Jump to content

Psihološke crtice - Nebojša Jovanović


Препоручена порука

Kaže meni moj drug Dekart: "Nešo, sumnjam, dakle postojim." "Joj, bre, Deki", rekoh mu, " nisi se apdejtovao. To samo znači da imaš antisocijalni poremećaj ličnosti. Naljuti se čovek, al šta ću. Moram da mu kažem istinu u oči.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Cepanje iliti splitting je jedan od primitivnih mehanizama odbrane, kažu psihoanalitičari. To ti je kad stvari posmatraš crno-belo, pa je nešto ili idealno ili zlo, čisto ili prljavo, tačno ili netačno...nema kontinuuma, sve je "digitalno" ( ima-nema, jedinica ili nula). Ljudi koji cepaju su kategorični, imaju apsolutističko mišljenje, "odlepili su", "prsli"...Cepanje izaziva ekstremne emocije. Dijalektike ni na pomolu. Hegel bi pop..deo.
Za ljude koji koriste ovaj mehanizam "za sve pare" kažemo da su ludi, dobiju neku dijagnozu. Oni koji ga koriste po malo i po nekad...samo po nekad "prsnu" , pa se zalepe.
Ali, pitam se šta se dešava kada cepanje postane sveprisutan mehanizam u društvu? Sve ga je više, čini mi se, u medijima, na društvenum mrežama...takozvana "polarizacija", ostrašćenost, kategorizacija ljudi i pojava.
Ne možeš više da kažeš, na primer, da si protiv obavezne vakcinacije ili za rigoroznije ispitivanje neštetnosti vakcina, a da ne budeš kategorizovan u antivaksere. Odma na jedan pol, nema sredine. Ili da kažeš da treba uvesti kontrolu vezano za migrante, a da ne budeš antimigrant... Da se zapitaš da li uz mere protiv korone idu i neke druge, političke manipulacije, a da ne budeš odma teoretičar zavere. "Antimaskeri", "antivakseri", "antimigranti", " antikviteti"(pronađite reč koja se ne uklapa u niz). Il si sa mnom ili protiv mene. Naravno, uz to idu ekstremne emocije.
Može li društvo da ima poremećaj ličnosti? Ceo svet? Ili ja sada cepam? "Prso, pa laprda?". Nadam se da nisam šiznuo "za sve pare". Mada, bolje bi bilo da sam ja odlepio, a da je društvo normalno nego obrnuto. Ili je istina negde na sredini...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Zašto postajemo zadrti?
O "Covid idiotima" i "teoretičarima zavere".

Čujem juče od jednog prijatelja kako su ga pitali za moje mentalno zdravlje: "Jel onaj tvoj Jovanović načisto prso, postao teoretičar zavere, ili počeo politikom da se bavi?". ( iz krugova ljudi koji se bave mentalnim zdravljem).
U prvi mah mi došlo da mu kažem da ih pozdravi i otera u tri lepe u moje ime...no, to je trajalo samo par sekundi. Slabo se palim na "narcističke povrede". Ali moram priznati da mi je sve dosadnije i besmislenije posmatranje kako se ljudi dele u dve grupe i postaju zadrti. Jedni druge nazivaju "Covid idioti" ( ili Covid vernici) i "teoretičari zavere". Prate na mrežama objave i suprotnog "tabora", pa im, na svojim profilima daju podsmešljive odgovore ili etikete. U najboljem slučaju konstatuju "ma, ne vredi njima govoriti...", "a bilo je među njima i pametnih ljudi, ali, eto, prsli...". Neki manje ostrašćeni nalaze način da se povuku iz komunikacije. Da se ne bave tim temama, iako ih muče. Pametni ljudi.
A što se, kog đavola, pa ja time bavim kad ne spadam ni u jedne ni u druge? Izgleda da ne mogu da odustanem od ideje da ostvarim dijalog, da je gubitak pameti privremeno stanje kod inače pametnih ljudi, da "više pametnih glava pametnije misli", da će se razmenom stvoriti kompletnija slika, pronaći pametnije rešenje. Možda sam samo zadrti optimista.
Koje su tačke mimoilaženja i obrasci koji to mimoilaženje pretvaraju u razilaženje?
1. Da li postoji korona i da li se treba pridržavati propisanih mera?
Zadrti idu u krajnosti. Jedni u krajnost da je sve izmišljeno i da je pridržavanje mera samo za plašljivce, "brnjičare", "podanike". Drugi da je korona "kataklizma", da sve treba podrediti zaštiti od "opake smrtonosne bolesti" , i da nema mesta za diskusiju dok traje strašna opasnost. "Ma, kakva priča o ljudskim pravima, opasnostima vakcinacije, proverenosti vakcina...to je za one glupe "teoretičare zavere". Onda se formiraju grupice istomišljenika, "vernika" koji jedni drugima lajkuju objave, podsmevaju se na račun onih drugih, osuđuju, etiketiraju...ne daj Bože da razmotre argumente druge strane, da ih udostoje dijaloga. Ko će, bre, da priča sa onima koji "misle da je zemlja ravna ploča" ili sa "slugama Sotone". Skoro kao kad ostrašćeni bračni par priča o tome da li su "bolji tvoji ili moji"...pa "zapene".
Na pitanje br. 1 moj odgovor je da korona postoji. Nisam blesav da negiram stvarnost. U familiji imam nekoliko obolelih, među edukatorima, edukantima, ne držim ništa uživo, sve online, nosim masku kad ulazim u zatvoren prostor i držim distancu. Eto, a nisam uplašeni brnjičar niti sluga sotone. Ali:
Mislim da ima manipulacije i laži oko korone, da je preteran marketing i da to ugrožava mentalno zdravlje ljudi, da su ugrožene još više druge grupe bolesnika jer je sve usmereno na koronu, sumljiv mi je toliki pritisak na obaveznu vakcinaciju, zabrinjavaju me izveštaji ozbiljnih ljudi o mogućem trovanju, aerozagađenju, zakulisnim radnjama ispod korone...A, zamislite, ne verujem da je zemlja ravna ploča! Ni u reptile i vanzemaljce ne verujem, niti da nas je neko prokleo. Nisam takav teoretičar zavere za diskvalifikaciju. Možemo da pričamo, ili ćete mi ipak zalepiti etiketu ako nisam po prvom pitanju skroz na jednom polu?

2. Da li postoje i druge opasnosti osim korone?
Da li nas truju iz vazduha, da li je zagađenje opasno, da li se i zašto sve što može dijafnostifikuje kao korona nesigurnim testovima, zašto nisu dozvoljene obdukcije, zašto toliko zastrašivanje preko medija...da li postoji iza svega toga nečija loša namera?
Da li su sva ova pitanja baš "luda"? Šta oni koji su na polu "korona vernika" rade sa tim pitanjima? Otpisuju i pitanja i one koji ih postavljaju kao sumanute? Kako odgovaraju sebi, na primer, na izjave bivšeg direktora JATa o tome da nas zasipaju hemikalijama još od 2016. godine, da je ustanovljeno da ima otrovnih materija u onome što ispuštaju? Šta rade sa izveštajem gospodina Borojevića koji je, kad mu je dijagnostifikovana korona, poslao krv na toksikološku analizu u Moskvu i dobio izveštaj da ima raznorazne otrove u krvi? Kako odgovaraju sebi na to da je osnovano novo svetsko udruženje lekara sa oko 60000 članova koji vide da nije baš onako kako priča SZO, i nude drugačija, takođe naučno zasnovana rešenja, sa izjavama dr. Nestorovića...
Da li, jednostavno, odbace sve te argumente jer ih izgovaraju ljudi koji nisu u njihovoj verskoj grupi, pa su samim tim šarlatani, neznalice, prsli...?
Tako se postaje zadrt. Ima li neko ko nije, pa da imam sa kim da pričam? Ili da se i ja "mudro" isključim, brate, i gledam svoja posla.
Uglavnom to i radim, ali se onda pitam da li je takav stav odgovoran. U korenu reči odgovornost je odgovor. Dati pravi odgovor na zahteve života-to je odgovornost. Da li ova pitanja zahtevaju ozbiljan odgovor? Da li ga mogu dati zadrti i oni koji se povlače?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sve više sam uveren da se preko medija vrši zločin protiv mentalnog zdravlja naroda i da je toku pandemija straha. Koliko znam, ne postoji zakonska regulativa za proglašavanje pandemije straha i formiranje kriznog štaba, te su ljudi prepušteni na milost i nemilost ovoj zarazi, a sumnjam da će prokuživanje dovesti do imuniteta.
Sretnem sinoć u šetnji pored keja bračni par lekara. Nigde žive duše, a oni nose maske..Stavim i ja masku, držimo distancu i pitamo se za zdravlje (ne za mentalno, ono telesno). Zdravi su...smeškaju se..."znaš, kad je ovako zima, dobro nam dođe ova maska, a i zagađenje je...", kao da se pravdaju, dal valjda i oni misle da nema smisla na otvorenom bez ljudi okolo...al, eto, za svaki slučaj. Jutros mi jedna doktorka ispred samoposluge objašnjava kako je "patentirala" nošenje tri maske...pa objašnjava kakve, pa ne može da prođe virus.
"A vazduh?", pitam je. "Jel može vazduh da prođe"?
"Može nekako", reče.
Zamalo da je pitam kako ne može da prođe virus ako može vazduh, da li je možda nedostatak vazduha ugrožavajući, ali se suzdržah. Pa doktorka je, rekoh sebi, valjda zna...a i ovako se ipak oseća zaštićeno. Gledaj svoja posla, nije ti to struka.
Ali mentalno zdravlje jeste. Šta tu uraditi? Ko je nadležan za proglašavanje pandemije straha? Kažu i da strah, napetost, bitno utiču i na imunitet. Onda to nekako dođe i u nadležnost medicine. Ima li neko nadležan za ovo? Znate li koliki su redovi ispred skajpova psihoterapeuta? Ja znam. Kad bih svaki dan radio po ceo dan, završio bih trenutni "red" za oko 2 godine. Svi iskusniji psihoterapeuti koje poznajem su pretrpani.
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

PRINCIP MANJEG ZLA
Voleo bih da je ovo što pišem glupost i da nisam u pravu.
Razmišljajući o tome šta se dešava sa mentalnim zdravljem ljudi u ovo ludo vreme, setih se jedne izjave čuvenog psihoanalitičara Fairbairn-a: "Bolje je biti grešnik u svetu u kojem vlada Bog nego živeti u svetu u kojem vlada đavo." Ovom izjavom je ukazao na odbrambeni mehanizam izbora manjeg zla kod dece. Bolje je da ona veruju da su nevaljala, loša, nego da su loši roditelji od kojih zavise.
Opštepoznat je i mehanizam kojeg psihoanalitičari zovu transfer, prenos emocija, stavova, očekivanja...sa značajnih osoba iz detinjstva na neke osobe ili institucije u odraslom dobu osobe. Najčešće su te simbolične mame i tate oni koji imaju neku moć nad nama, od kojih očekujemo neku zaštitu, spas, ljubav, brigu...
Sada kada se svi osećamo ugroženima ovi mehanizmi su pojačani, kao da smo deca koja raširenih očiju gledaju u mamu i tatu tražeći utehu...od doktora, vlasti, nauke...Nemoj da nam neko dira u mame i tate, mi smo grešnici ili oni nevaljalci koji ne slušaju mame i tate ( neki nevaljali bata ili seka koji sekira roditelje jer ukazuju na to da su loši, da više hoće da vladaju nego da štite...)
Kada bismo poređali zla po stepenu opasnosti, najmanje zlo je korona. Tu samo treba da nevaljalci koji ne poštuju mere dobiju "batine", da se ućutkaju antimaskeri, antivakceri, neverne Tome...i sačekati da velike mamatate smisle vakcinu i spasu nas. ( da se razmumemo, nisam nikakav anti bata i poštujem mere).
Veće zlo od korone je da mamatate nešto ne valjaju, ali i tu postoji manje i veće zlo. Manje je da još ne znaju, da se nisu snašli, sve je to novo, neispitano...ali snaći će se kad se srede i opet će biti dobri a mi sigurni.
Veće zlo od toga bi bilo da nisu nesnađeni već da manipulišu da bi nama decama oduzeli slobodu. Kao psiholog, smatram da je ovoliko plašenje naroda po medijima zločin protiv mentalnog zdravlja. Ako je zbog toga da bi bili oprezniji, onda je "skuplja Dara nego mera" a često proizvodi i kontraefekte, što kontrafobično, što buntovno ponašanje. Ako je zbog toga da bi preplašeni ljudi bili podložniji raznim vrstama manipulacije i oduzimanju ljudskih prava, onda je to zločin. Da su u pitanju roditelji koji toliko plaše decu da bi bila poslušna smatrao bih to zlostavljanjem i predložio neke zakonske mere. Ideal takvih roditelja je dete koje nađeš tamo gde si ga ostavio, mirno i poslušno "kao bubica".
Veća zla se mogu još rangirati:
Loši "roditelji", moćnici hoća da:
-Zarade velike pare na vakcinama, lekovima ( motiv je ipak ljudski)
-Hoće da nas čipuju, pretvore u robove ( toga sa robovima je bilo i u prošlosti,sada je samo sofisticiranije, nema mogućnosti pobune, bežanja...)
-Hoće da nas depopulizuju, pobiju, zadrže samo onoliko ljudi koliko im treba i koji im odgovaraju ( tu već ozbiljnije ulazimo u "teorije zavere", ili zavere koje nisu teorije).
Dakle, svi su od nečega uplašeni, ili preplašeni: od korone, gubitka posla, gubitka slobode, zla koje vlada svetom...
Zavisno od stepena zla koji vide, ljudi traže i rešenja. Dobra percepcija stvarnosti, koliko god nam se ne svidela, preduslov je za adaptaciju, traženje rešenja. Razumem i to da su ljudi, kad ne vide rešenje protiv većeg zla skloni da se brane tako što veruju u manje i svoj očaj i bes usmeravaju na one koji vide veće zlo.
Meni lično sva nabrojana zla deluju realno. Nisam siguran, ne tvrdim i ne toretišem zavere, proučavam sve opcije, ni jednu ne otpisujem, proveravam izvore...ali mi razum i intucija, iskustvo u radu sa ljudima, nos...govore da su mame i tate, moćnici sveta, baš loši, možda i zli...i da mi "deca" iliti narod treba to da shvatimo i pokušamo da se izborimo...pa šta bude. A i Bog je tu negde, ne znam kad će, ali verujem da hoće ( Eto, ni ja se ne odričem verovanja u dobrog Tatu). Možda on sada čeka da "se pokažu sinovi i ćeri Božiji", da pokažu da nisu više mali, čeka "žetvu", one koji su izrasli iz muke, a ostali ljudi po liku i podobiju Božijem. To verovanje mi, ipak, daje utehu, smiruje me čak i kad vidim veća zla. Verovanje u Boga i bolje ljude.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Odavno sam, kao psihoterapeut, usvojio preporuku da ne delim savete ljudima. Nekoliko je razloga za to: prvi je što sam svestan toga da nisam dovoljno pametan niti imam dovoljno znanja da bih mogao sa sigurnošću da tvrdim šta je za nekoga dobro. Neću nikada ni biti takav pametnjaković niti znalac. Drugi, moj savet bi mu možda mogao biti od koristi, možda pogodim šta je za njega dobro, pa bi on mogao ponovo doći po savet. A šta ako neki naredni savet bude loš po njega, a on mi toliko verovao? Zar ga time i ne infantilizujem, činim zavisnim od moje sposobnosti procenjivanja? Mogu mu pokazati kako razmišljam, rešavam probleme, razmatram sa njim njegove dileme. Kroz to može da usvoji neke moje veštine, funkcije...a onda ih primeniti na svoj život i doneti vlastite odluke.
Mislim da ovo nije preporuka koja je dobra samo za psihoterapijski odnos, već i za druge odnose koje imamo u životu. Davanjem saveta preuzimamo odgovornost za tuđe živote, a nemamo stvarne resurse da osnovano znamo šta je za nekoga dobro. Možemo preneti naša razmišljanja, saznanja, kako i zašto mi donosimo neke odluke i zašto mislimo da je to dobro za nas...ali ne tvrdimo da je dobro i za njega. On nije mi.
Na pisanje ovog posta me je podstaklo to što vidim puno direktnih saveta, pa i od stručnjaka, vezanih za neke važne životne odluke. Ako to ne rade u ulozi psihoterapeuta, zašto rade po društvenim mrežama? Misle da dovoljno znaju šta je dobro za druge da bi im mogli deliti savete? Na primer da se vakcinišu ili ne vakcinišu. Da li iko sa sigurnošću može znati da li je to dobro ili loše za onoga koga savetujemo? Zašto sebi dajemo to pravo?
Setih se Sokratovih filtera ili "sita" kroz koje je savetovao da prosejemo svoje namere da nešto kažemo nekome. Došao mu neki poznanik i kaže mu:

Znaš li što sam sve čuo o tvome prijatelju?”

“Trenutak”, odgovori Sokrat, ”prije nego što mi ispričaš volio bih da prođeš jedan brzi test. Jesi li to što mi želiš reći prosijao kroz tri sita?”

”Tri sita?”

“Da”, odgovori Sokrat, ”prije nego što ispričaš neke stvari o drugome, dobro je uzeti malo vremena i prosijati ono što želiš reći. To nazivam test od tri sita! Prvo je sito ISTINE. Jesi li provjerio da li je istina ono što mi želiš ispričati?”

Ne", čovek je rekao: "Zapravo sam tek čuo o tome i…".

"U redu", rekao je Sokrat. "Dakle, ne znaš da li je to istina ili ne. Sada ćemo pokušati drugi filter, filter Dobrote. Da li je to što si želeo da mi kažeš o mom prijatelju nešto dobro?"

"Ne, naprotiv".

"Dakle", Sokrat je nastavio: "Želiš mi reći nešto loše o njemu, ali nisi siguran da je to istina, ali i dalje može proći test jer je ostao još jedan filter: filter korisnosti. Da li će to što želiš da mi kažeš o mom prijatelju biti korisno za mene?".

"Ne, ne baš".

"Pa", zaključio je Sokrat, "ako to što želiš da mi kažeš nije ni istinito, ni dobro ni korisno, zašto bih onda to ja uopšte želeo da čujem?".

Da li prosejete svoje savete kroz ova tri sita pre nego što ih izreknete? Makar kroz prvo sito, jer bez njega su druga dva nezasnovana.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kada razgovaram sa klijentima na kraju psihoterapije o tome šta im je pomoglo u promenama, obično mi kažu dešavanja na terapiji koja se mogu svrstati u dve vrste koristi po njihov razvoj. Jedna je njihovi uvidi, spoznaje o sebi, nesvesnim obrascima...A druga se odnosi na naš odnos, posebno na neke "momente susteta" koji su im dali osećaj da se može i drugačije funkcionisati, razmenjivati se, osećati...sa drugim ljudskim bićem. Taj oblik razmene su kasnije unosili i u druge odnose. Evo jednog takvog momenta susreta.

Klijent R., muškarac od tridesetak godina, dolazi na terapiju zbog problema u komunikaciji sa ljudima, posebno sa ženama. Sebe vidi kao “socijalnog imbecila”, smotanog, zatvorenog, uplašenog da priđe ženama, da slobodno komunicira...smatra da nije “seksi”, da je “šmokljan”. Nikada nije imao devojku, mada je imao seksualno iskustvo sa prostitutkama. Slušajući ga dok priča, osećao sam nesklad između onoga što vidim i onoga što on govori. Već na prvom sastanku, nakon desetak minuta, pošto se malo opustio, nije mi delovao kao osoba koja nema u sebi spontanosti i šarma. Naprotiv, bio mi je veoma simpatičan njegov detinjasti, pomalo zbunjeni osmeh, izvesna doza humora na svoj račun, na račun svoje “smotanosti”...Bilo mi je čudno da on ne može da ostvaruje dobre socijalne kontakte. Ja sam se osećao dobro u njegovom društvu, zašto ne bi i drugi ljudi?

Kroz razgovor sam pokušavao da saznam kako konkretno izgleda ta njegova “smotanost”, kako nastaju ti “kuršlusi” u kominikaciji kada se on povlači i postaje zatvoren. Tražio sam da mi detaljno opiše te socijalne situacije, posebno sa osobama suprotnog pola. Tražio sam i najranija sećanja na tu vrstu neadekvatnosti. Interesantno mi je bilo kako je on opisao scene prvih “poraza” u komunikaciji sa devojčicama. Prvi bolni “neuspeh” izgledao je ovako: on je u društvu sa dve devojčice i dva dečaka. Jedna devojčica je njegova drugarica (koja je bila zaljubljena u njega), a druga devojčica je nova u razredu (ona mu se sviđa, “zaljubljen” je u nju. Sviđa se i drugim dečacima.) Njegova drugarica saopštava da se i novoj devojčici sviđa neko od njih, ali ne govori ko. Zatim ta devojčica šapne drugarici ko joj se sviđa, i drugarica onda izgovori njegovo ime. On počne da skače radosno i viče “ura”...U drugoj sceni je na nekom dečijem rođendanu, i dogovara se sa drugarom da “napadnu” dve devojčice. Dogovore se ko će koju. Onda on krene, priđe devojčici i zagrli je, a drugar ne krene za njim. Devojčica ga malo odgurne, ali nastave da igraju u krugu...On se seća da se dobro zabavljao i “ludovao” na tom rođendanu. U obe situacije se osećao dobro. Pitao sam ga u čemu je tu bio poraz. Poraz je dašao kasnije, kad se vratio kući i počeo da razmišlja o tome. Imao je osećaj da je nešto pogrešio, da je bio previše...nešto previše, ne zna da definiše šta. To radi stalno. Zapravo, desi mu se i da ima neku uspešnu, spontanu komunikaciju sa devojkama, ali naknadno, kroz analizu svojih postupaka, oseti da nešto nije bilo u redu, i onda se ukoči u sledećoj komunikaciji. Govori o koleginici sa fakulteta sa kojom je uspostavio dobru, spontanu komunikaciju pri upoznavanju. Video je da “ima prolaz”, da je njoj lepo sa njim i da želi dalju komunikaciju. Međutim, sutradan, pri novom susretu, on se ukočio jer je, nakon sastanka, imao osećaj da nešto nije bilo u redu, ili da neće moći da ponovi dobar kontakt. Zbog njegovog povlačenja, koleginica je pomislila da je “kulira”, što je pokvarilo njihovu komunikaciju.

Prilikom tih naknadnih analiziranja svojih ponašanja on ne može tačno da kaže šta nije bilo u redu. To je više neki “osećaj neprikladnosti”, osećaj da je bio “previše nekakav” ...kao da može da ima samo dva stanja-ili je “neartikulisan” ili “ukočen”. Ni u jednom primeru koji mi je naveo nisam mogao da vidim tu “neartikulisanost”. Šta je toliko neprikladno i neartikulisano u tome što sedmogodišnjak viče “ura” kad čuje da se sviđa devojčici koja se sviđa njemu?

Kroz razgovore o njegovoj porodici, odnosima sa roditeljima i odnosima između roditelja, dolazimo do toga da su njegovi roditelji seksualno veoma “zakopčani”, posebno majka. O tome se nikada nije pričalo u njihovoj kući. Najvažnija stvar je bila šta će reći drugi. Posebno je majka pokazivala znake uznemirenosti i neprijatnosti na svaku seksualnu aluziju, čak i šalu ili vic. To je bilo “previše” za nju, nešto neprikladno, loše...što se ne spominje, ne pokazuje. Nakon svakog ispoljavanja detinjaste seksualnosti, naknadno se uključivao “majčin glas”, ali ne u obliku zabrana, verbalnih poruka, već više kao implicitno znanje o odnosima, o tome šta je prikladno, a šta nije u odnosu. To implicitno znanje o odnosima se generalizovalo kao način postojanja sa drugim. Proširilo se i na odnose sa muškarcima, mada ne u toj meri. Kao profesiju je izabrao informatiku, razmenu informacija, umesto razmene osećanja. Kada smo, jednom prilikom, došli na temu vezanu za razliku između poslovne i lične komunikacije, napomenuo sam mu da se u ličnoj, bliskoj komunikaciji mnogo više razmenjuju emotivne informacije, informacije o tome šta neko voli ili ne voli, šta mu se sviđa, a šta ne, informacije o ličnim vrednostima...pogledao me je i razrogačio oči, kao da prvi put u životu čuje neku veliku istinu, nešto o čemu nije ni pomišljao. To mi je i rekao. “Nešto takvo mi nikada nije palo na pamet...niti mi je neko to rekao...Ja, uglavnom, razmenjujem suve informacije, kao kompjuter. Nije ni čudo što je to ljudima dosadno, što sam im dosadan”. Podsetio sam ga na njegove emocije u situacijama koje smo pomenuli. “Ispada da sam tada baš radio ono što treba...pa da, osećao sam se mnogo bolje, a i dobro sam se družio sa decom...ali se to kosilo sa onim što sam osećao da je prikladno u komunikaciji sa mojom majkom...kao da mi je to bio model za poređenje kako treba. Sad mi je jasno zašto vi to radite.”

“Šta to radim”, pitao sam ga.

“Pa, znate, posle nekog vremena sam primetio nešto čudno u vašem ponašanju, zapravo neobično...Prvo nisam znao kako da se odnosim prema tome, ali mi se kasnije svidelo. Osetio sam kao da postaje neki moj novi model, da se nekako ugrađuje u mene”.

“Na šta mislite?”, upitao sam ga iznenađeno, jer nisam znao na šta misli.

“Pa, na to što vi uvek raširite oči, ili se nasmejete, ili uradite nešto što pokazuje da vam se sviđa kad ja budem malo emotivniji, kad pokazujem rukama dok govorim o nečemu, kad pričam napaljeno o devojkama...često sam imao utisak da ćete početi da mi aplaudirate...”

Njegova izjava i način na koji je imitirao moje ponašanje izazvali su provalu smeha kod mene, a potom i kod njega. “sviđa mi se kako se ovo razvija”, rekao mi je, “jedno je pričati o tome kakav bih želeo da budem sa ljudima, a drugo je to osetiti, biti drugačiji sa nekim...”.

Ne bih mogao reći da sam bio svestan svog neverbalnog ponašanja, niti da je moje neverbalno potkrepljivanje njegove emotivnosti bilo nekakva terapijska tehnika usmerena na “korektivno emocionalno iskustvo” kroz potkrepljivanje otvorenosti. To su, zapravo, bile moje autentične reakcije na klijenta koje su se pojavile od početka, koje kasnije nisam primećivao svesno i koje su dovele do tog autentičnog trenutka “susreta” kroz zajednički smeh...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

Danas mi se desilo nešto neobično što ne mogu da objasnim uzročno posledičnim povezanostima, već jedino povezanošću po smislu- sinhronicitetom.

Tvorac termina sinhronicitet Karl Gustav Jung , definisao ga je kao princip bezuzročne povezanosti. Mnoga njegova lična iskustva navela su ga na zaključak da postoji klasa događaja, dosta čestih, koji su povezani po značenju, ali ne i uzročno. Ali obični ljudi takve događaje uglavnom nazivaju koincidencijama i pripisuju ih slučaju.

Iako volim takve "koincidencije" vodim računa da ih ne nazovem sinhronicitetom dok ne iscrpem mogućnost nekih uzročno posledičnih objašnjenja. Onda ih ne ostane puno. Interesantno mi je i to da su moji događaji - sinhroniciteti takođe nečim povezani: uvek imaju neke direktne veze sa muzikom-muzičarima i javljaju se u serijama u nekim kriznim situacijama ( posledji serijal za vreme bombardovanja). Da opišem prvo ovaj od juče:

Prekjuče, razgovaram telefonom sa mojim drugom, vrsnim muzičarem, Dudum Bezuhom, gitaristom. Čujemo se onako, da se pitamo kako smo...Usput, pomene on u priči jednog sjajnog basistu, Batu Božanića kojega nisam video ni čuo skoro 20 godina( sećam se tačno gde smo se videli 2002). Pitam ga kako je Bata, kaže da je dobro, da su sarađivali na nekom projektu...Sutra dan se čujem sa još jednim muzičarem, i on isto pomenu Batu. Kad posle toga otvorim ja poštansko sanduče, vidim neko pismo od SOKOJa (organizacija muzičkih autora Srbije). Otvorim pismo, vidim poslali mi neke autorske honorare. Čitam za šta, kad ono autorski honorar za neka tri teksta iz 1981 godine, kompozitor i aranžer Slobodan Bata Božanić! Ja se ne sećam da sam ikada Bati pisao neke tekstove. Pomislim da nije neka greška. Konsultujem ti ja tu Google, majku znanja, kad ono nije greška. Bata, neka grupa "Strip", album "Modeli za prodaju" i tri moje pesme. Odmah sam provalio da jesu moje jer se jedna zove "ludi svet" ( i danas mi je to tema) , druga "Psihički" (ide " uvek kad si sa mnom ti, osećam se psihički...uvek kad sam s tobom sam, ne znam da se ponašam...". ) "Bože, koja sam ja dileja bio", pomislim. Onda čujem još jedan glas u glavi koji kaže: "Bio i ostao". Taj glas mi je nekako zvučao kao glas moje žene. Možda grešim dušu, ali reko bih da je njen.

Elem, kako bi moglo biti uzročno posledično povezano moje podsećanje na Batu, posle toliko godina, sa pismom SOKOJa sa njegovim imenom (poslato istog dana kada sam ga pomenuo sa Dudom). Pa još otkriće da smo sarađivali na nekom albumu. Doduše, nije mi iznenađenje to da ne znam kome sam šta dao. Dešavalo mi se više puta da čujem neki tekst ili pesmu koja mi zvuči poznato, a da posle provalim da je moja. Uvek sam delio i tekstove i pesme, a da posle nisam pratio šta je bilo sa njima. Ali, baš taj dan, za tekst iz 1981?!! Puka slučajnost??? Koja je verovatnoća da se nešto tako poklopi? I to ne prvi put.

Za vreme bombardovanja 1999 godine pisao sam knjigu "Nečujna muzika postojanja", ljubavno naučni roman o muzičkom poretku stvari, o muzičkim obrascima koji postoje u svemu...fizici, hemiji, biologiji, psihologiji...I tu dođem na temu sinhroniciteta. Postavim sebi pitanje ( ili Bogu), da li se sinhroniciteti dešavaju ljudima koji veruju u njih, u to da nešto može biti povezano smislom, a ne uzročno posledično. Kuckam to pitanje u kompjuter i slušam CD Lorine Mek Kenit, sjajne Irske pevačice sa anđeoskim glasom, "The book of secrets". U tom se setim da treba da pozovem jednu drugaricu koja je radila u Crvenom krstu. Okrenem broj, zvoni...i odjednom čujem pesmu koju slušam sa CDa preko telefonske slušalice. Kako je to moguće, pitam se, da čujem muziku sa mojih zvučnika preko telefona". Potpuno sinhrono, u milisekund! Javlja mi se drugarica, ja joj pričam šta se desilo, ona kaže "Pa da, ta nam je pesma na telefonskoj sekretarici. Znaš, šef je Irac i lud je za Lorinom...".Ali da se čuje sinhrono sa pesmom koju slušam preko zvučnika dok pišem o sonhronicitetu!!!? Da li sam to upravo dobio odgovor na pitanje? Od koga!?

Međutim, to nije kraj. Kreće serija sličnih događaja. Za vreme bombardovanja, kao što to i sada rade kolege za vreme pandemije, organizovali smo besplatnu psihološku pomoć. Prethodno sam sa nekim prijateljima osnovao "Fonda za zaštitu duhovnog nasleđa Aetos" za pomoć Hilandaru, ali smo i psihološku pomoć građanima za vreme bombardovanja uvrstili u svoje aktivnosti. I na taj telefon se javi jedan ženski glas i pita me da pogodim ko je. Pogodio sam iz prve ( zaboravljam imena, ali boje glasova nikada). To je bila bivša devojka jednog gitariste sa kojim sam dvadesetak godina pre toga svirao u grupi "Zvezdana prašina". Nisam je video ni čuo od tada. A ni tog gitaristu, Kostu. Prisećamo se tako mladosti, pomene ona njega i pita me da li ga viđam ili čujem. "Ne", rekoh, "ne od onda...". Kad zvoni drugi telefon. Izvinem joj se, dignem slušalicu i čujem "Gde si Šok, jbt! Jel znaš ko je"(Neki su me zvali "Šok" jer sam došao sa Kosova, a to je bio narodski izraz za Šiptar). "Kosta, jbt., otkud ti Čokalijo? ( Čokalija-Makedonac). A ova, na drugoj slušalici "E, sad me zezaš...baš ti se sada javio Kosta dok pričamo o njemu!!!" Ja pritisnem spiker na oba telefona, njih dvoje u čudu...

Ima još, pravi serijal, ali da ne dužim priču. Imate li vi ideju o nekakvoj kauzalnosti između ovih događaja? Ja ne mogu da je nađem. Puka slučajnost ? Ako je sinhronicitet, ko je njegov tvorac? Režiser? Može ĺi slučaj da bude režiser ovako povezanih događaja?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 40 минута, JESSY рече

Danas mi se desilo nešto neobično što ne mogu da objasnim uzročno posledičnim povezanostima, već jedino povezanošću po smislu- sinhronicitetom.

Tvorac termina sinhronicitet Karl Gustav Jung , definisao ga je kao princip bezuzročne povezanosti. Mnoga njegova lična iskustva navela su ga na zaključak da postoji klasa događaja, dosta čestih, koji su povezani po značenju, ali ne i uzročno. Ali obični ljudi takve događaje uglavnom nazivaju koincidencijama i pripisuju ih slučaju.

Iako volim takve "koincidencije" vodim računa da ih ne nazovem sinhronicitetom dok ne iscrpem mogućnost nekih uzročno posledičnih objašnjenja. Onda ih ne ostane puno. Interesantno mi je i to da su moji događaji - sinhroniciteti takođe nečim povezani: uvek imaju neke direktne veze sa muzikom-muzičarima i javljaju se u serijama u nekim kriznim situacijama ( posledji serijal za vreme bombardovanja). Da opišem prvo ovaj od juče:

Prekjuče, razgovaram telefonom sa mojim drugom, vrsnim muzičarem, Dudum Bezuhom, gitaristom. Čujemo se onako, da se pitamo kako smo...Usput, pomene on u priči jednog sjajnog basistu, Batu Božanića kojega nisam video ni čuo skoro 20 godina( sećam se tačno gde smo se videli 2002). Pitam ga kako je Bata, kaže da je dobro, da su sarađivali na nekom projektu...Sutra dan se čujem sa još jednim muzičarem, i on isto pomenu Batu. Kad posle toga otvorim ja poštansko sanduče, vidim neko pismo od SOKOJa (organizacija muzičkih autora Srbije). Otvorim pismo, vidim poslali mi neke autorske honorare. Čitam za šta, kad ono autorski honorar za neka tri teksta iz 1981 godine, kompozitor i aranžer Slobodan Bata Božanić! Ja se ne sećam da sam ikada Bati pisao neke tekstove. Pomislim da nije neka greška. Konsultujem ti ja tu Google, majku znanja, kad ono nije greška. Bata, neka grupa "Strip", album "Modeli za prodaju" i tri moje pesme. Odmah sam provalio da jesu moje jer se jedna zove "ludi svet" ( i danas mi je to tema) , druga "Psihički" (ide " uvek kad si sa mnom ti, osećam se psihički...uvek kad sam s tobom sam, ne znam da se ponašam...". ) "Bože, koja sam ja dileja bio", pomislim. Onda čujem još jedan glas u glavi koji kaže: "Bio i ostao". Taj glas mi je nekako zvučao kao glas moje žene. Možda grešim dušu, ali reko bih da je njen.

Elem, kako bi moglo biti uzročno posledično povezano moje podsećanje na Batu, posle toliko godina, sa pismom SOKOJa sa njegovim imenom (poslato istog dana kada sam ga pomenuo sa Dudom). Pa još otkriće da smo sarađivali na nekom albumu. Doduše, nije mi iznenađenje to da ne znam kome sam šta dao. Dešavalo mi se više puta da čujem neki tekst ili pesmu koja mi zvuči poznato, a da posle provalim da je moja. Uvek sam delio i tekstove i pesme, a da posle nisam pratio šta je bilo sa njima. Ali, baš taj dan, za tekst iz 1981?!! Puka slučajnost??? Koja je verovatnoća da se nešto tako poklopi? I to ne prvi put.

Za vreme bombardovanja 1999 godine pisao sam knjigu "Nečujna muzika postojanja", ljubavno naučni roman o muzičkom poretku stvari, o muzičkim obrascima koji postoje u svemu...fizici, hemiji, biologiji, psihologiji...I tu dođem na temu sinhroniciteta. Postavim sebi pitanje ( ili Bogu), da li se sinhroniciteti dešavaju ljudima koji veruju u njih, u to da nešto može biti povezano smislom, a ne uzročno posledično. Kuckam to pitanje u kompjuter i slušam CD Lorine Mek Kenit, sjajne Irske pevačice sa anđeoskim glasom, "The book of secrets". U tom se setim da treba da pozovem jednu drugaricu koja je radila u Crvenom krstu. Okrenem broj, zvoni...i odjednom čujem pesmu koju slušam sa CDa preko telefonske slušalice. Kako je to moguće, pitam se, da čujem muziku sa mojih zvučnika preko telefona". Potpuno sinhrono, u milisekund! Javlja mi se drugarica, ja joj pričam šta se desilo, ona kaže "Pa da, ta nam je pesma na telefonskoj sekretarici. Znaš, šef je Irac i lud je za Lorinom...".Ali da se čuje sinhrono sa pesmom koju slušam preko zvučnika dok pišem o sonhronicitetu!!!? Da li sam to upravo dobio odgovor na pitanje? Od koga!?

Međutim, to nije kraj. Kreće serija sličnih događaja. Za vreme bombardovanja, kao što to i sada rade kolege za vreme pandemije, organizovali smo besplatnu psihološku pomoć. Prethodno sam sa nekim prijateljima osnovao "Fonda za zaštitu duhovnog nasleđa Aetos" za pomoć Hilandaru, ali smo i psihološku pomoć građanima za vreme bombardovanja uvrstili u svoje aktivnosti. I na taj telefon se javi jedan ženski glas i pita me da pogodim ko je. Pogodio sam iz prve ( zaboravljam imena, ali boje glasova nikada). To je bila bivša devojka jednog gitariste sa kojim sam dvadesetak godina pre toga svirao u grupi "Zvezdana prašina". Nisam je video ni čuo od tada. A ni tog gitaristu, Kostu. Prisećamo se tako mladosti, pomene ona njega i pita me da li ga viđam ili čujem. "Ne", rekoh, "ne od onda...". Kad zvoni drugi telefon. Izvinem joj se, dignem slušalicu i čujem "Gde si Šok, jbt! Jel znaš ko je"(Neki su me zvali "Šok" jer sam došao sa Kosova, a to je bio narodski izraz za Šiptar). "Kosta, jbt., otkud ti Čokalijo? ( Čokalija-Makedonac). A ova, na drugoj slušalici "E, sad me zezaš...baš ti se sada javio Kosta dok pričamo o njemu!!!" Ja pritisnem spiker na oba telefona, njih dvoje u čudu...

Ima još, pravi serijal, ali da ne dužim priču. Imate li vi ideju o nekakvoj kauzalnosti između ovih događaja? Ja ne mogu da je nađem. Puka slučajnost ? Ako je sinhronicitet, ko je njegov tvorac? Režiser? Može ĺi slučaj da bude režiser ovako povezanih događaja?

Divno 

Volim to

 

  • Радостан 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 16.5.2020. at 20:27, JESSY рече

ZAŠTO LAŽ IMA TAKVU DRAŽ
Jedna od psihoterapijskih maksima je da čovek prvo treba da prihvati sebe da bi se promenio. To zovemo paradoksalna teorija promene. Može li to samoprihvatanje da se pretvori u paradoks, da prihvatimo svoje loše strane i kažemo "pa šta, takav sam kakav sam, može mi se i hoću da ostanem takav." To je tema koja mi je iskrsla dok sam gledao poslednji "Utisak nedelje: to velikim slovima istaknuto "PA ŠTA!". Sve znamo, za sve postoje dokazi, pa šta. Nisam mogao ni da odgledam do kraja. Pripadne mi muka od " pa šta". Valjda od nemoći.
Prihvata li neko ko prihvati loše aspekte sebe a neće da ih menja i posledice toga. Ono, ostaću takav makar ostao sam, makar me niko ne voleo, makar me u zatvor strpali...Ili mu je potreban drugi koji će takvog da ga trpi? Ljudi rade ono što im prolazi, zar ne. Kako se taj drugi učini trpljenikom? Šta ga čini takvim?

Gotovo sve komplikacije u ljudskom životu i društvu potiču od laži. A opet, sve ih je više, toliko da više ne znamo kome uopšte možemo da verujemo. Pa ni sebi samima, jer sebe lažemo stalno gurajući istine o sebi u nesvesno. Zašto ta laž ima takvu draž, kad kažu da nam skraćuje noge? Kažu i da je đavo otac laži. Čime nas tako mami u zamenu za dušu?
Čika Frojd je to objašnjavao "principom zadovoljstva" ili "primarnim principom" funkcionisanja čoveka. Po tom principu ključna orijentacija ljudskog bića je da postigne zadovoljstvo i izbegne bol. E sad, život baš ne funkcioniše po principu "što je babi milo to joj se i snilo", ali baba, to jest mi, može da ubedi sebe da je stvarnost ono što joj se snilo. Još ako gleda televizije sa nacionalnom frekvencijom, lakše će joj ići. Mediji su danas tu da pomognu da naš princip zadovoljstva nadvalada onaj dosadni princip realnosti. Onaj što gleda i u ono što mu se ne sviđa, samo zato što je realno. "Našla vreća zakrpu."
Pa šta?

Čovek se rađa sa klicom dobra i klicom zla. Od najranijeg perioda života beba se uči da je dobro ono što je slatko i prijatno (mama je tu za sve, hrana, udobnost i sigurnost manja ili veća), a loše ono što je neprijatno. Kasnije u detinjstvu dete je sačuvalo te sklonosti pa onda mora da se disciplinuje: da se samo oblači, umiva, redovno pere zubiće, ide u vrtić i školu, radi domaće zadatke itd. Dakle, uči se da radi stvari koje mu nisu odmah tako prijatne. Kako napreduje u životu osoba nastavlja da se disciplinuje i osposobljava za razne stvari, kao što su fakultet, posao, vojska, porodica, tj. stiče razne sposobnosti.

Za verujuće osobe ključna stvar u životu je lično saznanje Boga, i to bih nazvao životnom prekretnicom, pre svega u kvalitativnom smislu. Ta svest o postojanju Tvorca se kod takve osobe može da uveća vremenom, te ona počinje da vidi ono što ranije nije videla (u sebi pre svega). I tako do kraja života, vežba se u traganju za Bogom i Njegovom voljom i sve podređuje tom cilju, ne zakopavajući talant u zemlju. Dakle, princip izbegavanja bola i traženje zadovoljstva se prevazilazi. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, JESSY рече

Danas mi se desilo nešto neobično što ne mogu da objasnim uzročno posledičnim povezanostima, već jedino povezanošću po smislu- sinhronicitetom.

Tvorac termina sinhronicitet Karl Gustav Jung , definisao ga je kao princip bezuzročne povezanosti. Mnoga njegova lična iskustva navela su ga na zaključak da postoji klasa događaja, dosta čestih, koji su povezani po značenju, ali ne i uzročno. Ali obični ljudi takve događaje uglavnom nazivaju koincidencijama i pripisuju ih slučaju.

Iako volim takve "koincidencije" vodim računa da ih ne nazovem sinhronicitetom dok ne iscrpem mogućnost nekih uzročno posledičnih objašnjenja. Onda ih ne ostane puno. Interesantno mi je i to da su moji događaji - sinhroniciteti takođe nečim povezani: uvek imaju neke direktne veze sa muzikom-muzičarima i javljaju se u serijama u nekim kriznim situacijama ( posledji serijal za vreme bombardovanja). Da opišem prvo ovaj od juče:

Prekjuče, razgovaram telefonom sa mojim drugom, vrsnim muzičarem, Dudum Bezuhom, gitaristom. Čujemo se onako, da se pitamo kako smo...Usput, pomene on u priči jednog sjajnog basistu, Batu Božanića kojega nisam video ni čuo skoro 20 godina( sećam se tačno gde smo se videli 2002). Pitam ga kako je Bata, kaže da je dobro, da su sarađivali na nekom projektu...Sutra dan se čujem sa još jednim muzičarem, i on isto pomenu Batu. Kad posle toga otvorim ja poštansko sanduče, vidim neko pismo od SOKOJa (organizacija muzičkih autora Srbije). Otvorim pismo, vidim poslali mi neke autorske honorare. Čitam za šta, kad ono autorski honorar za neka tri teksta iz 1981 godine, kompozitor i aranžer Slobodan Bata Božanić! Ja se ne sećam da sam ikada Bati pisao neke tekstove. Pomislim da nije neka greška. Konsultujem ti ja tu Google, majku znanja, kad ono nije greška. Bata, neka grupa "Strip", album "Modeli za prodaju" i tri moje pesme. Odmah sam provalio da jesu moje jer se jedna zove "ludi svet" ( i danas mi je to tema) , druga "Psihički" (ide " uvek kad si sa mnom ti, osećam se psihički...uvek kad sam s tobom sam, ne znam da se ponašam...". ) "Bože, koja sam ja dileja bio", pomislim. Onda čujem još jedan glas u glavi koji kaže: "Bio i ostao". Taj glas mi je nekako zvučao kao glas moje žene. Možda grešim dušu, ali reko bih da je njen.

Elem, kako bi moglo biti uzročno posledično povezano moje podsećanje na Batu, posle toliko godina, sa pismom SOKOJa sa njegovim imenom (poslato istog dana kada sam ga pomenuo sa Dudom). Pa još otkriće da smo sarađivali na nekom albumu. Doduše, nije mi iznenađenje to da ne znam kome sam šta dao. Dešavalo mi se više puta da čujem neki tekst ili pesmu koja mi zvuči poznato, a da posle provalim da je moja. Uvek sam delio i tekstove i pesme, a da posle nisam pratio šta je bilo sa njima. Ali, baš taj dan, za tekst iz 1981?!! Puka slučajnost??? Koja je verovatnoća da se nešto tako poklopi? I to ne prvi put.

Za vreme bombardovanja 1999 godine pisao sam knjigu "Nečujna muzika postojanja", ljubavno naučni roman o muzičkom poretku stvari, o muzičkim obrascima koji postoje u svemu...fizici, hemiji, biologiji, psihologiji...I tu dođem na temu sinhroniciteta. Postavim sebi pitanje ( ili Bogu), da li se sinhroniciteti dešavaju ljudima koji veruju u njih, u to da nešto može biti povezano smislom, a ne uzročno posledično. Kuckam to pitanje u kompjuter i slušam CD Lorine Mek Kenit, sjajne Irske pevačice sa anđeoskim glasom, "The book of secrets". U tom se setim da treba da pozovem jednu drugaricu koja je radila u Crvenom krstu. Okrenem broj, zvoni...i odjednom čujem pesmu koju slušam sa CDa preko telefonske slušalice. Kako je to moguće, pitam se, da čujem muziku sa mojih zvučnika preko telefona". Potpuno sinhrono, u milisekund! Javlja mi se drugarica, ja joj pričam šta se desilo, ona kaže "Pa da, ta nam je pesma na telefonskoj sekretarici. Znaš, šef je Irac i lud je za Lorinom...".Ali da se čuje sinhrono sa pesmom koju slušam preko zvučnika dok pišem o sonhronicitetu!!!? Da li sam to upravo dobio odgovor na pitanje? Od koga!?

Međutim, to nije kraj. Kreće serija sličnih događaja. Za vreme bombardovanja, kao što to i sada rade kolege za vreme pandemije, organizovali smo besplatnu psihološku pomoć. Prethodno sam sa nekim prijateljima osnovao "Fonda za zaštitu duhovnog nasleđa Aetos" za pomoć Hilandaru, ali smo i psihološku pomoć građanima za vreme bombardovanja uvrstili u svoje aktivnosti. I na taj telefon se javi jedan ženski glas i pita me da pogodim ko je. Pogodio sam iz prve ( zaboravljam imena, ali boje glasova nikada). To je bila bivša devojka jednog gitariste sa kojim sam dvadesetak godina pre toga svirao u grupi "Zvezdana prašina". Nisam je video ni čuo od tada. A ni tog gitaristu, Kostu. Prisećamo se tako mladosti, pomene ona njega i pita me da li ga viđam ili čujem. "Ne", rekoh, "ne od onda...". Kad zvoni drugi telefon. Izvinem joj se, dignem slušalicu i čujem "Gde si Šok, jbt! Jel znaš ko je"(Neki su me zvali "Šok" jer sam došao sa Kosova, a to je bio narodski izraz za Šiptar). "Kosta, jbt., otkud ti Čokalijo? ( Čokalija-Makedonac). A ova, na drugoj slušalici "E, sad me zezaš...baš ti se sada javio Kosta dok pričamo o njemu!!!" Ja pritisnem spiker na oba telefona, njih dvoje u čudu...

Ima još, pravi serijal, ali da ne dužim priču. Imate li vi ideju o nekakvoj kauzalnosti između ovih događaja? Ja ne mogu da je nađem. Puka slučajnost ? Ako je sinhronicitet, ko je njegov tvorac? Režiser? Može ĺi slučaj da bude režiser ovako povezanih događaja?

To naravno postoji, imao sam sličnih iskustava. Baš je bilo sinhro.. :)  Tvoj korak je moje ime, čuvaj me!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...
ZAŠTO JE NORMALNO - DOSADNO?
 
Često čujem od klijenata kako su ih iscrpele haotične i burne veze, i kako bi da nađu nekog "normalnog" i uđu u neki mirniji odnos. Ali, plaše se da će im to normalno biti dosadno. Imaju i neka takva iskustva da u tim normalnim vezama nema one "hemije", "ludila", "strasti"...
Zašto je to tako? Ima više razloga, ali navešću dva ključna.
"Popravni ispit" sa mamom ili tatom:
Izbor partnera se često zasniva na nesvesnim pokušajima da razrešimo nerazrešene odnose sa važnim osobama iz detinstva. Ako smo imali bolne odnose sa roditeljima ili nekim drugim značajnim figurama, nesvesno nalazimo partnere slične njima sa kojima pokušavamo da popravimo odnos sa " tom vrstom ljudi", da dovršimo nedovršeni posao. Baš takvi su nam interesantni jer sa takvima treba da ovladamo odnosom. "Svako se češe tamo gde ga svrbi".
Mešanje strasti sa strahom:
Kada nam je neko emocionalno nedostupan, kada se plašimo da nas vara, da nas može odbaciti... sve to izaziva strah. Pomešan sa željom za tom osobom, strah uvećava želju jer zadovoljenje želje dovodi i do oslobođanja od straha, privremenog smanjenja napetosti. Ljudi to sve zajedno doživljavaju kao strast, hemiju koja ih čini življima, pa tu mešavinu tumače kao snažnu ljubav.
Zrela ljubav nas čini opuštenijima, mirnijima, donosi drugu vrstu zadovoljstva koju tek treba naučiti. Taj prelaz sa "strast - strah" modela ljubavi na "strast-poverenje" model, često ume da potraje dok ne naučimo da se osećamo živima i kad nismo uplašeni.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Ovaj svet stvarno jeste ponekad lud, da li treba imati trnje? Pa, treba. Međutim pitanje je – da li ćemo mi to trnje odneti sa sobom i u krevet, na primer? Kad smo sa svojim partnerom, kad smo sa svojom decom, svojim prijateljima...?

Ruža je takva da ne može da uvuče trnje kad hoće da se mazi, a izvuče kad joj nešto preti. Njena strategija je – imam trnje da me ne bi sekli, čupali itd. A sad zamislite čoveka sa sličnom strategijom. Kad sam mekan, raznorazni me napadaju, čupaju, moraš da pokažeš zube, i okej, za preživljavanje to mu dođe neka bolja strategija, jer raznorazni neće baš da posegnu ako znaju da će da se ubodu... Je l’ je dobra ta zaštitna strategija? Pa, u principu jeste, ali ako ti je ključni faktor o kojem razmišljaš samoodbrana, zaštita od napada.

Ali, “nismo mi od jedne želje”, što bi rek’o Seid Memić Vajta, ne želimo mi samo da se štitimo. Je l’ želimo mi, pa evo biološki, da se razmnožavamo? Je l’ želimo mi ljubav, je l’ želimo nežnost? E, onda moramo da imamo mogućnost fleksibilnih odbrana – trnje pustiš kad treba, uvučeš ga kad ne treba. Tu fleksibilnost mnogi ljudi nemaju, jer karakter se često zasniva upravo na nefleksibilnosti. Nađeš jednu šemu i pokušavaš da istu taktiku primenjuješ u svim oblastima života, a to nije baš adaptivno. Nešto ću dobiti, ali isto tako, nešto značajno ću izgubiti. Za ovu situaciju imate dva rešenja: ili da tražite okruženja u kojima su vaši adaptivni mehanizmi zaista adaptivni, ili da se adaptirate na ono do čega vam je stalo.

Radi se o fleksibilnosti odbrana - da li su one automatizovane, da li su postale rigidne, da li su deo rigidnog karaktera. Niko nije postao takav karakter kakav jeste bezveze. To kakav je neko bio verovatno je najbolji mogući način adaptacije na sredinu u kojoj je odrastao ili na kasnije okolnosti. To mu je spasilo život, i on je sada takav karakter. Ali, posle taj karakter ima cenu; svaki karakter ima svoju cenu, svaka odbrana nosi i neka ograničenja. Džaba, međutim, plaćamo uslugu svom karakteru kada on više nema razloga da vrši taj posao, i onda ga treba poslati u zasluženu penziju sa sve zlatnim satom. Ali to ne ide tako lako. Poslati svoj karakter, uz sve počasti – ne onako kako mnogi misle, sad ću ja da ubijem u sebi to nešto, nećeš mi ti više biti ne znam ni ja šta, šonja, plašljivko, ili anksiozan, ili šta god da je problem... Dok se ne zahvalimo svim svojim mehanizmima odbrane na uslugama koje su nam pružali u prethodnom periodu, i na spašavanju od anksioznosti našeg života - nema promene. Nema bacanja, ne možeš ti ništa da odbaciš u sebi, to isto moramo da shvatimo. Ključna stvar razumevanja čoveka jeste da čovek nikada ništa ne radi ako od toga nema neku korist emocionalnu, nikada ništa. Ako sam ja blesav, pa sam završio u instituciji, pa imam paranoidne ideje, ili pečem se po koži cigarama... i sad će neko reći, baci to, to je glupost. Pa, glupost, ovako gledano zdravorazumski jeste. Ali ja sam to radio zato što sam imao emocionalnu, i to ozbiljnu emocionalnu korist. Možda sam u instituciju pobegao od nekog pritiska koji se ne može izdržati, ovamo mi je bolje, bolje da me smatraju ludim nego da hoće da me naprave nečim što ja ne mogu biti, na primer, je l’. Možda mi je lakše da se samopovređujem nego da podnosim psihičku bol, sa kojom ne znam šta da radim. Lakše mi je da me boli ruka, noga, bar znam šta je, odem kod doktora, oni me tu nešto lepe, krpe. Ovako spolja gledano, ne izgleda logično, ali tu postoji sekundarna dobit od svakog našeg ponašanja, svega, najluđih stvari. Po ovoj zdravoj logici to je nelogično, po psihodinamskoj logici, sve je logično.

Da bi došlo do promene, čovek mora da se odrekne te sekundarne dobiti zato što je nezdrava, ali da bi se odrekao nečega, on mora nešto i da dobije. Niko se ne odriče nečega dok ne dobije nešto drugo. Pa ni naši klijenti, neće da se odreknu svojih obrazaca dok nešto drugo ne dobiju za šta mogu da se uhvate. Kad idemo ka nekim uvidima, ka oslobađanju od nekih negativnih obrazaca, nezrelih obrazaca, pitanje je – imamo li šta da im damo? Odnosno, imaju li oni šta umesto toga sebi da daju? Ako nemaju, neće da ih ostave. Kako da se odreknem nečega što kako-tako funkcioniše? Ne baš zrelo, ali funkcioniše, a nemam ništa drugo. Ti periodi u terapiji su najteži, ustvari. Ne damo mi naše neuroze, ne damo mi naše obrasce koliko god oni nezreli bili, oni su nama poznati, mi smo od njih imali ili imamo korist, ako ne nađemo, ne stvorimo, ne dobijemo nešto bolje. Ali to i jeste cilj psihoterapije, da učimo da radimo ono što je teže a bolje, umesto onoga što je lakše a gore. Ali onda uzmemo da se cenjkamo - a je l’ mogu ja bolje, a da ne bude teže? Mislim, kad bi moglo, i ja bih hteo, odmah da se razumemo. Svi bi mi to, a možda ima neka fora, možda može nešto bitno da se dobije na foru. Pa ne može. Vreme je da se zahvalimo svojim starim mehanizmima odbrane, i krenemo put razvijanja zdravijih, adaptivnijih načina funkcionisanja.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...