Jump to content

Psihološke crtice - Nebojša Jovanović


Препоручена порука

Kaže meni moj drug Dekart: "Nešo, sumnjam, dakle postojim." "Joj, bre, Deki", rekoh mu, " nisi se apdejtovao. To samo znači da imaš antisocijalni poremećaj ličnosti. Naljuti se čovek, al šta ću. Moram da mu kažem istinu u oči.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Cepanje iliti splitting je jedan od primitivnih mehanizama odbrane, kažu psihoanalitičari. To ti je kad stvari posmatraš crno-belo, pa je nešto ili idealno ili zlo, čisto ili prljavo, tačno ili netačno...nema kontinuuma, sve je "digitalno" ( ima-nema, jedinica ili nula). Ljudi koji cepaju su kategorični, imaju apsolutističko mišljenje, "odlepili su", "prsli"...Cepanje izaziva ekstremne emocije. Dijalektike ni na pomolu. Hegel bi pop..deo.
Za ljude koji koriste ovaj mehanizam "za sve pare" kažemo da su ludi, dobiju neku dijagnozu. Oni koji ga koriste po malo i po nekad...samo po nekad "prsnu" , pa se zalepe.
Ali, pitam se šta se dešava kada cepanje postane sveprisutan mehanizam u društvu? Sve ga je više, čini mi se, u medijima, na društvenum mrežama...takozvana "polarizacija", ostrašćenost, kategorizacija ljudi i pojava.
Ne možeš više da kažeš, na primer, da si protiv obavezne vakcinacije ili za rigoroznije ispitivanje neštetnosti vakcina, a da ne budeš kategorizovan u antivaksere. Odma na jedan pol, nema sredine. Ili da kažeš da treba uvesti kontrolu vezano za migrante, a da ne budeš antimigrant... Da se zapitaš da li uz mere protiv korone idu i neke druge, političke manipulacije, a da ne budeš odma teoretičar zavere. "Antimaskeri", "antivakseri", "antimigranti", " antikviteti"(pronađite reč koja se ne uklapa u niz). Il si sa mnom ili protiv mene. Naravno, uz to idu ekstremne emocije.
Može li društvo da ima poremećaj ličnosti? Ceo svet? Ili ja sada cepam? "Prso, pa laprda?". Nadam se da nisam šiznuo "za sve pare". Mada, bolje bi bilo da sam ja odlepio, a da je društvo normalno nego obrnuto. Ili je istina negde na sredini...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Zašto postajemo zadrti?
O "Covid idiotima" i "teoretičarima zavere".

Čujem juče od jednog prijatelja kako su ga pitali za moje mentalno zdravlje: "Jel onaj tvoj Jovanović načisto prso, postao teoretičar zavere, ili počeo politikom da se bavi?". ( iz krugova ljudi koji se bave mentalnim zdravljem).
U prvi mah mi došlo da mu kažem da ih pozdravi i otera u tri lepe u moje ime...no, to je trajalo samo par sekundi. Slabo se palim na "narcističke povrede". Ali moram priznati da mi je sve dosadnije i besmislenije posmatranje kako se ljudi dele u dve grupe i postaju zadrti. Jedni druge nazivaju "Covid idioti" ( ili Covid vernici) i "teoretičari zavere". Prate na mrežama objave i suprotnog "tabora", pa im, na svojim profilima daju podsmešljive odgovore ili etikete. U najboljem slučaju konstatuju "ma, ne vredi njima govoriti...", "a bilo je među njima i pametnih ljudi, ali, eto, prsli...". Neki manje ostrašćeni nalaze način da se povuku iz komunikacije. Da se ne bave tim temama, iako ih muče. Pametni ljudi.
A što se, kog đavola, pa ja time bavim kad ne spadam ni u jedne ni u druge? Izgleda da ne mogu da odustanem od ideje da ostvarim dijalog, da je gubitak pameti privremeno stanje kod inače pametnih ljudi, da "više pametnih glava pametnije misli", da će se razmenom stvoriti kompletnija slika, pronaći pametnije rešenje. Možda sam samo zadrti optimista.
Koje su tačke mimoilaženja i obrasci koji to mimoilaženje pretvaraju u razilaženje?
1. Da li postoji korona i da li se treba pridržavati propisanih mera?
Zadrti idu u krajnosti. Jedni u krajnost da je sve izmišljeno i da je pridržavanje mera samo za plašljivce, "brnjičare", "podanike". Drugi da je korona "kataklizma", da sve treba podrediti zaštiti od "opake smrtonosne bolesti" , i da nema mesta za diskusiju dok traje strašna opasnost. "Ma, kakva priča o ljudskim pravima, opasnostima vakcinacije, proverenosti vakcina...to je za one glupe "teoretičare zavere". Onda se formiraju grupice istomišljenika, "vernika" koji jedni drugima lajkuju objave, podsmevaju se na račun onih drugih, osuđuju, etiketiraju...ne daj Bože da razmotre argumente druge strane, da ih udostoje dijaloga. Ko će, bre, da priča sa onima koji "misle da je zemlja ravna ploča" ili sa "slugama Sotone". Skoro kao kad ostrašćeni bračni par priča o tome da li su "bolji tvoji ili moji"...pa "zapene".
Na pitanje br. 1 moj odgovor je da korona postoji. Nisam blesav da negiram stvarnost. U familiji imam nekoliko obolelih, među edukatorima, edukantima, ne držim ništa uživo, sve online, nosim masku kad ulazim u zatvoren prostor i držim distancu. Eto, a nisam uplašeni brnjičar niti sluga sotone. Ali:
Mislim da ima manipulacije i laži oko korone, da je preteran marketing i da to ugrožava mentalno zdravlje ljudi, da su ugrožene još više druge grupe bolesnika jer je sve usmereno na koronu, sumljiv mi je toliki pritisak na obaveznu vakcinaciju, zabrinjavaju me izveštaji ozbiljnih ljudi o mogućem trovanju, aerozagađenju, zakulisnim radnjama ispod korone...A, zamislite, ne verujem da je zemlja ravna ploča! Ni u reptile i vanzemaljce ne verujem, niti da nas je neko prokleo. Nisam takav teoretičar zavere za diskvalifikaciju. Možemo da pričamo, ili ćete mi ipak zalepiti etiketu ako nisam po prvom pitanju skroz na jednom polu?

2. Da li postoje i druge opasnosti osim korone?
Da li nas truju iz vazduha, da li je zagađenje opasno, da li se i zašto sve što može dijafnostifikuje kao korona nesigurnim testovima, zašto nisu dozvoljene obdukcije, zašto toliko zastrašivanje preko medija...da li postoji iza svega toga nečija loša namera?
Da li su sva ova pitanja baš "luda"? Šta oni koji su na polu "korona vernika" rade sa tim pitanjima? Otpisuju i pitanja i one koji ih postavljaju kao sumanute? Kako odgovaraju sebi, na primer, na izjave bivšeg direktora JATa o tome da nas zasipaju hemikalijama još od 2016. godine, da je ustanovljeno da ima otrovnih materija u onome što ispuštaju? Šta rade sa izveštajem gospodina Borojevića koji je, kad mu je dijagnostifikovana korona, poslao krv na toksikološku analizu u Moskvu i dobio izveštaj da ima raznorazne otrove u krvi? Kako odgovaraju sebi na to da je osnovano novo svetsko udruženje lekara sa oko 60000 članova koji vide da nije baš onako kako priča SZO, i nude drugačija, takođe naučno zasnovana rešenja, sa izjavama dr. Nestorovića...
Da li, jednostavno, odbace sve te argumente jer ih izgovaraju ljudi koji nisu u njihovoj verskoj grupi, pa su samim tim šarlatani, neznalice, prsli...?
Tako se postaje zadrt. Ima li neko ko nije, pa da imam sa kim da pričam? Ili da se i ja "mudro" isključim, brate, i gledam svoja posla.
Uglavnom to i radim, ali se onda pitam da li je takav stav odgovoran. U korenu reči odgovornost je odgovor. Dati pravi odgovor na zahteve života-to je odgovornost. Da li ova pitanja zahtevaju ozbiljan odgovor? Da li ga mogu dati zadrti i oni koji se povlače?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sve više sam uveren da se preko medija vrši zločin protiv mentalnog zdravlja naroda i da je toku pandemija straha. Koliko znam, ne postoji zakonska regulativa za proglašavanje pandemije straha i formiranje kriznog štaba, te su ljudi prepušteni na milost i nemilost ovoj zarazi, a sumnjam da će prokuživanje dovesti do imuniteta.
Sretnem sinoć u šetnji pored keja bračni par lekara. Nigde žive duše, a oni nose maske..Stavim i ja masku, držimo distancu i pitamo se za zdravlje (ne za mentalno, ono telesno). Zdravi su...smeškaju se..."znaš, kad je ovako zima, dobro nam dođe ova maska, a i zagađenje je...", kao da se pravdaju, dal valjda i oni misle da nema smisla na otvorenom bez ljudi okolo...al, eto, za svaki slučaj. Jutros mi jedna doktorka ispred samoposluge objašnjava kako je "patentirala" nošenje tri maske...pa objašnjava kakve, pa ne može da prođe virus.
"A vazduh?", pitam je. "Jel može vazduh da prođe"?
"Može nekako", reče.
Zamalo da je pitam kako ne može da prođe virus ako može vazduh, da li je možda nedostatak vazduha ugrožavajući, ali se suzdržah. Pa doktorka je, rekoh sebi, valjda zna...a i ovako se ipak oseća zaštićeno. Gledaj svoja posla, nije ti to struka.
Ali mentalno zdravlje jeste. Šta tu uraditi? Ko je nadležan za proglašavanje pandemije straha? Kažu i da strah, napetost, bitno utiču i na imunitet. Onda to nekako dođe i u nadležnost medicine. Ima li neko nadležan za ovo? Znate li koliki su redovi ispred skajpova psihoterapeuta? Ja znam. Kad bih svaki dan radio po ceo dan, završio bih trenutni "red" za oko 2 godine. Svi iskusniji psihoterapeuti koje poznajem su pretrpani.
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

PRINCIP MANJEG ZLA
Voleo bih da je ovo što pišem glupost i da nisam u pravu.
Razmišljajući o tome šta se dešava sa mentalnim zdravljem ljudi u ovo ludo vreme, setih se jedne izjave čuvenog psihoanalitičara Fairbairn-a: "Bolje je biti grešnik u svetu u kojem vlada Bog nego živeti u svetu u kojem vlada đavo." Ovom izjavom je ukazao na odbrambeni mehanizam izbora manjeg zla kod dece. Bolje je da ona veruju da su nevaljala, loša, nego da su loši roditelji od kojih zavise.
Opštepoznat je i mehanizam kojeg psihoanalitičari zovu transfer, prenos emocija, stavova, očekivanja...sa značajnih osoba iz detinjstva na neke osobe ili institucije u odraslom dobu osobe. Najčešće su te simbolične mame i tate oni koji imaju neku moć nad nama, od kojih očekujemo neku zaštitu, spas, ljubav, brigu...
Sada kada se svi osećamo ugroženima ovi mehanizmi su pojačani, kao da smo deca koja raširenih očiju gledaju u mamu i tatu tražeći utehu...od doktora, vlasti, nauke...Nemoj da nam neko dira u mame i tate, mi smo grešnici ili oni nevaljalci koji ne slušaju mame i tate ( neki nevaljali bata ili seka koji sekira roditelje jer ukazuju na to da su loši, da više hoće da vladaju nego da štite...)
Kada bismo poređali zla po stepenu opasnosti, najmanje zlo je korona. Tu samo treba da nevaljalci koji ne poštuju mere dobiju "batine", da se ućutkaju antimaskeri, antivakceri, neverne Tome...i sačekati da velike mamatate smisle vakcinu i spasu nas. ( da se razmumemo, nisam nikakav anti bata i poštujem mere).
Veće zlo od korone je da mamatate nešto ne valjaju, ali i tu postoji manje i veće zlo. Manje je da još ne znaju, da se nisu snašli, sve je to novo, neispitano...ali snaći će se kad se srede i opet će biti dobri a mi sigurni.
Veće zlo od toga bi bilo da nisu nesnađeni već da manipulišu da bi nama decama oduzeli slobodu. Kao psiholog, smatram da je ovoliko plašenje naroda po medijima zločin protiv mentalnog zdravlja. Ako je zbog toga da bi bili oprezniji, onda je "skuplja Dara nego mera" a često proizvodi i kontraefekte, što kontrafobično, što buntovno ponašanje. Ako je zbog toga da bi preplašeni ljudi bili podložniji raznim vrstama manipulacije i oduzimanju ljudskih prava, onda je to zločin. Da su u pitanju roditelji koji toliko plaše decu da bi bila poslušna smatrao bih to zlostavljanjem i predložio neke zakonske mere. Ideal takvih roditelja je dete koje nađeš tamo gde si ga ostavio, mirno i poslušno "kao bubica".
Veća zla se mogu još rangirati:
Loši "roditelji", moćnici hoća da:
-Zarade velike pare na vakcinama, lekovima ( motiv je ipak ljudski)
-Hoće da nas čipuju, pretvore u robove ( toga sa robovima je bilo i u prošlosti,sada je samo sofisticiranije, nema mogućnosti pobune, bežanja...)
-Hoće da nas depopulizuju, pobiju, zadrže samo onoliko ljudi koliko im treba i koji im odgovaraju ( tu već ozbiljnije ulazimo u "teorije zavere", ili zavere koje nisu teorije).
Dakle, svi su od nečega uplašeni, ili preplašeni: od korone, gubitka posla, gubitka slobode, zla koje vlada svetom...
Zavisno od stepena zla koji vide, ljudi traže i rešenja. Dobra percepcija stvarnosti, koliko god nam se ne svidela, preduslov je za adaptaciju, traženje rešenja. Razumem i to da su ljudi, kad ne vide rešenje protiv većeg zla skloni da se brane tako što veruju u manje i svoj očaj i bes usmeravaju na one koji vide veće zlo.
Meni lično sva nabrojana zla deluju realno. Nisam siguran, ne tvrdim i ne toretišem zavere, proučavam sve opcije, ni jednu ne otpisujem, proveravam izvore...ali mi razum i intucija, iskustvo u radu sa ljudima, nos...govore da su mame i tate, moćnici sveta, baš loši, možda i zli...i da mi "deca" iliti narod treba to da shvatimo i pokušamo da se izborimo...pa šta bude. A i Bog je tu negde, ne znam kad će, ali verujem da hoće ( Eto, ni ja se ne odričem verovanja u dobrog Tatu). Možda on sada čeka da "se pokažu sinovi i ćeri Božiji", da pokažu da nisu više mali, čeka "žetvu", one koji su izrasli iz muke, a ostali ljudi po liku i podobiju Božijem. To verovanje mi, ipak, daje utehu, smiruje me čak i kad vidim veća zla. Verovanje u Boga i bolje ljude.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Odavno sam, kao psihoterapeut, usvojio preporuku da ne delim savete ljudima. Nekoliko je razloga za to: prvi je što sam svestan toga da nisam dovoljno pametan niti imam dovoljno znanja da bih mogao sa sigurnošću da tvrdim šta je za nekoga dobro. Neću nikada ni biti takav pametnjaković niti znalac. Drugi, moj savet bi mu možda mogao biti od koristi, možda pogodim šta je za njega dobro, pa bi on mogao ponovo doći po savet. A šta ako neki naredni savet bude loš po njega, a on mi toliko verovao? Zar ga time i ne infantilizujem, činim zavisnim od moje sposobnosti procenjivanja? Mogu mu pokazati kako razmišljam, rešavam probleme, razmatram sa njim njegove dileme. Kroz to može da usvoji neke moje veštine, funkcije...a onda ih primeniti na svoj život i doneti vlastite odluke.
Mislim da ovo nije preporuka koja je dobra samo za psihoterapijski odnos, već i za druge odnose koje imamo u životu. Davanjem saveta preuzimamo odgovornost za tuđe živote, a nemamo stvarne resurse da osnovano znamo šta je za nekoga dobro. Možemo preneti naša razmišljanja, saznanja, kako i zašto mi donosimo neke odluke i zašto mislimo da je to dobro za nas...ali ne tvrdimo da je dobro i za njega. On nije mi.
Na pisanje ovog posta me je podstaklo to što vidim puno direktnih saveta, pa i od stručnjaka, vezanih za neke važne životne odluke. Ako to ne rade u ulozi psihoterapeuta, zašto rade po društvenim mrežama? Misle da dovoljno znaju šta je dobro za druge da bi im mogli deliti savete? Na primer da se vakcinišu ili ne vakcinišu. Da li iko sa sigurnošću može znati da li je to dobro ili loše za onoga koga savetujemo? Zašto sebi dajemo to pravo?
Setih se Sokratovih filtera ili "sita" kroz koje je savetovao da prosejemo svoje namere da nešto kažemo nekome. Došao mu neki poznanik i kaže mu:

Znaš li što sam sve čuo o tvome prijatelju?”

“Trenutak”, odgovori Sokrat, ”prije nego što mi ispričaš volio bih da prođeš jedan brzi test. Jesi li to što mi želiš reći prosijao kroz tri sita?”

”Tri sita?”

“Da”, odgovori Sokrat, ”prije nego što ispričaš neke stvari o drugome, dobro je uzeti malo vremena i prosijati ono što želiš reći. To nazivam test od tri sita! Prvo je sito ISTINE. Jesi li provjerio da li je istina ono što mi želiš ispričati?”

Ne", čovek je rekao: "Zapravo sam tek čuo o tome i…".

"U redu", rekao je Sokrat. "Dakle, ne znaš da li je to istina ili ne. Sada ćemo pokušati drugi filter, filter Dobrote. Da li je to što si želeo da mi kažeš o mom prijatelju nešto dobro?"

"Ne, naprotiv".

"Dakle", Sokrat je nastavio: "Želiš mi reći nešto loše o njemu, ali nisi siguran da je to istina, ali i dalje može proći test jer je ostao još jedan filter: filter korisnosti. Da li će to što želiš da mi kažeš o mom prijatelju biti korisno za mene?".

"Ne, ne baš".

"Pa", zaključio je Sokrat, "ako to što želiš da mi kažeš nije ni istinito, ni dobro ni korisno, zašto bih onda to ja uopšte želeo da čujem?".

Da li prosejete svoje savete kroz ova tri sita pre nego što ih izreknete? Makar kroz prvo sito, jer bez njega su druga dva nezasnovana.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kada razgovaram sa klijentima na kraju psihoterapije o tome šta im je pomoglo u promenama, obično mi kažu dešavanja na terapiji koja se mogu svrstati u dve vrste koristi po njihov razvoj. Jedna je njihovi uvidi, spoznaje o sebi, nesvesnim obrascima...A druga se odnosi na naš odnos, posebno na neke "momente susteta" koji su im dali osećaj da se može i drugačije funkcionisati, razmenjivati se, osećati...sa drugim ljudskim bićem. Taj oblik razmene su kasnije unosili i u druge odnose. Evo jednog takvog momenta susreta.

Klijent R., muškarac od tridesetak godina, dolazi na terapiju zbog problema u komunikaciji sa ljudima, posebno sa ženama. Sebe vidi kao “socijalnog imbecila”, smotanog, zatvorenog, uplašenog da priđe ženama, da slobodno komunicira...smatra da nije “seksi”, da je “šmokljan”. Nikada nije imao devojku, mada je imao seksualno iskustvo sa prostitutkama. Slušajući ga dok priča, osećao sam nesklad između onoga što vidim i onoga što on govori. Već na prvom sastanku, nakon desetak minuta, pošto se malo opustio, nije mi delovao kao osoba koja nema u sebi spontanosti i šarma. Naprotiv, bio mi je veoma simpatičan njegov detinjasti, pomalo zbunjeni osmeh, izvesna doza humora na svoj račun, na račun svoje “smotanosti”...Bilo mi je čudno da on ne može da ostvaruje dobre socijalne kontakte. Ja sam se osećao dobro u njegovom društvu, zašto ne bi i drugi ljudi?

Kroz razgovor sam pokušavao da saznam kako konkretno izgleda ta njegova “smotanost”, kako nastaju ti “kuršlusi” u kominikaciji kada se on povlači i postaje zatvoren. Tražio sam da mi detaljno opiše te socijalne situacije, posebno sa osobama suprotnog pola. Tražio sam i najranija sećanja na tu vrstu neadekvatnosti. Interesantno mi je bilo kako je on opisao scene prvih “poraza” u komunikaciji sa devojčicama. Prvi bolni “neuspeh” izgledao je ovako: on je u društvu sa dve devojčice i dva dečaka. Jedna devojčica je njegova drugarica (koja je bila zaljubljena u njega), a druga devojčica je nova u razredu (ona mu se sviđa, “zaljubljen” je u nju. Sviđa se i drugim dečacima.) Njegova drugarica saopštava da se i novoj devojčici sviđa neko od njih, ali ne govori ko. Zatim ta devojčica šapne drugarici ko joj se sviđa, i drugarica onda izgovori njegovo ime. On počne da skače radosno i viče “ura”...U drugoj sceni je na nekom dečijem rođendanu, i dogovara se sa drugarom da “napadnu” dve devojčice. Dogovore se ko će koju. Onda on krene, priđe devojčici i zagrli je, a drugar ne krene za njim. Devojčica ga malo odgurne, ali nastave da igraju u krugu...On se seća da se dobro zabavljao i “ludovao” na tom rođendanu. U obe situacije se osećao dobro. Pitao sam ga u čemu je tu bio poraz. Poraz je dašao kasnije, kad se vratio kući i počeo da razmišlja o tome. Imao je osećaj da je nešto pogrešio, da je bio previše...nešto previše, ne zna da definiše šta. To radi stalno. Zapravo, desi mu se i da ima neku uspešnu, spontanu komunikaciju sa devojkama, ali naknadno, kroz analizu svojih postupaka, oseti da nešto nije bilo u redu, i onda se ukoči u sledećoj komunikaciji. Govori o koleginici sa fakulteta sa kojom je uspostavio dobru, spontanu komunikaciju pri upoznavanju. Video je da “ima prolaz”, da je njoj lepo sa njim i da želi dalju komunikaciju. Međutim, sutradan, pri novom susretu, on se ukočio jer je, nakon sastanka, imao osećaj da nešto nije bilo u redu, ili da neće moći da ponovi dobar kontakt. Zbog njegovog povlačenja, koleginica je pomislila da je “kulira”, što je pokvarilo njihovu komunikaciju.

Prilikom tih naknadnih analiziranja svojih ponašanja on ne može tačno da kaže šta nije bilo u redu. To je više neki “osećaj neprikladnosti”, osećaj da je bio “previše nekakav” ...kao da može da ima samo dva stanja-ili je “neartikulisan” ili “ukočen”. Ni u jednom primeru koji mi je naveo nisam mogao da vidim tu “neartikulisanost”. Šta je toliko neprikladno i neartikulisano u tome što sedmogodišnjak viče “ura” kad čuje da se sviđa devojčici koja se sviđa njemu?

Kroz razgovore o njegovoj porodici, odnosima sa roditeljima i odnosima između roditelja, dolazimo do toga da su njegovi roditelji seksualno veoma “zakopčani”, posebno majka. O tome se nikada nije pričalo u njihovoj kući. Najvažnija stvar je bila šta će reći drugi. Posebno je majka pokazivala znake uznemirenosti i neprijatnosti na svaku seksualnu aluziju, čak i šalu ili vic. To je bilo “previše” za nju, nešto neprikladno, loše...što se ne spominje, ne pokazuje. Nakon svakog ispoljavanja detinjaste seksualnosti, naknadno se uključivao “majčin glas”, ali ne u obliku zabrana, verbalnih poruka, već više kao implicitno znanje o odnosima, o tome šta je prikladno, a šta nije u odnosu. To implicitno znanje o odnosima se generalizovalo kao način postojanja sa drugim. Proširilo se i na odnose sa muškarcima, mada ne u toj meri. Kao profesiju je izabrao informatiku, razmenu informacija, umesto razmene osećanja. Kada smo, jednom prilikom, došli na temu vezanu za razliku između poslovne i lične komunikacije, napomenuo sam mu da se u ličnoj, bliskoj komunikaciji mnogo više razmenjuju emotivne informacije, informacije o tome šta neko voli ili ne voli, šta mu se sviđa, a šta ne, informacije o ličnim vrednostima...pogledao me je i razrogačio oči, kao da prvi put u životu čuje neku veliku istinu, nešto o čemu nije ni pomišljao. To mi je i rekao. “Nešto takvo mi nikada nije palo na pamet...niti mi je neko to rekao...Ja, uglavnom, razmenjujem suve informacije, kao kompjuter. Nije ni čudo što je to ljudima dosadno, što sam im dosadan”. Podsetio sam ga na njegove emocije u situacijama koje smo pomenuli. “Ispada da sam tada baš radio ono što treba...pa da, osećao sam se mnogo bolje, a i dobro sam se družio sa decom...ali se to kosilo sa onim što sam osećao da je prikladno u komunikaciji sa mojom majkom...kao da mi je to bio model za poređenje kako treba. Sad mi je jasno zašto vi to radite.”

“Šta to radim”, pitao sam ga.

“Pa, znate, posle nekog vremena sam primetio nešto čudno u vašem ponašanju, zapravo neobično...Prvo nisam znao kako da se odnosim prema tome, ali mi se kasnije svidelo. Osetio sam kao da postaje neki moj novi model, da se nekako ugrađuje u mene”.

“Na šta mislite?”, upitao sam ga iznenađeno, jer nisam znao na šta misli.

“Pa, na to što vi uvek raširite oči, ili se nasmejete, ili uradite nešto što pokazuje da vam se sviđa kad ja budem malo emotivniji, kad pokazujem rukama dok govorim o nečemu, kad pričam napaljeno o devojkama...često sam imao utisak da ćete početi da mi aplaudirate...”

Njegova izjava i način na koji je imitirao moje ponašanje izazvali su provalu smeha kod mene, a potom i kod njega. “sviđa mi se kako se ovo razvija”, rekao mi je, “jedno je pričati o tome kakav bih želeo da budem sa ljudima, a drugo je to osetiti, biti drugačiji sa nekim...”.

Ne bih mogao reći da sam bio svestan svog neverbalnog ponašanja, niti da je moje neverbalno potkrepljivanje njegove emotivnosti bilo nekakva terapijska tehnika usmerena na “korektivno emocionalno iskustvo” kroz potkrepljivanje otvorenosti. To su, zapravo, bile moje autentične reakcije na klijenta koje su se pojavile od početka, koje kasnije nisam primećivao svesno i koje su dovele do tog autentičnog trenutka “susreta” kroz zajednički smeh...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

Danas mi se desilo nešto neobično što ne mogu da objasnim uzročno posledičnim povezanostima, već jedino povezanošću po smislu- sinhronicitetom.

Tvorac termina sinhronicitet Karl Gustav Jung , definisao ga je kao princip bezuzročne povezanosti. Mnoga njegova lična iskustva navela su ga na zaključak da postoji klasa događaja, dosta čestih, koji su povezani po značenju, ali ne i uzročno. Ali obični ljudi takve događaje uglavnom nazivaju koincidencijama i pripisuju ih slučaju.

Iako volim takve "koincidencije" vodim računa da ih ne nazovem sinhronicitetom dok ne iscrpem mogućnost nekih uzročno posledičnih objašnjenja. Onda ih ne ostane puno. Interesantno mi je i to da su moji događaji - sinhroniciteti takođe nečim povezani: uvek imaju neke direktne veze sa muzikom-muzičarima i javljaju se u serijama u nekim kriznim situacijama ( posledji serijal za vreme bombardovanja). Da opišem prvo ovaj od juče:

Prekjuče, razgovaram telefonom sa mojim drugom, vrsnim muzičarem, Dudum Bezuhom, gitaristom. Čujemo se onako, da se pitamo kako smo...Usput, pomene on u priči jednog sjajnog basistu, Batu Božanića kojega nisam video ni čuo skoro 20 godina( sećam se tačno gde smo se videli 2002). Pitam ga kako je Bata, kaže da je dobro, da su sarađivali na nekom projektu...Sutra dan se čujem sa još jednim muzičarem, i on isto pomenu Batu. Kad posle toga otvorim ja poštansko sanduče, vidim neko pismo od SOKOJa (organizacija muzičkih autora Srbije). Otvorim pismo, vidim poslali mi neke autorske honorare. Čitam za šta, kad ono autorski honorar za neka tri teksta iz 1981 godine, kompozitor i aranžer Slobodan Bata Božanić! Ja se ne sećam da sam ikada Bati pisao neke tekstove. Pomislim da nije neka greška. Konsultujem ti ja tu Google, majku znanja, kad ono nije greška. Bata, neka grupa "Strip", album "Modeli za prodaju" i tri moje pesme. Odmah sam provalio da jesu moje jer se jedna zove "ludi svet" ( i danas mi je to tema) , druga "Psihički" (ide " uvek kad si sa mnom ti, osećam se psihički...uvek kad sam s tobom sam, ne znam da se ponašam...". ) "Bože, koja sam ja dileja bio", pomislim. Onda čujem još jedan glas u glavi koji kaže: "Bio i ostao". Taj glas mi je nekako zvučao kao glas moje žene. Možda grešim dušu, ali reko bih da je njen.

Elem, kako bi moglo biti uzročno posledično povezano moje podsećanje na Batu, posle toliko godina, sa pismom SOKOJa sa njegovim imenom (poslato istog dana kada sam ga pomenuo sa Dudom). Pa još otkriće da smo sarađivali na nekom albumu. Doduše, nije mi iznenađenje to da ne znam kome sam šta dao. Dešavalo mi se više puta da čujem neki tekst ili pesmu koja mi zvuči poznato, a da posle provalim da je moja. Uvek sam delio i tekstove i pesme, a da posle nisam pratio šta je bilo sa njima. Ali, baš taj dan, za tekst iz 1981?!! Puka slučajnost??? Koja je verovatnoća da se nešto tako poklopi? I to ne prvi put.

Za vreme bombardovanja 1999 godine pisao sam knjigu "Nečujna muzika postojanja", ljubavno naučni roman o muzičkom poretku stvari, o muzičkim obrascima koji postoje u svemu...fizici, hemiji, biologiji, psihologiji...I tu dođem na temu sinhroniciteta. Postavim sebi pitanje ( ili Bogu), da li se sinhroniciteti dešavaju ljudima koji veruju u njih, u to da nešto može biti povezano smislom, a ne uzročno posledično. Kuckam to pitanje u kompjuter i slušam CD Lorine Mek Kenit, sjajne Irske pevačice sa anđeoskim glasom, "The book of secrets". U tom se setim da treba da pozovem jednu drugaricu koja je radila u Crvenom krstu. Okrenem broj, zvoni...i odjednom čujem pesmu koju slušam sa CDa preko telefonske slušalice. Kako je to moguće, pitam se, da čujem muziku sa mojih zvučnika preko telefona". Potpuno sinhrono, u milisekund! Javlja mi se drugarica, ja joj pričam šta se desilo, ona kaže "Pa da, ta nam je pesma na telefonskoj sekretarici. Znaš, šef je Irac i lud je za Lorinom...".Ali da se čuje sinhrono sa pesmom koju slušam preko zvučnika dok pišem o sonhronicitetu!!!? Da li sam to upravo dobio odgovor na pitanje? Od koga!?

Međutim, to nije kraj. Kreće serija sličnih događaja. Za vreme bombardovanja, kao što to i sada rade kolege za vreme pandemije, organizovali smo besplatnu psihološku pomoć. Prethodno sam sa nekim prijateljima osnovao "Fonda za zaštitu duhovnog nasleđa Aetos" za pomoć Hilandaru, ali smo i psihološku pomoć građanima za vreme bombardovanja uvrstili u svoje aktivnosti. I na taj telefon se javi jedan ženski glas i pita me da pogodim ko je. Pogodio sam iz prve ( zaboravljam imena, ali boje glasova nikada). To je bila bivša devojka jednog gitariste sa kojim sam dvadesetak godina pre toga svirao u grupi "Zvezdana prašina". Nisam je video ni čuo od tada. A ni tog gitaristu, Kostu. Prisećamo se tako mladosti, pomene ona njega i pita me da li ga viđam ili čujem. "Ne", rekoh, "ne od onda...". Kad zvoni drugi telefon. Izvinem joj se, dignem slušalicu i čujem "Gde si Šok, jbt! Jel znaš ko je"(Neki su me zvali "Šok" jer sam došao sa Kosova, a to je bio narodski izraz za Šiptar). "Kosta, jbt., otkud ti Čokalijo? ( Čokalija-Makedonac). A ova, na drugoj slušalici "E, sad me zezaš...baš ti se sada javio Kosta dok pričamo o njemu!!!" Ja pritisnem spiker na oba telefona, njih dvoje u čudu...

Ima još, pravi serijal, ali da ne dužim priču. Imate li vi ideju o nekakvoj kauzalnosti između ovih događaja? Ja ne mogu da je nađem. Puka slučajnost ? Ako je sinhronicitet, ko je njegov tvorac? Režiser? Može ĺi slučaj da bude režiser ovako povezanih događaja?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 40 минута, JESSY рече

Danas mi se desilo nešto neobično što ne mogu da objasnim uzročno posledičnim povezanostima, već jedino povezanošću po smislu- sinhronicitetom.

Tvorac termina sinhronicitet Karl Gustav Jung , definisao ga je kao princip bezuzročne povezanosti. Mnoga njegova lična iskustva navela su ga na zaključak da postoji klasa događaja, dosta čestih, koji su povezani po značenju, ali ne i uzročno. Ali obični ljudi takve događaje uglavnom nazivaju koincidencijama i pripisuju ih slučaju.

Iako volim takve "koincidencije" vodim računa da ih ne nazovem sinhronicitetom dok ne iscrpem mogućnost nekih uzročno posledičnih objašnjenja. Onda ih ne ostane puno. Interesantno mi je i to da su moji događaji - sinhroniciteti takođe nečim povezani: uvek imaju neke direktne veze sa muzikom-muzičarima i javljaju se u serijama u nekim kriznim situacijama ( posledji serijal za vreme bombardovanja). Da opišem prvo ovaj od juče:

Prekjuče, razgovaram telefonom sa mojim drugom, vrsnim muzičarem, Dudum Bezuhom, gitaristom. Čujemo se onako, da se pitamo kako smo...Usput, pomene on u priči jednog sjajnog basistu, Batu Božanića kojega nisam video ni čuo skoro 20 godina( sećam se tačno gde smo se videli 2002). Pitam ga kako je Bata, kaže da je dobro, da su sarađivali na nekom projektu...Sutra dan se čujem sa još jednim muzičarem, i on isto pomenu Batu. Kad posle toga otvorim ja poštansko sanduče, vidim neko pismo od SOKOJa (organizacija muzičkih autora Srbije). Otvorim pismo, vidim poslali mi neke autorske honorare. Čitam za šta, kad ono autorski honorar za neka tri teksta iz 1981 godine, kompozitor i aranžer Slobodan Bata Božanić! Ja se ne sećam da sam ikada Bati pisao neke tekstove. Pomislim da nije neka greška. Konsultujem ti ja tu Google, majku znanja, kad ono nije greška. Bata, neka grupa "Strip", album "Modeli za prodaju" i tri moje pesme. Odmah sam provalio da jesu moje jer se jedna zove "ludi svet" ( i danas mi je to tema) , druga "Psihički" (ide " uvek kad si sa mnom ti, osećam se psihički...uvek kad sam s tobom sam, ne znam da se ponašam...". ) "Bože, koja sam ja dileja bio", pomislim. Onda čujem još jedan glas u glavi koji kaže: "Bio i ostao". Taj glas mi je nekako zvučao kao glas moje žene. Možda grešim dušu, ali reko bih da je njen.

Elem, kako bi moglo biti uzročno posledično povezano moje podsećanje na Batu, posle toliko godina, sa pismom SOKOJa sa njegovim imenom (poslato istog dana kada sam ga pomenuo sa Dudom). Pa još otkriće da smo sarađivali na nekom albumu. Doduše, nije mi iznenađenje to da ne znam kome sam šta dao. Dešavalo mi se više puta da čujem neki tekst ili pesmu koja mi zvuči poznato, a da posle provalim da je moja. Uvek sam delio i tekstove i pesme, a da posle nisam pratio šta je bilo sa njima. Ali, baš taj dan, za tekst iz 1981?!! Puka slučajnost??? Koja je verovatnoća da se nešto tako poklopi? I to ne prvi put.

Za vreme bombardovanja 1999 godine pisao sam knjigu "Nečujna muzika postojanja", ljubavno naučni roman o muzičkom poretku stvari, o muzičkim obrascima koji postoje u svemu...fizici, hemiji, biologiji, psihologiji...I tu dođem na temu sinhroniciteta. Postavim sebi pitanje ( ili Bogu), da li se sinhroniciteti dešavaju ljudima koji veruju u njih, u to da nešto može biti povezano smislom, a ne uzročno posledično. Kuckam to pitanje u kompjuter i slušam CD Lorine Mek Kenit, sjajne Irske pevačice sa anđeoskim glasom, "The book of secrets". U tom se setim da treba da pozovem jednu drugaricu koja je radila u Crvenom krstu. Okrenem broj, zvoni...i odjednom čujem pesmu koju slušam sa CDa preko telefonske slušalice. Kako je to moguće, pitam se, da čujem muziku sa mojih zvučnika preko telefona". Potpuno sinhrono, u milisekund! Javlja mi se drugarica, ja joj pričam šta se desilo, ona kaže "Pa da, ta nam je pesma na telefonskoj sekretarici. Znaš, šef je Irac i lud je za Lorinom...".Ali da se čuje sinhrono sa pesmom koju slušam preko zvučnika dok pišem o sonhronicitetu!!!? Da li sam to upravo dobio odgovor na pitanje? Od koga!?

Međutim, to nije kraj. Kreće serija sličnih događaja. Za vreme bombardovanja, kao što to i sada rade kolege za vreme pandemije, organizovali smo besplatnu psihološku pomoć. Prethodno sam sa nekim prijateljima osnovao "Fonda za zaštitu duhovnog nasleđa Aetos" za pomoć Hilandaru, ali smo i psihološku pomoć građanima za vreme bombardovanja uvrstili u svoje aktivnosti. I na taj telefon se javi jedan ženski glas i pita me da pogodim ko je. Pogodio sam iz prve ( zaboravljam imena, ali boje glasova nikada). To je bila bivša devojka jednog gitariste sa kojim sam dvadesetak godina pre toga svirao u grupi "Zvezdana prašina". Nisam je video ni čuo od tada. A ni tog gitaristu, Kostu. Prisećamo se tako mladosti, pomene ona njega i pita me da li ga viđam ili čujem. "Ne", rekoh, "ne od onda...". Kad zvoni drugi telefon. Izvinem joj se, dignem slušalicu i čujem "Gde si Šok, jbt! Jel znaš ko je"(Neki su me zvali "Šok" jer sam došao sa Kosova, a to je bio narodski izraz za Šiptar). "Kosta, jbt., otkud ti Čokalijo? ( Čokalija-Makedonac). A ova, na drugoj slušalici "E, sad me zezaš...baš ti se sada javio Kosta dok pričamo o njemu!!!" Ja pritisnem spiker na oba telefona, njih dvoje u čudu...

Ima još, pravi serijal, ali da ne dužim priču. Imate li vi ideju o nekakvoj kauzalnosti između ovih događaja? Ja ne mogu da je nađem. Puka slučajnost ? Ako je sinhronicitet, ko je njegov tvorac? Režiser? Može ĺi slučaj da bude režiser ovako povezanih događaja?

Divno 

Volim to

 

  • Радостан 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 16.5.2020. at 20:27, JESSY рече

ZAŠTO LAŽ IMA TAKVU DRAŽ
Jedna od psihoterapijskih maksima je da čovek prvo treba da prihvati sebe da bi se promenio. To zovemo paradoksalna teorija promene. Može li to samoprihvatanje da se pretvori u paradoks, da prihvatimo svoje loše strane i kažemo "pa šta, takav sam kakav sam, može mi se i hoću da ostanem takav." To je tema koja mi je iskrsla dok sam gledao poslednji "Utisak nedelje: to velikim slovima istaknuto "PA ŠTA!". Sve znamo, za sve postoje dokazi, pa šta. Nisam mogao ni da odgledam do kraja. Pripadne mi muka od " pa šta". Valjda od nemoći.
Prihvata li neko ko prihvati loše aspekte sebe a neće da ih menja i posledice toga. Ono, ostaću takav makar ostao sam, makar me niko ne voleo, makar me u zatvor strpali...Ili mu je potreban drugi koji će takvog da ga trpi? Ljudi rade ono što im prolazi, zar ne. Kako se taj drugi učini trpljenikom? Šta ga čini takvim?

Gotovo sve komplikacije u ljudskom životu i društvu potiču od laži. A opet, sve ih je više, toliko da više ne znamo kome uopšte možemo da verujemo. Pa ni sebi samima, jer sebe lažemo stalno gurajući istine o sebi u nesvesno. Zašto ta laž ima takvu draž, kad kažu da nam skraćuje noge? Kažu i da je đavo otac laži. Čime nas tako mami u zamenu za dušu?
Čika Frojd je to objašnjavao "principom zadovoljstva" ili "primarnim principom" funkcionisanja čoveka. Po tom principu ključna orijentacija ljudskog bića je da postigne zadovoljstvo i izbegne bol. E sad, život baš ne funkcioniše po principu "što je babi milo to joj se i snilo", ali baba, to jest mi, može da ubedi sebe da je stvarnost ono što joj se snilo. Još ako gleda televizije sa nacionalnom frekvencijom, lakše će joj ići. Mediji su danas tu da pomognu da naš princip zadovoljstva nadvalada onaj dosadni princip realnosti. Onaj što gleda i u ono što mu se ne sviđa, samo zato što je realno. "Našla vreća zakrpu."
Pa šta?

Čovek se rađa sa klicom dobra i klicom zla. Od najranijeg perioda života beba se uči da je dobro ono što je slatko i prijatno (mama je tu za sve, hrana, udobnost i sigurnost manja ili veća), a loše ono što je neprijatno. Kasnije u detinjstvu dete je sačuvalo te sklonosti pa onda mora da se disciplinuje: da se samo oblači, umiva, redovno pere zubiće, ide u vrtić i školu, radi domaće zadatke itd. Dakle, uči se da radi stvari koje mu nisu odmah tako prijatne. Kako napreduje u životu osoba nastavlja da se disciplinuje i osposobljava za razne stvari, kao što su fakultet, posao, vojska, porodica, tj. stiče razne sposobnosti.

Za verujuće osobe ključna stvar u životu je lično saznanje Boga, i to bih nazvao životnom prekretnicom, pre svega u kvalitativnom smislu. Ta svest o postojanju Tvorca se kod takve osobe može da uveća vremenom, te ona počinje da vidi ono što ranije nije videla (u sebi pre svega). I tako do kraja života, vežba se u traganju za Bogom i Njegovom voljom i sve podređuje tom cilju, ne zakopavajući talant u zemlju. Dakle, princip izbegavanja bola i traženje zadovoljstva se prevazilazi. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, JESSY рече

Danas mi se desilo nešto neobično što ne mogu da objasnim uzročno posledičnim povezanostima, već jedino povezanošću po smislu- sinhronicitetom.

Tvorac termina sinhronicitet Karl Gustav Jung , definisao ga je kao princip bezuzročne povezanosti. Mnoga njegova lična iskustva navela su ga na zaključak da postoji klasa događaja, dosta čestih, koji su povezani po značenju, ali ne i uzročno. Ali obični ljudi takve događaje uglavnom nazivaju koincidencijama i pripisuju ih slučaju.

Iako volim takve "koincidencije" vodim računa da ih ne nazovem sinhronicitetom dok ne iscrpem mogućnost nekih uzročno posledičnih objašnjenja. Onda ih ne ostane puno. Interesantno mi je i to da su moji događaji - sinhroniciteti takođe nečim povezani: uvek imaju neke direktne veze sa muzikom-muzičarima i javljaju se u serijama u nekim kriznim situacijama ( posledji serijal za vreme bombardovanja). Da opišem prvo ovaj od juče:

Prekjuče, razgovaram telefonom sa mojim drugom, vrsnim muzičarem, Dudum Bezuhom, gitaristom. Čujemo se onako, da se pitamo kako smo...Usput, pomene on u priči jednog sjajnog basistu, Batu Božanića kojega nisam video ni čuo skoro 20 godina( sećam se tačno gde smo se videli 2002). Pitam ga kako je Bata, kaže da je dobro, da su sarađivali na nekom projektu...Sutra dan se čujem sa još jednim muzičarem, i on isto pomenu Batu. Kad posle toga otvorim ja poštansko sanduče, vidim neko pismo od SOKOJa (organizacija muzičkih autora Srbije). Otvorim pismo, vidim poslali mi neke autorske honorare. Čitam za šta, kad ono autorski honorar za neka tri teksta iz 1981 godine, kompozitor i aranžer Slobodan Bata Božanić! Ja se ne sećam da sam ikada Bati pisao neke tekstove. Pomislim da nije neka greška. Konsultujem ti ja tu Google, majku znanja, kad ono nije greška. Bata, neka grupa "Strip", album "Modeli za prodaju" i tri moje pesme. Odmah sam provalio da jesu moje jer se jedna zove "ludi svet" ( i danas mi je to tema) , druga "Psihički" (ide " uvek kad si sa mnom ti, osećam se psihički...uvek kad sam s tobom sam, ne znam da se ponašam...". ) "Bože, koja sam ja dileja bio", pomislim. Onda čujem još jedan glas u glavi koji kaže: "Bio i ostao". Taj glas mi je nekako zvučao kao glas moje žene. Možda grešim dušu, ali reko bih da je njen.

Elem, kako bi moglo biti uzročno posledično povezano moje podsećanje na Batu, posle toliko godina, sa pismom SOKOJa sa njegovim imenom (poslato istog dana kada sam ga pomenuo sa Dudom). Pa još otkriće da smo sarađivali na nekom albumu. Doduše, nije mi iznenađenje to da ne znam kome sam šta dao. Dešavalo mi se više puta da čujem neki tekst ili pesmu koja mi zvuči poznato, a da posle provalim da je moja. Uvek sam delio i tekstove i pesme, a da posle nisam pratio šta je bilo sa njima. Ali, baš taj dan, za tekst iz 1981?!! Puka slučajnost??? Koja je verovatnoća da se nešto tako poklopi? I to ne prvi put.

Za vreme bombardovanja 1999 godine pisao sam knjigu "Nečujna muzika postojanja", ljubavno naučni roman o muzičkom poretku stvari, o muzičkim obrascima koji postoje u svemu...fizici, hemiji, biologiji, psihologiji...I tu dođem na temu sinhroniciteta. Postavim sebi pitanje ( ili Bogu), da li se sinhroniciteti dešavaju ljudima koji veruju u njih, u to da nešto može biti povezano smislom, a ne uzročno posledično. Kuckam to pitanje u kompjuter i slušam CD Lorine Mek Kenit, sjajne Irske pevačice sa anđeoskim glasom, "The book of secrets". U tom se setim da treba da pozovem jednu drugaricu koja je radila u Crvenom krstu. Okrenem broj, zvoni...i odjednom čujem pesmu koju slušam sa CDa preko telefonske slušalice. Kako je to moguće, pitam se, da čujem muziku sa mojih zvučnika preko telefona". Potpuno sinhrono, u milisekund! Javlja mi se drugarica, ja joj pričam šta se desilo, ona kaže "Pa da, ta nam je pesma na telefonskoj sekretarici. Znaš, šef je Irac i lud je za Lorinom...".Ali da se čuje sinhrono sa pesmom koju slušam preko zvučnika dok pišem o sonhronicitetu!!!? Da li sam to upravo dobio odgovor na pitanje? Od koga!?

Međutim, to nije kraj. Kreće serija sličnih događaja. Za vreme bombardovanja, kao što to i sada rade kolege za vreme pandemije, organizovali smo besplatnu psihološku pomoć. Prethodno sam sa nekim prijateljima osnovao "Fonda za zaštitu duhovnog nasleđa Aetos" za pomoć Hilandaru, ali smo i psihološku pomoć građanima za vreme bombardovanja uvrstili u svoje aktivnosti. I na taj telefon se javi jedan ženski glas i pita me da pogodim ko je. Pogodio sam iz prve ( zaboravljam imena, ali boje glasova nikada). To je bila bivša devojka jednog gitariste sa kojim sam dvadesetak godina pre toga svirao u grupi "Zvezdana prašina". Nisam je video ni čuo od tada. A ni tog gitaristu, Kostu. Prisećamo se tako mladosti, pomene ona njega i pita me da li ga viđam ili čujem. "Ne", rekoh, "ne od onda...". Kad zvoni drugi telefon. Izvinem joj se, dignem slušalicu i čujem "Gde si Šok, jbt! Jel znaš ko je"(Neki su me zvali "Šok" jer sam došao sa Kosova, a to je bio narodski izraz za Šiptar). "Kosta, jbt., otkud ti Čokalijo? ( Čokalija-Makedonac). A ova, na drugoj slušalici "E, sad me zezaš...baš ti se sada javio Kosta dok pričamo o njemu!!!" Ja pritisnem spiker na oba telefona, njih dvoje u čudu...

Ima još, pravi serijal, ali da ne dužim priču. Imate li vi ideju o nekakvoj kauzalnosti između ovih događaja? Ja ne mogu da je nađem. Puka slučajnost ? Ako je sinhronicitet, ko je njegov tvorac? Režiser? Može ĺi slučaj da bude režiser ovako povezanih događaja?

To naravno postoji, imao sam sličnih iskustava. Baš je bilo sinhro.. :)  Tvoj korak je moje ime, čuvaj me!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Gospođo Ilić Tomić, pišem Vam u ime zabrinutih Voždovčana koji su zatražili pomoć Centra za lokalnu samoupravu za otklanjanje komunalnog nereda koji vlada na Vašoj opštini.
        Šokiran sam time što ignorišete problem stanovnika naselja Braće Jerković, koji godinama trpe posledice postojanja ogromne divlje deponije odmah ispod poznatog "Crvenog solitera", u centru opštine i na samo 6 kilometara od Slavije.
      Da li je moguće da niste u stanju da pošaljete komunalne inspektore ili urgirate kod JKP „Gradska čistoća“, kako bi rešili problem Vaših komšija?
      FOTO: Direktno.rs Potrebno je samo da nadležno komunalno preduzeće dogovori sa vlasnikom parcele čišćenje smeća i zatrpavanje zemljom te divlje deponije, za šta je potrebno manje sredstava od gomile nepotrebnih projekata koje se trenutno realizuju u Gradu.
      Koji je Vaš izgovor? Niste nadležni? Nisu Vas građani Voždovca birali da rešavate njihove probleme, nego partija? Ako tako razmišljate, niste dostojni mesta na kome radite.
      Idite do zamenika gradonačelnika Vesića, molite ga, zahtevajte, štrajkujte glađu kao narodni poslanik Martinović, spavajte na podu kao predsednik Vučić. Učinite nešto!
      Nadam se da ćete uvažiti našu molbu i shvatiti ovo kao dobronameran predlog.
      Nikola Jovanović
      https://direktno.rs/beograd/342084/jovanovic-pismo-opstini-vozdovac.html
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je Mića Jovanović svoj "Megatrend" prodao nekom nemačkom biznismenu za 56.1 milion evra. Prodaja "Megatrenda" i dalje pod lupom javnosti. Već nekoliko dana vode se polemike da li je Univerzitet prodat fantomskim kupcima ili uopšte nije prodat? Ko je novi vlasnik Dejan Đorđević? Da li će profesori raditi iz ljubavi i imaju li studenti razloga za brigu? Šta je zaista istina u toj priči - pitamo bivšeg vlasnika "Megatrenda" Miću Jovanovića, koji je bio naš gost.
       
    • Од Милан Ракић,
      "ON NE MOŽE DA IDE NA IZBORE AKO NA NJIMA NEMA SVE GRAĐANE UKLJUČENE U IZBORNI PROCES. VIŠE NE MOŽE DA PREVARI NI STRANCE, TU JE SVE POTPUNO JASNO. NEMA ŠANSE DA BUDU ODRŽANI IZBORI A DA NE BUDU POŠTENI. SIGURAN SAM U TO JER SMO MI SAD NA JEDNOJ TAKO DRAMATIČNO VAŽNOJ TAČKI U KOJOJ KO ZNA ŠTA MOŽE DA SE DESI. DA LI ĆE TO BITI KAD NEKO PONOVO, KAO U TOPLOM DOLU, ZACEVI PLANINSKE REKE ILI SE NEKO S NEKIM ZAKAČI ZBOG NEPRAVDE NA PIJACI, ILI DA DOČEKAMO 4. NOVEMBAR DA VIDIMO DA LI JE SINIŠA MALI PLAGIJATOR ILI NIJE? SVE MOŽE DA BUDE ISKRA KOJA ĆE DA ZAPALI VATRU"
      Najvatreniji zagovornik bojkota izbora koji treba da budu održani na proleće sledeće godine je Nebojša Zelenović, predsednik stranke Zajedno za Srbiju, jedan od osnivača Saveza za Srbiju i, po čemu ga najčešće prepoznaju, gradonačelnik Šapca, jedinog grada u Srbiji (uz još tri opštine) u kojem Srpska napredna stranka ne učestvuje u vlasti. Prošle godine je 6. novembra na sednici Kongresa regionalnih i lokalnih vlasti Saveta Evrope predstavio izveštaj o zloupotrebama republičke vlasti i kršenju građanskih i političkih prava u Srbiji. Ove jeseni, odnosno prethodne nedelje, nije se složio sa generalnim sekretarom OEBS-a Tomasom Gremingerom, koji je posle sastanaka sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i predsednicom Vlade Anom Brnabić izjavio da bojkot izbora nije dugotrajno održiva mera. Ni Zelenović ni njegove kolege iz Saveza za Srbiju nisu prisustvovali sastancima vlasti sa delom opozicije održanim 9. i 10. oktobra uz posredovanje evropskih parlamentaraca Eduarda Kukana i Knuta Flekenštajna.
      "VREME": Zbog čega vaša koalicija nije prisustvovala sastanku sa evropskim parlamentarcima?
      NEBOJŠA ZELENOVIĆ: Kukan nije ni došao, iz zdravstvenih razloga ostao je kod kuće. Došao je gospodin Flekenštajn, a mi njima nismo imali ništa novo da kažemo, oni manje-više sve znaju. Kad su prošli put dolazili, naša delegacija Saveza za Srbiju proširena strankom Borisa Tadića srela se sa njima i tada smo im rekli da mi više ne živimo u slobodnoj već u delimično slobodnoj državi, prema izveštaju organizacije Fridom haus, zatim da je Evropska komisija dala svoj krajnje negativan izveštaj o pravima građana, da su sve nezavisne organizacije, CRTA, CESID i Transparentnost Srbija, koje su bile deo okruglog stola vlasti i opozicije zaključile da je stanje u medijima katastrofalno. Stvar je potpuno jasna – u Srbiji je nemoguće da se odvija redovan politički život, a kamoli kakvi izbori. Mi tražimo da se to promeni. Rekli smo da ne želimo da učestvujemo ni u jednom cirkusu koji organizuje Aleksandar Vučić. Ili Maja Gojković, što je, na kraju krajeva, isto kao da organizuje Vučić. Ovaj poslednji razgovor je bio još jedan u nizu takvih sastanaka – da, posle svega što je tamo moglo da se čuje, izađe onaj Vladimir Đukanović i kaže da svi dišu kao jedan. Mi tu nemamo šta da tražimo jer je to još jedan politički cirkus koji prvenstveno služi da zamaže oči strancima i da pokaže kako u Srbiji, ipak, postoji nekakva forma dijaloga, samo, eto, tamo neka opozicija ne želi u tome da učestvuje. Naši zahtevi koji su strancima odavno poznati su veoma jednostavni – dakle, 42 preporuke stručnog tima se tehnički sprovode kroz svega tri konkretna zahteva. Prvi je smena svih članova REM-a, ne jednog, ne pet, već svih, i imenovanje ljudi oko kojih postoji politički konsenzus u Srbiji da su visokostručni i da su se dokazali kao zaštitnici slobode govora. Drugi zahtev je da i u Republičkoj izbornoj komisiji takođe sede visokostručni profesionalci jer je RIK sudija svih izbora. Treći je zahtev smena direktora Agencije za borbu protiv korupcije i imenovanje novog. Ako mi uspemo da kroz te tri stvari vratimo snagu institucijama ove države, to su uslovi posle kojih treba da prođe devet meseci, da te institucije počnu da rade, primenjuju zakone i da upravljaju resursima države u oblastima slobode izražavanja i slobode medija, da bismo mogli da idemo na izbore.
      Da li ste vi svesni da vam ova vlast to nikada neće ispuniti? Nijedan od ta tri zahteva.
      Bez ovih zahteva nema slobodnog glasanja u Srbiji. Mi nismo tražili da mi uređujemo Radio-televiziju Srbije, niti da Zoran Lutovac sedi u Upravnom odboru RTS-a ili bilo kod drugog medija ili televizije, niti smo tražili da naši članovi budu u RIK-u, a podsetiću vas da je Dejan Đurđević, čovek koji je išao na pregovore sa opozicijom kao deo delegacije Srpske napredne stranke, bio predsednik RIK-a, što po zakonu nije dozvoljeno. Mi tražimo samo da institucije počnu da rade svoj posao. Ne moram nikad da se pojavim na RTS-u – kao što nikad tamo nisam ni bio – ako će se onde čuti drugačije mišljenje.
      Dobro, ali zar ne mislite da je to malo paradoksalno? Imamo punih sedam godina tokom koji se institucije urušavaju, da bi se to potpuno zaokružilo podjarmljivanjem institucija zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. A vi sad očekujete od ove iste vlasti koja je sve institucije rasturila da ponovo počne da ih gradi. Bar neke od njih. Zar je to realno?
      Ja odavno ne očekujem puno od ove vlasti. Ne očekujem da ova vlast nekakvim magičnim štapićem počne da gradi institucije koje je za sedam godina uspela da uništi. Ovo nije stvar koja se tiče njih, da se oni pitaju, oni ne bi ništa uradili i bilo bi, može biti, samo gore od ovoga. Govorim o dva procesa koji se sad dešavaju u Srbiji i koji će njih nužno naterati da se to uradi. Prvi proces je što su krenuli protesti po Srbiji od decembra prošle godine i koji još traju. Mi smo kroz taj proces uspeli da od različitih zahteva, a bilo ih je stotine, dođemo do samo jednog: da se u Srbiji slobodno glasa. To je jedini zahtev koji traži ona Srbija koja protestuje. Druga činjenica je da prema istraživanjima oko milion i po ljudi neće da učestvuje na izborima jer veruju da je u ovom trenutku besmisleno ići na bilo kakve izbore. Dakle, želja onih koji protestuju jeste da opet ne budu prevareni i da opet ne budu zloupotrebljeni. U ovom trenutku Savez za Srbiju je zajedno sa SDS-om, sa delom "Dosta je bilo" i sa "Ne davimo Beograd" ušao u bojkot. Ideju bojkota sada dele politički predstavnici opozicije i pobunjeni narod. Mi ne tražimo da ono što je za sedam godina u Srbiji urušeno sad odjednom počne da živi. Mi tražimo samo jednu stvar, a to je da se pošteno glasa. Ljudi znaju da ako se u Srbiji bude pošteno glasalo i ako jednom budemo imali poštene izbore, sve ove druge stvari biće rešene vrlo brzo, kad jednom dođe poštena vlast na čelo države. Verujemo da to ne da nije mnogo, nego je toliko malo, a ipak najznačajnije za Srbiju. Sad smo to uspeli da objasnimo svim stranim predstavnicima, ljudima iz OEBS-a, Evropskog parlamenta ili ambasadorima. Svi oni znaju da je ovo sada cirkus u kome niko ozbiljan neće učestvovati i da smo došli do tačke koja mora da se reši. Ako se ne reši, nas Vučić gura u jedan tako loš period koji će se, kako se sad stvari razvijaju, završiti dramatično. To niko ne želi. Mi to ne želimo i zovemo na dijalog od samog početka protesta.
      Koliko stranci razumeju vašu poruku da su stvari otišle toliko daleko?
      Bili smo vrlo jasni i mislim da su oni sve razumeli. Na kraju krajeva, svi koji predstavljaju neku političku snagu a dolaze iz inostranstva, zaključili su da ova stvar sa Vučićem nema neku naročitu budućnost. Došli smo u fazu da vlast sa Vučićem i ovakvim parlamentom ne može ništa značajno i važno za Srbiju da odluči. Oni, jednostavno, nemaju više taj kapacitet.
      I stranci se slažu sa tom vašom ocenom?
      Ne znam da li se oni slažu, ali sam siguran da su razumeli i da ovde više nema nikakvog pretvaranja. Sve je potpuno jasno: ovakvi izbori, bez učešća opozicije i bez učešća milion i po birača neće sutra moći da dovedu legitimne predstavnike građana koji će moći o bilo čemu ozbiljnom da odluče. Pa ni o Kosovu. A to je tema nad temama koja najviše zaokuplja predstavnike Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država.
      Vi se sećate izbora iz 1997. koje je opozicija, sa izuzetkom Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, bojkotovala. I tada ste dobili jednu nelegitimnu vlast koja je uvela državu u rat protiv NATO-a, vlast koja je naterala Vojsku da potpiše Kumanovski sporazum, vlast koja je fizički izgubila Kosovo. Samo godinu dana kasnije, kada su bili verovatno najgori mogući izborni uslovi u savremenoj istoriji Srbije, opozicija izlazi na izbore i dobija. Kako to tumačite u kontekstu legitimiteta vlasti?
      Bio sam tada student i učesnik protesta, pa i bojkota. Tada se desilo ono što će se danas ponoviti. Svako ko na bilo koji način želi da sarađuje sa Vučićem ispašće iz ovog procesa. Kao što je onda Vuk Drašković odlukom da učestvuje na takvim izborima, a cela ostala opozicija ih bojkotovala, prestao da bude pokretačka snaga opozicije i krenuo u proces iščezavanja. To je bilo loše samo po Srpski pokret obnove, ali je bilo veoma dobro za opoziciju i budućnost Srbije. Tada se Demokratska stranka etablirala kao neko ko predvodi čitavu opoziciju, što je na kraju dovelo do smene Slobodana Miloševića. Period od 1997. do 2000. bio je potreban da se građani uvere da je promena moguća, da ona ne može da se desi ako ne postoji prava opozicija, ako ne postoji demokratska snaga. To će se ponoviti i sada.
      Postoji li unutar opozicije pritisak da se izađe na izbore?
      Mi smo svaki dan pod pritiskom, ali vidite da taj pritisak ne daje rezultate. U to su mogli da se uvere i Flekenštajn i Greminger. Ta dva sastanka su poslužila da se razbije jedinstvo opozicije. Na sastanak opozicije sa Tomasom Gremingerom, na koji smo pozvani mi iz Saveza za Srbiju koji bojkotujemo izbore i Pokret slobodnih građana koji se dvoumi, odjednom dolazi Čedomir Jovanović – koga niko nije ni zvao i mi i ne znamo da on tamo prisustvuje – da on objasni Gremingeru kako je, u stvari, opozicija jedna gomila luzera. To je samo još jedan u nizu pokušaja da se razbije jedinstvo opozicije, ali očigledno je da nije uspelo. Meni je žao što je Greminger kao generalni sekretar OEBS-a bio zloupotrebljen u Vučićevoj igri koja treba da posluži da obezbedi dovoljan broj predstavnika opozicije na sledećim izborima. Ne uspeva. A zašto? Zbog ovih milion i po građana čije je snažno uverenje da je bojkot u ovom trenutku najjače sredstvo koje imaju u borbi protiv Vučića.
      Rekli ste da se Pokret slobodnih građana dvoumi. Znate li zašto?
      Ne znam. Čuo sam različita njihova obrazloženja, neću da vršim dodatni pritisak na njih. Na njima je. Ovo je ozbiljna stvar, u pitanju je budućnost Srbije u svakom pogledu, i svako ko se prema tome ponaša neodgovorno na kraju će snositi posledice za koje treba sam da odgovara.
      Da li vaš bojkot podrazumeva da nećete izaći ni na lokalne izbore?
      To mi je najčešće postavljano pitanje pošto je ovo jedini grad u kojem stranka Aleksandra Vučića nije na vlasti. Sve ono što su lokalne politike Šapca, vrlo lako i vrlo brzo mogu da postanu nacionalne politike. I što se tiče uključivanja građana u odlučivanje i referenduma koje organizujemo i prilike da milioni ljudi mogu da odlučuju o svom novcu u gradovima, selima i mesnim zajednicama u kojima žive. I da javni sektor pruža najjeftinije moguće usluge građanima. Da sistem finansijske kontrole obezbedi da građani, za početak građani Šapca, a kasnije i cele Srbije, znaju na šta se troše narodne pare. Ko ih troši, kako i čemu to služi. Sve to vrlo brzo može da postane nacionalna politika. Taj sistem će omogućiti da se rešimo ovoga što se sad zove 230.000 robova koje drži SNS u javnom sektoru i ne da im da se osećaju i ponašaju kao ljudi jer je, pored njih samih, zarobila i njihove porodice u najbeskrupoloznijem sistemu pritiska da glasaju za njih. Meni ljudi po Šapcu pričaju da moraju da glasaju za SNS zbog deteta koje radi kao medicinska sestra u bolnici. Ako tu ostane bez posla otići će u Nemačku, ako ode u Nemačku njemu će se raspasti cela kuća. To niko nije zaslužio. Zatim, mi u Šapcu imamo potpuno nov privredni ambijent u kojem su svi slobodni da rade svoj posao, a da ih niko ne reketira. Tačno se zna koliko košta kvadrat zemljišta, nema neosnovanih subvencija i poklanjanja zemljišta u industrijskim zonama. U ovom trenutku mi u okviru ujedinjene Demokratske stranke završavamo razvojni program koji će kroz privredu, energetiku i biznis obezbediti osam posto rasta godišnje. To je naš plan. Pravimo sad strategiju kako da ovaj bojkot na najbolji način proizvede svoj puni efekat. Obilazimo Srbiju, podižemo energiju kod ljudi, imamo plan da za dve nedelje obiđemo stotinak gradova i opština. Ja sam sâm obišao desetak, Zoran Lutovac isto...
      Izgleda da ste vi spremni da sve to što ste uspeli i postigli u Šapcu i što imate želju da proširite na državni nivo prepustite bez borbe Vučiću na lokalnim izborima dogodine.
      Nije ideja da li ćemo mi prepustiti ili ne. Na kraju će građani reći šta ćemo uraditi. Ali to zavisi od toga da li oni veruju da je ovo što smo do sada uradili dobro. Radićemo sve što možemo da Vučića pobedimo na poštenim izborima. Od građana će zavisiti kako će se s tim u vezi izjasniti. U mnogim gradovima u kojima sam nedavno bio čuo sam da mi ni po koju cenu ne smemo da pustimo da Šabac padne u ruke bilo koga. Ali i Šabac i Paraćin i sva ta druga mesta su sada manje važna, najvažnije je da mi dođemo do energije ljudi. A do energije ćemo doći ako počnu da nam veruju da mi radimo pravu stvar. Zato smo mi paralelno sa bojkotom izbora ušli u još jedan proces za koji su svi rekli da nema šanse da uspe, a ja vam kažem da će uspeti, a to je da ujedinimo Demokratsku stranku. Da napravimo snažnu političku organizaciju levog centra koja će, jednom u Srbiji, biti poštena politička organizacija. Šta znači poštena? Da svaki član, a zatim i svaki građanin, vidi kako se troši novac u toj stranci. Kako novac ulazi, kako izlazi, kako se troši, zašto se troši i na šta se troši. Jer ne može neko ko hoće ozbiljno da se bavi politikom da kaže: "Ja sam sposoban da vodim državu, al’ baš nešto nisam sposoban da vodim stranku. I baš sam sposoban da organizujem državu, ali, eto, ne mogu stranku. I baš ću da vratim sve državne dugove, da napravim od Srbije najprosperitetniju državu u Evropi, al’ nešto ne mogu da vratim ove dugove koje ima Demokratska stranka." Ne biva. To ne ide tako. Zato smo se dogovorili da idemo u kampanju u kojoj ćemo tražiti od svakog člana, od svakog građanina koji želi da podrži, jednom u 30 godina parlamenarizma u Srbiji, poštenu političku organizaciju da dâ 100 dinara mesečno za taj cilj. Za nešto svoje, za svoju budućnost, za svoju stranku. Obilazeći Srbiju zajedno sa Zoranom Lutovcem i Sašom Ivanovićem, video sam da kada pitate ljude: "Jel’ biste vi za poštenu političku organizaciju dali 100 dinara mesečno? A da znate, da kontrolišete i da vidite svaki dinar u njoj?" Ljudi kao u školi – dižu dva prsta. Svi hoće. Jer su shvatili da je to put da smenite Vučića i da tu nema nekih trica i kučina. Mi hoćemo da pokažemo da je moguće napraviti pristojno društvo, a da biste to postigli trebaju vam pristojne i poštene stranke, i to ćemo mi napraviti sa Demokratskom strankom. Jednom u 30 godina!
      Način na koji vi usmeravate svoju političku energiju je nešto sa dugoročnim ciljem – treba da prođe nekoliko godina da bismo došli do društva koje će malo pažljivije da posmatra političke tokove i da ih malo racionalnije tumači. Ali šta ćete vi dogodine u martu ili aprilu kada se budu održali izbori? Biće sigurno, nećete ih odložiti. Nema šanse.
      Ja sam potpuno drugog uverenja. Vučiću se steže obruč. On ne može da ide na izbore ako na njima nema sve građane uključene u izborni proces. Više ne može da prevari ni strance, tu je sve potpuno jasno. Nema šanse da budu održani izbori a da ne budu pošteni. Siguran sam u to jer smo mi sad na jednoj tako dramatično važnoj tački u kojoj ko zna šta može da se desi. Da li će to biti kad neko ponovo, kao u onom Toplom Dolu, zacevi planinske reke ili se neko s nekim zakači zbog nepravde na pijaci, ili da dočekamo 4. novembar da vidimo da li je Siniša Mali plagijator ili nije. Sve može da bude iskra koja će da zapali vatru. Mislim da je to svima jasno. Mi ćemo istrajati, promovisaćemo ideju bojkota, nećemo zatvarati vrata Evropskoj uniji, sa njima moramo da razgovaramo jer hoćemo da idemo u Evropsku uniju. Tražićemo ove tri vrlo jednostavne stvari. One nisu nedostižne. Mi tražimo samo ono na čemu Evropska unija insistira, a to je vladavina prava. To da vratimo, pa da pustimo pošten svet u REM-u da radi svoj posao. Pitali su me stranci da li ima takvih ljudi – poštenih, nezavisnih autoriteta. Ima. Pa evo, takvi autoriteti će sada biti u Nadzornom odboru Demokratske stranke: Zoran Ivošević, Žarko Trebješanin, Ivan Vujačić. To su ljudi koji nemaju nijednu mrlju u svojoj karijeri. Bivši sudija Vrhovnog suda, profesor univerziteta, bivši ambasador u SAD, to su ljudi koji će kontrolisati ulazak i izlazak novca u Demokratskoj stranci.
      Međutim, u istoriji Demokratske stranke mnogi ugledni ljudi su joj pristupili i dali joj svoje ime i obraz, ali ne možete reći da se stranka može podičiti da je čista i poštena.
      Slažem se. Ali kakve veze imam ja s tim? Kakve veze ima Zoran Lutovac? Kakve Saša Ivanović? Demokratska stranka nikad nije bila problem kao stranka, problem su ljudi u toj stranci. Evo, sad su došli neki novi ljudi. I ja mislim da ima još novih ljudi. Uz sve pritiske i sva osporavanja, uz sve ove prepreke i podmetanja koje postavlja Aleksandar Vučić, mi ćemo završiti posao. Znam da smo blizu, samo još malo nam treba. Biće teško, biće još više pritisaka, ali taj posao u vezi s Vučićem se mora završiti.
       
      Oko Vučića se steže obruč
      WWW.VREME.COM  
    • Од Милан Ракић,
      "JA MISLIM DA SE OPŠTA CENTRALIZACIJA SPROVODI IZ DVA RAZLOGA: PRVI DA BISTE IMALI POTPUNU KONTROLU I RAZVILI SISTEMSKU KORUPCIJU KROZ KAPILARNE GLASOVE, A DRUGI JE ŠTO JE VUČIĆ SVESTAN DA U NAJVEĆEM BROJU LOKALNIH SAMOUPRAVA SEDE NEKOMPETENTNI I NESTRUČNI LJUDI I, POŠTO SU TAKVI, ONI SU OPASNI. ZATO ŠTO SU OPASNI, ONDA TREBA DA SE RUKOVODI NJIMA IZ CENTRALE I DA SE TROŠENJE NOVCA OGRANIČI SAMO NA UZAK KRUG LJUDI KOJI SEDE OKO VUČIĆA NA MINISTARSKIM POZICIJAMA. TO IMA VEZE I S TIM DA VAM JE JEDAN ČOVEK KANDIDAT I ZA PREDSEDNIKA DRŽAVE, I ZA PREMIJERA, I ZA GRADONAČELNIKA I ZA PREDSEDNIKA OPŠTINE. SVUDA LISTA NOSI IME ALEKSANDRA VUČIĆA, A POŠTO ON SEDI GORE I ON ODREĐUJE GDE ĆE PARE DA SE POTROŠE, ONDA JE I SISTEM TAKO FORMATIRAN"

      Bio je profesionalni fudbaler koji je devedesetih dogurao do Prve lige. Manje od pola sezone trenirao je u Obiliću, sa kojim je trebalo da potpiše ugovor godinu dana pre nego što će tim Željka Ražnatovića Arkana postati prvak države. Kad je posle jedne utakmice video krvavu svlačionicu u kojoj je zverski pretučen igrač koji je promašio penal, pobegao je glavom bez obzira. Potom je igrao za Univerzitetski fudbalski klub "Studentski grad", za "stan i hranu", kako sam kaže, dok nije završio Pravni fakultet u Beogradu. Zatim je radio u prosveti, pa u gradskoj upravi, bio narodni poslanik od 2012. do 2014. Poslednje četiri godine Nebojša Zelenović je gradonačelnik Šapca, jedinog grada u Srbiji u kojem Srpska napredna stranka (SNS) nije na vlasti. Još samo dve opštine nisu pod kontrolom SNS-a: Paraćin i Čajetina. Nebojša Zelenović je pozvan da 6. novembra u Strazburu pred Komitetom za monitoring Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti govori o političkim pritiscima SNS-a na lokalne vlasti u Srbiji. Zelenovićev tim tvrdi da je skupio podatke o 113 osoba iz 48 lokalnih samouprava koji su bili uhapšeni posle izbora 2012. i 2016. Od tog broja njih 34 su bili gradonačelnici i predsednici opština.
      "To je ono o čemu ću ja govoriti u Strazburu", kaže Nebojša Zelenović za "Vreme" i dodaje: "Jer, moja je ideja da tamo predstavim kako izgleda tehnologija vlasti Srpske napredne stranke danas u Srbiji i da izvestimo o tom političkom kriminalu. Na poslednjem sastanku Komiteta za monitoring koji nije slučajno održan u Istanbulu, predsednik opštine Paraćin Saša Paunović otvorio je tu temu. Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina, i ja podržali smo njegov izveštaj. Pošto je to sad otišlo na mnogo više telo, Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope, sada je trenutak da potpuno rasvetlimo situaciju u Srbiji. Mislim da je za narod u Srbiji važno da zna da smo mi, samom činjenicom što sam ja pozvan tamo, uvršteni u red država kao što su Turska, gde se vrši pritisak na političke protivnike, ili Moldavija, gde se takvi protivnici ubijaju. Zabrinjavajući je podatak da smo mi u takvom društvu. I ja ću svoje gostovanje u Strazburu potkrepiti ozbiljnim dokazima."
      "VREME": Koji su to dokazi?
      NEBOJŠA ZELENOVIĆ: Mi imamo spisak svih 113 ljudi, kao što imamo spisak i ta 34 gradonačelnika i predsednika opština koji su lišene slobode, kao i činjenicu da ne postoji nijedna osuđujuća presuda protiv bivših predsednika opština i gradonačelnika. Postoje samo tri pravosnažne presude, sve ostalo je potpuno nejasno, nedovršeno, bez ikakvih rezultata. Izuzetno je važno da pokušam da objasnim kakav se politički kriminal sprovodi u Srbiji. Ja ću tamo govoriti o političkom kriminalu koji se dešava pre, za vreme i posle izbora. Iza svake od tih pojedinačnih situacija postoji jedan politički projekat koji je u sebe uvrstio: marginalne portale, novinare i medije pod uticajem SNS-a koji svojim izveštavanjem kriminalizuju određenu osobu ili organizaciju; nakon toga postupaju organi u institucijama koje su zloupotrebljene bilo da je to policija ili tužilaštvo, onda se neko lišava slobode i posle dođe ili do promene u odborničkoj većini u lokalnoj samoupravi ili se pripremi situacija za vanredne izbore. Mi ćemo, među ostalim, priložiti izjave predsednika opštine Novi Beograd Nenada Milenkovića, koji je šest meseci bio u pritvoru, pa Miloša Simonovića, gradonačelnika Niša, koji je više od mesec dana bio u pritvoru, a da se ništa posle toga nije desilo. Jednostavno, to je trebalo da posluži u nekakve političke svrhe koje treba da dovedu da sutra SNS bude na vlasti u toj lokalnoj zajednici.
      Da li su ljudi o kojima govorite pokrenuli tužbe zbog neosnovanog lišavanja slobode?
      Svako je na svoj način reagovao. U izveštaju piše šta se desilo sa nekima od njih. U deset slučajeva promenili su stranu i učlanili se u SNS. Sve će to biti u izveštaju.
      Pod kojom sumnjom su te osobe hapšene?
      Uglavnom je u pitanju kriminalizacija: neko je optužen da je pokraden nekakav novac, da je oštetio grad ili državu i, naravno, pošto je takav, taj ne sme da se bavi javnom funkcijom. Ja nemam ništa protiv da svaki organ u državi radi svoj posao, to je sasvim legitimno. Ali, evo vam slučaj kroz koji sam ja skoro prošao: nije redovno postupanje policije da vam dođu policajci iz Novog Sada i da se bave time gde ste servisirali automobile ili gde se i na koji način sakuplja smeće. Da to bude tema kojom se bave visokorangirani policajci? Mi smo u Šapcu šest nedelja imali policajce koji su dolazili iz Novog Sada, kasnije iz Beograda, koji vam uđu u zgradu i zauzmu gradsku upravu da uopšte ne možete da funkcionišete kao administrativni sistem. A sve je to unapred najavljeno na lokalnom portalu Embargo, da će doći ti i ti, da ispitaju to i to, a onda se posle tri dana pojave ti koji su već najavljeni.
      Koja je to policijska služba?
      Ja uopšte ne znam po čijem nalogu oni postupaju. Samo sam ih jednom video, posle toga me više niko ništa nije pitao niti konsultovao. Ja nemam nikakav problem da svaka državna služba radi svoj posao, ali imam problem kada se, umesto redovnog postupka, dogodi ozbiljan politički projekat. Prvo je najavljeno da će se nešto desiti, onda se priča da je, navodno, pokraden ili oštećen budžet za 5.000.000 evra. Pa onda narodni poslanici SNS-a najave da ću ja biti uhapšen, svakog trenutka, evo samo što nisam, a onda posle toga dođe policija koja nema nikakav nalog tužilaštva. Ja ga nisam video, ne znam po čijem nalogu postupaju.
      Pa dobro, kako su onda ušli? Što ste ih pustili ako nemaju nikakav nalog?
      Znate kako, ja ne mogu da kažem: "Mi ćemo vama zabraniti da uđete." Oni kažu: "Mi nismo dužni da vama pokazujemo bilo šta." Ja onda konsultujem pravnike u gradskoj upravi, ne mogu da njima stanem na vrata i ne dozvolim ulaz. Ali, bilo bi lepo da bar budemo informisani. Do sada nismo imali takvu situaciju.
      Koliko dugo su se policajci zadržali?
      Bili su pet i po nedelja. Od sredine avgusta do početka septembra, onda su otišli, pa su se vratili, bili su tu cele prošle nedelje. Sad ih nema, možda će se pojaviti sledeće sedmice.
      I vi ne znate šta je svrha te istrage?
      Ništa ne znam. Osim što znam da oni saslušavaju službenike, činovnike, načelnike odeljenja gradske uprave. To će takođe biti u izveštaju u Strazburu. Imaćemo izjave ljudi koji su ispitivani.
      Šta su ih pitali?
      Kažu im: "Ništa se vi ne bojte, to je politika. Vi to ne razumete. Samo kažite ko vam je rekao da uradite to što ste radili." Oni kažu: "Ne znam ni šta sam uradio, gde sam pogrešio." Sad su svi pod ozbiljnim pritiskom i strahom da nisu nešto pogrešili, a ne znaju o čemu se radi. Pored toga, saslušavani su privrednici koji su nešto radili za gradsku upravu i rečeno im je da kažu da su tenderi namešteni.
      Samo da preciziramo. Vi hoćete da kažete da ti policajci ili inspektori, kad sednu da razgovaraju bilo sa službenikom grada ili privrednikom, otvoreno im saopšte: "Reci da si to uradio na nelegalan način."
      Tako je. "Priznaj da je tender namešten!"
      To mu kažu?
      To mu kažu, tim rečima. Ti ljudi su neverovatno izloženi pritisku. Nije normalno da policijski službenik bilo kome kaže to što sam sad ja vama rekao. Ne kažem da su svi takvi, ali je očigledno da postoji politički nalog, jer ni oni sami ne kriju da je to politika. Zamislite da vam policijski službenik kaže: "Nemojte ništa da se brinete, to je politika." Kakva je to politika? Čija je to politika? Ja to ne razumem, ali dobro znam, ne samo da smo blokirani jer ne možemo da radimo, da šaljemo izveštaje, obavljamo plaćanja, izdajemo građevinske dozvole, pošto nam saslušavaju načelnike službi, nego su i ljudi preplašeni. Svako nelegalno postupanje svakog organa koji je ovde došao da ispituje biće prijavljeno i potkrepljeno izjavama ljudi koji su tome bili izloženi. Da se razumemo, imali smo mi i ranije pritisaka, ali nikad nisu bili tako intenzivni kao u poslednja dva meseca.
      Hoćete da kažete da Državna revizorska institucija (DRI) nije tako postupala kad je vršila reviziju poslovanja grada Šapca?
      DRI je utvrdila da postoje neke neusaglašenosti u poslovanju grada koje u zbiru iznose oko 5.000.000 evra, i onda vam izađu naprednjaci koji su unapred najavili da ćemo mi da vidimo šta će da nam se desi kad dođe revizija. To što je DRI utvrdila u gradu Šapcu ne razlikuje se od poslovanja u bilo kom drugom gradu, opštini ili u ministarstvu, ali je samo protiv mene podneta krivična prijava.
      Za koji period se odnosio izveštaj DRI?
      To je bio izveštaj za 2015. i 2016. Činjenica je, a to piše i u izveštaju revizije, da ne postoji nikakva šteta po budžet grada Šapca. A onda sam ja procesuiran u okolnostima u kojima je trebalo da se prikaže da sam ukrao nekakve pare. Pošto niko u gradu, uključujući i mene, nije ukrao nikakve pare i ne postoji šteta po budžet, sudija je donela oslobađajuću presudu. Onda je sve što je bilo pripremljeno za mene, nekakva atmosfera linča, čime je trebalo da se brzo završi sa mnom, to je preneto na tu sudiju Biljanu Mraović koja je donela presudu. Ne mogu da vam objasnim kroz šta je sve ta žena prošla. Na kraju krajeva, ona je izvestila Visoki savet sudstva, Društvo sudija Srbije je reagovalo i tražilo da se zaustavi linč koji su ovde u gradu sproveli SNS i njeni funkcioneri.
      A kakve su konkretno te nepravilnosti?
      U načinu knjiženja određenih troškova, rashoda, evidencije računa i slično.
      Ali nema štete po budžet?
      Nema nikakve štete. Tako rade lokalne samouprave manje-više svuda po Srbiji. Mi smo u međuvremenu najveći deo primedbi revizora ispravili, što je i DRI potvrdila.
      Kakvim su još pritiscima izložene lokalne samouprave u Srbiji?
      Vi imate stranačke komesare SNS-a koji su zaduženi za određene regione u Srbiji. Tako je za naš region zadužen neki Malović, koji je, inače, bivši taksista, sada zaposlen u Air Serbia. Čak ni ovdašnji naprednjaci ne kriju da im je on šef i da on komanduje tužiocima, policiji...
      Ima li on ikakvu funkciju u Šapcu? On nije predsednik lokalnog odbora SNS-a?
      Nije on ništa. Nema on zvaničnu funkciju. On vam je vlast umesto vlasti za šabački kraj. On je nezvanični staralac Gradskog odbora SNS-a. Pošto oni nisu sposobni da se sami staraju o sebi, onda imaju šefa. Taj šef vodi računa da sud presuđuje kako on misli da je važno, da tužilac i policija rade ono što im se kaže.
      On je taksista iz Šapca?
      Ne, on je taksista iz Beograda, sa beogradskog aerodroma, koji je sad postao izvršni direktor Air Serbia. Baš me interesuje kakvu je školu on završio da sa automobila pređe na avione. To bih voleo da znam. A vi sad imate situaciju da predsednik Osnovnog suda u Šapcu deli flajere na štandu SNS-a pred izbore 2016. To vam je Srbija danas i to će biti dokumentovano u Strazburu. To nije normalno. To je jasna poruka svim sudijama i svima u pravosuđu da moraju da slušaju. Mi imamo 1100 zaposlenih u bolnici u Šapcu koji dobijaju platu iz budžeta Republike Srbije i imaju obavezu da sa članovima svojih porodica budu sigurni, to jest kapilarni, glasovi. Znači, oni imaju zadatak da glasaju za SNS. Odskora i direktora biblioteke u Šapcu postavlja ministar kulture. Ja to nisam ni znao, do sad je to uvek postavljano u gradu, pošto je to gradska biblioteka. Sad je i to centralizovano. Ja mislim da se opšta centralizacija sprovodi iz dva razloga: prvi da biste imali potpunu kontrolu i razvili sistemsku korupciju kroz kapilarne glasove, a drugi je što je Vučić svestan da u najvećem broju lokalnih samouprava sede nekompetentni i nestručni ljudi i, pošto su takvi, oni su opasni. Zato što su opasni, onda treba da se rukovodi njima iz centrale i da se trošenje novca ograniči samo na uzak krug ljudi koji sede oko Vučića na ministarskim pozicijama. Samo oni mogu da potroše novac. To ima veze i s tim da vam je jedan čovek kandidat i za predsednika države, i za premijera, i za gradonačelnika i za predsednika opštine. Svuda lista nosi ime Aleksandra Vučića, a pošto on sedi gore i on određuje gde će pare da se potroše, onda je i sistem tako formatiran.
      Kako izgledaju lokalni izbori u Šapcu?
      Kad su 2015. bili izbori za mesnu zajednicu Majur, pazite, to su građanski izbori, vi tu ne smete ni da pomenete bilo kakvu stranačku organizaciju, a oni su doveli Acu Lukasa dan ranije. Gde god treba da se dobiju izbori, Aca Lukas peva i on nema problem da kaže da je SNS platila koncert i da SNS časti meštane Majura njegovim koncertom da sutra na izborima glasaju za SNS.
      On to otvoreno kaže?
      Da, on to kaže na bini, u mikrofon, i krene da peva. On poziva: "Dođite sutra na izbore da glasate, treba da pobedimo..." Znate, to tako funkcioniše. Tad sam prvi put shvatio kako izgledaju izbori kad dođu Zelja i neki Kristijan iz Smedereva. To su neke veličine, ja nikad pre nisam znao za te ljude. Znam kako Kristijan izgleda, ne znam kako Zelja izgleda, ali sam posle video u novinama. Majur je veliko selo od 5000 birača, predgrađe Šapca, i tamo gde su oni znali da građani neće glasati za SNS postavili su crne džipove na krajevima ulica i ljudima uopšte nisu dali da izađu iz kuća tog dana. Od 5000 ljudi jedva da je na izbore izašlo 1000. Oni su stvorili gužvu gde su glasači prolazili kroz špalir nabildovanih, tetoviranih ljudi koji vam kažu za koga da glasate, i čik nemojte glasati! Ljudi uopšte nisu hteli da učestvuju u tome. Ja sam bio tamo do ponoći, kad se završilo brojanje glasova, a onda im se Vučić obratio preko mobilnog telefona, čestitao im pobedu u Šapcu... To je bila državna stvar, da li će se pobediti na izborima u Majuru! Onda su došli lokalni izbori 2016. i Vučić je izgubio.
      A je li opet bilo tih zelja i kristijana?
      Pa, nije bilo, zato što čovek nije stigao da bude na sto mesta u isto vreme. Bio je taj Kristijan, otkud znam. Ali kad se raširi front, oni ne mogu da stignu na sva mesta i nije bilo mogućnosti da se izvrše takvi pritisci. Mi smo 2016. imali relativno poštene izbore. Da zanemarimo medije, što niko od nas nije mogao bilo šta da kaže u medijima, a kamoli da se pojavi na RTS-u.
      Kako je izgledalo posle izbora?
      Svi smo mi znali da jedan broj odbornika trpi pritiske, da ih ucenjuju, ali niko od njih nije hteo o tome da priča. I mi smo gledali da nas to ne ometa, da grad i dalje funkcioniše jer smo imali mnogo važnih stvari da uradimo. Međutim, nakon što smo formirali Savez za Srbiju i pošto je Saša Paunović uspeo da ove pritiske stavi na dnevni red Komiteta za monitoring, i kad sam ja dobio poziv za ovaj kongres Saveta Evrope, onda smo ponovo počeli da razgovaramo sa tim ljudima. Ovog puta su rekli: "U redu, hoću da kažem sad. Hoću da kažem kroz šta sam prošao." Tad izađe jedan odbornik, oficir u penziji, koji kaže da mu je u dvorištu bio Veselin Šljivančanin i rekao mu da treba da pređe u SNS. Da će od toga njemu biti bolje, njegovoj porodici, svima, i da tako treba da se uradi. Čovek je rekao: "Neću." On je to napisao u izjavi. Ta će izjava biti prevedena na engleski i biće deo materijala koji ću predstaviti u Strazburu. To je strašno – on je osuđeni ratni zločinac koji ide u kampanju za SNS. To čak nije ni kampanja, to je pritisak, to je krivično delo. Imamo i slučaj odbornika kojem je prećeno da će ostati bez posla u državnoj instituciji ako ne pređe u SNS. Iznenadiće se ljudi koliko je visokopozicioniranih državnih funkcionera u to uključeno, a to su sve krivična dela. To je politički kriminal o kojem ću pričati. Za sada imamo petnaest izjava iz Šapca, a prikupljamo izjave svakog odbornika širom Srbije koji je bio primoravan da promeni izbornu volju građana.
      Hoćete li da kažete imena tih odbornika i državnih funkcionera?
      Hoću, posle Strazbura ću sve da kažem.
      https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1635670
×
×
  • Креирај ново...