Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Како не дозволити да исповест пређе у формалност

Recommended Posts

Свако од нас се сусрео са чињеницом да исповедамо једну исту ствар. Рекло би се, да се унутар нас ништа не мења. Шта радити у таквој ситуацији? О томе расуђује епископ Слуцки и Солигорски Антоније (Дороњин).

Епископ Антоније: Уколико осећате да се исповест претворила у пуку формалност, да борбе са грехом нема, да се једна иста сагрешења понављају из дана у дан – постоји ли могућност изаћи из такве кризе? Како пронаћи одлучност да се борите? То је веома сложено и нужно питање. Одмах желим да вам кажем да је исповест тајна, о којој брину не само мирјани, него и свештеници и епископи и митрополити: сви ми се исповедамо. Свештенство се стара о томе да се исповеда минимум једном недељно. И пред нама такође увек стоји питање: како не дозволити да се исповест претвори у формалност? Због тога и долазимо духовнику, ми смо свесни једног или два греха у својој души и схватамо да то „није добро“, да је потребно имати један списак – и често почињемо да измишљамо. Но покајање је некомпатибилно са лицемерством и лажју. Шта онда?

Исповест је аутономни чин који није повезан са светим Причешћем. Свето Причешће има своју припрему, а исповест – своју. Али, тако се десило у историји наше Руске Цркве, да је данас обавезно неопходно исповедити се, како би се приступило Светом Путиру. И многи сматрају исповест као „пропусницу“ или „карту“ за Причешће.

У вези са тиме је установљена таква пракса, зато што је у историји наше Цркве постојао период када су се људи ретко причешћивали. Уколико би се причешћивали једном годишње, онда су заиста обавезно морали да се исповедају и да посте једну недељу пред Причешће. Чули смо, вероватно: да бисмо могли да се причешћујемо, било је неопходно држати недељни пост? Та традиција је формирана у времену пред револуцију, зато што је по Закону Руске империје сваки човек био дужан да се причести најмање једном годишње и свештеник је њему издавао сертификат.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Типичан пример из тог времена је био да се човек сматрао православним, а да није живео црквено. Он би долазио у храм како би се причестио, можда за исту референцу. А свештеник би му говорио: „Слушај, ниси испоштовао пост, хајде пости барем једну недељу, потом се исповеди, а онда приступи светом Причешћу.“

Постоји и такав канон у црквеним књигама, по којем се у суботу не може постити. Може бити да сте слушали о томе? Тада се поставља питање: рецимо, постоји период када  се не пости, а ја желим да се причестим, при том поштујем предвиђено време за сва четири вишедневна поста и како би требало да поступим у том случају? Испоштовати недељни пост? Али се испоставља да је субота искључена. 

Заправо је у древној црквеној традицији било тако да, уколико би човек испоштовао сва четири вишедневна поста, које је установила Црква, могао се причестити без прелиминарног поста. Баш као и свештеник, он неће постити пред свето Причешће већ поштује четири поста, среду и петак. Са оваквим приступом, ми се пред сваку литурију не исповедамо.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Питања која су везана за учесталост причешћивања и за припрему за свето Причешће су изузетно индивидуални и на таква питања се не може дати заједнички одговор! Свако од вас има свог духовника, са којим разговарате и коме се исповедате: он је дужан да вас упути у то, колико се често требате исповедати: да ли пред свако свето Причешће или једанпут месечно или некако другачије. Моја жеља је да се свако од вас једном месечно генерално исповеди, када са свештеником будете насамо и да се исповедите без журбе.

Шта се дешава за време исповести? Постоји нешто што се зове тајна исповести. Свештеник нема права да разглашава то што чује на исповести. Али та тајна се преноси и на човека који се исповеда: ви такође не можете никоме говорити о томе што вам је на исповести свештеник рекао. То је тајна не само за свештеника него и за човека који се исповеда. Један светитељ је казао веома интересантну мисао, у чему је сила исповести: „Ђаво слуша све и све види, али то што се дешава између човека и Бога за време исповести је сакривено од ђавола. Уколико почнеш да говориш о томе, ђаво ће то сазнати и наставиће даље да те куша.“ Због тога све што вам говори свештеник, треба остати тајна вашег срца.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Што се тиче грехова „малих“ и „великих“... Поновићу речи Митрополита Антонија Сурожског, који је у свету био хирург и као лекар је учествовао у Француском Отпору у Другом Светском рату. Он је говорио: „Довели су ми војника са озбиљном, али једноставном повредом: оперисали смо га и опоравио се. А дешавало се да доведу борца који има много малих рана: он тешко крвари и не можемо га спасти. Ране су готово минорне, али их је толико много, да оне изморе тело и човек умире.“ Због тога уколико чак и „малим“ гресима не придајемо значење и не лечимо их покајањем, водиће нас духовној смрти.

Наравно дешава се да уколико се недовољно припремамо за Исповест, онда имамо утисак да се она претвара у формалност. Али верујте, никаква исповест не може бити формалност, чак иако нам се чини да се ништа необично није догодило у исповести! Исповедамо се како бисмо примили Божју силу у борби са грехом. Када донесемо одлуку да се исповедимо, у нашој души се неприметно дешавају промене. И формализам исповести никада не би требало да буде изговор да се тај чин одложи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Такође се суочавамо са тиме, да сваки пут исповедамо једну исту страст, један исти грех. Желим да вам наведем један пример из „Отачника“. Један монах је дошао старцу и рекао: „Оче, имам снажну блудну страст. Не знам шта да радим. Молим те помоли се, како би ме она оставила, зато што страдам.“ Старац се помолио за њега и при сусрету му је рекао: „Помолио сам се и Господ ми је рекао, да уколико се не бориш са том страшћу, нећеш спасити своју душу. Кроз борбу са том страшћу ћеш се укрепити.“

Свако од нас има неки грех, страст, са којом се нужно мора борити. И нико не зна време када ће она од нас одступити. У разговору са искусним монасима, који су у манастиру по тридесет, педесет година, слушам како они сви једногласно говоре: „Мисли мирјанина постепено почињу да напуштају главу минимум кроз двадесет до двадесет пет година.“ Ето колико година траје стални духовни рат!

Колико је година Марија Египћанка била у пустињи? Четрдесет. Ви мислите, да су њу страсти оставиле одмах по доласку? Године борбе! Али у борби се укрепљујемо. Због тога нам је исповест неопходна, била она „формална“ или не. Свима саветујем да прочитају општецрквени документ „О учешћу верника у Евхаристији“. Тамо се говори о томе, колико се често треба причешћивати и исповедати, шта је практиковала Црква у односу на то, каквих позиција су се придржавали свети оци.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Исповедајте се, зато што што су некада потребне деценије да бисте се избавили од греха. И спасење је цео процес који се не завршава за дан или два.

Наш Господ је три године проповедао на земљи. Он је могао за један дан да нам каже како ући у Царство небеско. А колико апостола и њихових ученика би се потом трудило, обраћало народ у хришћанство? То је постепен процес и није неопходно вештачки покушати из грешника постати светитељ. Код ђавола је све вештачки, а код Бога је све истинито. Душа, као и тело, треба расти, узрастати. Због тога не журите да постанете светитељи и да творите чуда.

Ако не осећате у себи  ниједан грех знајте да сте у прелести. И слава Богу, да на исповести имамо шта да кажемо свештенику! Што сам ближе Богу, то ми се јасније открива несавршенство и то је закон духовног живота. А уколико сам дошао и рекао: „Баћушка, код мене је све нормално, јуче сам се са архангелом срео“, то је показатељ да је болест увелико присутна.

Због тога је нужно исповедати се, кајати се и памтити да ћемо светитељи постати само онда када нас Господ туда призове. А овде је наш живот постојана борба, труд и рад на самом себи.

https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/kak-ne-dat-ispovedi-prevratitsya-v-formalnost

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Исповиједајте се једни другима, и то је заповијест Господња изречена кроз уста апостола. И не знам зашто скрајнута; да би ваљда ко дудуци гледали у клир и чекали на канонски отпуст. Није, сад, да свештеници не дају тај отпуст, то и јесте канон, али да ли је тај канон тако и установљен, по прилици (подобију) клира? Како оно Христос каже, има власт син човјечји и да отпушта гријехе? И на кога ту мисли, поред себе, под тим сином човјечјим? На свештенике Аронове, или на свештенике по чину Мелхиседека?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (Прва Коринћанима 11, 27 – 32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(…) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»? Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези. Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора („Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња“, (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(…)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45. Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста. Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник (а не човек сам по себи) који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање. У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности („Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела“).
      https://www.cudo.rs/проф-др-јован-фундулис-како-бисмо-се-м/
       
    • Од Рапсоди,
      Квотујте форумаша и опростите се  било песмом, стихом, жељом ...итд. 
      Први ми паде Оби на памет 
      @obi-wan 
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недјељу по Вазнесењу – посвећену Светим оцима Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја Мирликијског у средњевјековној Немањићкој задужбини манастира Озрен.     Преосвећеног Епископа дочекао је Високопреподобни архимандрит Гаврило (Стевановић) настојатељ ове свете обитељи, који је и саслуживао Преосвећеном Епископу око свете трпезе заједно са протојерејем-ставрофором Стевом Јовићем, архијерејским намјесником тузланским, протонамјесником Милошем Тришићем, парохом тузланским и протођаконом Богданом Стјепановићем.   Драго браћо и сестре, нека Бог благослови све вас који сте данас дошли са својом дечицом у ову светињу, манастир Озрен, да чувамо свето православље, да чувамо себе, да чувамо свој духовни лик, свој божански лик, да чувамо душу своју, и на крају, али као најважније, да се причестимо Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа – што је пуноћа наше вере.   Све светиње, широм наше епархије, имају мисију да сабирају наш народ како би га охристовили и обожили, да би он постао свестан своје мисије у овом свету, своје прошлости али и своје будућности. Сад кажу да нема више тог несретног вируса, колико га је било – не знамо. Али, у сваком случају, ми треба да будемо са својом Црквом и да се заједно боримо против свих искушења.   Дај Боже да ова светиња, манастир Озрен, предвођена игуманом Гаврилом који се, са својим братством,  много труди око ње, настави да врши своју вековну мисију - од времена краља Драгутина до данас - да би били народ јединства, народ Светог Саве и да тако своју децу васпитавамо и онда ћемо опстати као народ, а постаћемо препознатљиви као народ вере православне – поучио је у својој бесједи Епископ Фотије на данашњем сабрању.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у бесједи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недјељу Самарјанке, 17. маја, на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника.     Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу вјерни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином.   Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору повјерену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући примјер свима и онима који ће доћи после њега.   „Како су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин.   Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповједник вјере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки.   „Владика Јоаникије је имао двије могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вјером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смјелости, која је била храњена вјером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“.   „Како и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин.   У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара.   „Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, бесједио је протојереј-ставрофор др Милош Весин.   Истакао је да смо се сви, вјероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вјера коју дијелимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење.   „Владици и његовим свештеницима је, вјероватно, у први мах, било чудо, јер су послије свјетлости олтара, послије свјетлости Причешћа, послије свјетлости литије, послије свјетлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дјечице која је била око Владике, све то одједном, та светлост је била замијењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори гдје су били заточени свештеници, нису били без свјетлости“.   „Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали свјетлост – свјетлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нијесу хтјели да напусте свјетлост и свјетлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући:   „Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примјером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дјечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нијесу дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља примјер живе и дјелатне вјере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше дјеце. Све је то укључено у том исповједном поклику: Не дамо светиње!“     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...