Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama.
Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud.
Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru
Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba.
U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno.
Sveštenik Mihail Vasiljev,
nastojatelj Patrijaršijskih podvorja pri štabu VDV i RVSM

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Prvo, zato što je to teško. Drugo, zato što je to neugodno za savremenog čoveka koji je veoma pragmatičan po svom pogledu na svet. Treba gubiti svoje sopstveno vreme - savremeni čovek živi u iluziji da nema dovoljno vremena, iako mu to ne smeta da ga gubi naprimer pored televizora. I čovek sve vreme živi tim vremenom koje u stvari često uzalud gubi. On stoji u Crkvi i čini mu se da ima mnogo neodložnih poslova, i da treba negde da žuri. I zaista - to su znali još drevni podvižnici blagočestivosti - teško je i neobično ostati sam sa sobom, a kamoli prići Bogu i biti s Bogom, u Koga možda i veruješ, ali još ne vidiš dovoljno. Naravno, sve to zajedno dovodi do toga da savremeni čovek besciljno provod značajan deo svog života, i ne može da nadje vremena da bude ili odstoji, ili bojim se čak i da izgovorim tu reč - da se pomoli na Bogosluženju.

Iguman Petar (Mešćerinov)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama. Hristos predstavlja samo sredstvo za izbegevanje istog - i to ne sam Hristos, već spoljašnja ocrkovljenost, ispunjavanje obreda, mehaničko stajanje na vaskršnjim službama.

Rezultat toga je da se religiozne duševne potrebe ne zadovoljavaju. I zato se mnogi ljudi koji iskreno traže Boga drže podalje od takve Crkve. Ona im se čini kao neka čudna ustanova u kojoj su ljudi pomešani na tajnom masonstvu i sa zlim duhovima. Naravno da postoje i zli duhovi, i “tajna bezzakonja”, kao i antihrist koji će se i pojaviti naposeltku. Ali nije to strašno, već je strašno to što sve gore navedeno predstavlja osnovu propovedi i iz nekog razloga se naziva Pravoslavljem.

Sveštenik Aleksandar Lavrin,
sveštenik Crkve posvećene Ikoni Majke Božije “Živonosni Istočnik” u Caricinu

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mislim da ovde uzrok nije u ateizmu. Danas nema mnogo ateista, a i ranije ubedjenih nije bilo mnogo. Ljudima je po pravilu svojstvenija religiozna ravnodušnost. I kada se posle pada ateističke ideologije pokazalo da mnogima nije strano postojanje duhovnog sveta postao je jasan ozbiljan uzrok zbog koga ljudi ne idu u Crkvu: samo po sebi to priznanje “onostranog” ništa ne menja u čovekovom životu. Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud.

Ne smemo da zaobidejmo ni sporednu i za nas crkvene ljude gorku istinu. Mnogi ljudi ne idu u Crkvu zato što mi hrišćani sami za to dajemo povoda. U religioznom životu je postojao veliki prekid, mnoge tradicije su izgubljene, a pre svega - tradicije trpljenja i smirenja. I ljudi često nažalost ne nalaze u hrišćanima primer jevandjeljskog života.

I mi sveštenici, pastiri takodje tome doprinosimo. Izašli smo iz sredine “religiozne zaboravnsoti” i takodje se učimo hrišćanskom životu. Ali cena naših grešaka je daleko veća od cene grešaka parohijana, onda kada mi ne pružamo srdačnu toplinu i razumevanje. Ja to dobro znam, primećujući ponekad na sebi nebratski i pristrasan odnos - na ispovesti, u razgovoru sa ljudima ...
Zato današnja Crkva ne predstavlja toliko mesto duhovnog podvižništva, koliko bolnicu, koja prima bolesnike i invalide. Znači u nju i odlazi onaj ko je priznao svoju bolest i želi da se leči.

Sveštenik Nikolaj Emeljanov
zamenik dekana Bogoslovskog fakulteta Pravoslavnog Sveto-Tihonskog humanitarnog univerziteta

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru. Savremena moda, masovna kultura, strašna propaganda, pa ponekad čak i današnja državna politika predstavljaju prepreku za to. Medjutim uprkos svemu mnogi pronalaze tu duhovnu kulturu ili joj veoma teže.

To je uvek proces veoma ličan i veoma težak. On zahteva rad na sebi, mnogo smirenja i pokajanja, što nikome nikada nije bilo jednostavno. Gospod u Jevandjelju, obraćajući se učenicima, naziva ih “so zemlji”. So je značajan i veoma star religiozni simbol. Pored drugih, ona ima i veoma jednostavan može se reći suštinski smisao. U hranu se uvek stavlja malo soli - jedna kašičica na veliki lonac -ali je hrana bez nje bezukusna. Ta “so” su oni koji samo ne “gledaju izdaleka” ili čak “odlaze u Crkvu”, već žive po veri crkvenim životom, - takvih ljudi je uvek bilo i biće malo.

S druge strane, od samog društva pa čak umnogome i od države zavisi, hoće li ono biti okrenuto ka visokoj duhovnoj kulturi ili će njegov život izgubiti svoju “so”, postati “bezukusan” i besmislen.

Jeromonah Makarije (Markiš)
Sveto-Vavedenjski manastir, Ivanovo

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ja sam petanest godina morao da živim i radim daleko od Rusje, u američkoj državi Masačusets. U Sjedinjenim Državama teško se može zamisliti da čovek koji sebe naziva pravoslavnim nije redovno u Crkvi. To se jednako odnosi i na one koji su primili Pravoslavlje, kao i na one koji su se u svom zrelom uzrastu vratili svojim nacionalnim i kulturnim korenima. I naravno na one koji su slično trgovcu iz jevandjeljske priče, koji je pronašao biser neprocenjive vrednosti, prišli u Pravoslavlje “spolja”. Primetite da je i za jedne i druge i treće karakteristično interesovanje za religiju uopšte a posebno za Pravoslavlje. Neka neznanje i dominira na kulturno-društvenoj sceni, ali ljudi ga savladjuju i dolaze u Crkvu.
A ako se uopštenije odgovori na pitanje ... Primenjeno na ljudski život, pitanje “Zašto” daje ogroman prostor za odgovor, i šta god da se odgovori biće u većoj ili manjoj meri istina: zato što ne žele, što nisu navikli, što nemaju vremena, što nemaju potrebe za tim, zato što im je tamo tesno, hladno, vruće, zagušljivo, dosadno i sl. Koreniti uzrok je naša slabost, nesabornost, raslabljenost, neodgovornost, ravnodušnost. Naš greh. Ako bi se pitanje preciziralo na sledeći način: “Ukažite nam razlog koji je danas najrealniji”, onda bih ja odgovorio: neznanje. Da bi se ono odstranilo, potrebno je omogućiti prosvećivanje u školama i misionarsku propoved po mestima i u SMI-a, u čemu će nam Gospod pomoći.

Sveštenik Jovan Ohlobistin,
sveštenik Crkve svetog Nikolaja u Zajickoj slobodi

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kada je tek počinjalo ponovno radjanje Pravoslavlja, sami verujući ljudi i sveštenici su nenamerno radili mnogo toga što ljude može da odvrati od Crkve. Kao na primer starice koje su vikale na mlade devojke koje su prvi put ušle u Crkvu u pantalonama, svi ti mladi starci i mlade starice sa svojim “proročanstvima” i polupaganskim “poukama”, kao i čudna histerična literatura koja se naziva “pravoslavnom”. Pa zatim sva ta zastašivanja od strane sveštenika da ste svi vi strašni grešnici, nevaljalci. Odmah razdelite svu svoju imovinu, a sami padnite na kolena i idite u planine. I bez obizra na sve neće vam biti oprošteno ... Prosto me jeza prolazi kad se setim svega toga. Došlo je do toga da je sam Svjatijejši Patrijarh morao da se umeša.
Mnogi ljudi koji su prvi put ušli u Crkvu i susreli se s takvim odnosom prema sebi su pomislili: bolje da odem negde u budizam, tamo nije sve tako mračno. Naravno vremenom su se dodale teme za kritiku, a medju njima i posedovanje telefona i automobila od strane sveštenika (interesantno, a kako bez toga znati da li treba posetiti nekog bolesnog parohijana?) i tako dalje.
Na sreću, postepeno se izgladjuju sva ta izobličavanja u odnosima izmedju svetskih ljudi i Crkve. Prestali su da zastrašuju narod, a sve više ljudi dolazi u Crkvu. Sada možemo vernicima da pružimo ono što je najvažnije - ljubav, a ne strogost, jer Bog i jeste Ljubav.

Sveštenik Dionisije Podznjajev,
Hong Kong, Kineska narodna republika, Ruska Pravoslavna Crkva Moskovske Patrijaršije

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mislim da su uzroci različiti. Postoje prosto ljudi koji ne veruju u Boga - tu nema nikakvog komentara. Sećam se jedne starije dame koja je govoreći o crkvenoj službi uporedjivala je sa pozorištem: “Dva-tri puta se može ići na predstavu, ali ne i više od toga ...a istovetne službe iz dana u dan - to je strašno, mora da je jednoobrazno i dosadno!” Tu je očigledno prisutno neznanje moljenja u Crkvi, nepoznavanje službe, neshvatanje smisla onoga što se dešava. Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba.
U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno.
Mnogi ne mogu da sebe primoraju da praktikuju duhovni život - kao što je Gospod rekao: “Carstvo Nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju” (Mt. 11, 12). - a ljudi su lenji da se mole, teško im je da poste, um se nije navikao da bude usredsredjen, stide se da se ispovedaju! To su glavni razlozi.
A ako se govori o više spoljnjem poretku, onda je to - zauzetost sveštenika, njihova ponekad hladna pažnja, ... Ponekad je to - grubost parohijana, danas tako rasprostranjen primitivizam ... To je najveći problem za one koji stoje na crkvenom pragu i nadaju se da vide Lik u njenim čedima.

Protojerej Igor Pelincev,
pres-sekretar Nižegorodske eparhije

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Nevolja je naravno u tome što u narodu postoji odredjena religiozna samodovoljnost - skoro 80% Rusa sebe smatraju pravoslavnim hrišćanima. “Mi smo kršteni...”, “mi ništa ne odričemo...”, a takodje “istina, tu nešto ima ...”Ako se tim tvrdnjama doda još i to da mnogi ljudi zaista dolaye u Crkvu samo jednom ili dvaput godišnje (na Vaskrs da upale sveću ...) onda se može zaključiti zašto je takav crkveni život u narodu. Neki se čak pričešćuju (jednom godišnje ili čak jednom u nekoliko godina) ne znajući da uzimaju učešće u velikoj Tajni. Pravim crkvenim životom živi samo 1-3% Rusa.
Saglasno tome, naš pravoslavni narod predstavlja glavnog potrošača masovne “duhovne” kulture - aktivno obnovljenig paganstva s njegovim uobičajenim atributima - horoskopima, gatanjem, isceliteljima i religioznom ravnodušnošću i prihvatanjem svega. Crkveni život nije tako zanimljiv kao savremeni “misticizam na divanu” - i zato se nema potreba za njim. Crkovnost treba učiti, ali to ne nalazi odziv u duši savremenog čoveka, koji je navikao da koristi “duhovnu fast-fud” (duhovnu brzu hranu).
S druge strane je očigledno da naša draga i mnogostradalna Crkva još ne nalazi u sebi dovoljno snage da krene u susret narodu. Neki sveštenici i neki mirjani smatraju da Crkva ne treba da snishodi savremenom čoveku, već da ga izdiže iznasd sveta koji gine. To je tačno po smislu ali ne i po taktici. Ti ljudi smatraju da ne treba nigde ići - kome treba, doćiće u Crkvu sam i mi ćemo ih svemu naučiti (čak štaviše pod “svim” se podrazumevaju spoljnje stvari - kako se krstiti, kako stojati na službi, itd, a bogoslovlje - ono je za bogoslove).
Treba nešto reći i o pravoslavnoj “fast-fud”. Postoje zajednice koje špekulišu sa mističnim osećajima savremenog čoveka, koja su često zatrovana neopaganstvom, i oni svojim članovima u zamenu za pravu dihovnu hranu daju sumnjivu hranu. Uopšten naziv takvih zajednica je: “Kako izbeći kraj sveta i ostati sa svojima”. Put takvih zajednica je sektaški i suprotan Crkvi i zdravom razumu, ali on neke ljude veoma privlači odvraćajući ih od prave pravoslavne crkovnosti.
Veliku ulogu u rascrkovljavanju neocrkovljenih igraju naravno i SMI-a. Ona s jedne strane unose nove (a u stvari - stare) paganske vrednosti, a s druge strane prljaju obnovljeno Pravoslavlje, prikazujući društvu Crkvu i Njene sližitelje krajnje negativno.
I rezultat toga je da narod bojažljivo tapka u mestu i prolazi pored, a sveštenici sa vernim parohijanima izviruju iza crkvenih vrata u nadi da će još neko svratiti kod njih, i da će ih svemu naučiti.

Jeromonah Sergej (Ribko)
nastojatelj Crkve Silaska Svetog Duha na apostole na Lazarevom groblju u Moskvi

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pravi uzrok je u tome što čovek prosto nema posebnu želju da ide u Crkvu. Dok je mlad i pun optimizma, njemu nije do toga. On gleda na život kroz ružičaste naočare, kuje svoju svetlu budućnost ... I tek kad odraste i suoči se sa životnom realnošću, počinje da razmišlja i da se upoznaje sa hrišćanskim vrednostima - i često kao rezultat toga dolazi u Crkvu. To su obično ljudi zrele dobi, stariji od 40 godina. Pored svega, sreću se mladi ljudi koji su od mladosti posvetili sebe Bogu. Oni su ili rano preživeli neke tragedije, ili su se razočarali u ovozemaljske vrednosti, ili su to čiste duše koje je Bog prizvao. Ja sam takve ljude često sretao iako je takav čovek u današnje vreme - pravo čudo. Dešava se da se neko ocrkovi sa trideset ili čak i sa dvadeset godina iako za to ne postoji neki vidljivi uzrok - nesrećna ljubav, životne tragedije, i sl, - ne. Ko ima otvoreno srce - njemu Bog prilazi ranije.

Protojerej Aleksandar Sorokin,
nastojatelj Crkve posvećene Teodorovskoj ikoni Majke Božije i kapele sv. ruskih Novomučenika i Ispovednika, predsednik Izdavačkog odeljenja Sankt-Peterburške eparhije

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Uopšteno govoreći ljudi dolaze u Crkvu, doduše retko. Ako želite da kratko odgovorim uzrok je naravno u samim ljudima. Pritom, kako u onima koji ne idu u Crkvu, tako i u onima koji idu. Ne treba dokazivati da je svaki čovek religiozan po svojoj prirodi, i on tu svoju religioznost izražava na razne načine i u raznoj meri. Ali procenat onih koji svoju veru iskazuju javno i svesno kao veru u Boga, o Kome uči Biblija - nije tako velik. A još manje ih je medju onima koji odlaze u Crkvu.

To je zbog toga što mnogima ni do dan-danas nije jasno šta je to Crkva i zašto je čoveku bez Nje teško i loše. Opšte prihvaćeno mišljenje o Crkvi se toliko ukorenilo u svesti većine ljudi, da oni ne mogu da shvate da je Crkva nešto sasvim drugo, sem brigama preopterećeni sveštenici i malodušni mirjani. Mnogi Crkvu poistovećuju samo sa svešteničkom jerarhijom, to jest smatraju je kao neku organizaciju, koja vrši odredjene funkcije. A novozavetno učenje o Crkvi kao hrišćanskoj zajednici, okupljenoj oko Vaskrslog Hrista, je malo poznato većem broju ljudi. I nevolja je u tome što mnogi ljudi i u samoj Crkvi ne dolaze odmah do toga saznanja pa time ne doprinose prilasku Crkvi drugih ljudi koji zato u Nju ni ne dolaze.

Protojerej Arkadije Šatov,
predsednik eparhijske komisije za crkveno-socijalne poslove Moskve

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ljudi ne idu u Crkvu iz raznih razloga. Neki zato što misle da je hrišćanski Bog isti kao i sami nedostojni hrišćani. Neki ne idu zato što ih privlači ovaj svet, i važniji im je spoljašnji lažni sjaj, kao što su za divljake važniji stakleni biseri, nego grumen zlata. Neki ne idu zbog lenjosti, a neki zato što ih Bog još nije prizvao. Neki od tih ljudi koji ne idu u Crkvu su posednuti zlim dusima, neki su - glupi ...Neki drugi opet ne dolaze u Crkvu jer su izdali Boga. Ljudi ne idu u Crkvu jer kako kaže Jevandjelje jedan je kupio njivu, koju treba da obradjuje, drugi volove koje treba da upreže, a treći se nedavno oženio. Zato oni ne dolaze na bračnu gozbu (Lk. 14:1).

Jeromonah Kalistrat Romanenko,
natojatelj Crkve posvećene Svetoj Živonačalnoj Trojici na Antarktidi

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kao prvo, ljudi ipak ne idu Crkvu, pa ni u moju, iako ne svi i ne često. Ali za ovu godinu dana otkako sam ja ovde, nema nijednog čoveka iz stanične ekspedicije koji je propustio neku službu. I to ne ekskurziju, već upravo službu, Božanstvenu Liturgiju.

Postoje ljudi koji odlaze u Crkvu ali ne tako često. Oni su bez obzira na to verujući i pravoslavni. Ja ne mogu da kažem da je njihova vera lošija od moje, iako sam ja sveštenik i služim Božanstvenu Liturgiju. Drugi opet ne idu u Crkvu zato što ne znaju da je to Božiji Dom. To su prosto neprosvećeni ljudi, koji ne shvataju zašto treba stajati dva sata na službi i slušati nerazumljive pesme i molitve. Ali to je obično samo dotle dok "pečeni petao ne klone". Tada počinju da pitaju: “Šta ja treba da uradim da bi me Bog uslišio?”

A neki ljudi ne dolaze zato što vide kako sveštenik živi - koristoljubivije i pohotljivije od drugih neverjućih ljudi. Znao sam jednog čoveka koji je u većini stvari ispunjavao jevandjeljske zapovesti (pritom nijednom ne pročitavši Jevandjelje), ali nije počeo da odlazi u Crkvu, zbog toga što se sveštenik nije baš najbolje ponašao.

Od sveštenika se danas zahteva da mirno, korak po korak vaspitavaju i one koji retko dolaze u Crkvu pokazujući im život u Bogu. Treba propovedati, i to pre svega sopstvenim životom a ne rečima, ispunjavajući reči Svetog Pisma: “Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega Koji je na nebesima” (Mt. 5:16).

 

https://es-la.facebook.com/122572387823899/photos/zašto-ljudi-ne-idu-u-crkvu-šta-misle-sveštenicihttpmanastir-lepavinaorgjedan-od-/1008635212550941/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Justin Waters,
      Ambasada Nemačke: Zašto smo podržali portal ratusrbiji.rs
      Nemačka Ambasada obrazložila je motive za podršku portalu ratusrbiji.rs i odgovorila na komentare koji su se javili nakon toga.

       
      Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti "objektivnoj" istini, poručuju iz Ambasade Nemačke u Beogradu nakon pitanja Tanjuga o motivima podrške.
      Sajt je, inače, pokrenula Inicijativa mladih za ljudska prava, kao platformu za koju kažu da će pružati "sve važne i relevantne informacije o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na teritoriji Srbije u periodu od 1991. do 2001. godine".
       
      Ministar Ivica Dačić reagovao je čuđenjem što je takav sajt pokrenut, kada su se, kako navodi, Haški tribunal i nacionalni sudovi godinama unazad bavili tim pitanjem, i smatra da je to još jedna politizacija teme ratnih zločina.
      Komentar tim povodom objavio je i jedan beogradski list pod naslovom "Od Srba prave naciste uz evre iz Nemačke", koji nemačka ambasada odbacuje kao tendenciozne.
      "Imajući u vidu nezapamćene, stravične zločine koje su Nemci počinili za vreme Drugog svetskog rada, i ovde u Srbiji, smatramo kao Ambasada Nemačke da je upravo suočavanje sa svim aspektima istorije izuzetno važno", navodi Ambasada u dopisu Tanjugu.
      Iskreno, pa često i kontroverzno suočavanje sa vlastitom istorijom temelj je, kako se navodi, na kojem počiva pomirenje i na kojem se gradi bolja budućnost.
      To za zemlje bivše Jugoslavije posebno važi, ističu iz Ambasade, za period ratnih sukoba posle raspada Jugoslavije 90-tih godina.
      "Pri tom se, po našem dubokom uverenju, ne radi o jednoj jedinoj istini, već je neophodno da shvatimo i da prihvatimo da postoji više različitih subjektivnih sećanja i ''istina'' vezanih za isti istorijski događaj. Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti ''objektivnoj'' istini", ocenjuju u Ambasadi Nemačke.
      U tom smislu se, kako se dodaje, nadaju da će Inicijativa mladih za ljudska prava, koja je uz njihovu podršku kreirala portal "ratusrbiji.rs", dati doprinos toj, po njihovom ubeđenju važnoj, debati o odnosu prema ratovima na tlu bivše Jugoslavije, navode iz Ambasade, te dodaju da se ta podrška ne može kvalifikovati kao "kampanja".
      Na pitanje da li je praksa da daju podršku sličnim inicijativama i u drugim zemljama i koje su to konkretne slične inicijative kojima pružaju podršku, nemačka Ambasada kaže da je njihov cilj da prate Srbiju na putu ka EU.
      "Naš cilj jeste da pratimo Srbiju na putu ka EU, pružajući podršku jačanju civilnog sektora, unapređenju demokratije i vladavine prava, slobodi medija i govora, regionalnoj saradnji i pomirenju među narodima na ovim prostorima", objašnjavaju u odgovoru i dodaju da sve ove oblasti igraju veliku ulogu u pregovorima u pristupanju EU.
      Ambasada Nemačke kao donator podržava realizaciju raznih projekata i u tom kontekstu sarađuje sa različitim partnerima, među kojima su državne institucije, međunarodne organizacije i nevladine organizacije u Srbiji u koje spada i Inicijativa mladih za ljudska prava, navode još u Ambasadi Nemačke.
      Izvor:B92
    • Од JESSY,
      Kada razmišljamo o bliskim odnosima, skoro uvek zaključujemo da suprotnost ljubavi nije mržnja, već- ravnodušnost, i da ona najviše boli – naročito posle prekida svake komunikacije sa partnerom. U sadašnje moderno vreme “datinga”, razvile su se nove modifikacije ponašanja u vezi, a naročito završetka istih. Jedan od takvih oblika ponašanja se popularno zove “Ghosting”(nestajanje) . Šta je Ghosting?  On označava pojavu da voljena osoba, prijatelj, poznanik, prekida svaki oblik komunikacije i nestaje iz vašeg života odjednom – bez ikakvog objašnjenja. Nema telefonskih poziva, e-mailova, čak ni poruka i nakon više vaših poruka, pozivanja i zahtevanja objašnjenja ovog postupka.
      Ova pojava sama po sebi nije novo otkriće, jer su pojedinci oduvek bili skloni bežanju ili nestajanju iz nečijeg života, ali se do pre nekoliko godina ova vrsta ponašanja smatrala retkom, i ljudi koji su ga primenjivali su se, u najmanju ruku, smatrali nekorektnim. U današnjoj kulturi “datinga”, “Ghosting” fenomen je doživelo oko 50% muškaraca i žena, isti taj procenat (50%) svakodnevno primenjuje “ghosting”. Emocionalni efekti ovog ponašanja mogu biti razorni, a posebno štetni za one koji već imaju nisko samopoštovanje.
    • Од Дејан,
      Doktor nauka sa Tehnološkog fakulteta za 021: Teorije o čipovanju ljudi preko vakcina protiv virusa korona potpuno netačne Nedavno je belgijski doktor Tijeri Šmic, zagovornik alternativne medicine od osamdesetih godina, objavio blog post i pismo o najavljenoj vakcini protiv covid-19, iznoseći tvrdnje da iza cele priče u vezi sa izradom vakcine stoji - Bil Gejts.   Foto: Pixabay Dr Šmic, zagovornik ozonizacije, tvrdi da se u naučnim krugovima polemiše o ubacivanju mikročipa u vakcinu, te da "u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom, fondacija Bila Gejtsa finansira sedam projekata vakcine protiv virusa korona, među kojima i unošenje nanočipa u ljudski organizam".    Šmic tvrdi da je Bil Gejts u istraživanju za pronalazak vakcina protiv virusa korona već uložio 250 miliona dolara i kaže da bi lica koja se vakcinišu s nanočipom dobila "pasoš" koji to potvrđuje. Takođe, navodi da je eksperiment s takvom čipovanom vakcinom već izvršen na 3.000 izbeglica na Tajlandu.   I dok je zavidan broj domaćih medija preneo ove neutemeljene tvrdnje belgijskog zagovornika lečenja nemedicinskim metodama, nijedan se nije potrudio da proveri - da li je čipovanje čoveka kroz vakcinu na ovaj način uopšte moguće?   Kako bismo proverili istinitost svih tvrdnji o čipu u vakcini, Bilu Gejtsu, 5G tehnologiji i nameri da se ljudi prate pomoću mikročipa, porazgovarali smo sa dr Ivanom Stijepovićem, doktorom nauka u oblasti tehnološkog inženjerstva i naučnim saradnikom sa Katedre za inženjerstvo materijala Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu koji se, između ostalog, bavi istraživanjem i primenom nanomaterijala.   021: Da li se nanotehnologija već sad koristi u borbi protiv covid-19?   Dr Stijepović: Ne. Protiv covid-19 ne možete da se borite nanotehnologijom, već medicinom koja koristi antitela. Protiv virusa se naše telo i svaki organizam bori tako što imunitet obrazuje antitela koja uništavaju virus i posle možemo da dođemo do tih antitela u krvi ozdravljenih. Ne postoji trenutno način da se nanotehnologija ili bilo šta što nosi prefiks "nano" koristi za lečenje covid-19.    021: Da li se nanotehnologija koristi u izradi zaštitne opreme?   Dr Stijepović: Naravno, pre svega kod filtera koji koriste nanomaterijale za apsorbovanje gasova, čestica, to je ono što nanotehnologija može da uradi. Nanofilteri filtriraju vazduh, vodu ili drugu materiju i tako posredno učestuvuju u prevenciji zaraze. Mogu da se koriste u maskama, a pre svega se koriste u aktivnim maskama kao što su gas maske. Koriste se i u uređajima za specijalna odela - skafandere, da prečišćavaju vazduh u takozvanim "čistim sobama" u odeljenjima intenzivne nege. Njihova osnovna funkcija je funkcija filtera.    021: Da li se nanotehnologija koristi u svakodnevnoj opremi, recimo u rukavicama i maskama koje kupujemo u apoteci ili nabavljamo preko interneta?   Dr Stijepović: Veličina pora na N95 maskama veličine je tri mikrometra - što je hiljadu puta veća dužina od nanometra. Dakle, nema govora o nanotehnologiji. Kroz te maske nanočestice mogu da prolaze vrlo jednostavno, dok su virusi mikroveličina, tako da nema potrebe da se koristi nešto što je na skali hiljadu puta manje za zaštitu nečega što je hiljadu puta veće. Zašto biste pravili maske sa šupljinama nanometarskih veličina kad sasvim dovoljno dobro taj posao rade maske sa mikroveličinama pora?   Da biste nešto učinili hiljadu puta manjim na skali, povećavaju se troškovi proizvodnje i nivo tehnologije. Maska koja sada košta dvadesetak dinara sigurno bi koštala nekoliko hiljada dinara da bi mogla da zaštiti od takvih čestica - i to opet ne bi bilo i nije namenjeno građanstvu. Te specijalne maske i skafanderi koriste se u institutima koji rade s opasnim virusima, bakterijama i slično, na odeljenjima intenzivne nege.   021: Zbog čega se onda sada spominje nanotehnologija?   Dr Stijepović: Nano i nanotehnologija je trenutno "buzzword", ključna reč koja zvoni i zvuči jako dobro i novo onima koji ne znaju šta to praktično znači. Koriste se za podsticanje onih koji će da klikću na vest koja u naslovu ima nano ili nanočip, izgleda kao nešto jako novo i napredno i stavljaju se naslovi koji nemaju veze ni sa čim realnim što se sada proizvodi i istražuje.      021: Možda nema veze ni sa čim realnim, ali je reč o vrlo izraženim tvrdnjama. Teoretičari zavera tvrde da se razvija vakcina protiv covid-19 koja sadrži mikročipove pomoću kojih će ljudska vrsta biti kontrolisana. Bil Gejts finansira izradu ovakve vakcine, a spominje se i 5G tehnologija...   Dr Stijepović: Ne znam odakle tačno da krenem. Oni koji izveštavaju o tome apsolutno nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa realnim stvarima koje se trenutno dešavaju u nanotehnologiji i nanomaterijalima. Kao jedan primer - nanovija generacija mobilnih telefona koji su izašli ove godine (i izaći će sledeće godine) koriste tehnologiju koja se zove šestnanometarska ili sedamnanometarska tehnologija. To znači da je veličina tranzistora na čipu koji koriste naši telefoni oko šest ili sedam nanometara. Kažem "oko" jer kad dođete na tu skalu, već je teško izmeriti precizno veličinu tog uređaja. To znači da je najmodernija tehnologija, što jesu novi telefoni, generacija šest odnosno sedamnanometarska. Prethodna generacija, pre tri ili četiri godine, bila je desetnanometarska. Četiri godine prođu od prethodne generacije dok se ispitaju sve vrednosti onoga što mi nazivamo nova generacija čipova, a to su šestnanometarski i to bi značilo da vi na čipu koji ima površinu 100x100 nanometara možete na svakih šest do sedam nanometara da napravite nešto što je veličine šest do sedam nanometara.   021: Zbog čega govorimo o dimenziji baš 100x100 nanometara?   Dr Stijepović: Kad ubacite u ljudsko telo strani predmet, kao što bi bio taj čip ili bilo šta drugo što je veće od 100 nanometara, ljudski organizam ima imuni sistem sa makrofagama koje automatski uklanjaju to nepoželjno strano telo veće od 100 nanometara. Da bi taj čip uopšte opstao u ljudskom organizmu, u krvi, tkivu, mora da bude manji od 100 nanometara, u suprotno makrofage će ga istog momenta ili vrlo brzo nakon ubacivanja u telo jednostavno odstraniti. To jeste strano telo našem organizmu i imuni sistem sva strana tela veća od 100 nanometara prepoznaje i izbacuje. Taj čip bi, stoga, morao da bude manji od 100x100 nanometara, što je meni sad u ovom trenutku prosto nezamislivo na nivou tehnologije koja se koristi. Tako da je priča o nanočipovima i mikročipovima potpuno deplasirana.    Ono što je moguće uraditi, a neki konceptualni umetnici su već uradili, je da se ispod kože instalira neka vrsta čipa, koja nikako neće biti nanočip već makročip koji može da se vidi ljudskim okom. Taj čip može da meri temperaturu ili osetljivost ljudske kože... ne znam šta bi tačno radio. Mogao bi da šalje neki signal kao oni čipovi u odeći koja se koristi da se ne bi kralo. Ali, mogao bi samo da šalje GPS koordinatu, ali kome bi to koristilo i zašto bi se to koristilo?    021: Zašto bi Bil Gejts to radio?   Dr Stijepović: Ne znam. On ima ogroman novac koji može da uloži u istraživanje, ali ni on ne može da pređe fizički zakon koji važi u prirodi, a to je ograničenje veličine čipa na ispod 100 nanometara. Ni on sa svim svojim milijardama ne može da pobedi fiziku, biologiju, koja mu nameću ograničenja koja sad u ovom momentu nije moguće rešiti na način da za godinu dana se taj čip ubaci u vakcinu, a potom da se ubaci u ljudsko telo i bude funkcionalan.   021: Prema Vašoj proceni, koliko vremena bi trebalo da prođe da bi tako nešto bilo moguće?   Dr Stijepović: Razvoj čipova je kroz vreme išao na sledeći način: krenulo se od dvadesetnanometarskih, spustio se na 14, potom 10 i sedamnanometarskih čipova. Sledeća generacija će biti pet ili četiri nanometra i oni se sigurno razvijaju već sada. Međutim, od dana njihove proizvodnje do dana puštanja u promet prođe otprilike tri do pet godina jer je samo ispitivanje čipova i njihove funkcionalnosti duže i mukotrpnije od proizvodnje. Tehnologija koju koriste proizvođači čipova verovatno može da proizvede tranzistore koji su na nivou pet nanometara, ali kad se stave na makroskalu gde treba da pokažu neku pravu funkcionalnost, ispitivanje te funkcionalnosti, ispravnosti svakog tog tranzistora i čipa traje od tri do pet godina - možda i duže, zavisi od veličine skale tranzistora. Sve to povećava troškove ispitivanja i istraživanja ispravnosti takvog čipa.    Ako bi u ovom trenutku neko počeo da izmišlja i proizvodi takav čip, on bi bio u upotrebi negde za četiri ili pet godina. Međutim, takva tehnologija će se pre pojaviti u našim mobilnim telefonima i kompjuterima kroz koju godinu, a ne kao čip koji će se ubacivati u vakcinu.     021: Kako bi se preko vakcine ubacio čip? Kako tečnost reaguje sa čipom i uspešno obavlja bilo koju zamišljenu funkciju unutar organizma?   Dr Stijepović: Zapravo je vrlo jednostavno ubaciti nešto što je jako malo u tečnost. To je manji deo problema. Uzmimo hipotetičku situaciju da postoje zamišljeni čipovi na skali dva ili tri mikrometra i gustinu informacija koja tu može da bude spakovana. Veličina crvenih krvnih zrnaca kod čoveka je između tri i osam mikrometra, tako da je sasvim moguće da se to ubaci kao neki čip. E sad, problem nastaje opet kod imunog sistema koji će prepoznati strano telo. Bez obzira koliko vi dobro sakrijete, u vakcini, neko strano telo, organizam će ga prepoznati i automatski ga izbaciti.    Ono što se sad koristi su kontrasti za magnetnu rezonancu. Imate nanomaterijale koji se koriste kao kontrasti za magnetnu rezonancu na bazi gvožđe-oksida, koji imaju poseban omotač i odobreni su od strane američke FDA. Metabolizam tih nanočestica traje oko sedam dana - to znači kad ove nanočestice ubacite pomoću injekcije u organizam, one idu na mesto gde ste ih ubacili - a pošto se radi o gvožđu, metabolizam gvožđa u ljudskom organizmu je takav da te čestice uglavnom idu u jetru. One budu u krvotoku oko sedam dana i na kraju ih izbacimo kroz mokraću, kao i sva ostala strana tela. Te čestice su manje od 100 nanometara i organizam ih ne prepoznaje kao strana tela, ali svakako ih metaboliše i izbacuje preko jetre. Oni koji imaju alergije vrlo dobro znaju kako organizam reaguje na čestice veće od 100 nanometara. Tako da je i svaka priča o ubacivanju čipova kroz vakcinu u krvotok deplasirana.   021: Gde se tu uklapa priča o 5G tehnologiji?   Dr Stijepović: 5G je "buzzword", kao i nanotehnologija. 5G nije ništa drugo nego nastavak 4G. Do sada smo imali 4.0, 4.1, 4.2 i tako nadalje, dok naučnici nisu stigli do 4.8 tehnologije i neko je onda rekao: 'Hajde da ne zovemo ovu tehnologiju 4G, već je prošlo dosta vremena, zvaćemo je 5G'. Promena je u imenu, a tehnologija upotrebe radio-talasa je vrlo mala u odnosu na 4G. Upravo te reči podstiču na kliktanje. Naravno da se ljudi boje onoga što ne znaju. Većina ljudi ne zna šta znači 5G, nanočip, a mi se inače bojimo onoga što ne znamo - kao što je i covid-19. Što ga više upoznajemo, ljudi će se manje bojati jer će sve više znati. Zato me je i iritiralo prenošenje dezinformacija jer je reč o nepotrebnom širenju straha.    Mi koji se bavimo nanomaterijalima ponekad padnemo u iskušenje da se samo nasmejemo i kažemo da su to gluposti. A u stvari - treba što više da pričamo i to je naš zadatak, kao naučnika i onih koji se bave prosvetom, da podučavamo i razbijamo dogme o tehnologiji. Kako ljudi budu bolje poznavali tehnologije, sve će se manje bojati. Kako je zadatak medicinske struke da govori o potrebi za vakcinama (bez obzira na to koliko je neki antivaks pokret jak), tako je i naš zadatak u nauci da razbijamo zablude teoretičara zavere.   021: Da li će nauka ikada dostići taj nivo da nanočipovanje bude moguće?   Dr Stijepović: To se ne zna, to su razgovori za naredne decenije, 50 godina od sada, na primer. Tu imate i moralna pitanja i definitivno se u 2020. godini ne može govoriti o čipovanju ljudi za covid-19, virus koji je igrom slučaja stigao sada. Taj čip je morao da počne da se razvija mnogo pre ovog trenutka da bi sada bio spreman, a ranije je tehnologija bila još manje razvijena. Takođe, zašto bi se ljudi čipovali tako skupim čipom? Mene zaista interesuje zašto bi neko besplatno davao da se mi čipujemo kad je izuzetno skupa igračka u pitanju?   021: Da li Vi verujete u bilo kakvu teoriju zavere?   Dr Stijepović: Ne. Jako teško. Verovatno to ima veze sa obrazovanjem i sa vaspitanjem, a razumljivo je da svako sa sobom nosi neku sumnjičavost, to postavljanje pitanja koje nam automatski pada na pamet kad nešto pročitamo. Ja krećem sa pozicije - ništa nije nemoguće i razne stvari su ocenjivane kao nemoguće, pa i u nauci. Sam Bil Gejts je davnih dana rekao da će naši računari dostići memorijski kapacitet od 64 kilobajta i da će to biti sasvim dovoljno za jednog prosečnog čoveka i njegovu upotrebu. Mislim da je sam sebi skočio u stomak s takvom izjavom. Posle 20-30 godina vidimo dokle smo stigli, sad je to nekoliko miliona puta veće od onoga što je on procenio kao optimalno. Sve što smo nekad mislili da je nemoguće pokazalo se da je moguće ili moguće u manjoj meri. Ne govorim a priori da nešto nije moguće, već da je malo verovatno.    To je i problem s naučnicima jer mi ne govorimo u apsolutnim terminima, već se služimo statistikom i govorimo da li je nešto više ili manje moguće. Oni koji prenose naše izjave obično koriste neke definicije i navode ih kao apsolutne istine. Autor: Gorica Nikolin - gorica@021.rs    VEST © 021 Novi Sad 1999-2020. Sva prava zadržana.
    • Од ZeroPercent,
      Zanima me zasto verujete u Boga? Hteo bih da nastavim dijalog sa vama nakon odgovora.

      Ja trenutno ne vidim validan razlog
    • Од Velja94,
      Zbog čega je sve veću udar AS na SPC?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...