Jump to content

ZAŠTO LJUDI NE IDU U CRKVU? Šta misle sveštenici

Оцени ову тему


Препоручена порука

Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama.
Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud.
Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru
Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba.
U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno.
Sveštenik Mihail Vasiljev,
nastojatelj Patrijaršijskih podvorja pri štabu VDV i RVSM

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Prvo, zato što je to teško. Drugo, zato što je to neugodno za savremenog čoveka koji je veoma pragmatičan po svom pogledu na svet. Treba gubiti svoje sopstveno vreme - savremeni čovek živi u iluziji da nema dovoljno vremena, iako mu to ne smeta da ga gubi naprimer pored televizora. I čovek sve vreme živi tim vremenom koje u stvari često uzalud gubi. On stoji u Crkvi i čini mu se da ima mnogo neodložnih poslova, i da treba negde da žuri. I zaista - to su znali još drevni podvižnici blagočestivosti - teško je i neobično ostati sam sa sobom, a kamoli prići Bogu i biti s Bogom, u Koga možda i veruješ, ali još ne vidiš dovoljno. Naravno, sve to zajedno dovodi do toga da savremeni čovek besciljno provod značajan deo svog života, i ne može da nadje vremena da bude ili odstoji, ili bojim se čak i da izgovorim tu reč - da se pomoli na Bogosluženju.

Iguman Petar (Mešćerinov)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama. Hristos predstavlja samo sredstvo za izbegevanje istog - i to ne sam Hristos, već spoljašnja ocrkovljenost, ispunjavanje obreda, mehaničko stajanje na vaskršnjim službama.

Rezultat toga je da se religiozne duševne potrebe ne zadovoljavaju. I zato se mnogi ljudi koji iskreno traže Boga drže podalje od takve Crkve. Ona im se čini kao neka čudna ustanova u kojoj su ljudi pomešani na tajnom masonstvu i sa zlim duhovima. Naravno da postoje i zli duhovi, i “tajna bezzakonja”, kao i antihrist koji će se i pojaviti naposeltku. Ali nije to strašno, već je strašno to što sve gore navedeno predstavlja osnovu propovedi i iz nekog razloga se naziva Pravoslavljem.

Sveštenik Aleksandar Lavrin,
sveštenik Crkve posvećene Ikoni Majke Božije “Živonosni Istočnik” u Caricinu

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mislim da ovde uzrok nije u ateizmu. Danas nema mnogo ateista, a i ranije ubedjenih nije bilo mnogo. Ljudima je po pravilu svojstvenija religiozna ravnodušnost. I kada se posle pada ateističke ideologije pokazalo da mnogima nije strano postojanje duhovnog sveta postao je jasan ozbiljan uzrok zbog koga ljudi ne idu u Crkvu: samo po sebi to priznanje “onostranog” ništa ne menja u čovekovom životu. Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud.

Ne smemo da zaobidejmo ni sporednu i za nas crkvene ljude gorku istinu. Mnogi ljudi ne idu u Crkvu zato što mi hrišćani sami za to dajemo povoda. U religioznom životu je postojao veliki prekid, mnoge tradicije su izgubljene, a pre svega - tradicije trpljenja i smirenja. I ljudi često nažalost ne nalaze u hrišćanima primer jevandjeljskog života.

I mi sveštenici, pastiri takodje tome doprinosimo. Izašli smo iz sredine “religiozne zaboravnsoti” i takodje se učimo hrišćanskom životu. Ali cena naših grešaka je daleko veća od cene grešaka parohijana, onda kada mi ne pružamo srdačnu toplinu i razumevanje. Ja to dobro znam, primećujući ponekad na sebi nebratski i pristrasan odnos - na ispovesti, u razgovoru sa ljudima ...
Zato današnja Crkva ne predstavlja toliko mesto duhovnog podvižništva, koliko bolnicu, koja prima bolesnike i invalide. Znači u nju i odlazi onaj ko je priznao svoju bolest i želi da se leči.

Sveštenik Nikolaj Emeljanov
zamenik dekana Bogoslovskog fakulteta Pravoslavnog Sveto-Tihonskog humanitarnog univerziteta

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru. Savremena moda, masovna kultura, strašna propaganda, pa ponekad čak i današnja državna politika predstavljaju prepreku za to. Medjutim uprkos svemu mnogi pronalaze tu duhovnu kulturu ili joj veoma teže.

To je uvek proces veoma ličan i veoma težak. On zahteva rad na sebi, mnogo smirenja i pokajanja, što nikome nikada nije bilo jednostavno. Gospod u Jevandjelju, obraćajući se učenicima, naziva ih “so zemlji”. So je značajan i veoma star religiozni simbol. Pored drugih, ona ima i veoma jednostavan može se reći suštinski smisao. U hranu se uvek stavlja malo soli - jedna kašičica na veliki lonac -ali je hrana bez nje bezukusna. Ta “so” su oni koji samo ne “gledaju izdaleka” ili čak “odlaze u Crkvu”, već žive po veri crkvenim životom, - takvih ljudi je uvek bilo i biće malo.

S druge strane, od samog društva pa čak umnogome i od države zavisi, hoće li ono biti okrenuto ka visokoj duhovnoj kulturi ili će njegov život izgubiti svoju “so”, postati “bezukusan” i besmislen.

Jeromonah Makarije (Markiš)
Sveto-Vavedenjski manastir, Ivanovo

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ja sam petanest godina morao da živim i radim daleko od Rusje, u američkoj državi Masačusets. U Sjedinjenim Državama teško se može zamisliti da čovek koji sebe naziva pravoslavnim nije redovno u Crkvi. To se jednako odnosi i na one koji su primili Pravoslavlje, kao i na one koji su se u svom zrelom uzrastu vratili svojim nacionalnim i kulturnim korenima. I naravno na one koji su slično trgovcu iz jevandjeljske priče, koji je pronašao biser neprocenjive vrednosti, prišli u Pravoslavlje “spolja”. Primetite da je i za jedne i druge i treće karakteristično interesovanje za religiju uopšte a posebno za Pravoslavlje. Neka neznanje i dominira na kulturno-društvenoj sceni, ali ljudi ga savladjuju i dolaze u Crkvu.
A ako se uopštenije odgovori na pitanje ... Primenjeno na ljudski život, pitanje “Zašto” daje ogroman prostor za odgovor, i šta god da se odgovori biće u većoj ili manjoj meri istina: zato što ne žele, što nisu navikli, što nemaju vremena, što nemaju potrebe za tim, zato što im je tamo tesno, hladno, vruće, zagušljivo, dosadno i sl. Koreniti uzrok je naša slabost, nesabornost, raslabljenost, neodgovornost, ravnodušnost. Naš greh. Ako bi se pitanje preciziralo na sledeći način: “Ukažite nam razlog koji je danas najrealniji”, onda bih ja odgovorio: neznanje. Da bi se ono odstranilo, potrebno je omogućiti prosvećivanje u školama i misionarsku propoved po mestima i u SMI-a, u čemu će nam Gospod pomoći.

Sveštenik Jovan Ohlobistin,
sveštenik Crkve svetog Nikolaja u Zajickoj slobodi

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kada je tek počinjalo ponovno radjanje Pravoslavlja, sami verujući ljudi i sveštenici su nenamerno radili mnogo toga što ljude može da odvrati od Crkve. Kao na primer starice koje su vikale na mlade devojke koje su prvi put ušle u Crkvu u pantalonama, svi ti mladi starci i mlade starice sa svojim “proročanstvima” i polupaganskim “poukama”, kao i čudna histerična literatura koja se naziva “pravoslavnom”. Pa zatim sva ta zastašivanja od strane sveštenika da ste svi vi strašni grešnici, nevaljalci. Odmah razdelite svu svoju imovinu, a sami padnite na kolena i idite u planine. I bez obizra na sve neće vam biti oprošteno ... Prosto me jeza prolazi kad se setim svega toga. Došlo je do toga da je sam Svjatijejši Patrijarh morao da se umeša.
Mnogi ljudi koji su prvi put ušli u Crkvu i susreli se s takvim odnosom prema sebi su pomislili: bolje da odem negde u budizam, tamo nije sve tako mračno. Naravno vremenom su se dodale teme za kritiku, a medju njima i posedovanje telefona i automobila od strane sveštenika (interesantno, a kako bez toga znati da li treba posetiti nekog bolesnog parohijana?) i tako dalje.
Na sreću, postepeno se izgladjuju sva ta izobličavanja u odnosima izmedju svetskih ljudi i Crkve. Prestali su da zastrašuju narod, a sve više ljudi dolazi u Crkvu. Sada možemo vernicima da pružimo ono što je najvažnije - ljubav, a ne strogost, jer Bog i jeste Ljubav.

Sveštenik Dionisije Podznjajev,
Hong Kong, Kineska narodna republika, Ruska Pravoslavna Crkva Moskovske Patrijaršije

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mislim da su uzroci različiti. Postoje prosto ljudi koji ne veruju u Boga - tu nema nikakvog komentara. Sećam se jedne starije dame koja je govoreći o crkvenoj službi uporedjivala je sa pozorištem: “Dva-tri puta se može ići na predstavu, ali ne i više od toga ...a istovetne službe iz dana u dan - to je strašno, mora da je jednoobrazno i dosadno!” Tu je očigledno prisutno neznanje moljenja u Crkvi, nepoznavanje službe, neshvatanje smisla onoga što se dešava. Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba.
U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno.
Mnogi ne mogu da sebe primoraju da praktikuju duhovni život - kao što je Gospod rekao: “Carstvo Nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju” (Mt. 11, 12). - a ljudi su lenji da se mole, teško im je da poste, um se nije navikao da bude usredsredjen, stide se da se ispovedaju! To su glavni razlozi.
A ako se govori o više spoljnjem poretku, onda je to - zauzetost sveštenika, njihova ponekad hladna pažnja, ... Ponekad je to - grubost parohijana, danas tako rasprostranjen primitivizam ... To je najveći problem za one koji stoje na crkvenom pragu i nadaju se da vide Lik u njenim čedima.

Protojerej Igor Pelincev,
pres-sekretar Nižegorodske eparhije

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Nevolja je naravno u tome što u narodu postoji odredjena religiozna samodovoljnost - skoro 80% Rusa sebe smatraju pravoslavnim hrišćanima. “Mi smo kršteni...”, “mi ništa ne odričemo...”, a takodje “istina, tu nešto ima ...”Ako se tim tvrdnjama doda još i to da mnogi ljudi zaista dolaye u Crkvu samo jednom ili dvaput godišnje (na Vaskrs da upale sveću ...) onda se može zaključiti zašto je takav crkveni život u narodu. Neki se čak pričešćuju (jednom godišnje ili čak jednom u nekoliko godina) ne znajući da uzimaju učešće u velikoj Tajni. Pravim crkvenim životom živi samo 1-3% Rusa.
Saglasno tome, naš pravoslavni narod predstavlja glavnog potrošača masovne “duhovne” kulture - aktivno obnovljenig paganstva s njegovim uobičajenim atributima - horoskopima, gatanjem, isceliteljima i religioznom ravnodušnošću i prihvatanjem svega. Crkveni život nije tako zanimljiv kao savremeni “misticizam na divanu” - i zato se nema potreba za njim. Crkovnost treba učiti, ali to ne nalazi odziv u duši savremenog čoveka, koji je navikao da koristi “duhovnu fast-fud” (duhovnu brzu hranu).
S druge strane je očigledno da naša draga i mnogostradalna Crkva još ne nalazi u sebi dovoljno snage da krene u susret narodu. Neki sveštenici i neki mirjani smatraju da Crkva ne treba da snishodi savremenom čoveku, već da ga izdiže iznasd sveta koji gine. To je tačno po smislu ali ne i po taktici. Ti ljudi smatraju da ne treba nigde ići - kome treba, doćiće u Crkvu sam i mi ćemo ih svemu naučiti (čak štaviše pod “svim” se podrazumevaju spoljnje stvari - kako se krstiti, kako stojati na službi, itd, a bogoslovlje - ono je za bogoslove).
Treba nešto reći i o pravoslavnoj “fast-fud”. Postoje zajednice koje špekulišu sa mističnim osećajima savremenog čoveka, koja su često zatrovana neopaganstvom, i oni svojim članovima u zamenu za pravu dihovnu hranu daju sumnjivu hranu. Uopšten naziv takvih zajednica je: “Kako izbeći kraj sveta i ostati sa svojima”. Put takvih zajednica je sektaški i suprotan Crkvi i zdravom razumu, ali on neke ljude veoma privlači odvraćajući ih od prave pravoslavne crkovnosti.
Veliku ulogu u rascrkovljavanju neocrkovljenih igraju naravno i SMI-a. Ona s jedne strane unose nove (a u stvari - stare) paganske vrednosti, a s druge strane prljaju obnovljeno Pravoslavlje, prikazujući društvu Crkvu i Njene sližitelje krajnje negativno.
I rezultat toga je da narod bojažljivo tapka u mestu i prolazi pored, a sveštenici sa vernim parohijanima izviruju iza crkvenih vrata u nadi da će još neko svratiti kod njih, i da će ih svemu naučiti.

Jeromonah Sergej (Ribko)
nastojatelj Crkve Silaska Svetog Duha na apostole na Lazarevom groblju u Moskvi

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pravi uzrok je u tome što čovek prosto nema posebnu želju da ide u Crkvu. Dok je mlad i pun optimizma, njemu nije do toga. On gleda na život kroz ružičaste naočare, kuje svoju svetlu budućnost ... I tek kad odraste i suoči se sa životnom realnošću, počinje da razmišlja i da se upoznaje sa hrišćanskim vrednostima - i često kao rezultat toga dolazi u Crkvu. To su obično ljudi zrele dobi, stariji od 40 godina. Pored svega, sreću se mladi ljudi koji su od mladosti posvetili sebe Bogu. Oni su ili rano preživeli neke tragedije, ili su se razočarali u ovozemaljske vrednosti, ili su to čiste duše koje je Bog prizvao. Ja sam takve ljude često sretao iako je takav čovek u današnje vreme - pravo čudo. Dešava se da se neko ocrkovi sa trideset ili čak i sa dvadeset godina iako za to ne postoji neki vidljivi uzrok - nesrećna ljubav, životne tragedije, i sl, - ne. Ko ima otvoreno srce - njemu Bog prilazi ranije.

Protojerej Aleksandar Sorokin,
nastojatelj Crkve posvećene Teodorovskoj ikoni Majke Božije i kapele sv. ruskih Novomučenika i Ispovednika, predsednik Izdavačkog odeljenja Sankt-Peterburške eparhije

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Uopšteno govoreći ljudi dolaze u Crkvu, doduše retko. Ako želite da kratko odgovorim uzrok je naravno u samim ljudima. Pritom, kako u onima koji ne idu u Crkvu, tako i u onima koji idu. Ne treba dokazivati da je svaki čovek religiozan po svojoj prirodi, i on tu svoju religioznost izražava na razne načine i u raznoj meri. Ali procenat onih koji svoju veru iskazuju javno i svesno kao veru u Boga, o Kome uči Biblija - nije tako velik. A još manje ih je medju onima koji odlaze u Crkvu.

To je zbog toga što mnogima ni do dan-danas nije jasno šta je to Crkva i zašto je čoveku bez Nje teško i loše. Opšte prihvaćeno mišljenje o Crkvi se toliko ukorenilo u svesti većine ljudi, da oni ne mogu da shvate da je Crkva nešto sasvim drugo, sem brigama preopterećeni sveštenici i malodušni mirjani. Mnogi Crkvu poistovećuju samo sa svešteničkom jerarhijom, to jest smatraju je kao neku organizaciju, koja vrši odredjene funkcije. A novozavetno učenje o Crkvi kao hrišćanskoj zajednici, okupljenoj oko Vaskrslog Hrista, je malo poznato većem broju ljudi. I nevolja je u tome što mnogi ljudi i u samoj Crkvi ne dolaze odmah do toga saznanja pa time ne doprinose prilasku Crkvi drugih ljudi koji zato u Nju ni ne dolaze.

Protojerej Arkadije Šatov,
predsednik eparhijske komisije za crkveno-socijalne poslove Moskve

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ljudi ne idu u Crkvu iz raznih razloga. Neki zato što misle da je hrišćanski Bog isti kao i sami nedostojni hrišćani. Neki ne idu zato što ih privlači ovaj svet, i važniji im je spoljašnji lažni sjaj, kao što su za divljake važniji stakleni biseri, nego grumen zlata. Neki ne idu zbog lenjosti, a neki zato što ih Bog još nije prizvao. Neki od tih ljudi koji ne idu u Crkvu su posednuti zlim dusima, neki su - glupi ...Neki drugi opet ne dolaze u Crkvu jer su izdali Boga. Ljudi ne idu u Crkvu jer kako kaže Jevandjelje jedan je kupio njivu, koju treba da obradjuje, drugi volove koje treba da upreže, a treći se nedavno oženio. Zato oni ne dolaze na bračnu gozbu (Lk. 14:1).

Jeromonah Kalistrat Romanenko,
natojatelj Crkve posvećene Svetoj Živonačalnoj Trojici na Antarktidi

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kao prvo, ljudi ipak ne idu Crkvu, pa ni u moju, iako ne svi i ne često. Ali za ovu godinu dana otkako sam ja ovde, nema nijednog čoveka iz stanične ekspedicije koji je propustio neku službu. I to ne ekskurziju, već upravo službu, Božanstvenu Liturgiju.

Postoje ljudi koji odlaze u Crkvu ali ne tako često. Oni su bez obzira na to verujući i pravoslavni. Ja ne mogu da kažem da je njihova vera lošija od moje, iako sam ja sveštenik i služim Božanstvenu Liturgiju. Drugi opet ne idu u Crkvu zato što ne znaju da je to Božiji Dom. To su prosto neprosvećeni ljudi, koji ne shvataju zašto treba stajati dva sata na službi i slušati nerazumljive pesme i molitve. Ali to je obično samo dotle dok "pečeni petao ne klone". Tada počinju da pitaju: “Šta ja treba da uradim da bi me Bog uslišio?”

A neki ljudi ne dolaze zato što vide kako sveštenik živi - koristoljubivije i pohotljivije od drugih neverjućih ljudi. Znao sam jednog čoveka koji je u većini stvari ispunjavao jevandjeljske zapovesti (pritom nijednom ne pročitavši Jevandjelje), ali nije počeo da odlazi u Crkvu, zbog toga što se sveštenik nije baš najbolje ponašao.

Od sveštenika se danas zahteva da mirno, korak po korak vaspitavaju i one koji retko dolaze u Crkvu pokazujući im život u Bogu. Treba propovedati, i to pre svega sopstvenim životom a ne rečima, ispunjavajući reči Svetog Pisma: “Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega Koji je na nebesima” (Mt. 5:16).

 

https://es-la.facebook.com/122572387823899/photos/zašto-ljudi-ne-idu-u-crkvu-šta-misle-sveštenicihttpmanastir-lepavinaorgjedan-od-/1008635212550941/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera.
       
        BBC Sport  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Sivilo beogradskih solitera, otuđenost i zagađenost gradskog vazduha naveli su desetoro prijatelja da jednog dana sednu u kola i zapute se u istočnu Srbiju u potrazi za novom oazom u prirodi gde će živeti i radeti.

      U podnožju planine Rtanj, nedaleko od Sokobanje, naišli su na Vrmdžu - selo interesantnog imena i čistog vazduha, koje leži na četrdeset izvora, okruženo brojnim stenama i živopisnim proplancima.

      "Zdrava i čista sredina, gde kad dođeš isključiš se od bilo kakvih informacija iz grada i budeš ovde u miru", kaže za BBC na srpskom Silvana Hadžić, rođena Novosađanka, koja sada živi u Vrmdži.

      "A tu je i Rtanj koji je s ove strane blag, plodonosan, zdrav, čist...", dodaje Silvana.

      Prirodne raznolikosti i bogatsva sela su opredelila Beograđane na preseljenje tokom 2008. i 2009. godine, dok Vrmdža desetak godina kasnije i dalje u sopstveni atar privlači ljude iz različitih delova Srbije, pa i sveta.

      Novi stanovnici su seosku svakodnevicu oplemenili novim idejama i zanimanjima, od kojih su koristi imali i starosedeoci.

      U selu se danas, pored poljoprivrede i ruralnog turizma, meštani bave radom u sektoru informacionih tehnologija (IT), vežbanjem, drže Rural hab, pišu rok opere i ubiru plodove prirode i tako zarađuju.

      Slaviša Krstić, doskorašnji predsednik mesne zajednice, kaže da je Vrmdža pre petnaestak godina bila nalik "drugim srpskim selima u propadanju", dok je danas više od 50 imanja prodato.
       
                                                                  Oronule zidine najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji/BBC  
       
      "Celo selo je veliki radni prostor"
      Dragana Tomić Pilipović se 2009. godine dvoumila - da li iz Beograda otići na očevo imanje u selo kod Valjeva ili se sa društvom preseliti u Vrmdžu.

      Opredelila se za drugu mogućnost.

      Već je 2010. kupila imanje uz potok, pokraj makadamskog puta ka Vrmdžanskom jezeru i odmah registrovala Centar za društveno odgovorno preduzetništvo, koji i danas vodi.

      Pet godina kasnije, kada su završeni radovi na kući, konačno se sa suprugom i dvoje dece preselila u Vrmdžu, otvorivši novo životno poglavlje.

      "Krenuli smo da pravimo kuću kada sam imala bebu od šest meseci, a završili smo je kada sam imala dva deteta a suprug Igor je živeo u Italiji", govori Dragana za BBC na srpskom.
          Dragana Tomić Pilipović u radnom ambijentu u Rural habu/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Draganina i Igorova deca - Lenka i Vasa danas imaju osam i šest godina i idu u seosku školu.

      Pre nego što je došla u Vrmdžu, Dragana je više od 20 godina radila u oblasti ljudskih resursa.

      Želja joj je bila da otvori centar za edukaciju u prirodi, što se prelaskom na selo i obistinilo.

      Rural hab, kako ga je nazvala, nalazi se na spratu kuće u kojoj živi sa porodicom.

      Hab predstavlja zajednički radni prostor, odnosno mesto na kome više ljudi obavljaju poslove deleći znanje, ideje i materijal.

      Kaže da je vremenom uspela u zamisli da celo selo postane hab, što je omogućilo ženama sa sela da turistima i posetiocima ponude domaće proizvode i ugostiteljske usluge.

      "One se bave izradom suvenira i drugih proizvoda, nude smeštaj, prošle su razne edukacije, ne samo sa mnom, nego i sa drugim stručnim ljudima, od turizma, plasmana na društvenim mrežama, kako se rade ostale stvari", objašnjava Dragana.

      Ona u tom prostoru organizuje različite vrste predavanja, seminare i prezentacije i radi na programima edukacije, mentorstva i profesionalnog razvoja.
      Digitalni nomadi na sopstvenom imanju
        Silvana Hadžić na svom imanju/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      U Vrmdžu se doselilo i nekoliko radnika iz IT sektora, među kojima je i Silvana Hadžić.

      "Meni su se po dolasku odmah dopale stene, jer sam tada počela da se bavim sportskim penjanjem i onda sam videla baš veliki potencijal i tako je krenulo, prvo traženje placa, kupovina, gradnja kuće", objašnjava Silvana.

      Ona je gradila kuću od temelja i taj proces je trajao do 2015. godine.

      Međutim, u Vrmdžu se u potpunosti preselila tek u martu, po izbijanju epidemije korona virusa.

      "Ranije sam dolazila uglavnom vikendom ili za odmor jer ,bolja polovina', za razliku od mene - koja sam svoj gazda, nije mogla da radi van kancelarije, pa smo morali da budemo u Beogradu", dodaje.

      Kaže da rad u IT sektoru na selu nije ni malo težak - naprotiv, i te kako je zanimljiv i inspirativan.

      "Meni je ovde super jer kad me nešto muči, izađem napolje iz kuće da razmislim kako da dođem do nekog rešenja.

      "Takođe nisi okružen gomilom informacija, priroda i okolina je čista, pa su ti nekako i misli čistije, a i meni lično je bolji fokus ovde", napominje ona.

      Prednost života na selu uočava i kod partnera koji radi "sa manje stresa".

      "Mir, tišina, priroda. U gradu si opkoljen. Čim izađeš iz kuće moraš nešto da kupiš, da platiš, a ovde ne moraš i imaš tu neku svoju slobodu".

      Rad od kuće zahteva dobar signal, čega ne nedostaje jer je selo pokriveno bežičnim internetom.

      Za svaki slučaj su se ipak obezbedili mobilnom internet mrežom, neprekidnim napajanjem i dodatnim arhiviranjem.

      "To moraš da planiraš definitivno. Plan B uvek moraš da imaš na selu", odgovara osmehujući se.

      Život na selu ne ostavlja mnogo slobodnog vremena, ali ga Silvana, inače operativni trener sportsko penjanje, provodi na penjanju po obližnim stenama.
       
      Kulturna i prirodna bogatstva Vrmdže
        Crkva svete Trojice/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Prvo naselje na prostoru današnje Vrmdže, navodno se pominje u spisima iz trećeg veka.

      U selu se nalaze ostaci rimskog utvrđenja Latin-grada, koji je u srednjem veku pripadao srpskoj vlasteli, a po legendi ga je razorio Musa Kesedžija.

      Na internet prezentaciji sela piše da je Vrmdža naziv dobila po velikom broju izvora - ima ih oko 40, reka i potoka.

      "Naši ljudi i danas kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu", piše na sajtu.

      Selo se proteže u nekoliko krakova koje presecaju potoci, bujni šumarci i zeleni proplanci, a tu je i prirodno Vrmdžansko jezero.

      U Vrmdži se nalazi crkva Svete Trojice sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, a odmah pored je i orunula zgrada najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji koja je počela da radi 1852. godine.

      U porti crkve je pre gotovo deceniju otvoren i etno-muzej, čije je eksponate godinama sakupljao Ljubiša Mladenović, jedan od autora dvotomne monografije sela, objavljene ovog leta.

      Iza muzeja je vidikovac odakle se pruža velelepan pogled na sokobanjsku kotlinu i planine koje je okružuju.

      Selo je domaćin i velikog broja sportskih i kulturnih događaja.

      Ranije je organizovan međunarodni biciklistički maraton, planinarska akcija Vrmdžila, a ovog leta je na obližnjim stenama, na kojima se nalazi oko stotinak smerova, održano Državno prvenstvo u sportskom penjanju.

      U Vrmdži se održava i festival ekološko-dokumentarnog filma - Vrmdža fest, čija glavna nagrada nosi ime po reditelju Petaru Laloviću, kao i Vrmdžanski susreti koje su pokrenuli novi meštani.

      Planira se i foto-video kolonija pod nazivom "Selfi Vrmdža".

      U Vrmdži trenutno živi oko 500 ljudi, dok su smeštajni kapaciteti u selu više od 50 mesta.
       
      Susret novih i starih meštana
        Slaviša Krstić/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Bivši predsednik mesne zajednice Vrmdža, Slaviša Krstić kaže da je 2006. godine "predložio novi koncept razvoja i strategiju", koji će se razlikovati od drugih sela.

      "Prvo smo napravili analizu šta imamo od potencijala i krenuli da radimo odmah početkom naredne godine", govori Slaviša za BBC na srpskom.

      Kaže da je cilj bio "stvaranje uslova za bolji život meštana sela", a onda i za "doseljavanje ljudi".

      U selo su pored Beograđana, došli i ljudi iz Zrenjanina, Subotice, Niša, ali i iz inostranstva.

      Među prvima je bio penzioner iz Italije i njegova supruga Švajcarkinja, a sa beogradskom družinom stigao je i Amerikanac - Pol Šapira, kompozitor rok opere.

      "Oni su dali deo doprinosa u promociji Vrmdže kao mesta zdravog za život, a i privlače ciljne grupe kojima turistička ponuda opštine Sokobanja nije dovoljna.

      "To nam je bilo važno, ali sa druge strane veliku stvar je odigrala mesna zajednica sa meštanima u vezi sa promocijom, unapređenjem infrastrukture i slično", smatra Slaviša.

      Meštani Vrmdže isprva nisu imali poverenja u nove planove čelnika mesne zajednice, a osećala se i blaga tenzija u vezi sa dolaskom novih meštana.

      "To je trajalo četiri, pet godina dok su nove meštane prihvatili tako da počnu da se druže, da idu na slave", dodaje.

      Dragana Tomić Pilipović je saglasna da je bilo potrebno da prođe određeni period da bi se bolje upoznali sa komšijama i da bi stekli međusobno poverenje.

      Danas se uzajamno pomažu - ona im iz grada redovno donosi potrebne stvari, dok njoj komšije daju povrće i pomažu oko bašte.

      Prijatna iskustva sa novim komšijama, kod kojih se preko leta snabdevala namirnicama, ima i Silvana Hadžić.

      Kaže da se često posećuju i pozivaju na slave i rođendane, a kada je Božić ili Uskrs zajedno se okupe ispred crkve.

      Do sada je u Vrmdži, kaže Slaviša Krstić, kupljeno 50 kuća i imanja, ali manje od deset porodica živi u selu.

      Zemljište i objekti na primamljivim lokacijama su rasprodati, dok ih na periferiji sela još ima, ali po nekoliko puta većoj ceni nego pre desetak godina.

      Slaviša tvrdi da su tada imanja sa kućom mogla da se nađu za oko 2.000 evra, dok danas, na pojedinim lokacijama koštaju i više od 10.000 evra.
      "Vrmdža nas je odabrala"
        Vrmdžansko jezero/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Ne bave se novi meštani samo informacionim tehnologijama i društvenim preduzetništvom, već ima i onih koji drugačije zarađuju za život.

      Bračni par Miloš i Ana Ninković su najpre organizovali razne programe u prirodi u okviru njihovog Rtanjskog centra zdravog života, da bi se vremenom usresredili na treninge i proizvodnju sredstava za vežbu.

      Ana je instruktorka "lebdećeg sistema vežbanja" na svilenim ljuljaškama i drži treninge putem interneta, dok je Miloš zadužen za dostavu i propratne poslove.

      Leti se u njihovom dvorištu vikendima održavaju grupne radionice i kursevi za sve zainteresovane.

      U posetu im često dolaze deca prijatelja i rodbine, da se igraju na "Ljuljanki" - ljuljašci za koju kažu da ima "terapeutsku ulogu" i da pomaže "psihofizički razvoj deteta".

      Miloš je prvi stigao u Vrmdžu iz Beograda i kupio imanje, dok je Ana došla iz Užica, tragajući za "partnerskim odnosom".

      Sa budućim mužem se znala preko društvenih mreža, ali su prvi susret uživo imali u selu.

      "Miloš i ja kad smo se videli, mi smo se zagrlili kao da smo napravili pauzu 200 godina, to je bio susret duša", kaže Ana Ninković za BBC na srpskom.

      Seća se da isprva nije ni želela da "živi na planini", iako je ljubiteljka planinarenja i divljine, jer je bila zadovoljna životom u malom gradu.

      Ipak, odabrala je da ostane i ne kaje se.

      "Život na planini mi je jednak životu u maloj sredini.

      "U maloj sredini imaš gotovo sve teškoće kao i na selu, a s obzirom da sam dete devedesetih, nije mi stran ni nestanak struje, ni cepanje drva, apsolutno ništa", objašnjava Ana.

      Kaže da je imala "period tranzicije", odnosno prilagođavanja, pa je letnje mesece provodila u Vrmdži, s jeseni živela na relaciji selo-grad, a zimi odsedala u Užicu gde je držala vežbe njenim polaznicima.

      Smatra da je prednost života na selu i to što iziskuje mnogo manje novca nego u gradu.

      "Za tri kafe u Beogradu, ovde odeš u baštu kod komšinice koja se bavi organskom proizvodnjom, napuniš korpu i jedeš voće i povrće 10 dana", naglašava Ana.

      Miloš Ninković kaže da nisu oni birali, već je Vrmdža njih odabrala, te da nije video "interesantnije selo u Srbiji", sa takvim istorijskim i kulturnim nasleđem.

      Pored svih blagodeti koje selo nudi, ipak smatra da je život na selu zahtevniji od grada i da su problemi sa kojima se susreće "mnogo ozbiljniji".

      "Kad sediš sa tim ljudima i slušaš njihove priče i tegobe, ti u stvari shvatiš da oni žive od te zemlje i da je to težak život", kaže Miloš za BBC na srpskom.

      Gorčinu života na selu okusio je odmah na početku kada je dobar deo kuće i pomoćnih objekata morao da renovira ili da nadogradi.

      Odabrao je da to bude "ekološka gradnja sa prirodnim materijalima", a u pomoć su mu pritekli volonteri sa različitih strana sveta.

      Kaže da se imanja u Vrmdži vrtoglavo prodaju za basnoslovne sume novca, ali da retko ko ostane da živi tu, što je po njemu glavni pokazatelj "živog sela".

      "Međutim, od kad je krenula korona svaki dan mi zvoni telefon, raspituju se ljudi, pa ni ne znaš šta se prodalo, tako da me ne bi čudilo da sutradan neko krene da pravi hotel ovde".
      Povratak u grad, ali turistički
      Dragana kaže da je njenoj porodici i prijateljima prelazak iz grada u selo fizički, emotivno i psihički teško pao, a kada su se definitivno preselili, trebalo im je "vremena da se odmore od toga".

      "Prvih godinu dana sam padala u iskušenje da se vratim u grad, takoreći, svako jutro, ali to je jako bitna poruka, da nešto ne nastaje preko noći", objašnjava ona.

      Tada su im, kaže, dolazili ljudi da vide da li je sve u redu, dok im danas govore: "Pametno ste vi to uradili".

      "Nismo ni mi znali, mi smo jednostavno pratili sebe".
      Prvobitna zamisao prijatelja koji su se doselili u Vrmdžu iz Beograda, bila je da žive u komuni, ali se od toga ubrzo odustalo.

      "Mislim da je tu nastao najlepši momenat ličnog razvoja svakog od nas zato što je svako imao svoj prostor i svako je došao sa svojom nekom idejom šta bi želeo da radi ovde.

      "Kad si, jednostavno, svoj na svome, razvijaš tu svoju ideju, a opet nisi sam - imaš sa kim da popričaš, imaš kod koga da plačeš, kukaš i da se smeješ samom sebi", dodaje Dragana.

      Silvana Hadžić smatra da se na selu više druži i sarađuje sa prijateljima nego dok su živeli u gradu, jer su tamo ljudi "otuđeni".

      Zbog toga joj i odgovara trenutna situacija i rad od kuće uslovljen epidemijom korona virusa jer to znači duži boravak na selu.

      "Što se mene tiče grad je idealan da odeš na dva, tri dana ili da odeš kao turista u Beograd, fantastično", zaključuje Silvana.
      Migracije i Srbija: Vrmdža - selo neobičnog imena u koje se ljudi doseljavaju i donose nova zanimanja
      WWW.B92.NET Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera.  
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
    • Од JESSY,
      Foto: Twitter/Čarli Vafls Učenicima drugog razreda osnovne škole u radnim sveskama za Građansko vaspitanje, predsednik Aleksandar Vučić garantuje da "sve što rade odrasli treba da čine za njihovo dobro". Međutim, to nije jedini sporan momenat u toj knjizi.
      Nakon što je cela Srbija zanemela pred 100. stranicom radne sveske za Građansko vaspitanje koju koriste učenici drugih razreda osnovnih škola, ljudi su krenuli pažljivije da listaju tu knjigu i uočili više momenata zbog kojih je tumače kao “lažno poverljivi kurs za potkazivanje svih”.
      To se posebno odnosi na ilustrovanje Dečjih prava, koja se obrađuju u sedmom poglavlju – pored Vučićeve “garancije”, mališani treba i da pokažu da su razumeli svoja prava i da su spremni da se bore za njih – i kod kuće i u školi. Između ostalog, deca se pozivaju da nacrtaju odraslu osobu s kojom žive kada je besna, a u poglavlju “Kad roditelji krše dečja prava” da nacrtaju šta roditelji rade, a zastrašujuće je, te da napišu šta oni tada govore.
       
      Isto se očekuje da urade i ako ih je neko od odraslih u školi uznemirio ili uplašio.
      “Odgovori su samo za tebe i mene”, poručuje im nacrtana žirafa, mada su mnogi skeptični i oko toga kome su namenjeni ti odgovori i kakve bi posledice mogli da povuku.
       
      “Građansko vaspitanje – saznanje o sebi i drugima” – radnu svesku za drugi razred osnovne škole, čiji su autori Nada Ignjatović-Savić, Jelena Dimitrijević, Valerija Živković, Stanka Žica, Tatjana Živanović, Smiljana Grujić i Marina Ostojić, izdao je Kreativni centar, a odobilo Ministarstvo prosvete Republike Srbije.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/gledate-li-sta-deca-uce-iz-gradanskog-vaspitanja-trebalo-bi/
       
    • Од JESSY,
      Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.
      Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.
      Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.
      A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.
      Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.
      S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.
      Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.
      Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/
       
×
×
  • Креирај ново...