što je to posebnost češke katoličke pomjesne Crkve koje ga ima u svom pomjesnom češkom kalendaru još od 14/15 vijeka zahvaljujući prijateljskim vezama Karla IV sa Nemanjićima i tu je poznat kao branitelj katoličkog pravovjerja i potiratelj bogumilske jeresi. Tada se srpska pomjesna crkva nalazila oficijalno još u jedinstvu sa Rimom (Svetom Stolicom).

http://www.acizek.nfo.sk/teolog/saints/texty/01/12savasrbs.htm

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 minute ago, Zayron said:

Zato što je to posebnost češke katoličke pomjesne Crkve koje ga ima u svom kalendaru još od 14/15 vijeka zahvaljujući prijateljskim vezama Karla IV sa Nemanjićima i tu je poznat kao branitelj katoličkog pravovjerja i potiratelj bogumilske jeresi. Tada se srpska pomjesna crkva nalazila oficijalno još u jedinstvu sa Rimom.

http://www.acizek.nfo.sk/teolog/saints/texty/01/12savasrbs.htm

 

Znači Sv. Sava je bio katolik?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
6 minutes ago, kopitar said:

Znači Sv. Sava je bio katolik?

Da, tako se to smatra ovdje, kao i Sv. Ćirilo i Metodije i svi njihovi učenici.  Zato je i živopisan na oltarnoj fresci u Beogradskoj katedrali a ne (samo) radi ekumenizma.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, за мајско-јунски 379. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорила је др Ивана Женарју Рајовић, виши научни сарадники Института за српску културу. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 
       
      Интервју у pdf формату
       
      О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, са посебним нагласком на територију Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, као и о значају свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарамо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу, која је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу црквене уметности, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. 
       
      *Када се пројавила Ваша љубав и жеља за бављењем српском културом и нашим светињама?
       
      Сплет околности довео је до тога да моја интересовања буду усмерена на српску црквену уметност, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. Упоредо са уписивањем докторских студија на Филозофском факултету у Београду запослила сам се на Институту за српску културу који се некада налазио у Приштини, а већ годинама је „привремено“ измештен у Лепосавић. Како је примарни циљ овог института проучавање српске културе на Косову и Метохији, једини исправан пут био је да прихватим идеју свог ментора проф. др Ненада Макуљевића и усмерим истраживање на тај простор и нарочито на XIX век, који је на том простору био готово неистражен. И раније сам гајила интересовање за различите видове визуелне културе XIX века, а временом сам схватила да је овај избор, без обзира на многе потешкоће са којима сам се сусрела успут, био исправан.
       
      *Будући да се веома темељно и стручно бавите српском културом, особито на простору Старе Србије, да ли Вас је овај рад усмерио да у дубљем светлу гледате на светиње које су наше бесцен благо?
       
      Свакако. На једно такво, дубље сагледавање ствари највише су утицала моја теренска истраживања на Косову и Метохији. По први пут суочена са реалним стањем у којем се налазе људи који тамо живе, креирала сам сопствену слику о тим проблемима која се доста разликује од онога што ми је до тада било пласирано у медијима. Са друге стране, оно што је за наш разговор битније, јесте стање у којем се налазе српске цркве на том простору и схватање о њиховој немерљивој улози у животима Срба. Та улога данас је готово једнака оној у столећима када су Срби живели у Османском царству. Шта више, не само данас, већ безмало две деценије колико траје овај последњи историјски период страдалништва и трпљења српског народа. Био ми је непојмљив и јаз у научним истраживањима, колико је пажње и интересовања посвећено средњовековним споменицима, и колико је занемарено оно што се дешавало у последњем веку османске власти. Такође, на неки начин, изменило се и моје поимање религије.
       
      *Користећи ову прилику и част да разговарамо са Вама, значајно би било да нас у кратким цртама упознате са развојем црквене уметности на простору Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске?
       
      На овакво питање тешко је дати сажет одговор а да се не сведе на најзначајније и најпознатије црквене споменике, али покушаћу да развој црквене уметности на овом простору сведем на три кључне фазе, свакако зависне од политике, које заправо покривају период од XIII до XIX века. Косово и Метохија је простор који су Словени трајно населили у VII веку, али је у својеврсном историјском мраку био све до XI века, и који је освојио Стефан Немања након смрти византијског цара Манојла Комнина. Важно је поменути и да је приликом оснивања Хиландара Стефан Немања за језгро изузетно великог манастирског властелинства установио управо Метохију. Златно доба црквене уметности на Косову и Метохији био је период власти краља Милутина који је на том простору установио неколико дворова, што је било праћено и експанзијом црквене уметности. Још се краљ Стефан Првовенчани у трећој деценији XIII века старао око обнове Грачанице и Богородице Љевишке, које су представљале епископска седишта у Липљану и Призрену, али их је темељно обновио или изнова подигао краљ Милутин који је, угледајући се на Студеницу Стефана Немање, кaо своју гробну цркву недалеко од Звечана саградио Бањску. Његов син Стефан потом је градио Дечане, али није доживео да их види довршене, те је цркву довршио његов син Стефан Душан, који је, пак, на реци Бистрици у близини Призрена, подигао велелепне Свете архангеле као своју гробну цркву. Тако је највећи део територије слива Белог Дрима подељен међу властелинствима најзначајнијих владарских задужбина, Хиландара, Студенице, Бањске, Дечана и Светих архангела – и отуда и данас има назив Метохија. Дакле, првих деценија XIV века, са откривањем богатих рудних налазишта, Косово и Метохија постају најразвијенија област Српске земље, што је значајно утицало и на развој црквене уметности. 
      Такође, припајање пећког метоха у Хвосну властелинству манастира Жиче око 1220. године било је од далекосежног значаја, како за цркву тако и за црквену уметност. У XIII и XIV веку, захваљујући архиепископима Арсенију, Никодиму и Данилу II, створен је комплекс манастира Пећке патријаршије. Осим великих задужбина, Косово и Метохију краси мноштво мањих цркава; као што су владари следили узор Стефана Немање, владаре је следила властела која је градила властеоске цркве, од којих је најстарија била задужбина великог казнаца Јована Драгослава у Мушутишту из 1315. године. У време краља Милутина у Призрену је породица Владојевић подигла цркву Светог Спаса, а Никола Тутић нешто касније подигао цркву Светог Николе. Племићке задужбине су и цркве Ваведења у Липљану, Преображења у Будисавцима, Светог Николе у Великој Хочи, цркве у Црколезу, Ваганешу, Речанима… Од средине XV века, уз гашење патријаршије, нестају и велики покровитељи уметности, а као културно средиште најдуже се одржала Грачаница, седиште Новобрдске митрополије, првенствено захваљујући митрополиту Никанору. 
      Нови узлет црквеној уметности донело је поновно успостављање Пећке патријаршије 1557. године, што је српском народу донело и општу духовну и културну обнову. Цркве обнављају патријарси, почев од Макарија Соколовића, а за њима и сви остали слојеви црквене јерархије. То је време кадa, на пример, ниче и обнавља се мноштво храмова у Сиринићкој и Средачкој жупи. У свим епохама, градитељство је једнако било праћено сликарством, украшавањем зидова фрескама и сликањем икона, у складу са литургијским начелима и симболичком топографијом светог простора. Последњи замах црквена уметност на Косову и Метохији је доживела у последњем веку османске власти, мада се то може схватити и условно, јер је Српску цркву и у XX веку обележио снажан талас изградње храмова.
       
      *Будући да је XIX век посебно значајан за црквену уметност, упознајте нас са развојем црквене уметности у наведеном периоду?
       
      XIX век је веома значајан период за црквену уметност на Балкану, а самим тим и у српским срединама. На њен развој су утицале реформе које су креирале политику и однос према верским мањинама у Османском царству, од 1839. године, па све до његовог распада након Балканских ратова. Нови закони су обезбеђивали сигурност проповедања вере свим царским поданицима и сигурност материјалне верске имовине, услед чега се није толерисало рушење и скрнављење постојећих верских објеката. Велика разлика у односу на претходне векове огледа се у чињеници да се храмови не граде и не обнављају захваљујући имућним појединцима, већ захваљујући верницима, црквено-школским општинама и представницима цркве, а многе пројекте финансирају српске владарске куће Обреновића и Карађорђевића, и врло често Русија. Граде се или обнављају једноставне сеоске цркве широм Рашко-призренске епархије, у жупама око Призрена, селима око Грачанице, Косовском Поморављу, Ибарском Колашину, али и северној Црној Гори, Полимљу и Санџаку који су такође били део Рашко-призренске епархије. У другој половини XIX века, у складу са побољшаним положајем становништва, граде се монументални тробродни храмови у Гњилану, Призрену и Косовској Митровици и њихови архитектонски облици показују токове развоја градитељства на Балкану. Изградњом цркве у Косовској Митровици најављено је ново раздобље националног стила у српској црквеној архитектури, који је свој пуни израз добио изградњом спомен-храма Светог архангела Михаила у Штимљу, на месту одморишта српске војске у Балканском рату, а према пројекту Јелисавете Начић. Исто је и са украшавањем црвених ентеријера које осликавају сликари са југа, такозвани зографи из Дебра и Велеса, који на исти начин раде широм Балкана. Делатност македонских тајфи, које су креирале визуелни идентитет верске обнове у складу са балканским културним моделом, у Рашко-призренској епархији део је опште слике верске обнове у Васељенској патријаршији. Толико се интензивно радило на пољу црвене уметности да би било лакше побројати оне цркве које нису осликане или добиле нови иконостас у XIX веку од оних које јесу. 
       
      *Овај број нашег званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве посвећен је ликовима жена у Светоме Писму. Драга Ивана, Ви сте се бавили светитељским ликовима жена које су оставиле велики траг и показале се као верне угоднице Божје. За почетак, упознајте нас са житијем Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана?
       
      Света мученица Босиљка била је из Пасјана, из породице Рајичић која је пореклом из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, и потом настанила у Пасјану крајем XVIII века. Босиљка је, према предању, отета у својој седамнаестој години, када је са оцем и братом пошла ван села по дрва за огрев. Отета је код Белог Камена на Стружинама, где је извесни Арнаутин из Депца са својом дружином пуцао на њих и потом ју је одвео у правцу према Карадаку. Породица је безуспешно покушавала уз помоћ сеоског свештеника да пред властима у Гњилану докаже да је девојка насилно отета и да није отишла својом вољом. Да би прихватила прелазак у другу веру и брак са отимачем, Босиљка је била излагана разним врстама насиља и мучења. Бранили су јој да једе и пије воду, бранили јој да спава, чупали јој косу, жарили стопала, тукли и газили, облачили у традиционалну муслиманску ношњу и покривали јој главу заром. Како њена непоколебљива вера у Христа није посустала ни након тога, убили су је. Њено тело је искасапљено а посмртни остаци су били сахрањени поред сеоске цркве. Све се то дешавало крајем XVIII или почетком XIX века. Овде примећујемо врло наглашен мотив насиља, који у мучеништву хришћанских светитељки представља опште место у житијима, легендама и предањима. Постоје вишеструка тумачења ове појаве, а једно од њих указује на мучење као средство указивања на људскост светитељке чије је тело било изложено болу какав се може мерити само са страдалним путем Христовим.
       
      *Писали сте о култу ове светитељке, замолио бих Вас да нас подсетите на важне детаље у погледу култа који наш народ има према Светој новомученици Босиљки?
       
      Однос верника према култовима у XIX веку, који је више био националног него верског карактера, довео је до стварања нових народних култова и поштовања народних светитеља. Визуелна конструкција култа мученице Босиљке поникла је на истим општим принципима и иконографским начелима као култови Светог Георгија Јањинског и Свете Злате Мегленске, који спадају у категорију такозваних нових мученика, чије се страдање везује за период Османског царства. Заједничке карактеристике култова нових мученика представљају њихова младост, мучење којем су били изложени, страдање за веру, и касније иконографске интерпретације којима се инсистира на њиховом народном оделу као симболу порекла. Култове мученице Босиљке и Свете Злате Мегленске повезује и принцип родне еквивалнеције, као и начин страдања. Кроз поштовање оваквих култова одавала се почаст и великом броју припадника заједнице који су страдали од стране Турака или Арнаута. Босиљкина смрт је у локалној заједници представљала симбол отпора против исламизације и херојски пример страдања за веру. С обзиром на то да су иницијатори њеног култа чланови породице, и с обзиром на турбулентна историјска дешавања којима је сведочила и црква у XX веку, култ мученице Босиљке је остао на локалном нивоу, у Преображењској цркву као средишту. 
      Култ мученице Босиљке своје упориште има и у отмицама које се доводе у везу са ктиторком пасјанске цркве, али и са пореклом назива села. Према предању, пасјанска црква је задужбина Бејаз Хануме, односно Беле Госпође – хришћанке из Зајечара која је отета, насилно потурчена и удата за Рашид-бега Џинића. Према другом предању, Турци су покушали да отму девојку Јану (Бојану) коју је одбранио њен пас. Турци су убили пса, а Јана је у жалости за псом ударала ногама у тло одакле је потекла вода која је потопила и њу и Турке. Мештани су Јану сахранили јужно од цркве, а село је добило име Пасјане од синтагме пас Јанин, односно пас Јане.
       
      *Канонизација новомученице Босиљке је само потврда да је ово народно поштовање благословено дело. Дана, 23. октобра 2019. лета Господњег, руком Епископа Теодосија обретене су мошти новопројављене светитељке. Занимљива је и важна прича о њеним моштима, те бих Вас замолио да је поделите са нашим читаоцима?
       
      Према предању, када је црква обновљена у облику какав и данас постоји, посмртни остаци мученице Босиљке су узидани у храм. Тачније, у део који је дозидан уз северозападни стубац, на улазу из припрате у наос. Ту су потом постављене њене две иконе, и у врху дозидане конструкције је насликан фриз са сценама њеног страдања. Иако није била канонизована, мученицу Босиљку је сликар Константин Јаковљевић на самом крају XIX века насликао служећи се иконографским елементима попут нимба, Христовог благослова и мученичког венца који добија од анђела, који су имали функцију исказивања њене светости. Сцене Отмице и Успења мученице Босиљке, које представљају визуелну конструкцију предања на којем се темељи њен култ, истовремено су и кључне сцене у конструкцији циклуса страдања мученика. Похрањивање њених моштију унутар храма, и док је било само на нивоу предања, имало је за циљ јачање позиције у процесу канонизације, у складу са чињеницом да извориште сваког култа представљају гробови и мошти. Док се још није догодило обретење њених моштију, у храму се чувала, и надам се да се и даље чува, шкриња са Босиљкином гардеробом. То су заправо делови народне ношње који су највероватније представљали мираз, и који су у процесу конструкције култа добили статус реликвије. Гроб, мошти, реликвије и визуелне представе основни су елементи сваког култа, услед чега су употребљени и у пасјанској цркви као центру култа мученице Босиљке. Коначно, заиста велики догађај за вернике и за Српску цркву представља тај 23. октобар када су њене мошти пронађене, односно обретене на месту које је носило ту визуелну конструкцију култа. 
      23. октобра 2019. године мошти су извађене из стуба, и свечани чин њиховог умивања светом водом и вином обавили су епископ Теодосије и игуман манастира Драганца архимандрит Иларион, у присуству монаха и монахиња из манастира Драганца, Грачанице, Кончула, Кормињана, и надлежног јереја Далибора Којића. Пећки парох Дејан Јаковљевић и монах Давид из Ђурђевих Ступова начинили су кивот за мошти светитељке. 
       
      *Према Вашем мишљењу, да ли је наш народ у довољној мери свестан значаја и културног богатства великих светиња, које су украс не само Српске Православне Цркве и Епархије рашко-призренске, већ много шире?
       
      У српском колективном паћењу, у предањима, књижевности, уметности, и у побожности, трајно је присутна сакрална топографија Косова и Метохије, односно косовско-метохијске светиње и свети. Дубоко верујем да постоји свест о немерљивом значају српског средњовековног наслеђа, задужбина Немањића. Али, већина становника Србије не зна како, на пример, изгледа црква Светог Николе у Гњилану, већина није чула за многа села која сам, Богу хвала, имала прилике да обиђем за потребе истраживања, а у којима се налазе цркве као окамењена сведочанства. Стекла сам утисак да су о важности свих тих малих сеоских или чак и великих цркава свесни они који тамо живе, односно тамо су живели. Људи немају свест о томе да је у XIX веку свако село насељено Србима имало своју цркву, јер им такви подаци нису познати. О тим црквама и том периоду се не учи у школи, ни на факултету, о њима се ништа не може чути на телевизији. А многи од тих споменика и данас су живо сведочанство о континуитету живота Срба на Косову и Метохији и њиховом легитимном праву да ту и даље буду.
       
      *Пред крај нашег разговора упознајте нас са Вашом библиографијом и предстојећим плановима у погледу издаваштва?
       
      Од 2011. године, од када радим на Институту за српску културу, где тренутно имам звање вишег научног сарадника, објавила сам заиста велики број научних радова. Неки су публиковани у стручним часописима, неки као поглавља у монографијама, неки пак у зборницима који су произашли из научних скупова. Круна мог првог великог истраживања свакако је књига Црквена уметност у Рашко-призренској епархији (1839–1912). Међутим, осим црквене уметности на Косову и Метохији, предмет мојих истраживања биле су и друге теме, попут споменичке и културе сећања у Срба у XIX веку и других облика визуелне културе. Тренутно пишем монографију о манастиру Раковици која ће, ако Бог да, коначно угледати светлост дана ове године, и коју доживљавам као круну свог другог великог истраживања.
       
      *Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?
       
      Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују.
       
      Разговор водио:
      Катихета Бранислав Илић
       
      *Објављено у мајско-јунском 379. броју Православног мисионара (стр. 9-14)
       
       
       
       
       
       
          Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе „Православни мисионарˮ упутила је у мајско-јунском, 379. броју благодарност свим медијским делатницима са којима остварује сарадњу. Текст благодарности доносимо у целости: 

       
      Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове.
      Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубе, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске.
      Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско- карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима.
      Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф 4, 13).
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Саопштење – са управо завршеног редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (одржаног од 24. до 29. маја 2021), под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће свих епархијских архијереја СПЦ;
      Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора /pdf/

       
      – Уместо уводника – Патријарх Порфирије: Суштина Цркве као Сабора јесте света Литургија у којој смо показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом (беседа Српског Патријарха на крају свете архијерејске Литургије којом је 24. маја у Спомен-храму Светог Саве на Врачару започело заседање Светог Сабора СПЦ;
      – Реаговање – Патријарх Порфирије Министарству културе: Одложите доношење Закона о културном наслеђу!;
      – Поводи – проф. др Зоран Ранковић: Православно богословље се изучава живљењем, поступањем и студирањем – у вери, не „о њој”;
      – Реч-две са… Патријарх српски Порфирије: Косовски завет као израз Новог Завета;
      У овом броју новина Српске Патријаршије пишемо и о бројним другим актуелним дешавањима у нашој Помесној Православној Цркви.
       
      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Министарка културе Маја Гојковић: Очување културног наслеђа заједнички циљ

       
      Потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања Маја Гојковић обавестила је данас Његову Светост Патријарха српског Порфирија да су на радном састанку прихваћене сугестије и предлози које је Српска Православна Црква упутила на Нацрт закона о културном наслеђу, а у циљу побољшања и унапређења текста Нацрта закона.
      Гојковић је у писму патријарху нагласила да се текст на који су достављене примедбе и сугестије не налази у фази Предлога закона, те тиме ни у поступку усвајања пред Владом Републике Србије, нити пред Народном скупштином.
      Потпредседница Владе је указала да је Радна група у оквиру Министарства културе и информисања тек сада, након одржане четири панел дискусије у оквиру јавне расправе, која је трајала од 6. до 28. маја, у фази разматрања бројних предлога од стране шире јавности, а у циљу побољшања текста будућег Предлога закона.
      Гојковић је навела да је заједнички циљ очување културног наслеђа, а посебна пажња и заједнички труд и залагање усмерени су на заштиту културног наслеђа које се налази на територији наше Аутономне покрајине Косова и Метохије, које је свакодневно изложено нападима и уништавању.
      Гојковић је изразила уверење да ћемо и у будућности, као и сада, путем чврсте сарадње доћи до најбољих решења за будући Предлог закона о културном наслеђу, који ће након усвајања предлога и сугестија допринети свеукупној заштити културног наслеђа Републике Србије и бити још један корак у заједничким залагањима државе и Српске Православне Цркве да сачувамо културно наслеђе наше државе и народа за будуће генерације.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Milan Nikolic,
      Владика Јоаникије: Наш Свети Архијерејски Сабор, који се сабрао у име Божје око Христа Бога Живога, пројавио је и утврдио јединство наше свете Српске Православне Цркве, Молите се Богу за јединство Цркве, молите се за Светејшег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу.
      У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког и изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, у Недељу Самарјанке, 30. маја 2021. године, свету архијерејску Литургију у Светоархангелској обитељи у Раковици служили су Преосвећена господа Епископи милешевски Атанасије и буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило.
      Саслуживали су протојереји-ставрофори Ђорђе Трајковић и Обрен Јовановић, протојереј Симо Кличковић, јереј Михаило Вукчевић, протођакон Иван Савић и ђакон Горан Нухановић.
      Говорећи о јуче завршеном заседању Светог Архијерејског Сабора, у својој првој беседи после избора за Митрополита црногорско-приморског, владика Јоаникије је казао: „Сабор је пројавио и утврдио јединство наше свете Српске Православне Цркве. Наш Свети Архијерејски Сабор, који се сабрао у име Божје око Христа Бога Живога, донио је много важних одлука. Једна од њих је и попопуњавање упражњених епархија, избор нових епископа. То је све на утврђење Цркве, на јачање њеног јединства. И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу! Нека вам то буде подстицај да се Богу молите за јединство Цркве, да се Богу молите за Свјатјешег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу. Али, хвала Богу, брод наше свете Цркве иде даље, и просто не можемо да замислимо, ни до сада а ни убудуће, наш народ без Цркве”, нагласио је изабрани митрополит Јоаникије.
      „Једино кроз Цркву ми разумијемо и сами себе, нашу историју, културу, традицију, нашу прошлост, садашњост и будућност. Зато не треба никада да се бојимо, као што каже Господ да се не уплаши срце ваше. Много је важно да будемо одважни, прави хришћани, јер тамо гдје је Божја љубав тамо нема страха. Свети апостол Јован Богослов каже да љубав одгони страх, љубав је јача од свих наших слабости. Љубав просвећује, љубав је јача и од смрти а да је то тачно показује наш светопочивши, а народ га већ зове и светим, патријарх Павле, који је и даље са нама и све ће више бити. Много је важно да сви ми који смо у Цркви, иако различити, будемо јединствени на молитви. Када се молимо Богу да се сви искрено молимо, што пажљивије заједно са својим свештеницима, са монахињама ове свете обитељи, и тада ће Бог испослати своју благодат и све вас обдарити и оснажити тако да одлазите са утјехом и новим полетом даље у живот.”
      У свом обраћању, изабрани Митрополит црногорско-приморски се осврнуо и на поједине приче које су ових дана пласиране преко појединих медија и друштвених мрежа о томе како је Црква разједињена:
      „Данас су друштвене мреже свима доступне, а мало има онога што је здраво и чисто, много више је инсинуација и прљавштине. Зато треба, дјецо - сви ви имате мобилне телефоне - да се чувате”, поручио је владика Јоаникије и посаветовао верне да када долазе на службу не носе телефон или га потпуно искључе како им не би скретао пажњу на оно што је небитно, што је спољашње.
      „Оно што се догађа на светој служби не може се ухватити телефоном, јер оно што је најважније то је невидљиви силазак Светога Духа на свете Дарове и то не може никаква техника да ухвати. И хвала Богу што не може јер да може то би људи и оскрнавили”, оценио је владика Јоаникије.
      Говорећи о Јеванђељу о Самарјанки, изабрани митрополит Јоаникије је указао: „Послије сусрета са васкрслим Христом Самарјанка је постала нови човјек јер је појава Христова, Његова ријеч и присуство, одагнала из њене главе сваку недоумицу и сумњу. Господ Исус Христос је својом ријечју њу потпуно просвјетлио светом вјером и она је касније постала проповједник Ријечи Божје. Пострадала је као мученица Фотина коју данас прослављамо. Сваки сусрет са Господом нас препорађа, обнавља, од нас чини нове људе. Очишћује нас и међусобно сједињује”, беседио је изабрани митрополит Јоаникије, подсетивши да Црква данас прославља и Светог апостола Андроника, који је по предању први проповедао у овим крајевима.
      У архипастирској бесједи Преосвећени Владика милешевски г. Атанасије је, тумачећи свето Јеванђеље о сусрету Дародавца Воде живе и жене Самарјанке, што је било веома необично за оно вријеме „јер се Јудејци не друже са Самарјанима”, казао да је Господ и тамо дошао да каже да су Његови дарови за све народе, све људе.
      „Његови дарови су доступни су свима, све оно што Господ Христос даје намењено је свима. Речима Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу Господ хоће све нас да упозна да Он даје живу воду, живот вечни. Господ даје моћ над болестима, моћ над смрћу, моћ над грехом који нас води у смрт, и Он уводи у Царство небеско, вечно здравље и вечно блаженство Царства небескога”.
      „Христове речи Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао, и извршим Његово дело говоре нам да када и наша храна буде да вршимо вољу Оца небескога, онда ћемо бити потпуно приправни за Царство небеско. Жеља моја и браће архијереја, изабраног митрополита Јоаникија и епископа Кирила, била је да дођемо на ово свето место где је присутна та Вода жива коју Господ даје својим верним следбеницима, служитељима, ученицима. И Господ је нас удостојио да наша жеља буде испуњена да дођемо на ово свето место код наших свјатјејших патријарха, где је васкрсли Господ Христос дао да такође извире од Њега давана Вода жива, присутна у његовим угодницима”, закључио је Епископ милешевски Атанасије.
      Преосвећени Владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило је у својој беседи нагласио: „Овај Светоархангелски манастир и гроб нашега блаженопочившег патријарха Павла је бунар из којег истиче Вода жива, јер је Господ обећао својим ученицима да ће они који га буду слушали чинити чуда, и већа од оних које је Он чинио, и да ће извирати Воду живу благодати Божје живота вјечнога”.
      Владика Кирило је упознао сабране са мисијом коју Српска Православна Црква врши у Јужној Америци: „Тамо има наших људи, али не тако много као у другим крајевима свијета. Они су одавно изашли из наше културе, језика, традиције, али остало је сјећање. Име Светог Саве и Светог Василија Острошкога они посебно носе у срцу и својим душама. Тај вапај њихов Светитељи чују и тако су надахнули нашег блаженопочившег митрополита Амфилохија да покрене озбиљније ту мисију, мада је она постојала и прије њега. У Епархији буеносајреској и јужно-центалноамеричкој поред људи нашег поријекла има и домородаца, Еквадораца, Аргентинаца, Бразилаца и других, што је новина у нашој Цркви. Нека се острва Божја обнављају, и неке се наша Црква обнавља, и нека прима у себе и све народе и племена. Како је то Господ заповиједио, проповјед јеванђељска је за спасење свих народа на овој земљи, поручио је епископ Кирило, који је на крају свог обраћања честитао владици Јоаникију на избору за Митрополита црногорско-приморског, једној од најзначајнијих епископских столица свете Српске Цркве.
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
       
      http://www.spc.rs/sr/izabrani_mitropolit_joanikije_sabor_projavio_utvrdio_jedinstvo_srpske_pravoslavne_crkve
       
×
×
  • Креирај ново...