Jump to content

ZAŠTO LJUDI NE IDU U CRKVU? Šta misle sveštenici

Оцени ову тему


Препоручена порука

Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama.
Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud.
Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru
Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba.
U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno.
Sveštenik Mihail Vasiljev,
nastojatelj Patrijaršijskih podvorja pri štabu VDV i RVSM

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Prvo, zato što je to teško. Drugo, zato što je to neugodno za savremenog čoveka koji je veoma pragmatičan po svom pogledu na svet. Treba gubiti svoje sopstveno vreme - savremeni čovek živi u iluziji da nema dovoljno vremena, iako mu to ne smeta da ga gubi naprimer pored televizora. I čovek sve vreme živi tim vremenom koje u stvari često uzalud gubi. On stoji u Crkvi i čini mu se da ima mnogo neodložnih poslova, i da treba negde da žuri. I zaista - to su znali još drevni podvižnici blagočestivosti - teško je i neobično ostati sam sa sobom, a kamoli prići Bogu i biti s Bogom, u Koga možda i veruješ, ali još ne vidiš dovoljno. Naravno, sve to zajedno dovodi do toga da savremeni čovek besciljno provod značajan deo svog života, i ne može da nadje vremena da bude ili odstoji, ili bojim se čak i da izgovorim tu reč - da se pomoli na Bogosluženju.

Iguman Petar (Mešćerinov)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama. Hristos predstavlja samo sredstvo za izbegevanje istog - i to ne sam Hristos, već spoljašnja ocrkovljenost, ispunjavanje obreda, mehaničko stajanje na vaskršnjim službama.

Rezultat toga je da se religiozne duševne potrebe ne zadovoljavaju. I zato se mnogi ljudi koji iskreno traže Boga drže podalje od takve Crkve. Ona im se čini kao neka čudna ustanova u kojoj su ljudi pomešani na tajnom masonstvu i sa zlim duhovima. Naravno da postoje i zli duhovi, i “tajna bezzakonja”, kao i antihrist koji će se i pojaviti naposeltku. Ali nije to strašno, već je strašno to što sve gore navedeno predstavlja osnovu propovedi i iz nekog razloga se naziva Pravoslavljem.

Sveštenik Aleksandar Lavrin,
sveštenik Crkve posvećene Ikoni Majke Božije “Živonosni Istočnik” u Caricinu

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mislim da ovde uzrok nije u ateizmu. Danas nema mnogo ateista, a i ranije ubedjenih nije bilo mnogo. Ljudima je po pravilu svojstvenija religiozna ravnodušnost. I kada se posle pada ateističke ideologije pokazalo da mnogima nije strano postojanje duhovnog sveta postao je jasan ozbiljan uzrok zbog koga ljudi ne idu u Crkvu: samo po sebi to priznanje “onostranog” ništa ne menja u čovekovom životu. Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud.

Ne smemo da zaobidejmo ni sporednu i za nas crkvene ljude gorku istinu. Mnogi ljudi ne idu u Crkvu zato što mi hrišćani sami za to dajemo povoda. U religioznom životu je postojao veliki prekid, mnoge tradicije su izgubljene, a pre svega - tradicije trpljenja i smirenja. I ljudi često nažalost ne nalaze u hrišćanima primer jevandjeljskog života.

I mi sveštenici, pastiri takodje tome doprinosimo. Izašli smo iz sredine “religiozne zaboravnsoti” i takodje se učimo hrišćanskom životu. Ali cena naših grešaka je daleko veća od cene grešaka parohijana, onda kada mi ne pružamo srdačnu toplinu i razumevanje. Ja to dobro znam, primećujući ponekad na sebi nebratski i pristrasan odnos - na ispovesti, u razgovoru sa ljudima ...
Zato današnja Crkva ne predstavlja toliko mesto duhovnog podvižništva, koliko bolnicu, koja prima bolesnike i invalide. Znači u nju i odlazi onaj ko je priznao svoju bolest i želi da se leči.

Sveštenik Nikolaj Emeljanov
zamenik dekana Bogoslovskog fakulteta Pravoslavnog Sveto-Tihonskog humanitarnog univerziteta

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru. Savremena moda, masovna kultura, strašna propaganda, pa ponekad čak i današnja državna politika predstavljaju prepreku za to. Medjutim uprkos svemu mnogi pronalaze tu duhovnu kulturu ili joj veoma teže.

To je uvek proces veoma ličan i veoma težak. On zahteva rad na sebi, mnogo smirenja i pokajanja, što nikome nikada nije bilo jednostavno. Gospod u Jevandjelju, obraćajući se učenicima, naziva ih “so zemlji”. So je značajan i veoma star religiozni simbol. Pored drugih, ona ima i veoma jednostavan može se reći suštinski smisao. U hranu se uvek stavlja malo soli - jedna kašičica na veliki lonac -ali je hrana bez nje bezukusna. Ta “so” su oni koji samo ne “gledaju izdaleka” ili čak “odlaze u Crkvu”, već žive po veri crkvenim životom, - takvih ljudi je uvek bilo i biće malo.

S druge strane, od samog društva pa čak umnogome i od države zavisi, hoće li ono biti okrenuto ka visokoj duhovnoj kulturi ili će njegov život izgubiti svoju “so”, postati “bezukusan” i besmislen.

Jeromonah Makarije (Markiš)
Sveto-Vavedenjski manastir, Ivanovo

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ja sam petanest godina morao da živim i radim daleko od Rusje, u američkoj državi Masačusets. U Sjedinjenim Državama teško se može zamisliti da čovek koji sebe naziva pravoslavnim nije redovno u Crkvi. To se jednako odnosi i na one koji su primili Pravoslavlje, kao i na one koji su se u svom zrelom uzrastu vratili svojim nacionalnim i kulturnim korenima. I naravno na one koji su slično trgovcu iz jevandjeljske priče, koji je pronašao biser neprocenjive vrednosti, prišli u Pravoslavlje “spolja”. Primetite da je i za jedne i druge i treće karakteristično interesovanje za religiju uopšte a posebno za Pravoslavlje. Neka neznanje i dominira na kulturno-društvenoj sceni, ali ljudi ga savladjuju i dolaze u Crkvu.
A ako se uopštenije odgovori na pitanje ... Primenjeno na ljudski život, pitanje “Zašto” daje ogroman prostor za odgovor, i šta god da se odgovori biće u većoj ili manjoj meri istina: zato što ne žele, što nisu navikli, što nemaju vremena, što nemaju potrebe za tim, zato što im je tamo tesno, hladno, vruće, zagušljivo, dosadno i sl. Koreniti uzrok je naša slabost, nesabornost, raslabljenost, neodgovornost, ravnodušnost. Naš greh. Ako bi se pitanje preciziralo na sledeći način: “Ukažite nam razlog koji je danas najrealniji”, onda bih ja odgovorio: neznanje. Da bi se ono odstranilo, potrebno je omogućiti prosvećivanje u školama i misionarsku propoved po mestima i u SMI-a, u čemu će nam Gospod pomoći.

Sveštenik Jovan Ohlobistin,
sveštenik Crkve svetog Nikolaja u Zajickoj slobodi

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kada je tek počinjalo ponovno radjanje Pravoslavlja, sami verujući ljudi i sveštenici su nenamerno radili mnogo toga što ljude može da odvrati od Crkve. Kao na primer starice koje su vikale na mlade devojke koje su prvi put ušle u Crkvu u pantalonama, svi ti mladi starci i mlade starice sa svojim “proročanstvima” i polupaganskim “poukama”, kao i čudna histerična literatura koja se naziva “pravoslavnom”. Pa zatim sva ta zastašivanja od strane sveštenika da ste svi vi strašni grešnici, nevaljalci. Odmah razdelite svu svoju imovinu, a sami padnite na kolena i idite u planine. I bez obizra na sve neće vam biti oprošteno ... Prosto me jeza prolazi kad se setim svega toga. Došlo je do toga da je sam Svjatijejši Patrijarh morao da se umeša.
Mnogi ljudi koji su prvi put ušli u Crkvu i susreli se s takvim odnosom prema sebi su pomislili: bolje da odem negde u budizam, tamo nije sve tako mračno. Naravno vremenom su se dodale teme za kritiku, a medju njima i posedovanje telefona i automobila od strane sveštenika (interesantno, a kako bez toga znati da li treba posetiti nekog bolesnog parohijana?) i tako dalje.
Na sreću, postepeno se izgladjuju sva ta izobličavanja u odnosima izmedju svetskih ljudi i Crkve. Prestali su da zastrašuju narod, a sve više ljudi dolazi u Crkvu. Sada možemo vernicima da pružimo ono što je najvažnije - ljubav, a ne strogost, jer Bog i jeste Ljubav.

Sveštenik Dionisije Podznjajev,
Hong Kong, Kineska narodna republika, Ruska Pravoslavna Crkva Moskovske Patrijaršije

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mislim da su uzroci različiti. Postoje prosto ljudi koji ne veruju u Boga - tu nema nikakvog komentara. Sećam se jedne starije dame koja je govoreći o crkvenoj službi uporedjivala je sa pozorištem: “Dva-tri puta se može ići na predstavu, ali ne i više od toga ...a istovetne službe iz dana u dan - to je strašno, mora da je jednoobrazno i dosadno!” Tu je očigledno prisutno neznanje moljenja u Crkvi, nepoznavanje službe, neshvatanje smisla onoga što se dešava. Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba.
U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno.
Mnogi ne mogu da sebe primoraju da praktikuju duhovni život - kao što je Gospod rekao: “Carstvo Nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju” (Mt. 11, 12). - a ljudi su lenji da se mole, teško im je da poste, um se nije navikao da bude usredsredjen, stide se da se ispovedaju! To su glavni razlozi.
A ako se govori o više spoljnjem poretku, onda je to - zauzetost sveštenika, njihova ponekad hladna pažnja, ... Ponekad je to - grubost parohijana, danas tako rasprostranjen primitivizam ... To je najveći problem za one koji stoje na crkvenom pragu i nadaju se da vide Lik u njenim čedima.

Protojerej Igor Pelincev,
pres-sekretar Nižegorodske eparhije

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Nevolja je naravno u tome što u narodu postoji odredjena religiozna samodovoljnost - skoro 80% Rusa sebe smatraju pravoslavnim hrišćanima. “Mi smo kršteni...”, “mi ništa ne odričemo...”, a takodje “istina, tu nešto ima ...”Ako se tim tvrdnjama doda još i to da mnogi ljudi zaista dolaye u Crkvu samo jednom ili dvaput godišnje (na Vaskrs da upale sveću ...) onda se može zaključiti zašto je takav crkveni život u narodu. Neki se čak pričešćuju (jednom godišnje ili čak jednom u nekoliko godina) ne znajući da uzimaju učešće u velikoj Tajni. Pravim crkvenim životom živi samo 1-3% Rusa.
Saglasno tome, naš pravoslavni narod predstavlja glavnog potrošača masovne “duhovne” kulture - aktivno obnovljenig paganstva s njegovim uobičajenim atributima - horoskopima, gatanjem, isceliteljima i religioznom ravnodušnošću i prihvatanjem svega. Crkveni život nije tako zanimljiv kao savremeni “misticizam na divanu” - i zato se nema potreba za njim. Crkovnost treba učiti, ali to ne nalazi odziv u duši savremenog čoveka, koji je navikao da koristi “duhovnu fast-fud” (duhovnu brzu hranu).
S druge strane je očigledno da naša draga i mnogostradalna Crkva još ne nalazi u sebi dovoljno snage da krene u susret narodu. Neki sveštenici i neki mirjani smatraju da Crkva ne treba da snishodi savremenom čoveku, već da ga izdiže iznasd sveta koji gine. To je tačno po smislu ali ne i po taktici. Ti ljudi smatraju da ne treba nigde ići - kome treba, doćiće u Crkvu sam i mi ćemo ih svemu naučiti (čak štaviše pod “svim” se podrazumevaju spoljnje stvari - kako se krstiti, kako stojati na službi, itd, a bogoslovlje - ono je za bogoslove).
Treba nešto reći i o pravoslavnoj “fast-fud”. Postoje zajednice koje špekulišu sa mističnim osećajima savremenog čoveka, koja su često zatrovana neopaganstvom, i oni svojim članovima u zamenu za pravu dihovnu hranu daju sumnjivu hranu. Uopšten naziv takvih zajednica je: “Kako izbeći kraj sveta i ostati sa svojima”. Put takvih zajednica je sektaški i suprotan Crkvi i zdravom razumu, ali on neke ljude veoma privlači odvraćajući ih od prave pravoslavne crkovnosti.
Veliku ulogu u rascrkovljavanju neocrkovljenih igraju naravno i SMI-a. Ona s jedne strane unose nove (a u stvari - stare) paganske vrednosti, a s druge strane prljaju obnovljeno Pravoslavlje, prikazujući društvu Crkvu i Njene sližitelje krajnje negativno.
I rezultat toga je da narod bojažljivo tapka u mestu i prolazi pored, a sveštenici sa vernim parohijanima izviruju iza crkvenih vrata u nadi da će još neko svratiti kod njih, i da će ih svemu naučiti.

Jeromonah Sergej (Ribko)
nastojatelj Crkve Silaska Svetog Duha na apostole na Lazarevom groblju u Moskvi

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pravi uzrok je u tome što čovek prosto nema posebnu želju da ide u Crkvu. Dok je mlad i pun optimizma, njemu nije do toga. On gleda na život kroz ružičaste naočare, kuje svoju svetlu budućnost ... I tek kad odraste i suoči se sa životnom realnošću, počinje da razmišlja i da se upoznaje sa hrišćanskim vrednostima - i često kao rezultat toga dolazi u Crkvu. To su obično ljudi zrele dobi, stariji od 40 godina. Pored svega, sreću se mladi ljudi koji su od mladosti posvetili sebe Bogu. Oni su ili rano preživeli neke tragedije, ili su se razočarali u ovozemaljske vrednosti, ili su to čiste duše koje je Bog prizvao. Ja sam takve ljude često sretao iako je takav čovek u današnje vreme - pravo čudo. Dešava se da se neko ocrkovi sa trideset ili čak i sa dvadeset godina iako za to ne postoji neki vidljivi uzrok - nesrećna ljubav, životne tragedije, i sl, - ne. Ko ima otvoreno srce - njemu Bog prilazi ranije.

Protojerej Aleksandar Sorokin,
nastojatelj Crkve posvećene Teodorovskoj ikoni Majke Božije i kapele sv. ruskih Novomučenika i Ispovednika, predsednik Izdavačkog odeljenja Sankt-Peterburške eparhije

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Uopšteno govoreći ljudi dolaze u Crkvu, doduše retko. Ako želite da kratko odgovorim uzrok je naravno u samim ljudima. Pritom, kako u onima koji ne idu u Crkvu, tako i u onima koji idu. Ne treba dokazivati da je svaki čovek religiozan po svojoj prirodi, i on tu svoju religioznost izražava na razne načine i u raznoj meri. Ali procenat onih koji svoju veru iskazuju javno i svesno kao veru u Boga, o Kome uči Biblija - nije tako velik. A još manje ih je medju onima koji odlaze u Crkvu.

To je zbog toga što mnogima ni do dan-danas nije jasno šta je to Crkva i zašto je čoveku bez Nje teško i loše. Opšte prihvaćeno mišljenje o Crkvi se toliko ukorenilo u svesti većine ljudi, da oni ne mogu da shvate da je Crkva nešto sasvim drugo, sem brigama preopterećeni sveštenici i malodušni mirjani. Mnogi Crkvu poistovećuju samo sa svešteničkom jerarhijom, to jest smatraju je kao neku organizaciju, koja vrši odredjene funkcije. A novozavetno učenje o Crkvi kao hrišćanskoj zajednici, okupljenoj oko Vaskrslog Hrista, je malo poznato većem broju ljudi. I nevolja je u tome što mnogi ljudi i u samoj Crkvi ne dolaze odmah do toga saznanja pa time ne doprinose prilasku Crkvi drugih ljudi koji zato u Nju ni ne dolaze.

Protojerej Arkadije Šatov,
predsednik eparhijske komisije za crkveno-socijalne poslove Moskve

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ljudi ne idu u Crkvu iz raznih razloga. Neki zato što misle da je hrišćanski Bog isti kao i sami nedostojni hrišćani. Neki ne idu zato što ih privlači ovaj svet, i važniji im je spoljašnji lažni sjaj, kao što su za divljake važniji stakleni biseri, nego grumen zlata. Neki ne idu zbog lenjosti, a neki zato što ih Bog još nije prizvao. Neki od tih ljudi koji ne idu u Crkvu su posednuti zlim dusima, neki su - glupi ...Neki drugi opet ne dolaze u Crkvu jer su izdali Boga. Ljudi ne idu u Crkvu jer kako kaže Jevandjelje jedan je kupio njivu, koju treba da obradjuje, drugi volove koje treba da upreže, a treći se nedavno oženio. Zato oni ne dolaze na bračnu gozbu (Lk. 14:1).

Jeromonah Kalistrat Romanenko,
natojatelj Crkve posvećene Svetoj Živonačalnoj Trojici na Antarktidi

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kao prvo, ljudi ipak ne idu Crkvu, pa ni u moju, iako ne svi i ne često. Ali za ovu godinu dana otkako sam ja ovde, nema nijednog čoveka iz stanične ekspedicije koji je propustio neku službu. I to ne ekskurziju, već upravo službu, Božanstvenu Liturgiju.

Postoje ljudi koji odlaze u Crkvu ali ne tako često. Oni su bez obzira na to verujući i pravoslavni. Ja ne mogu da kažem da je njihova vera lošija od moje, iako sam ja sveštenik i služim Božanstvenu Liturgiju. Drugi opet ne idu u Crkvu zato što ne znaju da je to Božiji Dom. To su prosto neprosvećeni ljudi, koji ne shvataju zašto treba stajati dva sata na službi i slušati nerazumljive pesme i molitve. Ali to je obično samo dotle dok "pečeni petao ne klone". Tada počinju da pitaju: “Šta ja treba da uradim da bi me Bog uslišio?”

A neki ljudi ne dolaze zato što vide kako sveštenik živi - koristoljubivije i pohotljivije od drugih neverjućih ljudi. Znao sam jednog čoveka koji je u većini stvari ispunjavao jevandjeljske zapovesti (pritom nijednom ne pročitavši Jevandjelje), ali nije počeo da odlazi u Crkvu, zbog toga što se sveštenik nije baš najbolje ponašao.

Od sveštenika se danas zahteva da mirno, korak po korak vaspitavaju i one koji retko dolaze u Crkvu pokazujući im život u Bogu. Treba propovedati, i to pre svega sopstvenim životom a ne rečima, ispunjavajući reči Svetog Pisma: “Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega Koji je na nebesima” (Mt. 5:16).

 

https://es-la.facebook.com/122572387823899/photos/zašto-ljudi-ne-idu-u-crkvu-šta-misle-sveštenicihttpmanastir-lepavinaorgjedan-od-/1008635212550941/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од Sun14861,
      “Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha – poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi – danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli. Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednostima jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.” Nebojša Glogovac
    • Од Danijela,
      U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.
       
       Foto: Shutterstock     Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.
      Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

      Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.
      Otkrijte i Zašto su milenijalci takvi narcisi?
      Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.
      Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.
      Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.
      Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.
      Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.
      Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi, izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.
      Otkrijte i Zbog čega ljudi vole da gledaju rijaliti programe?
      Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.
      Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.
      Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.
      Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.
      Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.
      Izvor: Elementarijum
      Život u izolaciji: Da li znate šta je hikikomori?
      WWW.NATIONALGEOGRAPHIC.RS U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.  
×
×
  • Креирај ново...