Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Протојереј Бранислав Јелић: Ковидна замка и обмана – као силовање нација и пут у самоуништење

Оцени ову тему

Recommended Posts

Осим психичких и економско-физичких последица, ковидно лудило ће имати и далекосежне духовне последице ако се што пре, као друштво и човечанство, не излечимо од њега

branislav-jelic.jpg?w=700

Протојереј Бранислав Јелић (Фото: ТВ Храм)

 

Предговор

Ако треба да страдамо, страдаћемо као јунаци и исповедници, а не као овце! Време је да се пресаберемо, и да видимо ко смо, и за кога смо! За Бога, или ђавола?! За истину, или лаж?! За љубав, или мржњу?! За правду, или неправду?! За ропство, или слободу?! За Христа, или антихриста?! Од нашег одговора овде зависи и зависиће и наша земаљска будућност, и наша вечност!

1. Ковид – помрачење ума и савести

Неописива гадост шири се планетом, назовимо је ковид преваром, и ковид хистеријом. То је веровање у вирус који не постоји, бар не на начин на који нам се представља, као и у начин преношења на који се не преноси, као и у прецењену опасност коју он са собом носи! То је веровање у страх, болест, смрт; веровање у све и свашта, свима и свакоме, сем у Бога и реч Божију!

Ковидитис је демонска обмана широких размера, у којој учествују државе, владе, здравствени системи, војска и полиција! Иако статистике кажу да се од тога, нечега, уз сва наштимавања, умире мање него од грипа, у циљу „заштите“ се разара светска економија, и припрема: плански, намерно, економска криза невиђених размера, а затим, како то обично бива, и ратови и револуције! Малтретирају се грађани широм света, ускраћују се људска права и слободе, врши се друштвени инжењеринг широких размера, мења се друштвена парадигма, а многи људи у томе здушно учествују, неки из страха, а неки из интереса!

Све у свему, ковидитис није само болест, нити епидемија, него глобална сатанска завера, коју треба разобличити, и са којом треба престати!

2. Пандемија лажи – пандемија страха

Одавно људи нису пали овако ниско као сада, и одавно борба против људи није била тако безочна и подмукла! Одавно, а можда и никада, није била таквих размера, и са таквим далекосежним циљевима!

crkva-korona.jpg?w=700

Фото: Епархија шумадијска

Човечанство је стављено на одстрел у име и за рачун самозване елите! Пронађен је заједнички именитељ за многе људе – страх од заразе, болести и смрти, и он се користи да се читавом човечанству намакне омча, и да се оно, потом, обеси! Они би желели да нас „сачувају“ не да би ми били живи и здрави, него да би нас они обесили, и то како и када они хоће! Тактика је јасна: човека треба добро уплашити, и кроз страх га учинити беспомоћним, и послушним, послушним њима, који „боље“ од нас „знају“ шта је добро за нас! Они неће да дозволе нама да ми бринемо о себи, него они желе „брину“ о нама, и то на начин на који ми не желимо, или на начин на који су нас они натерали да га прихватимо! Циљ је само један: наше апсолутно покоравање и служење њима, и, у крајњој линији, ђаволу, коме и они служе, или наша смрт.

Морамо схватити да нас ова пандемија лажи и страха, и лажног чувања од лажног вируса, не води ка здрављу и чувању живота, него губитку свега што имамо, а најпре нас самих!

3. Ковид злочинци и жртве

Свакако да су људи који свесно или несвесно учествују у наметању неоправданих, необјективних, ненаучних и псеудонаучних мера, као врховне истине и начина живота, и тзв. „нове нормалности“, најобичнији злочинци!

Да ли сте чули за немачког вирусолога др Штрека који је са колегама вирусолозима обилазио домаћинства у немачком граду Гангелту, прикупљајући брисеве укућана, али и узорке са различитих површина у кући, па чак и мачака, и нигде нису пронашли живе облике корона вируса, као ни у ваздуху, чак и у домаћинствима у којима су сви укућани били позитивни на корона вирус?! Закључак је био да се корона вирус преноси искључиво преко контакта са зараженом особом, а не додиром неког предмета или живог бића, нити ваздухом! Уместо наслепо донетих драстичних мера, које у многоме укидају људска права, и имају погубне последице по економију, др Штрек сматра да треба поставити јасан циљ у борби против корона вируса, и да га не треба везивати за број позитивних, него за број оболелих и капацитет болница, тим пре што се показало да само мали број оболелих има озбиљније сметње!

Насртаји на верска права и слободе посебна су прича! Ковид злочинци и дилетанти су, неки свесно, а неки несвесно, ушли у рат против различитих религија, а знамо и са којим циљем: са циљем њиховог уништавања, и успостављања једне светске религије! Пандемија лажи јесте утирање пута за долазак антихриста, светског диктатора, који ће, коначно, упропастити човечанство: и верски, и економски, и морално, понудивши, најпре, „напредак“ у свим тим областима!

4. Проглас слободних људи и оних који би желели остати слободнима, ковид глобалистима и њиховим помагачима

Злочинци, немојте се крити иза заштите грађана, јер ми у вашу заштиту не верујемо! Та „заштита“ није ништа друго до спровођење ваше диктатуре и страховладе! Ми не страдамо од вируса, него од ваших мера! Оне су убитачне по нас: и за тело, и за психу! Ви уводите ропство под маском заштите нашег здравља! Уништавате нашу глобалну кућу, са објашњењем да тако мора, пошто се у њу „увукао миш“! Ви сте лажови и преваранти! Ковид мере су ваш удружени злочиначки подухват и манипулација. Оне су ненормалне, деструктивне и разорне! Пустите нас да живимо, болујемо, лечимо се и умиремо као људи, кад коме дође време, а не по вашим шемама, кривуљама, прорачунима и интересима! Постоји Бог, и Он ће судити и вама! Покајте се док није касно! На земљи нећемо живети вечно, а сви ћемо одговарати за своја дела!

5. Ковид мере – удружени злочиначки подухват

Тужно је што о овоме морамо да пишемо, и за многе људе је ово несхватљиво, јер не могу да појме тај степен зла и преваре. Свети Оци кажу да прелести, или духовне обмане, могу бити тако суптилне, да се могу препознати само по „укусу“, и то од стране оних чија су духовна чула извежбана кроз дуготрајну борбу са страстима и духовним обманама! Па, о чему се ради?!

Ради се о насиљу, о рату државе против својих грађана, тобож ради њиховог добра! Ради се о мерама које имају штетно деловање, као када би за болест дали „лек“ који је опаснији и штетнији од саме болести! Ради се о подмуклом психолошком притиску који код људи убија вољу за животом, јер, људи су од Бога створени као слободна бића за све, сем за грех, који и није слобода, него ропство!

Људима се ограничава слобода кретања, слобода рада, слобода вере и практиковања вере; људи се уводе у финансијске проблеме, а и слобода говора доводи се у питање! Све то, и много шта друго: „маске“, „социјална дистанца“, итд. убија људе као врсту, и чини их, или има потенцијал да их учини, неаутентичнима и безвреднима! Да би људи ушли на посао, факултет, аеродром, ресторан, како где, али у разним деловима света, мери им се температура, морају да се тестирају непоузданим тестовима на нешто што се не зна шта је, итд., и људи не схватају да је то најобичније насиље, злоупотреба здравствене парадигме и поробљавање! Поставља се питање када ће се, и да ли ће се људи побунити! Шта ако, на пример, када се људи навикну на ову тортуру, прогласе да, убудуће, „мерење температуре“ „мора“ да буде анално, јер је тако „најпоузданије“, или да свако „мора“ да има чип, па да му даљински „мере температуру“ кад год они хоће, или, да људи „морају“ да се вакцинишу итд.?!

korona-gsp.jpg?w=700

Мере због вируса корона у Београду (Фото: Фонет)

Све ово што видимо, и што нам злочинци припремају и најављују, јесте чист сатанизам и удружени злочиначки подухват!

6. Ковид дегенерација личности

Прихватањем ових „мера“, у ствари насиља и иживљавања, људи постају заточеници и „болесници“ које држава лови да би им „утврдила“ болест, и још више их заточила! Од планете се бави огромни концентрациони логор, у коме сваки заточеник треба да добије свој број (чип) да би био „безбедан“. Питање је када ће се кренути у обрачун против оних који то „нису“! Сеје се страх, паника, изазивају се поделе, па ће „чувари“ концлогора, можда, касније, организовати „ковидовце“, то јест оне који слепо верују у „вирус“ и „нову нормалност“, како нам стално сервирају, да буду капои, и да прогоне и убијају оне који неће да се покоре безумљу, као, на пример, „преносиоце“ вируса! Свет тоне у катаклизму, а многи појединци у нову, назовимо је, „ковид дегенерацију“ личности, постајући својеврсне „маске“ – људи-маске! Схватимо, у питању је плански духовни геноцид, који претходи каснијем, биолошком, јер ће људе-маске бити много лакше убијати него људе-људе!

Знате ли шта су нацисти радили по неким логорима, нпр. Матхаузену?! Не, нису одмах убијали људе! Прво су их изгладњивали привидом исхране, са куваном репом, а када би од њих направили костуре, сломивши их и психички и физички, онда су их убијали као муве! Да ли желимо да нам се то догоди?

maska-u-crkvi.jpg?w=672&h=448

Фото: EPA/Kostas Tsironis

Апелујемо на наше политичаре да заштите и себе и нас, и да знају, да су и капои на крају убијани када би завршили задате злочине! Пустите народ у цркве, и оставите се програма духовног и физичког самоуништења за рачун светских сатаниста који ће, на крају, и вас уништити!

7. Од маске до личности и од личности до маске

Под насловом „Ковид мере – удружени злочиначки подухват“ поменули смо вакцине! Познато је да се за њих највише залаже особа која није вакцинисала своју децу, а такође, особа, која је јавно прокламовала, још пре 10 година (2010), да ће „напредним“ вакцинама смањити светску популацију за 10 до 15 процената, дакле за једну милијарду, ако апетити у међувремену нису порасли! Пошто сви знају ко је та особа, нема потребе да помињемо њено име. Чујмо и шта о томе, планираном геноциду над човечанством, изјављује и једно друго познато име светске закулисе: „Једном када стадо прихвати обавезну, принудну вакцинацију, игра је завршена! Тада ће прихватити било шта – принудну донацију крви или органа за „општу добробит!“ Контролишите ум оваца, и контролисаћете цело стадо! Произвођачи вакцина ће зарађивати милијарде, а многи од вас у овој просторији су данас инвеститори. То је огромна победа! Разредићемо стада, а при том ће нам они сами платити услуге истребљења”!

Када је, пре много година, цариградски теолог и Митрополит пергамски Јован Зизијулас написао текст „Од маске до личности“ било је то врло популарно штиво и литература међу српским богословима, тј. студентима и ученицима богословских школа! Изгледа да је дошло време да се пише нови текст на нову и обрнуту тему: „Од личности до маске (или визира и вакцине)“!

od-maske-do-licnosti.jpg?w=700

„Од маске до личности“ митрополита Јована (Зизјуласа)

Један од основних чинилаца људског постојања јесте слобода! Насртај на људску слободу јесте насртај на човека као биће, насртај на његову суштину! Треба отворено рећи да је тзв. „обавезна вакцинација“ злочин против човечности генерално, и злочин против појединаца и породица појединачно; као и да сви они који то и помињу као позитивно, а поготово ако то намећу, јесу најстрашнији злочинци и изроди рода људскога.

Чак и када би та вакцина, или те вакцине, и биле „безбедне“, што је и највише што нам могу обећати, макар на речима, а да и не говоримо о ефикасности, оправданости и нуспојавама, наметање јесте дубински злочин против човечности, као и репресивне ковид мере које шире пандемију страха и воде ка обесмишљавању живота. Наше здравље је наша брига и наша својина, а држава нема права да атакује на наша тела, а ни душе, да би нас, наводно, заштитила. Вакцина што се тиче тим пре, јер су у питању интереси, зарада и планирана депопулација, дакле тровање становништва, које би ми требало да прихватимо као своје „спасење“!

Ко добровољно жели да од личности постане маска, или да од маске постане нека нова маска, или мртвац, његово је право и одговорност, а свака личност која жели да остане личност, и свака „маска“ која, исто тако, жели да постане личност, такође имају право на то!

8. Ковидовци као добровољне жртве и мете, и могућност њиховог и нашег избављења

Време је да појединци који су се заковидали (заиграли ковидијаде) престану да се глупирају, плаше, праве од себе кловнове и карикатуре, и тако дају снагу пандемији лажи која би требала, по њеним креаторима, а на штету људи, да постане образац понашања, а у ствари тешки окови и ропство, са циљевима који су напред наведени! Ако они то, ипак, желе, поштоваћемо њихову слободу, али морају и они нашу! Ако се плаше, нека се „штите“, нећемо им сметати, али, не могу нама, који се не плашимо, наметати да се „штитимо“, јер ми немамо од чега да се штитимо, сем од лажи и насиља! Ипак, позивамо их да размисле: ако ставе Бога на прво место, све ће доћи на своје место, а ако не, излажу се великој опасности од свега, а нарочито од злих људи, који се спремају да искористе њихов страх, и учине их својим робовима!

Ковидно ропство је увертира у друге облике ропства, а добровољно остајање у њему, било лично, или политичко, јесте нека врста идиотизма, која се лечи вером у Бога и обновом аутентичних људских вредности!

9. Ковидитис као бизнис

Питају се очајни и збуњени људи: „Докле ће ово да траје“?! Одговор, у доброј мери, зависи и од нас самих, као што каже народна изрека: „Док је оваца, биће и вуне!“ Престанимо да будемо овце, престанимо да се плашимо и сарађујемо са окупаторима наших савести и душа! Ковидитис је појава и пошаст масовне сугестије и аутосугестије; као што је рекао један немачки лекар: „Ако мене питате, шта се дешава, не дешава се ништа, ништа посебно“!

capture-de28099ecc81cran-2020-06-05-acc8

Производња заштитних визира (Извор: newsbreak.com)

Док се већина плаши, одређена мањина зарађује. Повећана је производња и потрошња „заштитних“ маски и опреме, а позната компанија „Амазон“ за онлајн куповину бележи скок зараде у милијардама! Руке трљају и појединци из фармако и вакцино струке. Али маске, ах, маске, па и „заштитне“ рукавице, каква је то парада неукуса и непотребног понижења људског, уз бесмислени трошак! Као да су милиони и стотине милиона постали преко ноћи пушачи, у смислу издвајања и потрошње и нечије зараде! Када ово лудило прође, ако прође, а све ће кад-тад проћи, сем Бога и Речи Божје, људима ће требати одвикавање од маски и рукавица, јер ће од њих постати физички и психички зависни! Многи уплашени разболеће се од самога страха и анксиозности, а многи ће се пресабирати и да ли да стварају потомство у овом и оваквом обезбоженом, сатанизованом и антиљудском свету!

А зарада, сатанска и непоштена зарада, заснована на похлепи, а остварена на превари и патњи људској кроз векове, пропада, и пропашће заједно са својим убиратељима, који ће бити вечно бедни, праведно испаштајући за своје злочине!

Обогатимо се Богом, и не прихватајмо ковид сиромаштво ума, срца, савести и вере, јер то није нити Божија воља, нити наша потреба! „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Галатима 5, 1)!

10. Ковидно лудило и његове последице

Какве ће бити последице ковидног лудила, које као пожар букти на све стране, још увек није познато, али, ми већ сада видимо да су оне катастрофалне! Људи, који су бића надкосмичких димензија и потенцијала, почели су себе да своде на страх, маске и рукавице, и разне „жваке“ и „жвакице“ које жваћу и испљувавају „мејнстрим медији“ и остали „усрећитељи“!

Као што смо рекли, мења се и деградира свест људи да би се они поробили! И као што човековом развоју у добру нема краја, тако ни човековом пропадању, које злобници хоће да појачају! Ако се човек лиши људскости, а у доброј мери она је садржана у његовој слободи, свашта се може очекивати!

singapur-maska.jpg?w=700

Мере предострожности на Сингапуршком аеродрому (Фото: Рослан Рахман/АФП)

Многи, који данас грчевито желе да се „спасу“ смрти, када би били свесни чему то води, радије би изабрали смрт, било од болести, за шта су мале шансе, било у борби против тираније, јер људе нико није питао шта они хоће, него је такозвана елита узјахала вештичју метлу „короне“, вакцина и чипова, и вуче за собом све у смрт и пакао!

Дакле, осим психичких и економско-физичких последица, ковидно лудило ће имати и далекосежне духовне последице ако се што пре, као друштво и човечанство, не излечимо од њега! Лекови су нам у вери у Бога, здравом разуму и храбрости! Рецимо не владарима из сенке, удружујмо се једни са другима у правди и добру, и будимо солидарни са људима, а не са демонима и онима који њима служе!

Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека буду са свима нама!

У Београду, на Св. Кирила и Методија 2020.

https://stanjestvari.com/2020/06/05/protojerej-branislav-jelic-kovidna-zamka-i-obmana-kao-silovanje-nacija-i-put-u-samounistenje/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      До чега доводи покушај „ да се исправи неправедни поредак у свету?“ Зашто Господ није прихватио жртву Кајина? Шта ми имамо Кајиново у себи?   Данас, љубљени у Господу богољубци и христољубци, говорићемо о Кајину и Авељу. Прво спајање, прво зачеће, прве трудничке мучнине, први болови и прва страдања осетила је и проживела Ева — и родила сина, назвавши га Задобијеним. Кајин је задобијен. Добих човјека од Господа (Пост. 4, 1), — рече она. А Адам је у тим првим рађањима, у тој мистици зачећа и ношења спознао тајну рођења свих живих, и дао је својој жени име Хава, то јест Ева, — „живот“, јер она постаде матер свих живих. Митрополит Филарет (Дроздов) на ту тему овако расуђује : Адам је прозрео у својој жени, не само мајку свих живих и оних који ће живети, него је открио у њој и Мајку Божију, јер нам је истински Живот родила Богородица, Она — истинска Хава, Истинска Ева и Марија, Света, Пречиста и страна сваком пороку. А Ева је донела велику тугу у свет.
        Адам и Ева су добили од Бога завет (Такозвано Првојеванђеље) да ће семе жене и семе змије бити непријатељи , семе жене ће змији на главу стајати (види Пост. 3, 15) Зато су очекивали од жене спасење.   Када се Кајин родио, погледи његових оца и мајке, били су, можда усмерени ка њему са великом надом. У њему су желели да виде неко избављење од онога што се на њих свалило, и враћање тамо, одакле су били изгнани. Али Кајин, тај првенац, постао је први убица.   Потом се родио Авељ, који беше сличан лаганом дашку ветра, што заправо и означава његово име. Изгледа да он није био од овог света. Био је усмерен ка висинама, више небесним, него земаљским. Они, ова двојица браће, били су различитих занимања: Авељ је био пастир овцама, а Кајин земљорадник. Авељ је први праобраз Исуса Христа: брат га је погубио, био је чедан — семе иза себе није оставио; као и Господ Исус, био је чедан душом и телом. Он је пастир оваца, а Господ Исус Христос је Пастир Добри.   И ево два рођена брата постали су непомирљиви антагонисти.   Кајинова тајна је тајна свих људских ратова, тајна зависти, тајна гордости, тајна настојања да је свет неправдан. Ако изволите, прича о Кајину и Авељу се врло лако, лепо, поетично разлаже на ноте драме „Моцарт и Салијери“ Пушкина. Зато што су Моцарт и Салијери Кајин и Авељ у нешто другачијој интерпретацији. Салијери је убеђен да је свет неправедан. Он каже: „Нема правде на земљи“. Али не говори само то. Сви говоре да нема правде на земљи, али за Салијерија правде нема и више — и Бог је неправедан. Вели, ја сам музику на делове раздвојио, искидао, преиспитао хармонију алгебром, цео живот се мучио над нотама, и из неког разлога Божанствени таленат, небески дар тој дангуби, празном Моцарту... И Салијери жели да исправи Божанску „неправду“.   Исто тако је, вероватно, мислио и Кајин. Сви се труде да схвате његову психологију. Он је био првенац, сматрао је да његова жртва треба бити боља, јер је он првенац, вољен. Он је први изашао из квази-сна. Он је први човек који је дојен. Он је први човек коме су одсекли пупчану врпцу. Адам и Ева су људи без пупка: они у утроби нису ношени. Када их приказују са пупком, то је грешка. Јер они нису били рођени, били су створени. А ето Кајин — човек који се родио са пупком, први којег су дојили, први који је сам озвучио свет својим дечијим криком. Он се осећао таквим првенцем у васељени, и он је имао нека унутрашња убеђења, да полаже већа права него други.   Сматрао је да је Бог неправедан: зашто Он прихвата жртву тог чудног брата, млађег од њега?.. Ево покушај да се исправи Божанствени свет, покушај да се Богу дошапне како је боље управљати светом. Тај покушај прати људски живот. И ми, дешава се, исто допуштамо у себе, у своје срце, неку несагласност са Божанским поретком у свету. „Зашто не кажњаваш ове? Зашто милујеш? Зашто прашташ овом? Зашто се догађа све ово, и где си Ти? Шта, зар не видиш?“ Ми често тако говоримо, често тако поступамо...И то је све, углавном, укорењено у човеку. То је жеља да се сопственим рукама исправи све, што нам се не допада у Божијем свету. Узгред, интерес према Кајину био је посебно наглашен у XIX веку, када је била актуелна рехабилитација ђавола и свих бунтовника против Бога. То видимо код Бајрона и других писаца и песника овог времена. И наш бедни Љермонтов је доспео, тако рећи, у сенку крила бајроновске демонске туге. Сви су се питали, покушали да схвате, шта се тада догодило.   А шта се догодило? Два брата су узносила Богу жртву. То је врло важан моменат! Описују се прва жртвоприношења, не у детаљима, већ уопштено. А приношење жртве означава, пре свега, да си повезан са Богом, да можеш разговарати са Богом, комуницирати са Њим кроз неке сакралне актове. Друго, ти си крив, и треба нечим да Му узвратиш. Треће, ти си у положају зависности, то јест нисте једнаки. Ти, као нижи, обраћаш се вишем Богу и покушаваш да Га умилостивиш — приносиш Му оно што је теби самом потребно. Приносили су оно над чим су се трудили. Кајин је било земљорадник и доносио је плодове земље. Авељ је био пастир оваца и приносио првенце својег стада.   Светитељ Јован Златоусти је врло добро приметио један важан моменат. И Господ погледа на Авеља и на његов принос, а на Кајина и на његов принос не погледа (Пост. 4, 4-5). Погледајте: у Светом Писму се прво говори о Авељу, а потом о жртви његовој; прво о Кајину, а после о жртви његовој. Златоусти објашњава: Богу није важно оно што Му ти приносиш; не ради се о јагњадима или, на пример, о зрну пшенице, које приносиш као жртву. Важно му је срце оног који приноси жртву! Срце оног што приноси одређује вредност онога шта се приноси. Зато је Господ погледао на жртву Авеља, јер је прво погледао у његово срце. А на Кајина Он не погледа.   Како је то било у детаљима, наравно, нама је непознато. Уметници обично представљају то на следећи начин: од жртве Кајина дим се вуче по земљи, а од жртве Авеља — густи стуб дима иде увис. Може бити, да је заиста тако и било. Ипак овакав или онакав, али разговор са Богом је био конкретан, и Бог је давао знаке да Он прихвата или не прихвата оно што Му се приноси. При чему је Бог разговарао са Кајином и Кајин Му је одговарао.   Кајиново лице се помрачило и почео је да замишља нешто лоше. Од тог момента, у њему се родиле помисли у вези са исправљањем неправедног света. Он се наљутио на Бога, и на Авеља. Извео је у поље свог брата и убио га. Све жртве, сви ратови, све беде, све несреће су од тог тренутка садржане у тој трагедији. И ма где да ко подигне руку на другог, наоружан ножем или каменом, пиштољем или балистичком ракетом, корени ће бити у тој трагедији.   Небо је са ужасом гледало на прво убиство. А Господ је разговарао, поновићу се, са Кајином. Он му је говорио: „Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, гријех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.“ (Пост. 4, 6–7). У овим интересантним речима, Господ Бог нам говори о томе да ми владамо над својим срцем. Немојте мислити, да срце обузето поривима страстне љубави или необузданог гнева ће нас увући туда, куда само оно жели, и ми немамо снаге да му се супротставимо. Ништа слично! Срце је потребно држати у песници. Снагом воље и силом Божијом, која долази у помоћ онима који се моле, човек може да се уздржи од порива преваре, од необузданог гнева, од зависти, покварености, од кукавичлука. Може човек да остане на месту и не побегне; може отићи тамо где треба да иде, јер је неопходно господствовати над срцем својим. Грех је пред вратима, али ти владај њиме. Господ открива Кајину могућност да савлада себе. Али Кајин не схвата.   Кајин убија брата и наставља да разговара са Богом. Где је Авељ, брат твој? —Пита га Господ. И Кајин одговара: Зар сам ја чувар брата својега? (Пост. 4, 9). Тада се већ чује глас дрског убице, који никако не жели да се покаје. Присетите се гласа Адама после греховног пада: Јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 10). А Адам и Ева нису убили, само су окусили плод, не послушавши Господа. А сада, гледајте, каква је динамика пада: „Где је брат твој?“ — „Зар сам му ја чувар?“ То је глас човека који је убио, који је пролио крв свога брата. Јеврејска Агада говори да земља није желела да упије крв убијеног човека. Уопште, земља није предодређена да прима труп човечији — није за то створена. Она је била створена да би на њој живели и радовали се, а не да би гутала и чувала у себи хиљаде људских и животињских трупова. Зато земља није желела да пије крв Авеља, и крв се згуснула и скорила на земљи. Земља је није упила, није примила.   Адам и Ева — отац и мајка — сахранили су своје дете. То је била прва сахрана на земљи. И та прва сахрана на земљи — била је сахране праведника, убијеног братском руком. Видите шта се све садржи у томе?! Обично деца сахрањују своје родитеље, а тамо је све било другачије. И први отац и мајка су схватили шта ће даље уследити. Они су разговарали: „Ево какав нас живот очекује! Рађаћемо децу, а деца ће убијати једни друге. И све због тога што ми нисмо испунили заповест!...“ Ево зашто је Адам плакао свих деветсто тридесет година свог живота. Непрестано је плакао, и плакао , и плакао. Рађао је децу, јер је испуњавао заповест, јер му је Бог рекао: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом“ (в. Пост. 1, 28). Он је учинио то, али је знао да их рађа за несрећу, да их рађа за беду, да ће устати једни против других, да ће бити болесни, заражени— заражени гордошћу, завишћу.   Када се људи свађају, када државе ратују, ми, приметићемо, закључујемо својим ситним разумом да они ратују само због нафте, или због шума, или због воде, новца, или за једно, или за друго... за светски мир и благостање. Оно је било убиство због гордости, из духовних разлога. Тражите, пријатељи моји, духовне разлоге у сваком конфликту. Јер у сваком конфликту постоје духовни разлози, постоји борба добра и зла—вечна борба добра и зла. Постоји непомрљива мржња зла према добру и недостатак жеље за смирењем. Постоји вечна жеља да склониш са земље оног који ти, како ти се чини, смета. Као што су убили Христа — да би избрисали његово име из сећања, и никада више не чули речи из уста Његових. Ипак, Он је васкрсао. Зато што је то истина која се не може убити.   Тако да је ова трагедија — Кајиново убиство Авеља — толико важна за разумевање даље историје света, да треба често и много да размишљамо о тој невино проливеној крви, која вапи од земље к небу. Од тог тренутка, од земље ка небу се уздиже посебан глас — не само глас молитве или похвале, него и крв вапи са земље. Од земље према небу вапе три посебна гласа: глас неправедно проливене крви; глас најамника, који нису платили плату (о томе пише апостол Јаков — в. Јак. 5, 4), и глас Содома и Гоморе, који пропадају од ђаволског разврата што пребива у њима. Проливање крви, разврат и неправедна наплата — то су три ствари које наводе земљу да плаче, и плач се тај уздиже ка небу. Први такав плач уздигао се када је Авељ без даха лежао на земљи, а земља није желела да пије његову проливену крв. Даље размишљајте сами.   Протојереј Андреј Ткачов     Извор: Православие.ру
    • Guest - . . .-
      Од Guest - . . .-,
      Преузето са сајта Српски културни клуб

      КРАДЉИВАЦ У КРОШЊИ
      Ријечи мога оца биле су толико утицајне да сам их се више бојао него мајкиних батина.
      Тај „чича Крстин“ ауторитет из љубави био је познат и другима. Знали су да је за нас највећа казна ако нас неко „каже таји“. Ипак, тешко је обуздати радозналост дјеце, нарочито када су у друштву вршњака који имају блажу представу о томе шта се може а шта не ваља…
      Идући једном из школе, спазисмо прелијеп призор: поред пута крушка жута, и на њој родило као за причу. Наравно, све што је било ближе земљи, побрано је и омлаћено, али је још пуно зрелих плодова мамило са горњих грана… Власник воћке Славко Миловановић окресао је доње гране како би дјеци отежао крађу…
      Ја сам некако био највиши, а танак и лак, те одмах паде предлог да ме другари подигну да се попнем и наберем крушака…
      Само што сам дохватио неколико мирисних плодова, кад однекуд изби Славко. Дјеца зграбише своје торбе и побјегоше. Остаде главни кривац у крошњи! Шћућурио сам се уз дебло да ме Славко не опази…
      ЧИЈИ СИ ТИ, МАЛИ?
      Узалуд сам се трудио, издале су ме ципеле и ђачка торба испод крушке. Славко обиђе око стабла и, кад ме спази, викну:
      „Силази доље, шта радиш ту!“
      „Не могу“, рекох.
      „Како си се попео?“
      „Други су ме подигли.“
      „Силази, ја ћу ти помоћи…“
      Спусти он мене, и сад очекујем шамар, али се деси нешто горе:
      „Чији си ти?“, упита.
      Лакше би ми било да ме је ударио него што сам морао казати:
      „Крсте Ђокића“.
      „Хоћеш ли да те истучем, или да те кажем Крсти?“
      „Истуци.“
      Није ме истукао, само је продужио даље. Ја се обуо, нисам крушке ни окусио, смучиле ми се. Пошао сам кући, у страху шта ће бити кад ме каже таји…
      ВЛАДИКА СВЕ ПРИЗНАО
      Пролазили су дани, ништа се није десило…
      Прошле су године, и ја завршио школе, постао и владика. Долaзио сам кући сваки пут када бих допутовао из Торонта у Београд, на сједницу Светог архијерејског сабора. Тако се једном задесим у селу у недјељу. Тајо предложи, иако сам из Београда стигао аутомобилом, да идемо пјешке у цркву, два километра.
      Ходајући, наиђосмо на огроман пањ, она крушка посјечена.
      „Знаш, тајо, овдје је била крушка…“
      Тајо ме погледа подозриво и рече:
      „Знам! А што питаш?“
      „Па, ја мом таји морам рећи истину, макар и после толико година…“
      Испричам му причу до детаља. Тајо каза да му Славко никада ништа није рекао…
      „А да је рекао, ала би фасовô!“ – сијевну Тајо очима.
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      РАД У ДВИЈЕ СМЈЕНЕ
      Мој дан у Савини изгледао је овако: тачно у шест сати ујутру звоним, па похитам у шталу. Помузем краву, пустим кокоши, нахраним свиње, приставим кафу и спремим доручак. После доручка пођем у град, Херцег-Нови, који је удаљен два километра. Разнесем вишак млијека купцима по солитерима, набавим намирнице неопходне за ручак, и трк назад. Спремим ручак, пуштајући узгред туристе у музеј изнад кухиње, до дванаест сати, када се капија затвара, а ја постављам ручак. После ручка оперем посуђе. Онда сам слободан до четири сата, када служим кафу и сок од дивље поморанџе. Почистим цркву и двориште, ако је штогод нападало или остало иза туриста. У пет сати се поново отвара капија и почиње вечерња. Туристи опет навале, и тако све до седам сати. У седам је вечера. После вечере збринем стоку, затворим кокоши, нахраним свиње, помузем краву, па на спавање.
      Иако сам имао само петнаест година, није ми било тешко да радим. По природи сам марљив, Бог ми дао. Рано сам схватио да човјек мора да ради док је жив, и права је срећа ако је за то способан. Много је лакше кад се послушања прихватају радосно и са вољом, него безвољно. Мени воље никада није недостајало.
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      ПОП У ВОЈСЦИ
      Моје духовно узрастање одвијало се у периоду велике нетрпељивости државе према цркви. Била су то тешка времена… У класичној црној униформи, с којом је ишла озбиљност необична за младог човјека, трпио сам омаловажавање и заједљивост. Нарочито после Монашке школе у Острогу, када сам морао отићи да служим „Југословенску народну армију“.
      У Скопље, у касарну „Маршал Тито“, отпутовао сам, још памтим, 28. августа 1969. године. Ту сам провео пуних седамнаест мјесеци.
      Прије рата се та касарна звала „Краљ Петар“, а данас јој је име „Илинден“. Три оклопна батаљона и друге помоћне службе и родови бројали су укупно осам хиљада војника. Стигао је и двадесетогодишњи будући свештеник и донио „опијум за народ“.
      Прије мене у касарну је приспјела моја биографија.
      „Попе“ – тако су ме ословљавали, и одмах ме закитили пушкомитраљезом. („Пушка“ се на македонском каже „пушката“, а ми смо пушкомитраљез звали „пушка-та-та-та“.)
      Било је разних згода и незгода у тој војсци. Тешко сам подносио такозвану „политичку наставу“. На тим часовима се могло чути више глупости и ироније него реалне науке или бар смислених прича. Једна од наставних тема односила се на „штетан утицај религије у друштву“. Предавач, заставник, говорио је са неописивим жаром, као да ту, пред нама, Бога убија!
      Наравно, ако неком нешто није јасно, може да постави питање…
      „НЕШТО“ ЈЕ БОГ
      Јавио сам се и упитао – како то да се баш ништа позитивно не може рећи о религији, кад већи дио човјечанства вјерује у Бога? Уосталом, уколико би се поштовале само основне вјерске норме, не би се двије трећине буџета државе морале давати за наоружање.
      Заставник рече презриво:
      „Ма ко данас још вјерује у Бога!“
      „Многи“, одговорих, „чак многи и од ових овдје војника који вас слушају“.
      „Нека се јаве они који вјерују“, прозва заставник.
      Од сто двадесет војника у чети, само један је подигао руку! То ме је разгњевило.
      „Друже заставниче, већина ових људи су преда мном говорили да вјерују у нешто, а бар половина да вјерују у Бога. Нажалост, због вас су се устрашили и одрекли своје вјере. Нисам сигуран да се, тако превртљиви, сутра не би одрекли и друштвеног уређења и војничке заклетве да ће бранити своју земљу!“
      Ту заставник војсци даде вољно и пожури у команду да реферише „о Поповом испаду“. Војници се разиђоше, а уз мене остаде онај један једини вјерник, из Босанског Шамца.
      За сваки случај, војска ме се клонила, а мени је било мило што исповиједих своју вјеру.
      Првог и другог дана ништа се није десило. Друштво поче да ми се враћа…
      За велики „празник рада“, Први мај, приређена је свечаност. Постројене војне јединице слушале су говоре високих официра, а дијељена су и одликовања и унапређења. Као пушкомитраљесцу, по правилу ми припада чин разводника. Послије оног „испада“? Не вјерујем.
      Али, догоди се нешто сасвим неочекивано. Добих и чин, и награду, као „добар војник“!
      Командант касарне Никола Љубичић, предајући ми три књиге, грмну:
      „Другови старешине и војници, видите ли овога војника?! Волео бих да сте сви као он! Не по опредељењу, јер он је поп, него по карактеру!“
      Од тога трена можда је било војника који не знају ко је њихов капетан, али су сви знали ко је Поп.
      НЕКУЛТУРА АТЕИЗМА
      Сјећам се још једне хришћанске побједе над нехришћанским официром, Трнинићем, командиром мог вода, који је стално Бога псовао. Неколико пута сам га учтиво замолио да то не чини, јер ме вријеђа. Он би оћутао, па касније поновио псовку. Најзад сам се одважио и љутито рекао:
      „Друже старији водниче, псовка је одраз некултуре човјека.“
      „Ти мени да кажеш да сам некултуран?!“, дрекну командир.
      „Јесте!“
      „На рапорт!“
      Прво сам изложен мишљењу командира чете, који није знао шта ће са мном, па ме је прослиједио мајору безбједности. Безбједњак такође није био начисто, те ме посла начелнику касарне. Начелник нас саслуша у ставу мирно и рече:
      „Излазите напоље, у праву је био војник Ђокић!“
      На повратку у јединицу, увријеђени старији водник је спласнуо, предложио да се помиримо и замолио ме да никоме ништа не помињем.
      Касније, ако би се десило да Трнинић опсује, одмах би ми се извинио, не што му се омакла псовка, него што „нисам видо да си ту“.
      СУБВЕРЗИВНА ВАСКРШЊА ЈАЈА
      Изгледа да сам задобио наклоност старијег водника Јове Трнинића… Имао је разумијевања ако бих тражио ванредну дозволу за излазак у град. Десило се то пред Васкрс. Стигао ми је пакет од куће, са васкршњим јајима, па су због тога у команди учинили све да не добијем пакет на вријеме. Обавјештење је приспјело на Велики четвртак, и ја сам на Велики петак, послије наставе, пошао да подигнем пакет. У команду је кренуо и Јово Трнинић, који ми успут рече:
      „Сутра је Васкрс.“
      „Да, прекосутра.“
      „Хоћеш ли ићи у цркву?“, пита ме Трнинић и гледа право у очи.
      Помислих да хоће да ме уходи, а план сам већ био направио…
      „Нећу“, рекох.
      „Зашто?“, упита он, разочаран.
      „Зато што ми нећете дати дозволу. А ако одем без дозволе, следује ми затвор. На мене се пази…“
      „А ако ти ја дам дозволу?“
      „Онда бих радо отишао.“
      Још увијек нисам био сигуран да ли ме куша, или искрено пита, па му нисам рекао да је служба у поноћ.
      „Даћу ти дозволу“, обећа старији водник Јово Трнинић.
      Стигосмо до зграде команде, но неким чудом све је већ било позатварано. Ја не добих пакет, нити је Јово Трнинић могао да направи нове дозволе за излазак из касарне. И, то би добро. Ја се развикао како су ми људска и вјерска права ускраћена, како пакет нисам могао да подигнем, а до понедјељка ће се све у њему покварити…
      БИЈЕГ У ЦРКВУ
      У суботу се договорим са једним војником из мога одјељења да ме пробуди петнаест минута прије поноћи и да не тражи смјену док ја не изађем. Наравно, прорачунао сам да ћу се вратити око четири ујутро. Другог пожарног сам замолио, частићу га, да не буди смјену док се ја не појавим, за случај да закасним.
      Пробуди ме онај војник, ја се опремим, искочим кроз прозор, добро знаном стазом изађем из касарне, па у цркву.
      Код цркве сам ставио капу за појас, дадоше ми икону Васкрсења, и крену литија са пјесмом Воскресеније Твоје, Христе Спасе… Потом започе јутрења и литургија, а ја сам пјевао за пјевницом, понесен, на општу радост народа који бјеше преплавио цркву.
      На крају, добри прота Василије, Рус поријеклом, који је служио у тој цркви Светог Ђорђа, позва ме у олтар и рече:
      „Узми ова јаја…“
      Угурах у џепове неколико комада, али ми прота објасни:
      „Ово је све за тебе.“
      Натрпа ми у војничку блузу четрдесет јаја! Опасан појасом, носио сам их као у некој торби. Стид ме је било онако проћи кроз народ, али је народ баш чекао да ме испрати аплаузом, додајући и понеку пару. Ја сам их, излазећи из цркве, све поздрављао најрадоснијим поздравом:
      „Христос воскресе!“ .
      ВОСКРЕСЕ, А САД МЕ КАЗНИТЕ
      Вратих се у касарну. Војска је још спавала. Частих пожарног и увукох се у постељу. Ујутро, мој најбољи друг и земљак Цвико Крстић, из свег гласа поздрави:
      „Христос воскресе!“
      „Ваистину воскерсе!“, отпоздравих радосно, отворих касетицу и почастих га јајетом.
      Послије су сви редом долазили да ми честитају празник, како је ко знао. Свима сам дијелио јаја. Разбацаше војници љуску по ходнику, а ја се нисам баш трудио да је сакупљам. Празник је.
      Сутрадан сам позван на рапорт.
      „Шта си ти то јуче радио?“
      „Шта сам радио?“
      „Како си дијелио јаја?“
      „Па мени до сада мој пакет са јајима није уручен!“
      Потпоручник Граховац је знао да сам за ту силну љуску од јаја једино ја могао бити крив. Није наваљивао да кажем како, само је упорно питао:
      „А ко је то урадио?“
      „Шта знам, питајте мало и друге, што само мене питате.“
      Војска се касније чудила:
      „Ти, Попе, ниси добио пакет…“
      „Јесам.“
      „А, не, ниси га добио, јер си се бунио. Одакле ти онда фарбана јаја?“
      „Бог ми их је послао.“
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      СРБИ И ЕНГЛЕЗИ
      У тридесет трећој години сам, из Тавне, отишао у Енглеску на усавршавање. Уписао сам се на постдипломске студије. Тада сам први пут у животу искусио шта значи бити странац. Још живо памтим те давне утиске… За двије године сам видио и доживио свашта. Схватио сам да није нимало лако живјети у расијању – макар и са својим народом.
      Поред студија којима сам се у Енглеској посветио, задатак ми је био да опслужујем једну парохију, Светих апостола Петра и Павла, која је обухватала четири града, четири богослужбена мјеста: Дарби, Лестер, Сток он Трент и Донингтон.
      Срби, махом политичка емиграција незадовољна југословенским комунистичким режимом, најгушће су населили индустријски град Лестер. Служио сам у једној огромној цркви која је посвећена, и архијерејским освећењем, Светом Ђорђу. Та црква је готска грађевина из 1823. године. Освећење је обавио и служење започео Епископ Лаврентије.
      Црква се налази у самом центру града, огромна је и прелијепа, а припада јој и простран паркинг, гдје се паркирање, уобичајено, плаћало, што је унеколико доприносило издржавању цркве.
      Занимљиво је како смо ту цркву купили. Ми, Срби, понудили смо Енглезима пет хиљада фунти. Чувши да се црква продаје, а не знајући за нашу понуду, Пољаци су англиканцима понудили дупло више, десет хиљада фунти! Међутим, тадашњи Бискуп Ричард Рат одговорио је Пољацима: „Ми смо цркву продали Србима – по цијени која одговара и њима и нама.“
      И данас сам му због тога захвалан.
      Још ме је нечим гануо Бискуп Ричард. Енглези су пожељели да одслуже посљедњу службу и да се помоле за све оне који су се у тој цркви молили, а ја сам се двоумио да ли да им дозволим да уђу у, сад већ православни, олтар… Моју дилему, иако му је још нисам предочио, ријешио је сам уважени Ричард Рат, рекавши:
      „Ми знамо да постоји један канон по коме жене код вас не улазе у олтар. Ако бисте били љубазни, молили бисмо да нам поставите сто пред иконостасом, гдје бисмо ми служили.“
      Дирнула ме је толика пажња, и нисам му то добро никада заборавио. Нека му то Бог у добро упише.
      Послије продаје цркве, Енглези су се досјетли да им треба крстионица, урађена у камену, рељефна, са поклопцем од дрвета у дуборезу. Послали су захтјев и питали да ли бисмо им то продали. На моје запрепашћење, неки од наших људи су предлагали да им продамо крстионицу по цијени од пет хиљада фунти, колико смо ми платили цијелу цркву! Наравно, поклонио сам Бискупу Ричарду њихову бившу крстионицу, рекавши да ћемо ми лако набавити другу. Међутим, кад је схватио да је и нама потребна, није хтио да је узме на поклон.
      Занимљиво је и то да сам се на тапији о цркви потписао заједно са Краљицом Елизабетом, јер је Краљица формални поглавар Англиканске цркве.
      ФАДЕР БРАЈАН
      У то вријеме имао сам тридесет три године и велику вољу да ширим распон знања, као и круг пријатеља… Госпођа Џенифер Морисон, предавач на курсу језика, својски се трудила да помогне странцима, спајајући их са Енглезима. Мени је предложила да се упознам са свештеником Брајаном Хакнијем, који је службовао у једној малој парохији, са црквицом у граду.
      Фадер Брајан је био диван човјек. Он и његова супруга +Линда добили су троје дјеце: Марка, Остина и Демијана. Но, поред та три лијепо васпитана сина, усвојили су и једну дјевојчицу, Кејти, која је била афричког поријекла – црнкиња.
      Одмах смо се спријатељили, на првом чају код њих (сup of teа). Позвали су ме на вечеру, сљедећег уторка. Послије тога, Фадер Брајан ми је рекао:
      „Remember, every Tuesday, dinner in my house.“ („Упамтите, сваког уторка – вечера код мене.“)
      Било ми је незамисливо да један Енглез позива госта на вечеру сваке недеље.
      Ово угодно дружење ми је и користило. Учио сам енглески језик, играо се са дјецом која су ме искрено вољела, одраслима причао о православној доктрини… Фадер Брајан је чак пустио браду, сагласан да су је и Господ Христос и апостоли носили…
      Благодаран за гостопримство Хакнијевих, предложио сам им да буду моји гости у Србији. Тако смо, у августу мјесецу 1983. године, петнаест дана обилазили манастире Србије, Босне и Црне Горе, а још петнаест дана су моји драги пријатељи провели на Јадранском мору, у манастиру Градишту крај Буљарице.
      Наше искрено пријатељство је, вјерујем, утицало на одлуку Фадера Брајана да, после смрти супруге Линде и после одлуке Англиканске цркве да рукополаже жене за свештенике и владике, пређе у православље. Он се припремио (као катакумен), крстио се, стажирао шест мјесеци, и најзад примио чин ђакона. Сада је некадашњи фадер Брајан – православни свештеник Георгије, у Руској православној цркви у близини Лондона.
      ГРОЖЂЕ СВЕТОГ СИМЕОНА
      И госпођа Џенифер Морисон доживјела је срећу у вези са православљем.
      Имала је четрдесетак година и дуго живјела у браку без дјеце. Једнога дана упитала ме је за могућност да негдје у Југославији усвоји дијете. Упутио сам је на оца Василија Томића, који је тада служио у цркви Светог Марка у Београду.
      Покушавала је она свуда, али с обзиром на њене године, нико јој није хтио дати бебу на усвајање.
      Поменуо сам јој чудесну лозу Светог Симеона, у Хиландару, помоћу које су се многе бездјетне породице усрећиле. Није много томе вјеровала, али ме је замолила да ипак поручим ту лозу.
      Кроз неко вријеме стигао је пакетић са три зрна грожђа и комадићем лозе. Позвао сам професорку Џенифер и дао јој упутство на енглеском. Кад је она то прочитала, заплакала се и рекла да је сувише стара и неће моћи да зачне. Размишљала је, и најзад ме је замолила да пошиљку из Хиландара ипак понесе кући.
      „Наравно, узмите, то је за Вас наручено.“
      Отишла је, и мени би жао њене муке. Готово сам се покајао што сам јој тако нешто предложио. Међутим, после неколико сати зазвони телефон, и зачух „тичеркин“ радосни усклик:
      „It`s а Miracle!“ („То је чудо!“)
      Шта се десило? Када је приспјела кући, ставила је пакетић из Хиландара изнад камина и пошла да се помоли Богу. У том трену стигао је неки човјек из Социјалног центра и рекао јој да може да добије дијете, из Боливије!
      Дакле, на мало другачији начин, Свети Симеон јој је помогао!
      Када сам у Београду изабран за владику, Госпођа Џенифер је дошла у Дарби са мужем и малом Аном-Маријом-Катарином на рукама. Појавила се на том опроштајном банкету, који су ми моји врли парохијани приредили. Најдражи дар ми је био што сам је видио срећну, са дјететом које је добила благословом Светог Симеона.
      КРАЉЕВ ВОЈНИК ТАДИЈА
      У Енглеској сам сусрео неколико веома добрих и занимљивих, незаборавних Срба. Чика-Тадију Радивојевића красила је ширина и племенитост. Био је и духовит, што је одлика великих људи. Његова кућа била ми је први дом у Дарбију.
      Тадија је родом из Сврљига, ратни заробљеник који је остао да живи у Енглеској после рата.
      Код чика-Тадије и тета-Бране провео сам први мјесец, али сам се ту хранио готово све вријеме мога боравка у Енглеској.
      Тадија је био Божији човјек, добродушан, дарежљив, вриједан. Цркву је волио више него своју кућу. Од скромних примања помагао је кога год је стигао. Пазио је и једну самохрану жену, Гркињу Катарину. Свакодневно јој је носио намирнице, а она га ни својом џандрљивом природом није могла наљутити.
      Од чика-Тадије, који је упечатљиво опонашао Чарлија Чаплина, остало је много прича из ратних година. Причао их је у духу Бранислава Нушића.
      „Појуре нас партизани, кукавице једне, а ми – бежи. Њих седам-осам, а нас пуно, и не мо’ш побећи!“
      Једном приликом нам је вјетар оштетио кров на цркви. Спало је неколико лепенки, а осигурање нам понуди хиљаду фунти да се то среди.
      Црква у Дарбију је висока, са окомитим кровом, и било је тешко наћи мајстора који би то поправио. Чика Тадија је био спреман да се упусти у ризичан посао, али нипошто није хтио да прими новац од осигурања. Једва сам га убиједио да прихвати хиљаду фунти и приложи их цркви, ако их већ не жели за себе…
      ЛАЖЉИВИ ТЕЛЕВИЗОР
      Мој добри комшија, који је живио „next door“, врата уз врата са мном, звао се Ђуро Урукало. Далматинац из Полаче, људина, снажан, племенит, био је добар вјерник и добар домаћин. Са својом супругом Миланком и дјецом Момчилом и Десанком често ми је указивао гостопримство.
      Имали су телевизор, а ја сам волио да погледам вијести и понеки добар филм. Ђуро никада није хтио да гледа телевизију, нарочито филмове. Кад сам га питао зашто су му филмови одбојни, објаснио је:
      „Видиш, уби човјека, а ја то да гледам!“
      „Ма то је само глума, тај исти ће глумити и бити жив у другом филму“, увјеравам га ја.
      Он се уозбиљи, па упита:
      „Стварно?“
      Потврдих, а он још мало размисли…
      „И, да ме лажу, а ја да то гледам!? Нећу!“
      Ђуро Урукало био је један од бораца војводе Момчила Ђујића. Никада после рата није отишао у своју родну Далмацију, ни пошто се комунистички режим урушио.
      „Шта бих ја тамо могао да видим? Ништа тамо више није моје. Нема мојих другова, комшија, пријатеља; или су протјерани, или умрли, или побијени. Остајем овдје да будем Србин.“
      УТЈЕШНИ МЛАДОЖЕЊА
      Занимљиво је како су се Ђуро и Миланка Урукало вјенчали. Испричао ми Ђуро.
      Миланка је у Енглеску стигла из Крушевца, педесет и неке године, са намјером да се уда за неког другог. Са њом је допутовала и њена кума Зага…
      Зага се удала за Петра Трифуновића, а Миланкин изабраник се предомислио. Извињавао се, нудио јој шта год жели, али „срце те моје неће“…
      Дјевојку је у оно доба било срамота да се врати кући изиграна…
      Тако, док је она сједила, тужна, са својом кумом, а Ђуро пио за шанком неког паба, спазио ју је и пришао да пита:
      „Би ли се ти, ђевојко, удала за мене?“
      „Ма, за црна Циганина, само да не идем кући на срамоту!“, прихвати Миланка.
      Прекинем Ђурину причу:
      „Не вјерујем да је баш тако било.“
      Миланка потврди:
      „Јесте, оче Георгије, тако је било.“
      Ђуро се није покајао. Миланка је изузетно добра жена и искрена хришћанка. Научио сам је да пјева у цркви, те су ми она и Смиља, кћерка Тадије Радивојевића, биле главни појци, док су Ђуро и Тадија послуживали у олтару и код свијећа.
      Поменућу само још неке добре људе: Илија Грубинић, Стево Трифуновић, Лазо Ћерјанић, Јосип Курајица… Успомена на њих је увијек жива, отпорна на вријеме.
      Јосип Курајица, такође из Далмације, једном је био и мој пророк. Пред Божић се разбоље Јосип, и ја на сам дан Божића, послије службе, одем у болницу да га посјетим. Сви су ми говорили – умријеће…
      Затекнем га доста слабог, али ведра духа. Кад ме спази, живну и рече:
      „Знам ја зашто си ти дошао… Чуо си да ће чика Курајица умријети, па да не буде да га ниси обишао у болници. Но, слушај ме, оче: прије ћеш ти постати владика него што ћу ја умријети!“
      „Дај Боже“, прихватих, „само нек си ти нама жив и здрав, то је најважније“.
      Пророчанство се убрзо обистинило. У мају сам изабран за владику. Чика Јосип се опоравио и појавио на свечаном опроштајном банкету у Лестеру, гдје је раздрагано испричао овај необичан догађај.
      ПРОЗОРЉИВИ ВЛАДИКА ЛОНГИН
      Згода са чика-Јосипом подсјетила ме је на Владику Лонгина и његов дар виђења будућности.
      Владика Лонгин је последње три године свог живота провео у манастиру Тавни, везан за постељу. Умро је 26. августа 1977.
      Још током мојих студија, 1976, дође у Тавну један мој парохијанин, из села Главичице на Дрини, који је живио у престоници Канаде, Отави. Исприча ми како је Владика Сава тамо основао парохију, а немају свештеника. „Ми бисмо омогућили некоме да дође и буде код нас бар двије године. Платићемо му пут и обезбиједити смјештај, визу, курс језика, као и скромну плату“ – изложи земљак примамљив план.
      Пожељех да искористим прилику. Одем код Владике, замолим га за разговор, примакнем се његовој постељи и предочим му ситуацију. Кад сам му најзад затражио благослов за пут у Канаду на бар једну годину, Владика одби: „И ја бих ишао, то је одлично, но, немој ти да идеш. Много сам болестан, умрећу, па ће ти замерити. Рећи ће – оставио је тај Георгије човека на самрти и отишао у свет да се скита! Али, ништа не брини – отићи ћеш ти у Канаду када се не будеш надао.“
      Образложење сам прихватио као очински савјет, са захвалношћу, али последњу реченицу сам пропратио ироничним гестом. Што му треба да тако прича! Могао је једноставно рећи – не можеш да идеш, и тачка.
      Међутим, Владика је осјетио да ме је то погодило, па понови: „Запамти: отићи ћеш ти у Канаду када се не будеш надао!“
      Кроз пет-шест година и ово се пророчанство обистинило. Када сам изабран за владику, знао сам одмах, прије него што су ми саопштили: идем у Канаду.
      НИШКИ ЕНГЛЕСКИ
      Мој први учитељ енглеског језика била је тета Брана Радивојевић. Додуше, ни она сама никада није добро научила тај језик, али је одлично разумијевала филмове и серије, попут „Даласа“… Пратила је помно радњу и жестила се на оне који су варали своје жене или мужеве у тим серијама. Знала је напамет све личности, шта је ко рекао, ко је са ким био, ко кога преварио… Јунаци филмова и серија научили су је енглески, али нису могли да је ослободе нишког акцента…
      Тета Брана је између два филма одлично кувала, а није умјела да кува за троје, колико нас је најчешће било, већ увијек за добру чету гладних војника! Било је немогуће појести све што би тета Брана наспремала. Вишак би касније јела сама, „да си се не баци“. Рада, њена унука, бојала се да ће јој сувишна храна нашкодити и често је подсјећала:
      „Баба, You are no dustbin“ – ниси ти канта за отпатке.
      Тета Брана, Богу хвала, живи своју деведесету годину, са једнако добрим апетитом, који јој никада није нашкодио.
      МИРНО, МАЈОРЕ!
      У Донингтону је живио још један занимљив Србин, мајор Крсмановић.
      Оженио се Енглескињом. Одлично је знао и језик и законе, па је за све тамошње Србе, углавном саборце, одрађивао административне послове.
      Мајор Крсмановић радо је испољавао ауторитет и као да није схватaо да је рат завршен, да није више командант неког батаљона већ, скупа са својим некадашњим војницима, волонтер. Од њега су сви зазирали, а и мени су припоменули да му се ни случајно не замјерим.
      Но, једном приликом, и то на сам дан Васкрса 1982. године, нисам успио да избјегнем окршај са мајором.
      Тек што се бијах вратио са литургије из Лестера, и таман сјео да ручам код чика-Тадије и тета-Бране, зазвони телефон. Домаћин је изговорио неколико ријечи, и прекиде се веза.
      „Мајор Крсмановић“, рече чика Тадија.
      „Сигурно је честитао празник“, претпоставим ја.
      „Не, већ хоће да му се јавите, тачно у два сата.“
      Преостало је петнаест минута. Избјегавао сам да увећавам телефонски рачун Радивојевића и да показујем гњев на лицу, па одох до говорнице. Позвах мајора, и поздравих га како доликује:
      „Христос воскресе!“ .
      Одговорио је млако и одмах прешао на ствар:
      „Сутра да венчаш…“
      Српкиња се удаје за Украјинца…
      „Празник је“, рекох, „и то не бива до сљедеће недјеље… Па нису ни диспензацију тражили, нису били на предбрачном испиту. Он је био ожењен, нисам сигуран да ли је црквено био вјенчан…“
      Мајор поново употреби свој омиљени заповједни начин:
      „Да их венчаш, нема полемике!“
      Е, то ме је наљутило. Дрекнух у слушалицу:
      „Мирррно! Нисам ја Ваш војник, већ сте Ви мој вјерник! Ви мене морате да слушате кад је вјера у питању! Биће онако како сам Вам рекао!“
      „Разумем, свештениче!“ , одбруси мајор и веза се прекиде.
      Наравно, нисам обавио вјенчање кад је мајор наредио, већ када је Бог заповиједио, све по реду и закону.
      Дуго сам зазирао од сусрета са господином Крсмановићем. Но, када сам га срео и помислио да је у реду да му се извиним, он ме предухитри и рече пред својим бившим војницима:
      „Таквога свештеника хоћу! Убудуће ће бити како Ви кажете, оче.“
      „Не морате да ми персирате, Ви сте Краљев официр. А биће онако како се договоримо.“
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      ГДЈЕ СУ СВИ СТРАНЦИ, НИКО НИЈЕ СТРАНАЦ
      У двадесетом вијеку у хладну Канаду се доселило око двјеста хиљада Срба, и за толико је опустјела отаџбина.
      Канада је заиста хладна земља, тако хладна да се, рецимо, зимске сахране одлажу за пролеће…
      На нашем манастирском гробљу нема бетонских гробница, све су земљане. Бетон пуца од зиме… Једном смо зимску сахрану обавили помоћу лименог бурета и бренера. Цијеле ноћи смо гријали земљу плинским гориоником покривеним металним буретом, а сутрадан једва ископасмо раку: земља тек тада бјеше мало попустила од мраза… Иначе, земља зна бити замрзнута у дебелом слоју до четири стопе (сто двадесет центиметара).
      Но, хладноћа се да издржати. Људи су мотивисани. Канада је, по мом увјерењу, једна од најбољих земаља за живот Срба, односно емиграције уопште.
      Пред полазак из Енглеске, мој пријатељ фадер Брајан ми је рекао:
      „Благо теби, идеш у земљу гдје нећеш бити странац.“
      То сам схватио касније. Гдје су сви странци, нико није странац.
      У Канади живе све могуће нације свијета, и сви имају свој акценат у говору, који ама баш никоме не смета. У Енглеској је другачије, а Канада је земља странаца, свих боја и језика. Закони су јој такви да штите дошљаке и њихово право на свој језик и вјеру. Штавише, држава плаћа учитеље у свим етничким скупинама, који уче дјецу сопственом језику, култури и обичајима. То се зове програм мултикултуре и сматра се највећим достигнућем у демократији Канаде.
      Торонто је навећи канадски град, престоница провинције Онтарио, у којем живи трећина од око двије стотине хиљада канадских Срба. Чак половина од четири милиона становника Торонта су досељеници из свих крајева свијета, па се у овом необичном граду говори сто шездесет језика!
      ЕПАРХИЈА СА ПЕТ ВРЕМЕНСКИХ ЗОНА
      Епархија канадска је највећа српска православна епархија на планети. Протеже се од Атлантика до Пацифика, од Халифакса, у провинцији Нова Шкотска, до Келовне у Британској Колумбији, а то је више од десет хиљада километара! На примјер, од Торонта до Ванкувера на западу авион лети пет и по сати, а до Халифакса, на истоку, још два и по. У огромном распону Канаде је чак пет временских зона!
      Долазак у тако голему земљу за мене је био огроман изазов. Требало је да се снађем и утемељим Српску православну цркву на непрегледном пространству.
      Црква је била организована у већини садашњих приграничних градова по дужини Канаде. Храмова је било свега неколико. Није постојало сједиште Епархије, а средства су била оскудна. Сав капитал који сам затекао износио је четири хиљаде и седамсто долара, а и то је пренијето из некаквог канадског фонда…
      У прво вријеме становао сам у изнајмљеној кући. Моја кољена су била подлога за писаћу машину „бисер“, коју сам донио из Србије…
      Зато се увијек радо сјећам људи који су ми тада притекли у помоћ. Неке је Бог призвао к себи, и ја се сад за њих молим и по добру их помињем. Неки су још живи и нису малаксали.
      ПРВИ ДОБРОТВОРИ
      Најприје ми се у невољи нашао +Милован Ратковић, пензионер. Дошао је да ме види и за Епархију донио пет хиљада долара. То је било више од цјелокупне имовине коју је млада Епархија имала.
      Убрзо се појавио добри и великодушни Гојко Кузмановић и донио најновију писаћу машину „IBM“, са куглом, која је одлично радила и имала чак и неку малу меморију, као и могућност брисања словних грешака.
      Касније ће Гојко у сједиште Српске православне Епархије канадске унијети и први компјутер. Његова помоћ никада није затајила нити се смањила. Бог је њему давао, а он Богу и Цркви.
      У то вријеме нашао ми се и +Васа Дебељачки, некадашњи фотограф, Банаћанин из Долова код Панчева. Годинама смо скупа припремали и славили исту славу. Дебељачки је поклонио Епархији плац и кућу у Нијагари. Приликом куповине куће за Епархијски центар, то смо продали и исплатили дио дуга…
      MADE BY ZIVANA
      Тета Живана и чика Никола Новаковић толико су бринули о мени да је њихова кућа била и моја кућа.
      Чика Никола је прије Другог свјетског рата био врхунски спортиста – првак Европе у бацању диска и балкански првак у бацању копља. У Краљевини Југославији, како сам касније сазнао, радио је у тајнoј служби и прогонио комунисте.
      Тета Живана је, са својом мајком Олгом, из Темишвара пребјегла у Србију одмах послије рата. Пропутовала је Југославију и најзад се скрасила у Канади. Ту се упознала са Николом, веома способним и лијепим Личанином. Склопили су брак и добили једну кћерку, Љиљану, која сада ради као промотер глумаца у Холивуду.
      Тета Живана је била и остала моја друга мајка, мајка у Канади, а Љиљана је моја сестра, јер нема рођеног брата.
      Друга мама, у својој 88. години, још је крепка, и разложна, и правична. Била је права брана пред свим насртајима на мене…
      Живана је за мене шила готово све одежде, мантије и другу гардеробу. Она је по професији кројачица, али модни кројач, умјетник. Преносила је моделе са цртежа у живот. Шила је, дакле, први примјерак нацртане одјеће, који се не продаје већ стоји изложен у витрини. На њему би писало: „Made by Zivana“.
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      САН О МАНАСТИРУ
      Убрзо је постало јасно да нам је неопходно једно ново имање, које ће служити као центар Епархије. На сједници Скупштине 1987. године предложио сам да купимо имање на којем ћемо изградити први српски манастир у Канади, па да нам више никада не буде тијесно на Епархијски дан.
      Епархијски дан је највећи православни сабор српског народа у Канади. Одржава се у недјељу по Духовима. На миленијумском окупљању, 2000. године, манастирско имање су преплавиле десетине хиљада људи.
      Предлог је прихваћен, мада су га многи доживјели као фантазију од које најзад неће испасти ништа. Средстава немамо, а за такав пројекат потребно је да сакупимо неколико милиона долара!
      Гојко Кузмановић је једини човјек који није испољио нимало сумње и стално је ширио оптимизам.
      ОСТВАРЕЊЕ СНА
      Пошли смо у потрагу за подесним имањем, обилазили шуме и шикаре, разгледали њиве и пустаре, и нигдје не нађосмо услова за будући манастир…
      У потрази су најревноснији били Гојко Кузмановић и +Бранко Вучковић. Посрећило се Гојку и нашао је имање, ово на којем је данас манастир. Богом дано, на средини између три велика српска центра – Торонта, Хамилтона и Киченера. Само је Бог тако могао удесити: имање од 43 акра (нешто мање од 20 хектара), на горњој половини Нијагариног зеленог појаса, који се протеже од Нијагаре до Џорџтауна.
      Кад ми је мој добри кум Гојко саопштио да је нашао погодно тло, чекао је шта ћу ја да кажем. Одвео ме је да видим имање, а ја сам се и обрадовао и забринуо: „Ово је сам Бог дао да буде српски манастир. Но, како ћемо, и са чим ћемо?“
      Гојко је одмах покренуо своје пријатеље, који су за једно вече сакупили деведест три хиљаде долара. То је било довољно за почетак. На рачун те суме подигли смо кредит на још двјеста хиљада и исплатили купљено имање. Од тада прославу Епархијског дана приређујемо на том мјесту.
      На самом брду, насред имања, постоји једна зараван, камена плоча, на којој смо службу вршили… Као вјетробран би нам увијек лијепо послужили чланови Хамилтонског хора на челу са попадијом Миром, који су првих година редовно долазили на све свечаности.
      Позвао сам госпођу Марију Јуцу Јовин из Београда, која је радила дуги низ година на рестаурацији манастира Студенице и напосљетку на обнови конака у Пећкој Патријаршији, пошто су га Шиптари запалили.
      Јуца је дошла, и након извјесног времена сачинила веома грандиозан план манастирског комплекса. Узор је тражила у манастирима Студеници, Милешеви, Хиландару – гдје су зграде сконцентрисане укруг и све окренуте ка цркви у средини. Тај план смо доставили „Нијагара ескартменту“, првој установи чија нам је сагласност била неопходна.
      План је ревидиран, пројекат преполовљен, и добијена начелна сагласност.
      НА СУДУ СА КОМШИЈАМА
      Муке су почеле са освајањем сагласности комшија за подизање манастира. По канадском закону, глас комшилука је веома важан. Комшија је свако ко живи на раздаљини до четиристо метара од додирне тачке са имањем. Велика земља, раштркане комшије…
      Двадест комшија се супротставило изградњи манастира. Прикупили су двеста осамнаест потписа противника наше замисли! Настао је рат, који је прерастао у отегнути и мукотрпни судски процес. Требало је да докажемо пред судијом да ми својом градњом нећемо нарушити изглед тог краја, да нећемо правити гужву и дизати галаму, нити остављати за собом прљавштину и неред…
      Манастирско имање припада градићу Милтону код Торонта, и дио је предјела изузетне природне љепоте, под заштитом Уједињених нација.
      Претходни власници тог имања, Словаци, годинама су чекали дозволу за градњу, али је нису добили. Међутим, тај податак нас није обесхрабрио.
      Девет дана трајао је окршај са сусједима у суду у Милтону.
      Наши противници су се добро организовали, снимали терен, мјерили висину и сликом доказивали како ће црква да штрчи изнад шуме у подножју брда…
      Ник Лохоки, један од вођа комшијске побуне, изашао је пред судију са писменим исказом, тврдећи како смо неподношљиво неуредни. Бајаги, док је он био кућепазитељ, уочио је да нема отпадака, а сада их има, и пацови му скачу око куће!
      Његова кућа налази се двјеста метара источно од имања, и исказ му није логичан, али га је господин „поткријепио доказима“. Приложио је неколико фотографија шачице смећа снимљене из свих углова. Сниматељ је потврдио вјеродостојност и почео да говори бесмислице, што је судија одмах схватио.
      На питање нашег адвоката Милене Протић како је доспио на то мјесто и начинио снимке, рекао је да он свакога дана туда трчи, па је спазио хрпицу отпадака… Када га је Милена упитала да ли то он трчи преко нашег имања, рекао је:
      „Прошао сам имањем господина Лохокија.“
      Тврдио је немогуће. Од Лохокијеве куће до нашег имања посвуда је густо шибље и дивље растиње…
      На питање када су снимци начињени, поново је дао погрешан одговор. Споменуо је неки датум у јануару, а ми смо последњи пикник имали у првој половини августа.
      „А да ли је смеће било фришко или бајато?“
      Лажљиви сниматељ је размишљао шта ће рећи, и најзад каза како је смеће сликао телеобјективом, па не може са сигурношћу да одговори на то питање…
      Наш адвокат је сузио круг око њега још једним незгодним питањем:
      „Па јесте ли видјели инсекте, или ма какве трагове живих бића која се окупљају на смећу?“
      Опет му је фалила сигурност.
      „Нисам видио инсекте, али сам видио трагове пацова“, бубну лажни свједок.
      Наш адвокат закључи:
      „Е, ти пацови су морали бити као коњ да би у јануару оставили трагове у трави и растињу.“
      Судији се тада смучило и енергично је одстранио смушеног фотографа.
      УСЛИШЕНО
      Други свједок у процесу против нашег манастира, непосредни сусјед, била је нека госпођа Данијелс која је, поред изнајмљеног заједничког адвоката, сама себе представљала.
      Причала је неке ствари које су биле дубоко увредљиве. На примјер, упоређивала је наш будући манастир са једним из Калифорније, гдје су се одвијале оргије и неморал, о чему је тих дана писало у штампи. Говорила је такође како јој сада ми загађујемо воду нашом септиком, која је била ту одраније и коју ми тада уопште нисмо употребљавали…. Наш адвокат је побио њену тврдњу рекавши да воде иду од њене куће према манастиру а не обратно, „тако да ви загађујете воду манастиру, а не манастир вама“.
      Госпођа Данијелс је имала и којекаквих питања за нашег архитекту Ричарда Рејсона, на примјер: како мисли да подигне цркву а да не сруши сву шуму уоколо? Када се архитекти смучило, револтирано је рекао:
      „In principlе – KISS.“ („Кис“ уједно значи и пољубац.)
      Госпођа Данијелс је затражила појашњење и добила га:
      „Keep inconvenient stupid sentences.“ (Обуздајте незгодне глупе реченице.)
      Сви су се томе насмијали, чак и судија. Потом је неуморна госпођа почела „стручно“ да обрађује тему градње цркве, како би најзад закључила:
      „Ја не желим да видим ту ружну цркву испред моје куће.“
      Бог, који све слуша, испунио јој је жељу, те прије него је црква подигнута, она је пропала у бизнису. Банка је преузела њену кућу, тако да бивша власница вјероватно и није видјела новоподигнуту цркву.
      Иста судбина је снашла и несрећног Ника Лохокија, који је изјавио да не воли да види крст. Умро је на дан подизања крста на цркви.
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      НЕВИДЉИВИ УПРАВНИК
      Добротвори су неуморно творили добро и помагали ми да лакше преживљавам негативне појаве које су ме повремено погађале.
      Комунисти у отаџбини су били атеисти, а антикомунисти ван отаџбине су каткад погрешно сматрали да су они, самим тим, по неком аутоматизму, вјерници. Поједини су много невоља задавали Божјим посланицима у туђини. И сам сам испаштао овакву забуну.
      Ако неко мисли да су Срби у дијаспори бољи од оних у отаџбини, вара се. Сви смо ми од једног истог српског бића, сви смо нечији синови, са дубоким трагом поријекла у себи.
      Бити утицајан у друштву подразумјева да си вјерујући. А то није занат. То је живот. Многи су окусили горчину од оних којима вјера није саставни дио живота већ дио просперитета и бизниса.
      Уосталом, Христос Господ је једном рекао: „У свијету ћете имати невоље, али не бојте се, Ја побиједих свијет.“ И још је рекао: „Ја вас шаљем као овце на вукове; будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови.“ Управо тим ријечима ме је у Канаду испратио блаженопочивши Патријарх Герман.
      Све је овдје рат. Ратује се са шефовима који циједе животне сокове из својих радника. Ратује се у породици, јер су закони благонаклони према женама, па се мужеви осјећају угрожено. Ако се жена наљути и позове полицију, полиција мужа избаци из куће. Нема му повратка док се суд не смилује или га прописно казни, а то најчешће води разводу и распаду породице.
      Наш човјек осјећа да је неко и нешто једино у Цркви, па каткад враћа претрпљену неправду дијелећи правду поповима и владикама.
      Свети владика Николај је рекао: „Сачувај ме, Боже, од безбожних и необразованих српских вођа.“ Највише сам пострадао од људи који су уобразили да су „управници цркве“. Узалуд сам их подсјећао: Црквом управља Бог, а и ја и ви смо само слуге које треба да се владају према вољи господара свијета – Бога.
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      НЕБО ЧЕКА НА НАС
      Ми Срби морамо да се вратимо Господу. Није то ни лако ни тешко. Угледањем на Христа се у нашим обичним људским животима могу постићи чуда. Христос је био Бог, а спустио се до обичног човјека.
      Данашњи човјек прижељкује да буде хришћанин, али када би могао да то изведе тако да му служи цијела његова околина!
      Богомладенац Христос је рекао: „Нисам дошао да ми служе, већ да служим, и живот свој да положим за ближњег.“
      Када бисмо се и ми потрудили да тако схватимо повратак Богу и вјери, постали бисмо прави хришћани и достојни насљедници наших славних предака. Наши велики преци су умјели, снагом свога ума и духа, да Европу привуку к себи, и они на нашем мјесту сигурно не би трчали за безбожном Европом…
      Није идеал живота безвизни режим, слобода кретања, луксуз у кући и око куће, разметање и провод, већ богатство духовно, које човјеку нико никада не може отети.
      Доскора смо говорили да нас комунизам спутава да се окренемо вјери, а испаде да данас глобализам упропаштава душу горе него некада комунизам.
      Највећи дар који је Бог човјеку дао, човјек је подредио своме комфору, и за све ће наћи и времена и новца, само није сигуран да ће моћи да рађа дјецу и стара се о дјеци Божијој…
      А дјеца су најчистији и најљепши дио свијета. Једно дијете сам питао: „Колико волиш свога владику?“, а оно је одговорило: „Волим сваки дан.“ И ја дјецу волим сваки дан.
      Лакше је вољети дјецу него одрасле, али живот у Христу подразумијева љубав чак и према лошим људима. „Вољети човјека значи видјети га онаквог каквим га је замислио Бог“, каже Достојевски.
      Није лако непрестано бити добар. Било би лијепо да нас кроз живот увијек воде дух истине и мудрост љубави, али нико то не постиже непрекидно, осим светитеља… И ја каткад морам себе да враћам на Христов пут.
      Веома је важно да никада не осјећамо усамљеност, да смо стално са Богом.
      Додуше, ја сам повремено прижељкивао да се осамим од људи, како бих се посветио читању, за које ми увијек недостаје времена.
      Ако нисам са онима који од мене траже помоћ и савјет, онда сам са онима који ми дају савјете.
      Лијепо је бити сам са собом, са својим мислима: пребирати у себи шта треба да урадиш, шта да поправиш, а шта да промијениш…
      СПОТИЦАЊЕ УМЈЕСТО ПОДСТИЦАЊА
      Живот у Христу не значи да је човјек лишен туге. Мене, рецимо, растужује српска неслога. Увијек сам тужан када избијају сукоби и трвења међу људима, и то, по правилу, због безначајних ствари, на какве је грехота трошити снагу…
      Када би се срце злобника, грешника било које врсте, могло видјети тјелесним очима, изгледало би грозно, тврди један свети отац. Било би грозотом слично плућима човјека који пуши, али још црње и горе.
      Растужују ме све српске неслоге и одсуство патриотизма.
      Чињење пакости другоме, како би се прибавила лична корист, код нас је усавршено: чини се пакост несебично, без икакве користи! Ето, просто, нека настрада, по ко зна који пут, она чувена крава, само да се у комшијском дворишту нађе цркотина…
      Растужује ме што они на које сам ослоњен и који би требало да желе да ми помогну, раде нешто од чега немају никакве користи, а ја имам само невољу и муку.
      Већ мој владичански почетак у Канади донио ми је многе невоље, од покушаја да ме уклоне, до насртаја на Епархију, са нескривеном жељом да потчине свом безумљу дио Свете Цркве, па да умјесто Бога и Божијих закона, у Цркви владају овоземаљски закони.
      ДАР РАДОСТИ
      По приспијећу у Канаду, окружен сам људима који су ме спутавали и чак ми јавно рекли:
      „Ма не треба ви да бринете ни о чему. Ми ћемо све да радимо, а ваше је само да благосиљате.“
      „Још да ме ставите под стаклено звоно, па да се окрећем укруг и благосиљам“, рекао сам с тугом и стрепњом да ме, не дај Боже, мржња може обузети…
      Страшно је тешко било кроз све те године испуњавати Христове ријечи: „Љубите и непријатеље своје.“
      Срећом, увијек је ту, око нас и бољи дио свијета.
      Радост ми је када угледам радост у другим очима.
      Када би човјек само знао колико је то важно и вриједно, све би чинио да стално гледа радост у другим људским очима.
      Радује ме и када смогнем снаге да чиним добро и онима који нису тога вриједни.
      Радујем се нашем манастиру, поготово када у њему врви од живота, када се ту саберу добре душе попут Марије Глишић, мале Анђеле и њене сестре Марине, Меланије, Петра (олтарбоја) који са својих седам година каже да ће ми бити и ђакон и свештеник али неће да буде владика јер хоће да се жени! Памтим још једног олтарбоја, од шест година. Обучем га у стихар, поучим како треба да стоји, како књигу да држи. Он се уозбиљио, свидио му се сопствени значај, па ме куцка по рамену и пита: „Је ли тако, Владико, ја и ти смо главни данас?“ „Јесте, Филипе, нас двојица смо главни.“
      Лијепо је када манстирско имање преплаве дјеца и праве несташлуке. Никада ме ти дјечији несташлуци не изводе из такта. Не заборављам да сам и ја некада био несташан дјечак…
      Радује ме када посјетим неку од наших удаљених парохија, и око мене се сјате дјеца. Понешто им подарим, испричам им понеку лијепу причицу, и они то памте.
      Једном приликом, за вријеме проповиједи, једна је дјевојчица пришла близу и помно ме слушала. Када сам завршио службу и нафору подијелио, изађем да упознам ту дјевојчицу. Она, чим ме спази, показа прстом на мене и ускликну: „Мама, ено га онај чика што много прича!“
      МОЛИТВА КАО ГРОМОБРАН
      Канадска епархија је огромна, па често парохије обилазим авионом. Од Торонта до Ванкувера, на примјер, лети се пет и по сати…
      Много времена сам, за ових двадесет и седам година, провео у ваздуху. Најбоље се осјећам са књигом у руци, усамљен, уштављен у својој столици, занесен неким својим мислима и плановима.
      Никада се нисам плашио да сједнем у авион. А имао сам неприлика. Три су ми остале упечатљиве.
      Једном сам путовао за Едмонтон, три сата вожње од Торонта. Лоше вријеме, велика турбуленција. Осјећам мучнину и покушавам да скренем мисли на молитву. У једном моменту нешто пуче. Забљешта цио авион. Као да поклекосмо, али све се стиша, и онда чусмо да је гром ударио у авион. Пилот рече да је све у реду. Громобрани су дјеловали ефикасно. Када смо слетјели у Тандер Беј, испоставило се да је гром заварио врата бункера!
      Другом приликом се неколико нас враћало са неке црквене сједнице из Чикага, и авион никако да полети. Утврђен је квар. Оправљаше они то једно два сата, и на крају посада одустаде од летења. Дође нека друга посада, сви се смјестисмо и свезасмо, и јавише да полијећемо. Винусмо се у небо. Лет је изгледао као и сваки други. Таман да се мало опустимо, кад се авион стрмоглави и ми попадасмо под сједишта. Зачу се усплахирени глас стјуардесе:
      „Не брините ништа, све је под контролом!“
      Пилот нам је касније разјаснио овај драматични случај. Један уређај је отказао и авион се попео на петнаест хиљада метара! Када га је земаљска контрола о томе обавијестила, стрмоглавио се како би што брже постигао нормалну висину летења од 10.300 метара.
      Трећи случај се догодио при слијетању у Торонту. Нормално смо слетјели на писту, али је у том моменту дошло до пуцања обје гуме на једној страни авиона. Пилот је тако тешко закочио моторима, да ми појас умало није пресјекао стомак.
      Пошто смо о проблему обавијештени, помислио сам колико ли ће сада протећи времена док стигнемо на „гејт“… Међутим, точкови су брзо замијењени, тако да смо каснили свега петнаестак минута.
      Када је дошло до квара оба мотора на авиону, пилот се обратио путницима: „Само без панике, и следујте моја упутства. Понављајте: Оче наш, који си на небесима…“
      Ово је виц, смијешан тек кад се авион безбједно приземљи.
      ЛЕТ ИЗ ПЕТКА У ПЕТАК
      Пловећи огромним канадским небом, пролазим кроз различите временске зоне, а разлика је прилично велика када се упутим у Србију, на сједницу Светог архијерејског сабора. У Београду је шест сати више него у Торонту.
      Научио сам да се хитро прилагођавам, нема друге. Није баш да ми временске зоне не сметају. Покушавам да се прилагодим како знам и умијем, што брже, јер ми обично не преостаје довољно времена за поступно прилагођавање.
      На примјер, док летим, размишњам шта ме чека на крају пута. Онда се сконцентришем и одспавам у авиону, тако да се метаболизам одмори, па када слетим, спреман сам за акцију.
      Има феномена у вези са временским зонама. Један занимљив сам доживио приликом посјете Аустралији, у пратњи Патријарха Павла. На повратку кући, кренуо сам у петак око једанаест сати из Сиднеја, преко Хаваја и Ванкувера, до Торонта. Авион је слетио на аеродром Хонолулу, у поноћ, и опет је настао петак! Повезала су се два дана поста, а авиопревозник није нудио посну храну… Након двадесет осам сати вожње стигао сам на циљ, у Торонто, у петак после подне.
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      СПОМЕН-МОСТОВИ
      Журим да још понечим допринесем своме роду у годинама које су ми преостале. Ако сам, може бити, сва већа дјела завршио, преостају ми мања – попут уљепшавања манастира. Волио бих, рецимо, да на манастирској рјечици, која протиче јужним дјелом имања, подигнем неколико мостића, за које сам већ припремио пројекте.
      Мостићи би имали много смисла. Прво, то је начин да отмемо од заборава оне мостове које је НАТО 1999. године порушио по Србији. Стога ће ови мали мостови носити називе – „Жежељев“, „Сурдулички“, „Новосадски“…
      Затим, мостићима ћемо повезати имање, чији је један мањи дио недоступан, јер га та рјечица, понегдје широка и до шест метара, одваја од већег дијела.
      Створићемо, ако Бог да, услове за низ занимљивих активности за дјецу и омладину.
      Циљ нам је да се наш народ ту осјећа као у неким стародревним манастирима у отаџбини. Цијело огромно имање могло би да подсјећа на наша стара сеоска насеља, да буде нека врста српског етносела у Канади.
      Има још тога што нисам стигао да урадим, а желим.
      Има тога што људи желе да виде у мени, а ја то нисам.
      Молим се Богу да ми остави памети и даде вида да још нешто могу да урадим, али и да утолим жеђ за читањем.
      Бојим се да ћу, кад будем имао више времена, имати мање вида – но, то је све од Бога, па како буде.
      ВЕЈЧНА КУЋА ЈЕ НЕБО
      Волио бих да за собом оставим још цркава… Подизати физичке грађевине није лако, али је још теже подићи духовну грађевину, Цркву Божију.
      Цркве су духовне оазе, лађе нашег спасења. Зато су нам потребне. Потребне су нам и као путоказ нашег стремљења ка небу. Због тога свака црква треба да има куполу, која представља отворено небо, а уједно и гроб Христов, и наш гроб испод неба. Да нам буде путоказ нашег живота.
      Треба журити, како таланте који нам је Бог дао не бисмо закопали у земљу. Од оних којима је мало дато, мало ће се и тражити, а од оних којима је дато много, тражиће се више него што могу замислити.
      Жудим да видим да овај наш манастир живи својим животом, са монаштвом – бар приближно онако како сам се ја одгајао и живио… Знам да је веома тешко да се то оствари. Канада и Америка немају традицију монаштва. Доскора, само десет година уназад, ни Грчка црква није имала на цијелом континенту манастире са монаштвом. Сада их је десетак.
      Све је мање, уосталом, монаха и у отаџбини, зато што је све мање дјеце. Некада се знало: било је дјеце и за цара (војника) и за Бога (свештеника, монаха) и за кућу (потомака). Како данас то постићи, када је у српском народу двапут више гробова него колијевки? Како, када је слобода неразумно велика, а ауторитет родитеља тако мали?
      Слободе су неограничене, а изазови огромни, па како у таквим околностима наћи некога ко је у стању да се одрекне своје воље, узме Крст свој и пође за Христом?
      Но, вјерујем да ће се Бог побринути за посланике своје. До тада ћу ја сједити овдје у манастиру са бар једним монахом, а када се манастир испуни, онда ће бити вријеме да се преселим – или у неку оближњу кућу, или, ако буде вакат, у већ припремљену вјечну кућицу испод манастира.
      Најважније је за човјека како је, а не колико је живио.
      Живот људски је у Божијој руци и вољи, нека буде воља Његова. Амин.
      Зато журим да још штошта порадим, и не осјећам године, иако је мој живот већ у зениту. Моје је да се, док живим, док ми Бог даје снаге, трудим, а покољења нека суде.
      За сада сам о свом животу рекао оволико, а оно што ће остати за мном у рукописима, нека буде објелодањено пошто ме Господ мој и Бог мој к себи призове.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Светог и богоносног оца нашег Стефана Пиперског. 2. јуна 2020. лета Господњег, навршило се четрдесет година од устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Г. Јефрема, у трон многострадалне, али увек васкрсавајуће Богом чуване Епархије бањалучке.      Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Јефрем (Милутиновић) је рођен у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у месту рођења, а седми и осми разред у Санском Мосту, где потом похађа гимназију. Половином 1964. године, одлази за искушеника у манастир Рача (Епархија жичка). Замонашен је у манастиру Липље (Епархија бањалучка), 9. јула 1967. године.   Исте године, уписује се у Богословију у манастиру Крка коју завршава са одличним успехом 1971. године. У чин ђакона рукоположио га је Епископ бањалучки Андреј 14. јануара 1968. године, у Саборном храму у Бањој Луци. После завршеног четвртог разреда Богословије, јерођакон Јефрем је рукоположен на Духове, 14. јуна 1970. године у чин јеромонаха, у истом храму и од истог епископа. По завршетку богословије 1971. године, упућен је на даље школовање у Московску духовну академију, коју завршава са одличним успехом 1975. године, са звањем кандидата богословља за дипломски рад Учење Светог Василија Великог о монаштву. Звањем синђела одликован је 1975. године. Исте године прелази из Бањалучке епархије у свезу клира Епархије далматинске и причислен је у братство манастира Крка.    Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ од 2. 1975. године, синђел Јефрем је постављен за суплента Богословије „Света Три Јерарха“ у манастиру Крка. Поред ове дужности у Богословији је обављао и дужност васпитача, а потом и главног васпитача. У манастиру је имао послушање в. д. пароха, манастирске парохије у Кистању и руководио делом манастирске економије.   За викарног епископа моравичког изабран је 1. јуна 1978. године. Хиротонију су обавили 17. септембра 1978. године, Патријарх српски Герман, Епископ жички Стефан и Епископ далматински Николај у Саборној цркви у Београду.    После две године изабран је за епископа бањалучког. Устоличење Епископа Јефрема обављено је у Бања Луци у Саборном храму Свете Тројице 1. јуна 1980. године, од стране Епископа сремског Андреја као изасланика Светог Архијерејског Синода, а у присуству Митрополита дабробосанског Владислава и преосвећене господе епископа: далматинског Николаја, нишког Иринеја, тимочког Милутина, лепавинског Јована, зворничко-тузланског Василија и аустралијско-новозеландског Василија, те већине свештеника Бањалучке епархије и великог броја верника како из Бање Луке тако и ширег подручја епархије.   За четрдесет година неуморног архипастирског служења Владика Јефрем као духовни отац и архипастир поверене му пастве неуморно ради на духовном препороду поверене му пастве, са друге стране, видна је и обнова порушених и градња нових храмова.   Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!   Катихета Бранислав Илић   Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећâ била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода.      Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. „Наша је права на Косову закопана”, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је „лафе” претворила у „ратаре”, оставивши им у души „страшну мисао Обилића”, да тако живе разапети између своје „ратарске”, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.     Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова”, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве” и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово” поред речи „Бог” најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам.   Иво Андрић,  Предавање одржано на Коларцу 1934.   Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дело Светих Апостола продужили су њихови наследници: Епископи, презвитери (свештеници) и ђакони. Где год су оснивали нове црквене Заједнице, Апостоли су рукополагали Епископе за своје наследнике, а ови доцније за помоћнике себи презвитере и ђаконе. У новом издању емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, о апостолском прејемству и црквеној јерархији говорио је презвитер Бранислав Кеџић, парох при београдском храму Светог Александра Невског и професор Богословије Светог Саве.      Црквена јерархија води порекло од самога Господа Христа и од Светога Духа који је сишао на Апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто Крштење, исте Свете Тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету Тајну Свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се кроз то непрекидно наслеђе апостолско прејемство продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете Тајне; без њега не може бити Цркве, јер без њега Црква не би могла обављати своју спасоносну службу.   Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Бранислав Кеџић: Апостолско прејемство и црквена јерархија
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...