Jump to content

Sećate se devojčice koja je po planini u Srbiji gurala kolica s ocem i niko im nije pomogao?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Xafk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

Ovo nije obična košarkaška priča. Nikada i nije bila. Nije košarkaška, iako počinje sa našom reprezentacijom. Nije čak ni klasična sportska. Iako je njeno centralno mesto zauzela fotografija koju je napravio član stručnog štaba naše nacionalne selekcije.

 

Jedan od pomoćnika selektora Aleksandra Đorđevića u stručnom štabu "orlova", Adam Tatalović, tokom obilaska srpskih manastira 2018. godine je blizu Studenice zapazio neobičnu scenu na regionalnom putu. Uzbrdica, a na njoj jedna invalidska kolica. U njima čovek, kog uzbrdo gura - ćerka.

Adam Tatalović nije baš običan košarkaški radnik. Kada smo vam ga prvi put predstavili, mogli ste da saznate da srpski baš i ne poznaje savršeno jer je rođen, odrastao i još uvek živi u Sjedinjenim Američkim Državama, ali dušu našeg naroda poznaje bolje od mnogih koji su u Srbiji od malena. Inače, odrastao je u porti jedne crkve, prosto je kuća njegove porodice delila dvorište sa hramom, pa je i sam sanjao da će jednog dana, "sigurno", biti sveštenik. Otišao je, međutim, u košarkaške vode. I dostigao velike visine.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

U košarci je od studentskih dana, pomagao je "plavima" u Indijanapolisu još kao student, voli da obilazi manastire, pa čak i sam bane po kosovskim putevima, zbunjujući tamošnje patrole svojom rešenošću. Ali, ova situacija - i njega je rasplakala.

Sada, dve godine kasnije, blista od radosti - na istom mestu.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

6CQk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

Podsetimo, Tatolović je te 2018. za Blicsport ispričao kako je došlo do sada već čuvene fotografije.

"Obično bih uzeo tri dana pred FIBA kvalifikacije (za Svetsko prvenstvo) da sam obiđem manastire po Srbiji. Posetio sam Novi Pazar i manastir Sopoćane, pa sam se vraćao u Beograd. Kada sam prolazio pokraj Studenice, primetio sam malu devojčicu kako na putu gura kolica u kojima je otac. To nije uobičajena scena koju vidite kad odrastate u SAD. Zaustavio sam kola i pitao da im pomognem, ali taj čovek nije hteo. Dok sam odlazio, primetio sam kako kola i kamioni jure niz put velikom brzinom, a primetivši to, kao i planinski teren, počeo sam da se pitam koliko li je teško sve ono za devojčicu, a i koliko je nebezbedno za njih oboje.

Posle tri, četiri kilometara, rešio sam da se okrenem i probam ponovo da im pomognem. Pitao sam ih na lošem srpskom da li mogu nekako da im budem od koristi, a oni su mi rekli - da su u redu. Zaprepašćen, seo sam nazad u kola, fotografisao ih onako, za svoju dušu, da bi ih upamtio. Ponekad fotografišem neke detalje da bih se prisećao koliko sam blagosloven, a i da pokažem sebi koliko ljudsko biće može da izdrži u svojoj svakodnevici. Kako sam proveo dosta vremena u Srbiji u poslednjih nekoliko meseci, shvatio sam da ljudi u njoj imaju mnogo teži život nego mi koji smo odrasli u SAD. I, baš zbog toga, ljudski duh u Srbiji, otpornost, rešenost i ljubav koji ljudi imaju jedni prema drugima, mnogo su tu jači nego u SAD. Ilustracije te tvrdnje primećujem svakog dana.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sutradan sam objavio tu fotografiju na mom Instagram nalogu, samo uz opis šta sam video. Prosto sam hteo da pokažem tu ljubav između oca i ćerke, a i da pokažem mojim prijateljima u SAD i ostatku sveta kakav život u Srbiji ume da bude. Mnogo sam mislio o toj porodici pre nego što sam objavio fotografiju. Nisam imao drugu želju tom prilikom, osim da ljudi ostave neki komentar, eventualno "lajkuju"..."

Tada je počela potraga za porodicom. Uz pomoć raznih, divnih ljudi, saznalo se za tužnu životnu priču: Otac je bio rudar dvadeset godina. Baš je bio vozio njegovu ćerkicu u školu, niz ono brdo, kako bi se potom vratio po suprugu da bi s njom otišao u Studenicu. Kao mladi par, hteli su tamo, praznik je bio, Mladenci. Mačka je istrčala na put... A on nije želeo da je ubije. Skrenuo je naglo - i njegov život se promenio za sva vremena. Kažu da njegova devojčica nije htela da uzme ni zalogaj dok su ga operisali, a potom dok se (u narednih dan, dva) oporavljao od hirurških zahvata...

A paralelno s otkrivanjem ko su i gde tačno žive ljudi, počele su da se dešavaju čudesne stvari. Ljudi su se udruživali da pomognu, javili su se i čelnici KSS-a, i tadašnji selektor "orlova" Saša Đorđević, i neki ljudi iz NBA... skupilo se 7.000 dolara i nabavljena su, i dopremljena, kolica na električni pogon. Devojčurak sa ogromnom ljubavi - više nije morao da gura uzbrdo svog tatu.

Međutim, kada je Adam Tatalović dopremio kolica, ispostavilo se da pomenuta porodica živi u veoma, veoma skromnim uslovima. Devojčica ni svoju spavaću sobu nije imala... ali, imala je dovoljno ljubavi - da inspiriše svet oko sebe.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Tatalovićeve reči kojima je tada počeo da zaključuje svoju ispovest za Blicsport, "Ako neko ovu priču čuje ili je pročita, možda će neko pružiti ruku onima kojima je pomoć potrebna, bilo da je to stranac na koga naiđe, ili voljeni član porodice" - mnoge su pokrenule na akciju.

I, sada, dve godine kasnije, kada je opet otišao da obiđe devojčicu i njenog oca - imao je i te kako razloga za istinsku radost.

"'Nemojte da gubite veru u ljudskost. Umesto toga, živite tako - da pomažete drugima. Možemo da promenimo stvari'. Nakon što sam napravio fotografiju pre dve godine, kako devojčica gura oca u kolicima uzbrdo i to putem, a potom došao u priliku da sa drugim ljudima pomognem porodici Radonjić, svratio sam da ih pozdravim i ukažem poštovanje. Mala Leontina sada ima novu sobu, a ispred nje i betonski pločnik! Apsolutno nestvarno!", otkrio je Adam Tatalović.

Capture.PNG

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Da, nestvarne stvari se dešavaju kada se ljudi udruže i krenu po čuda. U ova današnja vremena, ljudskost, zapravo, i nije čudo. Samo staza ka njemu.

 

I sam Tatalović je na to podsetio svojim rečima:

"Vratio sam se u SAD i ostao u kontaktu sa R.R. i njegovom porodicom, sjajno je bilo videti njihove fotografije iz Studenice. Mnogo volim našu crkvu i sve što je učinila za mene. Voleo bih da i ova porodica nastavi da čuva crkvu blizu svojih srca. Ponekad sam malo ljubomoran na to koliko su blizu Studenice. Divno je to i posebno mesto. A možda je upravo u tom hramu, gde su mošti svetog Simeona Mirotočivog (rodonačelnika Nemanjića, Stefana Nemanje) i Stefana Prvovenčanog, stigla do mene ona duhovna energija da uradim nešto dobro", zaključio je Tatalović.

Capture.PNG

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

                                         uTuk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

I, većeg zaključka ove priče nema od podsećanja na neke od poslednjih reči koje je Stefan Nemanja rekao na ovom svetu, a u žitiju zapisao njegov sin, sveti Sava: "Jer ja vam dajem ovu zapoved: da ljubite brat brata, ne imajući među sobom nikakve zlobe ... A vi, među sobom pravdu i ljubav imajući, ne zaboravljajte milostinje".

Tu negde, blizu Studenice, gde mošti svetog Simeona i počivaju, misao o milostinji i ljubavi za bližnje - pokrenula je ovu priču koja je pred vama. Ono što je u njoj najlepše je: svako od nas može da napiše njen nastavak.

Svako, uvek i svuda.

https://sport.blic.rs/kosarka/nba/rudar-i-ljubav-adam-tatalovic-devojcica-gura-oca-u-kolicima-nova-soba/bk25ps9

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Poštovanje matuške Marije počelo je još za njenog života, kada su monahinji, prikovanoj uz krevet, u keliju dolazili ljudi raznih staleža iz svih krajeva tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Ljudi koji su dolazili zaustavljali bi stanovnike Gatčine s pitanjem: „Gde ovde živi sveta Marija?“ Među posetiocima su bili i seljaci, i radnici, i „bivši ljudi“ – plemići i sveštenici, pa čak i arhijereji. 
       
      Sveštenomučenici mitropolit Venijamin i mitropolit Josif petrogradski posećivali su matušku jer ih je, za vreme okrutnih progona, razgovor sa njom krepio da izdrže sva iskušenja. Ljudi, ophrvani tugom, žalošću, depresijom i krajnjim očajanjem, nakon razgovora sa njom odlazili su preporođeni pronašavši snagu, optimizam i rešenja za svoje probleme. Svako je pronalazio utehu, osećao olakšanje od svog bola i tuge. Prema svedočenju očevidaca, od pravednice su svi odlazili kao da su dobili krila, ozarenih lica, punih nade, širili ruke oslobođeni duševnog tereta. Podvig monahinje, koja je mirno podnosila nesnosne bolove, bio je primer podržavanja, krepio u veri, davao nadu onima koji su od očajanja posustali…
       
      Narod je hrlio ka Mariji kao prema sveći koja stalno gori i greje izranavljena srca. Bila je oslonac za utučene i izmorene strahovima, stradalnike u mraku bezbožnosti krvavog komunističkog režima…
       
      Matuškina kelija je bila veoma oskudno nameštena. U njoj je bilo mnogo ikona, a stalno su gorela kandila i sveće, što joj je donosilo mir i kako-tako podsećalo na crkvu. Iako joj je sa svakim nastupajućim danom bilo sve teže i teže, iako su bolovi postajali sve jači, nalazi snage da, trpeći bol, primi sve kojima je potrebna uteha. 
    • Од Violetta Valery,
      Znam da Bog prima pokajnika sve do poslednjeg otkucaja srca i da je hrišćaninu do poslednjeg trenutka moguće da izbegne onaj najveći promašaj, ali šta sa onim manjim promašajima?
      Nije li tragedija dočekati godine i osvrnuti se sa setom na prošlost, videti svoje propuštene prilike i darove protraćene na ono što ne ispunjava? Vreme se ne može vratiti i probati ponovo.
      Taj strah od promašenog života i loših izbora kod mene mnogostruko prevazilazi strah od smrti, pa čak i ljubav prema životu.
      Osećam da je moguće da ostvarim sve što sam naumila, a da i dalje sve bude ništavno.
      Kako vi prevazilazite ovaj strah i znate da su vam izbori i stremljenja dobri?
    • Од illuminated,
      Za samo nekoliko dana Visoki Dečani uvršteni su u sedam najugroženijih lokaliteta kulturnog nasleđa Evrope, a jedna prištinska organizacija zatražila istragu zbog ratnih zločina protiv igumana ovog manastira Save Janjića. Dok stižu osude ovakvih navoda "Saveta za zaštitu ljudskih prava na Kosovu", srpske organizacije i mediji sa Kosova upozoravaju da je reč o organizaciji poznatoj po širenju lažnih vesti i međuetničke mržnje.
      Među sedam najugroženijih lokaliteta u Evropi prema rangiranju Evropa Nostre našao se i manastir Visoki Dečani. To je izazvalo niz negativnih reakcija u Prištini.
      Urednica portala KoSSev Tatjana Lazarević kaže da je simptomatičan bio tekst lista Koha Ditore pod naziom „Trijumf Srbije, Kosovo ćuti“. Nakon toga smo saznali da su Vjosa Osmani i Aljbin Kuri uputili pismo organizaciji Evropa Nostra tvrdeći da Dečani nisu ugroženi.
      „Iz kojeg smo videli da su Osmani i Kurti zapravo pismo Evropa Nostri uputili još 18. marta. Dakle u vreme kada je manastir još uvek bio u nominaciji. A sa druge strane Kurti i Osmani takođe nisu preuzeli svoje dužnosti premijera i predsednika“, ukazuje Lazarević.
      A onda je usledilo i saopštenje „Saveta za zaštitu ljudskih prava iz Prištine“. Osim što izjave o ugroženosti manastira vide kao besmislene traže i istragu protiv igumana Save Janjića uz tvrdnje da su Albanci držani kao taoci u manastiru.
      Misija OEBS ponudila je izvršnom direktoru „Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda“ da se javno izvini ocu Savi ili da se organizacija suoči sa sudom.
      Nisu učinili ni jedno ni drugo, a izvršni direktor te nevladine organizacije Bedžet Šalja nastavlja i danas u istom tonu.
      „Mi nismo rekli da je Sava Janjić kriv mi smo tražili da se vrši istraga i da se dokaže šta se zapravo dogodilo u manastiru Dečani jer imamo dokaze. Nikad se nije dogodilo da je odbor izašao sa nekom izjavom da nije imao dokaze“, tvrdi Šalja.
      Ono što su u prošlosti iznosili kao „dokaze“ više puta je demantovano. Portal KoSSev ukazuje na aktivistu ove organizacije Haljita Beranija koji je 1999. godine tvrdio da se u Trepči vrši spaljivanje Albanaca što nikada nije utvrđeno. Važnu ulogu je imao i uoči nasilja iz marta 2004. godine.
      „Ali ga srpska zajednica najviše pamti kao izvora vesti o tome da su Srbi pojurili, kako je kazao, šest albanskih dečaka u Ibar, da su četvorica upala u reku, da se jedan dečak spasao tada, i po izuzetno teškim rečima koje je korisitio za medije na albanskom u to vreme“, podseća Lazarević.
      Podrška Janjiću od premijerke, medija i NVO
      Osude pisanja o Savi Janjiću danas stiže i od predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić.
      „Sava Janjić je meta samo zato što čuva te Visoke Dečane a postoje tamo ljudi koji ne žele da Visoki Dečani postoje. To je svetska kulturna baština i Srpska pravoslavna crkva jeste stub onoga što znači Srbija na Kosovu i Metohiji“, poručuje Brnabić.
      Podršku Savi Janjiću u zajedničkom saopštenju pružilo je i 15 srpskih nevladinih organizacija i medija sa Kosova.
      „Pomoć i zaštita koju su dobile albanske izbeglice u manastiru Visoki Dečani tokom 1999. godine predstavljaju jedinstveni primer ljudskosti u bezumlju rata. Napadom na Savu Janjića teškim i neosnovanim optužbama, Savet za zaštitu ljudskih prava na Kosovu podriva sve napore za mukotrpnu izgradnju boljih međuetničkih odnosa između albanskog i srpskog društva na Kosovu“, upozorava se u saopštenju.
      Na svom zvaničnom Tviter nalogu reagovala je i Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo.
      „U junu 1999. u Dečanima sam čula da je Sava Janjić bio na ulicama kada su kroz grad prolazile vojska i policija iz Đakovice, da spreči nasilje prema albanskim civilima. Sramota je šta piše KMDLNj“, navodi Kandić.
      Bratija manastira Visoki Dečani se, osim institucionalnih problema, zbog nepoštovanja zakona koji se na isti odnose, često suočava sa lažnim vestima na šta su ukazivali lokalni mediji na Kosovu.
      Izvor: https://rs.n1info.com/vesti/organizacija-koja-optuzuje-janjica-poznata-po-laznim-vestima-i-sirenju-mrznje/
       
      ---
      Надам се да отац Сава Јањић са братством неће имати никаквих проблема због ових оптужби и напада.
       
    • Од Bernard,
      13 APR 18   PREČICA – CRVOTOČINA (lycopodium clavatum) – malo je poznata u našim krajevima ali ima ogromnu lekovitu moć + receptura čaja !!!


      Spada u grupu mahovinasto-zimzelenih biljaka a raste iznad 600 metara nadmorske visine.
      Možemo je naći na obodima šuma ali prilikom ubiranja moramo voditi računa da ne ubiremo ovu biljku u koliko raste na osunčanim obroncima šume, jer dejstvo sunca znatno umanjuje njenu lekovitost.
       
      Ova biljka se suši u hladu, na promajnom mestu.
      Naša je preporuka da je kupujete u proverenim biljnim apotekama kako bi bili sigurni da ste kupili biljku koja nije izgubila svoja lekovita svojstva.
       
      U lekovite svrhe se koristi nadzemni deo ove biljke koju je najbolje ubirati u vreme cvetanja.
       
       
      Lekovitost
       
       
      Prečica se preporučuje kod oboljenja jetre, posebno kod raznih vrsta ciroza jetre, malignih procesa jetre a odličnom se pokazala u tretmanu reumatoidnog artritisa sa i bez deformacija jer vrlo uspešno zaustavlja reumatske procese.
       
      Kod bolesnika obolelih od Carske bolesti (giht), ova biljka predstavlja spasonosno rešenje problema.
      Dobre rezultate daje i kod upalnih procesa mokraćnih i polnih organa, kamena i peska u bubregu, kod astmatičara olakšava disanje i iskašljavanje.
       
      Ovo je biljka koja se koristi i za spoljašnju primenu gde se naročito dobro pokazala kod grčeva u nogama ili rukama.
      Njen prah se koristi za posipanje po ranama koje teško zarastaju a naročito je pogodan za bolesnike koji dugo leže  i imaju rane od ležanja (dekubitus).
       
       
      Receptura čaja
       
       
      Jedna ravna jedaća kašika Prečice, prelije se sa 2,5 dcl ključale vode, ostaviti da odstoji 5 minuta, zatim čaj procediti i popiti samo jednu šolju dnevno, ujutro, pola sata pre doručka.
       
      Kod ciroze jetre i zloćudnih oboljenja na jetri ovako pripremljen čaj pije se 2 šolje dnevno, uvek sveže pripremljen, pre doručka i pre večere.
       
      Važno je naglasiti da se Prečica nikada ne kuva, jer time gubi svoju lekovitu moć, nego se uvek priprema prelivanjem ključalom vodom.
       
      Za spoljašnju upotrebu ova biljka koristi se u vidu jastučića koji se preko noći drže na obolelom mestu a količina Prečice koja se koristi zavisi od površine koja se tretira i varira od 100-300 gr.
      Ovako pripremljene jastučiće možete koristiti više puta.
       
      PREČICA – CRVOTOČINA (lycopodium clavatum) – malo je poznata u našim krajevima ali ima ogromnu lekovitu moć + receptura čaja !!! – Herba Natura
      HERBANATURA.RS Responsive Medical Health WordPress Theme  
    • Од Danijela,
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs "Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: "Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa". Ja kažem "Nije mi ništa", govori najstarija živa glumica, Branka Veselinović, tokom naše posete u njenom domu.
      Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Branka Veselinovič, najstarija živa srpska glumica, sa njene 102 pune godine srećna dočekuje božićne praznike. Iako živi sama u centru Beograda, ona nikad nije sama. Do smrti njenog supruga božićna trpeza uvek je bila puna srpske tradicionalne hrane, a poslednjih godina na njenom stolu obavezna je nes kafa, voda, slatkiši i papiri na kojima svakodnevno crta i boji. Ekipa Nova.rs posetila je glumicu u njenom skromnom domu, gde nas je veličanstveno dočekala.
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Dobro mi došli. Sve dok mi je vas, dok je ljudi koji prelaze ovaj prag, ja ću se smejati i živeti. Nažalost, ja nisam mama, ali nisam sama. Uvek u radosti dobrim ljudima se molim i dozvolite da vas sve volim. Neću da kažem da nisam srećna, a možda i spretna. Vaš dolazak je veličanstven i želim da me slikate, da vam lepo ispoziram. Zašto se ne bih slikala? Čast mi je kad me zovu telefonom i traže da me slikaju. Čekamo Božić. Obožavam taj praznik. Nekada sam ga proslavljala i puno spremala hrane, a sada mi donesu i mirna sam. Praznik, kao i svaki drug, obeležavam za ovim stolom, ut televizor i slike. Išla sam davno i u Dom penzionera na igranke”, rekla je Branka, a potom predstavila ženu Zoricu Pavlović iz službe za pomoći u kući koja je svakodnevno obilazi.
      Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Ovoj lepoj gospođi ljubim ruke svakog dana. Bez nje ništa ne bih mogla. Tako me lepo čuva i brine o meni, daje mi lekove, kuva kafu, donosi hranu… Kad ona ode, ja opet nisam sama. Fizički jesam, ali psihički nisam, Tu su moji crteži. Stalno slikam i poklanjam. Nikada ih nisam prodala. Evo, i Vama ću jedan naslikati pa vi okačite u kujnu ili špajz. Radite sa tim šta god želite, ali od srca želim da Vam poklonim”, rekla je Branka.
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Uprkos tome što se glumica sve manje kreće i da je pitanje dokle će samostalni moći da ustaje i leže u krevet, ona ne želi da ide u dom. Čim joj se spomene ta ustanova, u stanju je da izbaci gosta iz kuće i više ga nikada ne primi nazad.
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: “Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa”. Ja kažem “Nije mi ništa”, kaže Branka i otkriva recept dugog življenja.
      “Nikada nisam pila i pušila, koristim neke pomadice za lice i tako to. Trudila sam se da se ne nerviram i stalno sam se smejala. Ja ne znam da govorim normalno. Deda mi je bio učitelj, pradeda pop i naučena sam da pričam kroz stihove. Ceo život mi se svodio na stihove. Nekada sebe pitam “Zašto stih”, a ja kažem: “Zato što Branka svoju radost života nikom dati neće pa mise čini kad pričam kao da berem cveće”. Kad ostanem sama pišem i za stihove dišem jer je moje lice stalno veselo”, kazala je glumica.
      Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Branka ističe da mnogi misle da je preminula pre nekoliko godina, pa su je u pozorištima prozvali pokojnicom.
      “Ljudima su moje godine neshvatljive. Neki čak misle da sam odavno umrla, pa kad me vide pomisle da sam duh (smeh). Jednom sam bila u pozorištu i naišla na bračni par. Žena je rekla: “Vidi ovu ženu, baš lični na pokojnu glumicu Branku Veselinović”. On je cimnuo za ruku, a ja im kažem: “Ja sam Branka, nisam umrla”. Bilo je dosta sličnih situacija, na kraju su me prozvali umrlom (smeh), Ali, evo Branke pred Vama, živa i zdrava. Rođendan mi je 16 septembra, napuniću 103 godine, osećam to”, završava Branka.
      Rođena je 16. septembra 1918. u Starom Bečeju kao šesto dete prevodioca i bibliotekara Aleksandra Ćosića i učiteljice Jovanke Monašević. Odrastala je u Novom Sadu, a već u 17. godini upisala je glumačku školu u Beogradu. Tokom rata igrala je u Narodnom pozorištu, a posle oslobođenja u tek osnovanom Jugoslovenskom dramskom. Upravo tu je, zahvaljujući provodadžisanju Mire Stupice, potonje kume, upoznala svog Mladena Mlađu Veselinovića, glumca i prevodioca, koji je joj je bio verni životni i umetnički saputnik do pre osam godina kada je, kako ona kaže, otišao “gore kod Boge”.
       
      Branka Veselinović: Sama za Božić - bolje nego starački dom - NOVA portal
      NOVA.RS  
×
×
  • Креирај ново...