Jump to content
  1. Sanja Т.

    Sanja Т.

  2. Tumaralo.

    Tumaralo.

  3. Рапсоди

    Рапсоди

  4. александар живаљев
  5. Milica Bajic

    Milica Bajic

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      (Свједочанство о цетињској ноћи 4.септембра)
      Пише: ђакон Павле Љешковић
       
      Још док је испред подгоричког храма Васкрсења трајао ватромет, приређен у част доласка патријарха, ја и мој колега из богословије Александар Вујовић, пробијајући се кроз масу народа, запутили смо се према мјесту на којем смо паркирали свој аутомобил. До нас су допирале вијести о томе да је Цетиње блокирано, те да се очекују велики  нереди.
      Познаници које смо сретали на путу до паркинга су нас убјеђивали да не идемо у пријестоницу. Нисмо могли ни себи да објаснимо зашто је то тако, али смо знали да се тамо баш те ноћи морамо запутити. Са нама је била и пријатељица Јелена Срећков, а ускоро нам се придружио и наш пријатељ Мићо Чолаковић, који је попут нас завршио богословију, али је одлучио да се бави неким другим животним позивом. Александар предлаже да кренемо алтернативним путем, преко Грађана. Иако ни он сам тај правац добро не познаје, сматра да ћемо уз Божију помоћ некако стићи до Цетиња.
      Прећутно смо се сложили са његовим предлогом и тако је започела авантура која се огледала у два сата вожње, већином по нама непознатим предјелима Ријечке нахије. Већ је готово била поноћ када смо угледали манастир Брчели и одлучили да свратимо  и одморимо од вожње. Настојатељ манастира као да је очекивао незнане госте. На столу, у дворишту смо затекли двије корпе, препуне свјежег воћа. Након што смо се окријепили, наставили смо пут и убрзо стигли до Обзовице.
      На оближњој бензинској пумпи наилазимо на полицијску патролу, која нам сугерише да ту паркирамо ауто. Са  тог мјеста, удаљеног неких 5  километара до Цетиња,морали смо кренути пјешке. Милицајац којем смо рекли ко смо и чиме се бавимо нас савјетује да се вратимо јер нам они не могу гарантовати безбједност. Одлучујем да скинем мантију, како не бих привлачио пажњу и угрозио и себе и своје сапутнике.
      После неких 2 километра хода, поред нас је стао комби, који су возили момци ромске националности. Понудили су нам да нас за одговарајућу цијену превезу до прве барикаде. Кажу – даље ни они не могу, иако су редовни гласачи на изборима, а по потреби учествују  у блокадама и другим протестима.Тек у комбију схватам да Јелена са собом носи повећу корпу са цвијећем. Објаснила ми је да на гробу митрополита Амфилохија у храму свакодневно остављају велики број таквих корпи, па је ову добила на дар и благослов од једног свештеника. Убрзо стижемо до прве барикаде.
      Око логорске ватре се грије двадесетак момака. Кроз свијетлост ватре се назиру њихове, од умора и алкохола, црвене очи. Између барикада циркулише велики број  људи. Препознајемо и никшићки акценат, као и говоре других крајева Црне Горе. Два младића се јако споро возе на мотору, загледајући пролазнике. То ме је на тренутак вратило у она времена када сам као студент ишао на утакмице Партизана.
      Тада су навијачке групе одређивале момке који су били задужени да испред стадиона мотре на то да ли има убачених чланова из противничке групе. Тако су и ова двојица моториста дошли до нас и пар тренутака гледали у корпу са цвијећем, док на нас нису ни обратили пажњу. Један од њих је упитао Јелену да ли је то бидермајер, након чега су се удаљили. На другој барикади већ знатно живља атмосфера. Маше се зеленим заставама, пјевају се патриотске пјесме, младе комиткиње праве селфије… И овдје сви зачуђено гледају у цвјетну корпу.
      Ту смо срели и неколико људи који су могли имати и  преко седамдесет година. Но, године их нису спријечиле да у позно доба ноћи стоје на барикадама, како би спријечили устоличење. Недалеко од треће, уједно и последње барикаде на коју смо те ноћи наишли, био је и детаљ који ме је највише поразио. Наиме, ту су стајала 2 човјека, обучена у мантије, који очевидно припадају вјерско-политичком покрету који је својевремено регистрован у полицијској станици на Цетињу. То су били једини људи које смо те вечери срели, а који нису осјетили мирис цвијећа са митрополитов гроба. Када смо стигли у град схватили смо да на сваких 100 или 200 метара стоје групе момака који будно стражаре. И они као хипнотисани гледају у корпу са цвијећем.
      Недалеко од богословије нас дочекује постављена ограда и изненађени полицајци који нису могли да вјерују како смо без икаквих последица прошли барикаде. Један од њих инсистира да му покажем личну карту. Сазнавши моје презиме, пита ме да ли сам из Пјешиваца. Одговарајући потврдно, облачимо мантију и улазим у школу. Тамо затичемо колеге Аполона и ђакона Благоја, који су били једини људи који су вјеровали да ћемо некако стићи до школе и сво вријеме нас чекали.
      Ујутро су нас пробудиле детонације од шок бомби, које су сведочиле о сукобима на оближњем тргу. После краћег размишљања, одлазимо у манастир, док вјетар наноси дим од сузавца који нас штипа за очи. Убрзо смо схватили разлог због којег  смо тога дана морали бити на Цетињу.
      Најприје тај неописиви моменат доласка хелихоптера у којем су били патријарх Порфирије, митрополит Јоаникије и епископ Давид. Затим предивна литургија, на којој смо одговарали за пјевницом. И на крају АКСИОС, чија је јачина мјерена децибалима ништа нижим од оних који су се чули  у претходној ноћи, испред подгоричког саборног храма.
      https://svetigora.com/u-grad-smo-usli-sa-cvijecem/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У десету недељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Нерукотворени образ Господа нашег Исуса Христа, Светог Јевстатија другог Архиепископа српског преподобног Романа и преподобног Рафаила банатског изабрани Епископ хвостански Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Георгија на Бежанијској коси. Изабраном Епископу Јустину саслуживао је протосинђел Данило и свештенство Архиепископије београдско-краловачке.

      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу, 15. августа 2021. године, на  празник Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборном храму св. Георгија у Крушевцу.

      Саслуживали су старешина Саборне цркве протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, протојереј Драгић Илић и ђакон Ненад Матић.
      По прочитаном одељку из светог Јеванђеља Владика је поучио верне својом Архипастирском  беседом најпре тумачећи прочитани одељак а затим говорећи о празнику и величини вере и љубави светог архиђакона Стефана и о његовој мученичкој жртви, као и примеру како треба живети вером, надом и љубављу и потпуним поверењем према Господу.
      Велики број присутних верника  и деце пришао је светој Чаши и сјединио се са Господом у Светој тајни Причешћа, а на радост, спасење и живот вечни.
      На  светом Богослужењу су појали појци Саборне цркве.
       
      Извор: Епархија крушевачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј служио је, у осму недељу по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Архиђакона Стефана у манастиру Сланци.

      У својој надахнутој беседи је рекао: „Мера нашег раста је колико узрастамо у Христу да бисмо достигли до висине раста Његовог. То је оно чему треба да стремимо и да служимо Свету Цркву тамо где нас Он постави на служење. Све те службе су часне и све су то дарови које смо добили од Бога да му служимо. Сви смо ми иконе пред Богом, суштински исти и једнаки пред Богом“.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од александар живаљев,
      Потпуна обнова храма у Лединцима до краја године
      12.08.2021 • 13:0713:10 Извор: Dnevnik.rs      Поред добродушних људи, Старе Лединце краси и Црква преноса моштију Светог оца Николаја, изграђена 1836. године. Ипак, претпоставља се да су богослужења почела још 1812. године, а како јереј Зоран Перић објашњава, о томе постоји и запис који се налази испред престола у олтару на каменој плочи. Фото: Дневник (Ф. Бакић) – Претпоставља се да је црква почела да се гради почетком 19. века, а да је прва служба у њој одржана 1812. године – рекао је јереј Зоран. – Бурних периода у историји је било, па је црква срушена 19. октобра 1943. године на Светог апостола Тому, када је и остатак села потпуно уништен.
      Тог дана убијено је 280 људи, а неки су спаљени и заклани на прагу цркве. Њима у помен сваке године служи се литургија и одаје пошта жртвама фашистичког и усташког терора, а са леве стране цркве, у припрати на северном зиду, урађена је спомен плоча са именима трагично страдалих.
      – Црква преноса моштију светог оца Николаја највећа је од Нештина до Петроварадина, а то сведочи о томе колико су стари Лединци некада били велики и богати – објаснио је јереј Перић. – Након рата, заробљени Немци градили су куће преживелим Лединчанима у Новим Лединцима, а каснијом колонизацијом, обнављане су старе и грађене нове куће у Старим Лединцима, па је село поново оживело.

      Фото: Дневник (Ф. Бакић) Деведесетих година прошлог века почела је обнова цркве, те је прво затворена конструкција и постављен кров, а потом је у њој поново почела да се служи литургија. Након паузе дуже од две деценије, 2017. године, након доласка јереја Зорана Перића у Старе Лединце, настављено је са обновом храма. Прво је пресечена и изолована капиларна влага, да би две године касније цела црква била измалтерисана, а иконостас завршен. Како је јереј Зоран навео, тада је постављен и бехатон у порти, а направљене су и стазе око цркве, ојачан део потпорног зида и рестауриран западни део ограде из 1853. године.
      – Планирамо да почетком септембра почнемо са обновом звоника, који је срушен 1943. године, а након тога је, вероватно због недостатка новца, скраћен и обновљен без бакарне капе – казао је јереј Зоран. – Ове године ћемо добити шест милиона динара од Градске управе за културу и градоначелника Милоша Вучевића.
      Тако ће звонику бити враћен првобитни изглед, а предвиђено је да он буде виши за 11 до 13 метара, заједно са крстом који ће бити висок два метра. Према речима јереја Зорана, од добијеног новца биће постављена и фасада на западном делу цркве, а уз помоћ парохијана и новца који се прикупи на донаторским вечерама, фасада ће бити постављена и на остатку цркве.
      – До краја године планирамо потпуну обнову цркве, а све је то изгледало као немогућа мисија када смо пре пет година сели и почели да се договорамо о радовима – истакао је јереј Зоран. – Када нам је зафалило новца за пресецање капиларне влаге, ово мало село успело је да сакупи скоро милион динара, захваљујући нашим честитим парохијанима. Тешко је објаснити колико сам поносан на њих.  
      Побожни Лединчани
      – Лединчани су веома побожни, а обнова Цркве преноса моштију Светог оца Николаја им је важна и много њих се ангажовало и дало свој допринос – рекао је јереј Зоран Перић. – Осим тога, на светим литургијама, богослужењима и вечерњим службама, Лединчани долазе у цркву у великом броју.
      Јереј Перић оценио је да је духовни живот у Лединцима добар, те да када је време поста, има много причесника који долазе у цркву.
      Д. Андулајевић
       
×
×
  • Креирај ново...