Jump to content
Поуке.орг инфо

Готово је! Ово је време за устанак! Узаврела ситуација у Црној Гори

Оцени ову тему

Recommended Posts

On 5/20/2020 at 4:19 AM, Вилер Текс said:

Никада раздори нису долазили од политичара из Србије. Политичари из Србије јесу никакви али нико није кидисао на Црну Гору ни Црногорце/Србе. Не дај боже да нас сад опет испале политичари као Крајишнике 1995.  Али да раздоре стварају полтичари из Србије није тачно. Мислим на све гарнитуре од одцепљења Црне Горе.То је замена теза, извини. 

Једини који кидишу и праве раздор односно раскол и одрођавање од аутентичних Црногроцаца читај Срба (Црногорац, Шумадинац, Дламатинац све Срби само је разлика што је Црна Гора имала државу а народ је српски) су Мило Ђукановић и његови полторни милогорци, следбеници монете и сваке идеологије којој служе да би имали џеп пун било то усташтво, комунизам, европејство или мешавина свега тога уз идеолошку приврженост неком од наведених зала...шта год. 

Mogla bih se delimicno sloziti ali to je sve forma. Evo procitaj opet svoj opis Mila pa vidi ima li tu ista sto se ne moze primeniti i na Vucica ili Dodika ili ne znam kako se bese zove onaj Kroacijanac. Sve Titovi pioniri...Njima nista nije sveto. Zato je po meni nerazumno od njih ocekivati bilo kakvo resenje ili akciju osim kako sam kazes “ispale”. Koliko budemo hrabri i mudri da se izborimo za slobodu od tih nasilnika, tako ce nam i biti. Sve ostalo su prazne price. Sto bi rekli ovi moji kanadjani “just my 2 cents” (samo moje misljenje).

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 33 минута, florenntina рече

na Vucica ili Dodika

Ја се на њих ни не ослањам. Само кажем да они никада нису потенцирали раздоре, већ то чини Мило. То што су такви какви су ја не негирам.

Да њих питаш вероватно би били једна држава. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
7 minutes ago, Вилер Текс said:

Ја се на њих ни не ослањам. Само кажем да они никада нису потенцирали раздоре, већ то чини Мило. То што су такви какви су ја не негирам.

Да њих питаш вероватно би били једна држава. 

Ne bih bila toliko sigurna u to, ali ok. U svakom slucaju, to ne menja cinjenicu da su otimaci. Dole otimaju crkve, ovde slobodu, tamo glasove... Meni je patern vise nego ocigledan.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 минута, florenntina рече

Dole otimaju crkve, ovde slobodu, tamo glasove...

Поента је да не износимо паушалне оцене. Овде је тема прогон СПЦ у Црној Гори. А у њему не учествују  ни Вучић ни Додик. Њима се може приговарати за друге ствари али не за ово. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, slovoA рече

@Вилер Текс Извини, али шта се десило са оном темом, на кога је патријарх мислио? Дугујем ти тамо одговор, а теме нигдје нема.

Немам појма.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 41 минута, Вилер Текс рече

Немам појма.

Ок, импровизоваћу, ионако сам већ написао, а знаш о чему се ради. Надовезаћу се на посљедњу реченицу твог поста.

Па нас су владике и попови водили у устанке за слободу нашег народа и неки од њих су у календару.Тако је. И патријарси су нас водили у устанке, али знаш ли кад је настао проблем? Кад је 1804. Црква тражила да се стави на чело устанка, а Карађорђе и кнезови одбили. То је почетак тог формирања „модерне“ српске нације по протестантском моделу и везивања Цркве за државу и нацију. Дијелом је то сигурно учињено из незнања и под разним притисцима, али то не мијења ствар, тад је већ све изврнуто наопако и тај процес траје до данас. Између те модерне и старе српске нације постоји огромна разлика. Та модерна је, формирајући своју државу, подразумијевала да јој самим тим припада и Црква (исто то су радиле и протестантске нације тад, само на другој основи). А стару српску нацију је, као што сам кажеш, Св. Сава окупио око Цркве, али цркве Христове, ни Савине, ни моје, ни наше. Свеједно што ми отад припадамо ту, не припада Она нама. Невјесту Христову присвајамо, заслијепљени том протестантском идеологијом и не желимо чак ни да изађемо из тог западног вавилонског ропства. А мораћемо, и то на руским тенковима.

Још једном, извињавам се што овде ово објављујем. Али ово ти је одговор на оно питање, ко то ради у СПЦ, ко везује Цркву за нацију. Сви то радимо, потпуно смо се погубили у тој модерној српској нацији. Ми то нисмо, то је протестантски модел нације и државе, али и цркве.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја немам појма шта се десило. Кад превучем курсором кроз празан простор под оним словоА рече, појави се текст. А зашто га иначе нема, убиј ме ако знам.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
12 hours ago, Вилер Текс said:

Поента је да не износимо паушалне оцене. Овде је тема прогон СПЦ у Црној Гори. А у њему не учествују  ни Вучић ни Додик. Њима се може приговарати за друге ствари али не за ово. 

Nije bas pausalno nego ja namerno pisem uopsteno pa se mozda stice takav utisak. Prosto pokusavam izbeci sukobe i na svoj nacin doprineti smanjenju tenzija a opet reci svoje misljenje.

Ali evo, razmisli logicki i sam. Kome jos (osim Mila koji ih je i napravio!) odgovaraju ovi problemi u CG? Da li ti problemi mozda, izmedju ostalog, skrecu i paznju javnosti sa Kosova gde su u toku vrlo vazni pregovori? 

Veliki broj ljudi koji idu u SPC u CG se izjasnjavaju kao Crnogorci i ne vole da ih zovu Srbima. Znam, nema bas puno smisla jer je to isti narod, ali prosto je tako na terenu. Ako neko insistira da su u CG ugrozena prava samo srpske manjine, da li taj neko podstice razdore koji (ne daj Gospode Boze da se prodube!) mogu imati ishod u bratoubilackom ratu?

Zar nije mudrije i zrelije insistirati na ugrozenosti imovine i prava pravoslavnih vernika a te podele Crnogorci/Srbi ostaviti po strani? 

Da li ti zaista verujes da Vucic ili Dacic ili bilo ko iz ove nase proklete vlasti zaista brine o sudbini Srba i nasih svetinja u CG? I ako mislis da ne brine, sta mislis zasto se uopste mesaju i daju izjave o ugrozenosti Srba negirajuci istovremeno postojanje i Crnogoraca (ne mislim na Milogorce) koji su deo iste te Crkve? Da li time pomazu ocuvanju svetinja u CG ili guraju Milu u ruke argument da kao neko hoce toboze da posrbljuje CG?

Nadam se da je sada jasnije zasto se mogu samo delimicno sloziti da Vucic nije deo problema. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@florenntina 

Слушао сам пре неки дан скоро два сата Мила Ђукановића, могу ти рећи да имате исту логику.

То завлачење, подметање, клеветање, може донети само зло свима нама.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

УКОЛИКО бих био у прилици да вршим власт, учинио бих све да Црна Гора спере тамну мрљу са образа и повуче одлуку о признавању лажне државе Косово - терористичке творевине. Митрополит Амфилохије је најпозванији да буде на челу литија, а спекулације да он преговора са Милом Ђукановићем о преузимању некакве црногорске цркве, долазе од агената државне безбедности.

Овако, за "Новости", у време када је Црна Гора дубоко подељења, говори један од лидера Демократског фронта Милан Кнежевић.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Milan Nikolic said:

@florenntina 

Слушао сам пре неки дан скоро два сата Мила Ђукановића, могу ти рећи да имате исту логику.

То завлачење, подметање, клеветање, може донети само зло свима нама.

Sta bi, opet ispred ogledala monolozi?😉

2h? Slusao? Mila Djukanovica? Brate, posle ovog nemilosrdnog samokaznjavanja, bar sto se mene tice, sve ti je oprosteno! 😳 
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Ми смо за то да се поштују највиши правни акти једне земље, а то је Устав. Ако си прогласио да је крај епидемије и ако си прогласио, како су то наши стари причали, прађедови и чукунђедови, корона фри зону, а нијеси прогласио ванредно стање, нема основа да се прописује до 200 људи. Или је зараза па да сједимо кући и нема јавних окупљања, или нема заразе па има јавних окупљања. Мјера од 200 људи је прекршена гдје год врат окренеш. Нема мјеста, институције, гдје та мјера већ није прекршена, тако да ми просто нећемо да се одвајамо од другог народа”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, синоћ у Никшићу на предавању “Литије-пут спасења”, које је организовало Друштво црногорско–руског пријатељства, преносе Вијести.     Говорећи о литијама он је казао да су оне поново покренуте из простог разлога што се ситуација није промијенила од 13. марта када је Влада изнијела став да су “приговори и аргументи експертског тима МЦП-а стручни и на мјесту и да ће они то да размотре детаљно и пажљиво”. Иако је, како је казао, “Бог уредио да су имали довољно времена да проуче њихове приговоре, то се није догодило”.   “Ово није прича ни о Србима, ни о Црногорцима, ово је прича о неправди и отимачини. Зато идемо у ове литије јер се ништа није мрднуло. Неки се праве луди, неки заборавни, да смо имали некакве договоре и разговоре. Наше су литије час демократије. Њих су похвалиле све амбасаде, све међународне организације, чак и они који доказано нам добро не мисле. Све смо испите положили, све смо мине заобишли и сад не би смјело да се деси да у недјељу, када се крене у литију, да подлегнемо икаквој провокацији. Ми смо Божији квасац који расте. Борећи се против те неправде ми се не боримо против Црне Горе, што нам кажу, него хоћемо бољу државу, са јасним темељима, са бољим законима”, казао је ректор Цетињске богословије.   Казао је да је Црна Гора први катастар добила 1954. године и то “не на основу снимака, него на ријеч”, да је осам година касније урађен катастар на основу авио снимака и да је до 2000. године постојао само посједовни, али не и својински катастар.   “Прије неки дан предсједник је рекао да ће да суспендују закон док се не донесе одлука у Уставном суду, а ако треба чак и до Стразбура. Што кажу, таман уз гусле да испјеваш како је то лијепо речено”, казао је свештеник Перовић и навео који су то проблеми због којих не могу да прихвате поменути предлог.   Суспензија, како је истакао, у законском систему Црне Горе не постоји нити ико може да је обећа јер се на часну ријеч можда могло 1954, али не и 2020.   “Сада нијесмо у 1954. Већ је ријеч отањала многих тако да се нећемо спуштати ни на чију часну ријеч, када су ове ствари у питању”, поручио је протојерј-ставрофор Гојко Перовић.   Питао је какве везе премијер и предсједник имају са Уставним судом у нормалној земљи гдје су судска, извршна и законодавна власт одвојене и додао да Уставни суд, који је у в.д. стању и нема предсједника, може да почне да се бави неким послом када хоће, као и да никада не мора да заврши започети посао, док суд у Стразбуру суди само кад почне закон да се примјењује.   “Нуде суспензију закона до одлуке суда који дјелује само ако закон ради. Па зар стварно мисле да смо толико луди? Знам да мисле да смо лудачки покрет, али да смо толико луди да нам у једну реченицу споје три-четири немогуће ствари. Још јуче предсједник каже – ми им нудили но они неће. Зауставићемо се онда када се у Скупштини изгласа нови закон, без овога чуда. Ми можемо овако годинама”, казао је прота, преносе Вијести.   Према његовим ријечима не боли их што неко крши каноне, нити предсједник мора бити крштен и мора поштовати каноне, али мора поштовати Устав Црне Горе. А Устав каже, нагласио је, да не може предсједник правити цркву.   “А он навалио и још се онако избечио пут нас. Овдје у Никшићу је то рекао и то не могу да заборавим, то ће ми одзвањати чини ми се док сам жив или док он не прође: ‘направићемо ми нашу цркву свиђело се то коме или не’. Е па не можеш тако радити ни један посао, а не тај за који нијеси способан”, поручио је и додао да је Црна Гора секуларна држава, како пише у Уставу, па нити политичар може да уређује цркву, нити поп да уређује Владу.   Осврнуо се и на изјаву митрополита Амфилохија који је позвао народ да не гласа “безбожну власт која би отимала светиње”, као и на критике да се црква бави изборима и политиком.   “Донијели су закон да би од цркве, која у свим друштвима има слободу дјеловања, направили државну институцију која би била као музеј, министарство вјера. Ваљда у томе виде срећу и будућност овога друштва. Ми као црква нећемо да улазимо у изборну тематику, али после чињенице да предсједник прави цркву, после чињенице да су донијели закон да би се цркви ‘завртале’ уши и да би се цркви наређивало, имамо потпуно право да кажемо, да поручимо народу, ако буде тих избора, ми у то не улазимо, помиње се неки бојкот то нека политичари виде, то није наша тема, али први избори који буду, сад или за десет година – немојте ове који овакве законе доносе, немојте за њих гласати”, поручио је ректор Цетињске богословије   СПЦ је и твоја кућа   Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је одговарајући на питања објаснио своју недавну изјаву која се ових дана појавила на појединим порталима да “Српска православна црква није најпримјеренији назив за једну православну цркву, као што није ни руска, ни бугарска”.   Како је казао на трибини на којој се причало о разним темама, одговарајући на једно питање везано за назив цркве, поменуто је и то питање о коме се говорило “језиком теологије, а не литија”.   “Рекао сам да је проблем са националним именима. Нијесам мислио да је никакав проблем са именом Српске православне цркве. Сматрам умјесним све оне примједбе које кажу да данас у Црној Гори није ни мјесто ни вријеме да причамо о проблему националних назива. Не мислим да је то забрањена тема, него тренутно је црква на антиуставном и непристојном удару државе. Српски народ и српско име је на удару школа, медија, идеологија. Када то ријешимо и када напад на српско име и Српску цркву престане, онда можемо на неком столу причати о универзалним проблемима православља, међу којима јесте и тај проблем националних подјела”, појаснио је свештеник Перовић.   “Како да се СПЦ, као једина канонска црква, одбрани од овога напада државе који је неуставан. Треба сваком грађанину Црне Горе који је вјерник, православац, а каже да није Србин, рећи – СПЦ је и твоја кућа. А он каже, како ћу ја кад је српска. Па треба ли ја у Црногорско народно позориште ако има нека добра представа, да не идем ако сам рецимо Србин, или у Црногорску академију наука. Име наше државе је Црна Гора. Не ни Србија, ни Република Српска. Доста грађана је то схватило као своје национално име. Значи ли то да ако нам се држава зове Црна Гора сви морамо бити Црногорци по нацији. Име Црне Горе не обавезује никога. Тако ни име СПЦ не обавезује ко неће да буде Србин, већ обавезује да учествујеш у богослужењима по црквеним канонима”, казао је отац Гојко.   Подсјетио је и на резултате последњег пописа у Црној Гори гдје се 45 одсто становништва изјаснило да су Црногорци, 29 одсто да су Срби, нешто мање од 43 одсто говори српским језиком, а црногорским скоро 37 одсто.   “Ко не зна, ко дође са стране и погледа те спискове рећи ће да Црногорци говоре српским, а Срби црногорским језиком. За мене, Гојка Перовића, свештеника СПЦ-а, Србина и Црногорца истовремено, јер ја то не умијем одвојити, све да ме неко наћера и силне паре да, ја то не знам одвојити, то је све спојено, онако како ја знам”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У „новозаветном добу“ постојао је Стари завет, док је  Нови завет био у процесау настанка. Уколико се вратимо у старозаветно време, нашли бисмо се  без Библије у правом смислу речи, те бисмо имали књигу у процесу развоја, која није у стању да изврши утицај на било шта ван ње.    У познијим временима Библија је постала заокружена и потпуна јединица, вршећи утицај као завршено дело ауторитативне књижевности.  Међутим, у новозаветном добу можемо, с једне стране, пратити почетке новозаветних књига у неписаним традицијама које су им претходиле, а с друге, пратити утицај већ заокруженог Старога завета. Из тог разлога морамо објединити ове две теме и проучавати начин на који је Стари завет утицао на развој новозаветне традиције и књижевности.   Сви хришћани се слажу у томе да је новозаветно доба у време Библије вршило креативан утицај на живот људи и жена, и на живот Цркве, пуштајући из себе свеже залихе енергије и схватања, слично вулкану који повремено избија изливајући ватрене  реке лаве. Данас смо у прилици да проучавамо теолошке процесе којима је тај вулкан настао. Можда ћемо проучити настанак стена које су одредиле гејзер који видимо пред собом, и уз то сазнамо нешто о томе како се спољни изглед односио према невидљивом извору топлоте и енергије. Овиме желим рећи да наше проучавање утицаја заокружене старозаветне традиције може помоћи при објашњењу ове друге, и тај однос обеју према Богу и његовим чиновима у којима се садржи њихов ауторитет и животворна сила.   Стари завет није само у хришћанским круговима извршио формирајући и креативан утицај у новозаветном добу. На првом месту, Црква је сачињавала само једну међу неколико група у јудејству, од којих је свака гледала на Стари завет као на своју свештену и ауторитативну књижевност. Све су оне биле свесно зависне од њега и све су узимале на себе задатак да га тумаче у светлу својих сопствених схватања и околности. Темељито проучавање Библије у новозаветном времену морало би обрадити сва ова тумачења као и хришћанско тумачење, и премда нам време не допушта да изложимо шири поглед, наше разматрање почетака Новога завета у светлу утицаја Старога завета на њега било би осиромашено уколико не бисмо га ипак изложили.   Можда је најједноставније поље, а најбоље је да се с њиме отпочне, поље александријског јудејства. Не у смислу да у њему нема високопарности и темељитости, на пример, у Филоновом тумачењу Старога завета; напротив. Међутим,  метод с којим  овај философ ради, и његов мотив, оба су релативно јасни. Човек чији је скоро сав књижевни опус посвећен тумачењу Старога завета, може се без даљег узети да се бавио првенствено смислом и утицајем Старога завета.  Филон се може сматрати лошим и непредвидивим егзегетом, али то не мења ствар. Филоново тумачење је имало за циљ да свом народу препоручи оно што је сматрао да је библијска вера, а његов метод је био излагање извора ове вере, самог Светога писма.   Ово тумачење и овај метод били су скоро неизбежни код човека васпитаног у александријском јудејству. Немогуће је порећи да је јеврејска заједница у Александрији била изложена моћним утицајима јелинистичког света, али је ова истина била понекад пренаглашавана на штету оног другог, исто тако важног – истине да су александријски Јевреји били толико добри познаваоци Библије као било који њихови земљаци. На ову истину подсећа Септуагинта, први велики превод који је александријска традиција веома ценила.   Сам Филон је био одани Јеврејин, што из  његових списа не треба доказивати, јер је потврђено очигледно његовом готовошћу да у име своје сабраће Јевреја метне главу у лављу чељуст кад је био на челу депутације пред царем Гајом. Готовост на мучеништво није доказ правоверности, али је савим добар знак лојалности и искрености. Као доброг Јеврејина Филона су плашиле паганске религије, те је желео да проповеда религију свога народа. Излажући је, одлучно се држао библијског обрасца, и велике делове Петокњижја тумачио је стих по стих.   Оваквим радом Филон нам се представља као Јеврејин и као проучавалац и тумач Старога завета. Нема потребе порицати да је био истовремено грађанин јелинистичког света, у потпуности упознат са суштином и начином изражавања мисли тога света. Добро је познато да му је пошло за руком да у Старом завету пронађе платонизам, стоицизам и новопитагорејство, за које Мојсије и пророци сигурно нису знали, што је постигао алегоријском методом, чија примена се понекад чини потпуно неодговорном: из текста ишчитава мисли које је претходно усадио у њега. Међутим, његов мотив никад није био свесно исфалсификован, већ је био мисионарске природе. Будући уверен да је јудејство истинска и апсолутно важећа религија, а и да има много истине у ономе што је прочитао у грчкој философији, било је неизбежно да ће препоручивати своју религију приказујући је средствима која су задовољавала његово убеђење и интелигенцију – било да задовољавају или не наша убеђења – да је та религија антиципирала и превазилазила све друге изворе мудрости.   Филон је хтео да реинтерпретира Стари завет у светлу јелинистичког миљеа у којем је живео, и из овог разлога биће од значаја за проучаваоце Новога завета, јер су се новозаветни писци такође трудили да старозаветну веру препоруче том јелинистичком свету. Но много важнији за нашу сврху је податак да мада су Филон, с једне стране, и апостоли Павле и Јован и други новозаветни писци, с друге, сви заједно реинтерпретирали Стари завет, Филон није дао оно што зовемо Нови завет који  би био на равни са Старим заветом, док су апостоли то учинили. Разлог је јасан. Филон може само депотенцирати Стари завет, он може уклонити тешкоће (какве су очигледни антропоморфизми) и изнети на светло дана скривену истину и скривену лепоту; али не може да поново захвати онај креативни живот који је произнео Закон и Пророке.  У најбољем случају, може да традира Стари завет као да је из друге руке; можда углађеније, не може животније и делотворније. Недостаје му динамика новозаветног божанског чина какав су новозаветни писци веровали да поседују и о њему сведоче.   За Филона се може рећи (можда погрешно) да је био више јелиниста неголи библиста; рабини се никако не би могли тако окарактерисати. Мишна, Талмуд и Мидраши били су прожети Старим заветом и без њега не би могли постојати. Тачно је да и у њима срећемо егзегезу која се слабо позива на текст, али се не може довести у питање рабинска искрена намера да Старим заветом определе не само своје списе, него и своје животе.   Традиционално учење којим је јудејство очувало, развило и надаље предавало Стари завет може се поделити у два дела.  Халака је представљала подробну примену старозаветног Закона на променљиве околности у којима су живели читаоци Старога завета. Ове околности су биле делимично спољне,  а старозаветни Закон је неизбежно постао далеко сложенији кад су његове уредбе и установе, које су имале порекло у релативно једноставном и неразвијеном економском, сеоском друштву, биле примењене на животне услове у урбаном друштву, где је живот и његово уређење био много сложенији и напреднији. Ове променљиве околности биле су и унутарње природе, јер су људи почели да гледају на многе ствари у новом светлу; на пример, закон освете, lex talionis,  знатно је модификован, па су се уместо „око за око“ људи задовољавали новчаном накнадом. У многим прописима Халаке рабини су провели ову прогресивну примену и прилагођавање записаног Закона животним околностима.   Другим начином тумачења Старога завета бави се Хагада. За ову реч тешко је наћи дефиницију. Хагада није производ стручног тумачења Старога завета, већ је у суштини популарни наратив, популарна проповед. Старозаветне библијске приповести се причају и препричавају и за све то време улепшавају се приповедањем, њима се додају нове приче, неке истинске, неке легендарне, неке делимично истините и делимично легендарне. Све ово чини се како би се наглашавало морално понашање људи – верско, етичко, а понекад политичко и националистичко.   Данас се све више прихвата мишљење да рабини уопште нису били ван додира с грчком светом, но ван питања је да је укупни учинак обе халачке и хагадске традиције био да створе оно што би се могло скоро окарактерисати као имагинарни свет у којем је Стари завет и даље живео, свет који наставља да постоји са Старим заветом.   Постоји блиска сличност између рабинског коришћења Старога завета и његовог коришћења у Новом завету. Наиме, налазе се заједничке формуле цитирања, заједнички егзегетски методи и заједнички егзегетски резултати. Ове сличности се виде на први погледи, и сваки компетентан истраживач може их открити. Исто тако лако је открити фундаменталну разлику између рабинâ и апостолâ, а она је у убеђењу ових других да је Месија дошао у лицу Исуса Христа Назарећанина.  Но, наш задатак је да копамо дубље, ако можемо, и опажамо разлике између оне врсте књижевности коју је изнедрио рабински покрет и књижевности коју су створили хришћански кругови.   На рабинској страни, нови материјал који је пратио и тумачио Стари завет, одн. Халака и Хагада, добио је вид предања, које је, како је истицано, довођено у везу са самим Мојсијем. Класични став о овом предању је у Аботу 1,1: Мојсије је примио Закон на Синају и предао га Исусу Навину, а он старешинама, а старешине Пророцима, да би га Пророци предали људима Велике синагоге. Овде се под „Законом“ мисли на Усмени закон – предање. На гори Синају Мојсије је примио два закона: писани и усмени. Овај други закон је хиљадама година важио заједно с оним првим, пошто има исто порекло и исти ауторитет. Ово није веровање које историја може прихватити, мада је важно разумети значај овога. Сам Стари завет је био ауторитативан, али његов ауторитет почива у његовом пореклу, а не у готовој примени на садашње време. Обожаван, поштован и вољен, ипак није био довољан сам за себе и могао је бити делотворан једино путем тумачења предањем.  Но, ово предање се могло користити у ову сврху једино ако би било ауторитативно; а једини начин на који би му рабини могли дати ауторитет био је да се оно сведе на исто порекло као и писаног Закона који је оно тумачило и примењивало у животу. Гора Синај је била један и исти извор истине и ауторитета.   Мало касније дознаћемо да се и садржина Новога завета може описати у смислу предања, предања које не само што износи скривену истину Старога завета, него и своје порекло узима из садашњости. Није само  гора Синај креативан моменат у историји. „Примио сам, каже  св. Павле, од Господа“ (1 Кор 11,23). Рабини би могли говорити о повлачењу Светога Духа и престанку пророштва; међутим, апостоли не би тако рекли. Наспрам онога што им је било речено у старо време, сада одзвања нешто ново: „Али ја вам кажем“ – нешто што уопште не потире, него испуњава старо. Новозаветно предање није тек сенка записаног старозаветног предања, него је нова творевина.   Ако бисмо употребили трећи пример по питању места Старога завета у нехришћанском јудејству, можемо се окренути Кумрану и свицима с Мртвог мора. И док се много шта може доводити у питање, не може се довести у питање да је Кумранска заједница своја правила заснивала на Светом писму. Међу рукописима пронађеним у пећинама, рукописи с књигама Старога завета имају првенствено место. Без сумње, те књиге су биле од суштинског значаја за живот ове Заједнице. Поред старозаветних рукописа пронађени су и богослужбени списи (од којих истичемо Псалтир); апокалиптички материјал; законски зборници (одн. нарочита Халака, која има пред собом рабинско схватање старозаветног Закона; тумачења старозаветних књига, од којих је најзапаженији коментар на Авакумову књигу.   Сасвим је умесно упоредити кумранску егзегезу с Филоновом. И једна и друга полазе од очигледног високог уважавања текста Старога завета, но њихови методи и резултати умногоме су се разилазили. За Филона је својствено да генералише по оном прочитаном. Неки историјски исказ њему постаје полазиште за морална и аналошка извођења закључака о универзалној примени. Тако, то што је Аврам примио три анђела подстиче  Филона да хвалише врлину гостољубља, а затим да покаже да је гостољубље тек узгредни плод веће врлине, побожности. Не упуштајући се у буквално тумачење (та тис ритис аподосеос), он жели да алегорише  ту Тројицу (анђела), и да у њима види Бога у његовом јединственом самопостојању, окруженог пратећим Силама, владалачким и стваралачким, по којима је познат. И тако даље – јер Филон има много чега да каже.   Коментар или Пешер на књигу пророка Авакума иде у супротном смеру. Занемаривши оно што је генерално, он иде према појединостима, и испуњење Аврамових речи налази у недавним догађајима. На пример, овакво је тумачење Авакума 2,4-6:   „’Али праведник ће од вере живети.’ Ово значи, сви извршиоци Закона у Јудином дому, које ће Бог избавити од предстојеће осуде због њиховог залагања и вере у Учитеља праведности. Штавише, богатство је варљиво, надмени човек, и неће остати. Његова грамзивост је пространа као Шеол; и он као смрт никад нема довољно. Њему су страни сви народи (незнабожачки) и к њему су окупљена сва племена. Неће ли сви они бити узети у причу и у загонетке, и рећи: ‘Тешко оном ко умножава што није његово! Колико дуго ће трпати на се густо блато?’ Ово значи да је то зли свештеник који је добио име према истини кад је први пут преузео дужност; али кад је почео да влада у Израиљу, његово срце се надимало, и он је заборавио Бога и издао уредбе ради богаћења. Он је опљачкао и прикупио богатство људи насиља који су се бунили против Бога. Узео је богатство људи, прибравши самог себе безакоњу и кривици: и путеве одвратности чинио је, у свој нечистоти прљавштине.“   У кумранским рукописима, за разлику од Филона, значај старозаветних речи налази се у њиховом испуњењу у недавним догађајима. Ово значи да у својој егзегези кумрански рукописи стоје многе ближе Новом завету од Филона, јер су и новозаветни писци веровали да су посведочавали испуњење Старога завета, а да је процес стваралачког испуњења такав да Нови завет изводи из Старог. Отуда је неопходно упоредити сва схватања испуњења, новозавено схватање и кумранско схватање. Ова два круга имају заједничку везу у томе да су се у њихово време испунила извесна пороштва која су мање-више неодређено предсказана; односно, извесни садржаји које су пророци предсказали мање-више прикривеним језиком, сада су и остварени. Међутим, испуњења нађена код кумранског писца, без обзира на значај такве личности какав је Учитељ праведности, немају тачку фокуса која би им дала јединство и кохерентност. Ова тачка фокуса се чека да дође; главни сукоб између „синова светлости и синова таме“ још увек је, у време писања, у будућности.  Нови завет такође гледа у будућност да би се потпуно испунило оно што су пророци предсказали; но, сав процес испуњења уредсређен је на јединствену личност већ познату у историји, на Иуса Христа. Оно што је испуњено, испуњено је у Њему (или бар у вези с Њим); а оно што тек треба да буде испуњено, биће испуњено у Њему (или бар у вези с Њим). Штавише, у његовом животу, смрти и васкрсењу већ се збио догађај толико огроман да се остатак историје може сматрати њеним продужетком и разрадом.   До сада смо разматрали три поља јудејства, где је у сваком Стари завет играо централну и формативну улогу. Свако од њих представља паралеле у поређењу с Новим заветом, но ниједно од њих није потпуно. Код Филона и александријског јудејства можемо запазити мисионарско настојање да се нејеврејском свету изложи јеврејска вера укорењена у Старом завету, а истовремено да се Стари завет реинтерпретира у светлу нових образаца мишљења и опита. Оно што је недостајало јесте позитиван и креативан подстрек да се јединственост и животворност подаре том мисионарском настојању и реинтерпретацији. У циљу тумачења и примењивања Старог завета рабини су црпели из предања које је, како су веровали, упоредо пратило Стари завет и тумачило га из истог извора, црпећи свој ауторитет не из садашњег надахнућа, него из древне прошлости у којој је ауторитет једино почивао. Међутим, новозавети писци су били свесни садашњег ауторитета као извора њихове проповеди и учења. Кумрански писци су на неки начин били ближи Новоме завету неголи Филон и рабини, али и ту се могу разоткрити разлике. Тамо где су кумрански писци још увек на ивици ишчекивања и надања, новозаветни су у стању да завире у оно што им је Бог већ учинио кад је у потпуности испунио своје обећање.   И сличности и разлике које смо опазили, терају нас да се запитамо: какав је био однос Новога завета према Старом? У начелу се не упуштамо у почетке новозавених књига; занима нас она посебна улога Старога завета при њиховом писању. Једноставно, не прикупљамо и не алазирамо старозаветне цитате који се јављају у Новом завету и не реконструишемо оно што се зове „Библија ране Цркве“ (овај израз је први употребио C.A. Dodd, According to the Scriptures, 1952,  што је изванредно дело о употреби Старога завета у Новом); нас занима креативни међуоднос пророка и апостола који је породио нови књижевни опус, који би могао заузети место поред старог, не једнак тек по светости и ауторитету, него једнак по снази и животворности.   Веома важан задатак за проучаваоца Новога завета јесте како да продре кроз књижевне облике списа које изучава до божанског догађаја који их је произвео; да преко људских речи ослушне Реч Божју, да испита (ако смем употребити метафору коју сам употребио на почетку овог рада) катаклизмичку плиму коју је изазвао вулкан ерупцијом коју називамо Нови завет. Уовој плими је Стари завет несумњиво играо своју улогу; на нама је да изнађемо која је та његова улога.   Није то била старозаветна првенствена улога; не смемо придати претерани значај овом питању. Има делова Новога завета који скоро у потпуности не садрже указања на Стари завет (на пример, Јованове посланице садрже само једну дискретну алузију на Стари завет). Тачно је да је у питању нешто више до директно цитирање; па и кад не цитирају, новозаветни писци често користе језик који су дали преводиоци Старога завета на грчки језик. Па ипак, Стари завет није никад првенствени чинилац у Новоме, који стално гледа уназад у њега, и указује, али не у Стари завет, него на личност и догађај Исуса Христа. Он посматра како Стари завет пружа руку и притом указује на исти циљ, али то је центар, Исус Христос, распети и васкрсли, који једини има првенствени значај. По овом питању Нови завет говори једним гласом. „Јудејци ишту знаке и Јелини траже мудрост, а ми проповедамо Христа распетога“ (1 Кор 1,22-23). „Бога нико није видео никад; јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави“ (Јн 1,18). „Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина“ (Јев 1,1-2).   Како се онда сведочење Старога завета односи према сведочењу Новога завета? Метафора  из последњег цитата може пружити неке путоказе који упућују у исто село, један са севера, други с југа; и била би истина у метафори, јер Стари завет из прошлости указује на  будући догађај, а Нови завет гледа уназад на исти догађај као да је он сам у прошлости. Но, Стари и Нови завет су много блискији него што је ово; можда би било боље занемарити њихов хронолошки однос и представити их као путоказе како стоје на истој страни села на које указују, од којих је један ближи селу и, такорећи, онај удаљенији путоказ преузима у себе. Међутим, немогуће је разматрати однос Старога и Новога завета даље овим општим исказима. Теорије и метафоре су без вредности уколико се не осврћемо на чињенице.   Део Новога завета који стоји у најјаснијем односу са историјским делом Исуса Христа јесте онај који зовемо синоптичка јевађеља. Књиге које носе имена Матеја, Марка и Луке желе да изложе приповест о речима и делима Исусовим и из овог разлога имају посебан значај за нашу сврху.   Не може се рећи да синоптичка јевађеља занемарују Стари завет. Она се често позивају на старозаветне приповести и  лица, и често цитирају старозаветне књиге; па  и кад их не цитирају, јеванђелисти често користе језик Старога завета. Како је онда Стари завет утицао на сведочење синоптичких јеванђеља о Исусу Христу?   Читалац (нарочито ако почиње с Матејом) вероватно ће најпре бити импресиониран употребом кратких навода, цитата из њега, који су (како новозаветни писац тврди) пророчанствакоја су испуњена тиме шта је Исус Христос учинио или казао. Овде је потребна дужа илустрација; биће довољно  Матеј 4,13-16: „(Исус) оставивши Назарет, дође и настани се у Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим; да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи: Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору, с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“.   Другим речима, Христос је започео своју службу у Капернауму пошто је Исаија 9,1-2  наговестио да ће тако бити. Јеванђелисти Марко и Лука су више суздржани од Матеја у коришћењу цитата, предложака, но разлика је једино у степену. Нема сумње да су такви текстови играли важну улогу у хришћанској аргументацији, апологетској, и у наративу, и код Јевреја и у паганским круговима.   Данас, нажалост, има неких хришћанских кругова у којима немају исту тежину. Чине им се као да су извештачени, или су погрешно донети или су насумице настали. Било је могуће да се цитирани материјал сачини намерним довођењем у везу било тиме што би се пророкове речи тако протумачиле, као што се код Мт 2,18 позива на Јеремијино виђење Рахиле како нариче (Јер 31,15) због Иродовог погубљења деце; било преписивањем историјског наратива, као кад Матеј, једини од синоптичара, цитира Зах 9,9: „Твој цар иде к теби ... и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричином“; тиме Матеј мења Марков извештај о Христовом свечаном уласку у Јерусалим кад вели да је Христос имао две животиње (Мат 21,2.7). Значи, савремени читалац не може а да се не пита да ли постоји нека подударност између текста наведеног код Захарије 13,7: „удари пастира и овце ће се разбећи“, и текста наведеног код Марка 14,27: „ударићу пастира и овце ће се разбећи“.   Међутим, кад се износе  ова критичка запажања, не значи да се уклања однос између Старога завета и синоптичких јеванђеља. Повезивањем пророчанства и догађаја да би се учинило да се они подударају, претпоставља дубоко убеђење да су пророчанство и догађај стварно подударају и да једно и друго налазе своје испуњење у оном другом; а подударност се може збити на широком дијапазону пошто постоји стварна подударност и хомогеност између Старога завета и јеванђеља. Ову хомогеност није потребно ни доказивати и она се може опазити у језику и у начелном гледању на живот и његов смисао; пре свега, може се опазити у појимању Бога које је заједничко и Старом завету и јеванђељима. У њима обома је несазнативи Бог чије дејство у прошлости има одраза у садашњости, и чије дејство у будућности никад није толико удаљено да се и оно не одражава у садашњости.   Синоптички  писци су састављали своје књиге како би на основу постојећег предања приказали да је овај Бог- Бог који је из прошлости и будућности, а увек инсистира на садашњости, испунио своја обећања и возглавио своје дело у Исусу Христу, који је дошао не да укине Закон и Пророке, него да их испуни. Ова реченица, мада се налази само код Матеја 5,17 и била је предмет велике расправе, указује које место Стари завет има у синоптичком предању. Како га је Матеј схватио, јасно је из осталог дела те главе, где су разни искази Старога завета сучељени с Христовим: „А ја вам кажем“;  старозаветни прописи су добри, али су нови бољи. Заиста, они нису само просто „бољи“, него износе на светло дана и оно што је Стари завет стварно хтео рећи.   Синоптичка јеванђеља садрже слободну критику Старога завета и његових уредби, но та критика је свагда изречена у убеђењу да Господ Христос боље објашњава шта је Стари завет желео казати него што је он то сам могао изразити. Довођењем у везу појединих ранијих исказа са новозаветним види се шта они стварно значе.   Богослови Новога завета истичу исто што и историчари. Христос је био крај, телос, Старога завета у смислу да га је испунио; Он га је укинуо не тиме што је показао да је био недовољан, него тиме што га је укорпорирао у себе и његову истину довео до савршенства. Све оно на шта је Стари завет указивао, био је Он. „Колико је обећања Божјих, у Њему су да, и у Њему су Амин“ (2 Кор 1,20). Новозаветни писци, богослови изражавају ову истину на карактеристичан начин. За апостола Павла „Христос је завршетак Закона за оправдање свакоме који верује“ (Рим 10,4). Закони су упућивали на праведност и инсистирали на томе да је праведност потребна, али да се она никад не може постићи преко законских прописа (Гал 2,21).   Господ Христос није порицао да Закон указује у правом смеру, нити је чинио нешто посебно што је захтевала праведност; једноставно, чинио је оно што Закон није могао (Рим 8,3). У посланици Јеврејима налазимо изложено старозаветно богослужење. Писац не доводи у питање то да је била Божја воља да постоји храмовни култ. Он је стално држао на уму истину да се човек мора приближити Богу, а да би то учинио, мора бити свети. Уз то је такође држао грех пред собом у свежем сећању (10,3), али тај култ није могао да очисти савест (9,9). Оно што  старозаветни култ није могао учинити Христос је учинио, Његовим саможртвовањем освећени смо за свагда и приступамо Богу с пуном слободом (10,10.19-22). Приступ апостола Јована Старом завету умногоме је суптилнији и не да се лако изложити. Па ипак, слика Аврама, који се у својем виђењу будућега радује да види Дан Христов (18,56), карактеристична је, и апостолу Јовану дугујемо за јасан исказ (5,39-40) да старозаветни списи, књиге, мада по себи не могу задовољити трагача за животом, указују на Христа који даје оно што оне не могу понудити.   Од свих ових богослова апостол Павле је лично нама боље познат него ико други. Управо у Христу схватио је истински смисао Старога завета, који је раније погрешно тумачио. Нови начин његовог схватања Старога завета може се запазити, на пример, у Рим 10,5-8, где излаже не само старозаветни одељак који описује праведност по Закону, него и одељак који говори о праведности од вере. Само кад Старом завету приступа у Христу, апостол Павле може сагледати да и он сведочи о оправдању вером. Сасвим је погрешно претпоставити да је ап. Павле своје схватање Старога завета везивао за Христа; управо Христос му је дао ново схватање Старога завета, а сам Стари завет је задобио нову животну силу и релевантност тиме што је био испуњен.   Једном речју, новозаветни писци су веровали да је у догађајима који су се збили у њихово сопствено време, и по њиховом личном запажању, Стари завет био испуњен. Ово значи, донекле, да се старозаветно тумачење односило на историјске догађаје; ниједан новозаветни писац не доводи у питање да је старозаветно схватање месијанства такво да се у њему значај Исуса Христа мора најпре изразити. Но у много већем обиму новозаветни догађаји су утиснули свој смисао на Стари завет, који се од тада никад не може схватити без указивања на Христа.   Управо ово јединствено међудејство пророчанстава и догађаја чини да је Стари завет темељ Новога завета. Стари завет је испуњен у животу, смрти и васкрсењу Христовом; али то испуњење је одређено тиме шта испуњава, а не тиме шта је испуњено. Управо на овој основици и са оваквим схватањем њега Стари завет улази у Нови.   Сада се окрећемо другом делу овога рада. Библија у новозаветном добу упућује нас најпре на онај њен део који је до тада био закључен, и ми смо испитивали утицај Старога завета на новозаветне писце, и остало; друго, она нас упуђује на онај део Библије који је тад био у процесу настанка, на Нови завет у његовом зачетку.   Пре него што је Стари завет досегао облик у којем су га познавали Христос и ученици, барем његови делови су били дотле вековима преношени усменим предањем. Предкњижевна, традиционална етапа настанка Новога завета била је много краћа, но био је то период од великог значаја.   Кад говоримо о предању које се односи на Нови завет, мислимо на онај корпус усменог материјала који је требало да се најзад искристалише у књижевни облик у самом Новом завету. Но, ова уопштена одредба захтева даљу анализу.   Прво, постоји историјско предање које пружа обавештење о томе шта се догађало у служби Исуса Христа. Оно би се могло даље делити у традирање његовог учења и усмено традирање о његовим делима, мада је немогуће њих двоје одвојити једно од другога. Нема потребе да се овде разматра историјска вредност ових предања; кад год и где год су настала, она су свакако постојала пре него су јеванђеља записана.   До тада је предање пружало материјал за незваничну биографију Исусову; но биографија није била од пресудног занимања за рану Цркву, која није живела подсећањем на историјски догађај колико проповедањем Јеванђеља. Па и у овом проповедању постојало је предање. Један од најзначајнијих резултата библијског истраживања последње четврти 20. века било је сазнање да је првобитна проповед, како се то може увидети изучавањем Дела апостолских, посланица апостола Павла и других списа, држала уобичајеног обрасца.  Било је оно што би се могло назвати керигматско предање, које је у ствари било првобитно богословље, као и биографско предање.   Најзад, постојало је црквено и литургијско предање. Под овим подразумевамо предање које је одређивало начин живота, нарочито морални живот Цркве и поступање Цркве у свакодневном животу. Ово предање је, на пример, садржавало правила која се у сличном виду јављају у неколико посланица (нпр. Кол 3,18 – 4,1) и у извештају ап. Павла – једном од најпредањскијих делова Новога завета – о томе шта је Господ казао и учинио оне ноћи кад је био предан, а које предање апостол наводи да би средио немире и злоупотребе у Коринтској цркви (1 Кор 11,17-34).   Тако, постојало је биографско предање, керигматско, и црквено и литургијско предање.   Ова три вида предања могу се разлучити између себе, но немогуће је сматрати да су независна једно од другог. Историјско предање не може се одвојити од других видова предања каквих је било у оптицају у раној Цркви. Претпостављало се да је засебно; да је Исус Христос учинио да Његови ученици науче Његово учење напамет и да, уз Његово учење, упознају Његово тумачење главних догађаја из Његовог живота. Ово гледиште тешко се може одржати. Указања на Христово учење налазе се, мада не често, у посланицама, но кад се појаве, углавном су анонимна и уклопљена су у главни ток излагања. На пример, можемо навести Павлово изложење у Рим гл. 13 најважнијег закона љубави у којем се садрже све друге заповести. Немогуће је да он овде казује нешто независно од Христовог учења (Мк 12,29-31 и односна места) које је изложено скоро идентичним изразима; али он не покушава да овај материјал, ово предање о Исусовим исказима, учини издвојеним из свог личног учења и поуке.   Као други пример начина како су  различити токови предања испреплетани у новозаветном периоду, можемо навести учесталост појаве тзв. „прописа о заједници“ у синоптичком периоду. Овде не доносимо суд о  њиховој историчности. Свеједно је засад да ли су то аутентична памћења речи које је Христос изговорио и потом оне биле примењене за потребе хришћанске заједнице, или су састав самих заједница које су их сачиниле за своју сопствену употребу. Добро је познато да су се по овом питању умногоме разилазила мишљења. Све што треба да уочимо јесте стециште „црквеног“ предања, садржаног у правилима Цркве, и историјског предања, које пружа биографски материјал о Исусу Христу.   Међутим, најважније питање, како за наше садашње изучавање развоја Новога завета у његовом предматеријалном стадијуму, тако и за схватање почетака хришћанства на ширем плану, јесте однос између историјског предања и керигматског предања, између приповедања о Исусу и првобитног богословског мишљења и проповедања ране Цркве. Ово могу илустровати освртом на два различита гледишта.   Рудолф Бултман је започео своју новозаветну теологију речима: „Исусова проповед спада у претпоставке теологије Новога завета, а сама по себи није“ (Theologie des Neuen Testaments, 1948 – 53, стр. 1). Исто гледиште он изражава кад у својој књизи Primitive Christianity in its Contemporary Setting одељак „Есхатолошко учење Исусово“доноси у поглављу под насловом „Јудејство“, а не под насловом „Рано хришћанство“. Керигма која је излагала Исуса Христа, распетог и васкрслог, настала је после, а не пре Његове смрти, пише Бултман, мада је учитана уназад у историјско предање, па се с времена на време јавља у јеванђељима. Једном речју, „Исус је проповедао поруку, учење. Црква је проповедала Њега“ (Primitive Chistinaity, English translation 1956, стр. 93). Овим судом се жели повући јасна разлика између историјског проповедања Исуса и историјског проповедања Цркве. Током времена почело је да једно утиче на друго,
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Светом Архијерејском Литургијом, ломљењем славског колача и свечаним програмом, храм Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима, који је метох Пивског манастира, а подугнут је у спомен на невино пострадале пивске мученике током Другог свјетског рата, свечано је прославио, у недјељу 7. јуна 2020. празник Силаска Светог Духа на апостоле и своју храмовну славу.   Звучни запис беседе   Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, а саслуживало му је свештенство и монаштво Епархије, уз молитвено учешће вјерног народа.   Велики празник Цркве Божје – Тројчиндан, Силазак Светог Духа у виду огњених језика на апостоле и Треће обретење главе Светог Јована Крститеља, славу храма ријечима архипастирске бесједе честитао је Епископ Јоаникије. Казао је да на овај свети дан вршимо и спомен Светих новомученика Пивских, прослављајући их као Свете.   „Ево великог и дивног празника, ево мјеста гдје је силом Божјом, Духом Светим, Духом истине и правде, утврђен сабор божански на овом мученичком мјесту. Господ Исус Христос, када је свршио своје дјело спасења, прије него што се вазнио на Небо, рекао је својим ученицима, Светим апостолима, да сједе привремено у Јерусалиму, да се моле Богу и не разилазе док се не обуку у силу са висине“. „Обећао им је да ће ниспослати божанског свог Духа, Духа истине, правде, љубави, доброте, милосрђа и свих других Божјих дарова на своје Свете ученике и апостоле. У недељни дан, приликом молитве, чуо се тајанствени вјетар за који нијесу могли да закључе одакле долази, а онда је Господ ниспослао огњене језике, то јесте силу Светог Духа, која се видљиво показала и прожела умове и срца Светих апостола“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.   Додао је да је нама нејасно и чудно како су се ти неучени, непросвећени људи, слушајући само ријеч Божју и идући за Христом, примајући Његове дарове, оспособили да буду апостоли цијеле васељене.   „Раније су пророци Божји примали Духа Светог, али у мањој мјери и могли су, донекле, да исправљају народ израиљски благодаћу коју су добијали, а Свети апостоли су просвећивали, не само један народ него многе народе. Апостоли који су раније, на Велики петак показали слабост, па се разбјежали када су Христа ухватили, у оном моменту када их је Господ оснажио и оспособио силом свог Светог Духа, постали су неустрашиви и проповједали свету вјеру православну свима, многе тешкоће претрпјели и на крају сви су своју вјеру крвљу запечатили, оспособили и своје ученике који су наставили њихово дјело“, подсјетио је Преосвећени Епископ Јоаникије.   Истакао је да Господ држи своју Цркву, до данас, укрепљује је благодаћу Пресветог Духа, оснажује је, сабира. Када год се сабирамо у светињама, ми се наслађујемо једним Духом, Божјом истином, милошћу укрепљујемо, имамо једно осјећање, праву, истинску заједницу. „Данас, на овом светом мученичком мјесту, на мјесту пивске Голготе, овом малом Јасеновцу, сабрани исповједамо своју вјеру и молимо се, заједно са Светим анђелима, са Светим апостолима, са Светим мученицима, а међу њима и са новопросијавшим мученицима Пивским, које је Црква Божја препознала као Свете, са оном дјецом, са свим невиним жртвама, са дјевојкама које су у огањ скакале да би своју част, вјеру и образ сачувале“, рекао је Владика Јоаникије.   Додао је да су се сви они прославили одмах пред лицем Божјим, а нама је требало доста времена да препознамо њихову светост и да се око њихове жртве саберемо.   „Зато смо градили овај храм, ово мјесто уређивали и сабирамо се сваке године, не само за славу овог светог храма и на дан помена мученика Пивских, него и у друге дане. Ово је мјесто свето, ово је мјесто поклоњења, ово је освећено мјесто крвљу мученика. Овдје увијек треба доћи, помолити се Богу за опроштај својих гријехова, за напредак својих домова, за напредак свог потомства“.   „Свети мученици ће узнијети наше молитве пред Престо Божји, јер они имају ту слободу да нам помажу, да нас укрепљују, да нас снаже и дају снаге да никад не посустанемо у овом свијету, све док дишемо да своју вјеру исповједамо како ваља“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.   Благосиљан је и преломљен славски колач. Домаћин овогодишњег славља био је Костадин Пејовић. Дио славског колача и обавезу за наредну годину преузео је Желимир Гломазић.     Потом је одржан пригодан културно-духовни програм у којем су учествовали: пјесник Ранко Мићановић, народни гуслар Станко Кнежевић, Татјана Вуковић, Марина и Ивана Кнежевић. Сабрање је, по традицији, поздравио и представник страдалне Велике, Гојко Кнежевић.   Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је 24. маја 2017. жртве нацистичког злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. нацистичкa Принц Еуген дивизија, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила око 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова.   Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља 7. јуна.     Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Румунски православни верници били су срећни што су почели да присуствују службама на отвореном у петак 15. маја 2020, после периода карантина због пандемије вируса короне.     У припреми за повратак на редовна богослужења, Црква је издала смернице „у погледу приступа православних верника местима богослужења и гробљима, и њиховог учешћа у богослужењима“.   Многе смернице су типичне за оне које су издале неколико епархија и помесних Цркава током последњих неколико месеци: Верници морају одржавати  раздаљину од два метра између себе; старим и болесним лицима се препоручује да остану код куће за време богослужења и да се исповедају и причесте у договорено време са свештеником; маске су обавезне; дезинфекција ће бити обезбеђена у свакој цркви, и тако даље.   Што се тиче служења Божанске Литургије, Румунска Патријаршија у потпуности одбацује било какве промене у начину причешћивања верника. Једнократна употреба кашичица и путира за Православну Цркву  је неприхватљива. Тај исказ гласи:   „За Васељенску Православну Цркву не постоје освећени предмети за једнократну употребу, већ за сталну употребу (путир, дискос, звездица и кашичица), предмети који се бришу пре и после сваке употребе. У пракси Васељенске Православне Цркве употреба заједничке кашичице у евхаристији није било узрок заразе ниједног православног верника претходних година или последња два месеца пандемије.   Из овог разлога, Румунска Православна Црква, према вековној литургијској традицији, не може прихватити, чак ни у време пандемије, употребу путира и кашичице за једнократну употребу за причешћовање верника на Божанској Литургији,“ закључује се у саопштењу о служењу Евхаристије.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У продукцији КУД "Батајница" из Србије и СКУД "Опленац" из Канаде, настао је потпуно јединствен музички поздрав током трајања ванредне ситуације у целом свету.     Под паролом "Снагом српске традиције, заједно", уметнички руководиоци, кореографи, свирачи, певачи и играчи - фоклораши Културно-уметничких друштава из 18 земаља света извели су на посебан начин песму "Ово је Србија" аутора Николе Грбића.   Уз пратњу оркестара из Батајнице и Канаде, ову предивну песму отпевали су чланови 41 певачке групе српских друштава из целог света!   Благодарећи г. Милошу Мутапчићу и целој екипи која је радила овај спот, а која је поименце наведена у наставку, на крају ове вести можете погледати како то и изгледа:   Аутор песме: Никола Грбић Грба Музички аранжман: Милош Мутапчић Редитељ: Милош Мутапчић Извршни продуцент: Милан Мутапчић и Саша Богуновић Монтажер: Милош Мутапчић Графички дизајнер: Бојан Адамовић и Емилија Ђуричић Дизајн и микс звука: Милош Мутапчић Асистент продукције: Николина Деспот и Дарко Батак   ЗЕМЉЕ УЧЕСНИКА:   1. СРБИЈА 2. АМЕРИКА 3. АУСТРАЛИЈА 4. АУСТРИЈА 5. ЕНГЛЕСКА 6. ФРАНЦУСКА 7. ГРЧКА 8. ИТАЛИЈА 9. КАНАДА 10. КИНА 11. МАЂАРСКА 12. НЕМАЧКА 13. РЕПУБЛИКА СРПСКА 14. РУМУНИЈА 15. СЛОВЕНИЈА 16. ШВАЈЦАРСКА 17. ШВЕДСКА 18. ЦРНА ГОРА   АНСАМБЛИ УЧЕСНИКА:   ОРКЕСТРИ 1. КУД ,,Батајница” – Батајница 2. СКУД ,,Опленац” – Торонто   ПЕВАЧКЕ ГРУПЕ 1. КУД ,,Батајница” – Батајница 2. СКУД ,,Опленац” – Торонто 3. Ансамбл ,,КОЛО” – Београд 4. Ансамбл ,,ВЕНАЦ” – Грачаница 5. ЦТКУ ,,Коста Абрашевић” – Бачка Паланка 6. ФА ,,Карановац” – Краљево 7. ЦНТК Абрашевић – Крагујевац 8. КУД ,,Јелече” 9. КУД ГИК ,,Банат – Пионир” – Зрењанин 10. ФА ,,Свети Ђорђе” – Београд 11. КУД ,,Светозар Марковић” – Нови Сад 12. СКЦ ,,Вук С. Караџић” – Бачка Топола 13. КУД ,,Бор” - Бор 14. КУД ,,Абрашевић” – Панчево 15. КУД ,,Ђока Павловић” – Београд 16. ГКУД ,,Раванград” – Сомбор 17. КУД ,,Братство” - Суботица 18. Ансамбл ,,Дукати и Бисери” – Чикаго 19. СФДЕ ,,Шумадија” – Милвоки 20. СЦ ,,Бонириг” – Сиднеј 21. ,,Балкан Етно Оркестар” – Сиднеј 22. ФГ ,,Опленац” – Аделајд 23. СКЦ ,,Стеван Мокрањац” – Беч 24. КСД ,,Бамби – Беч 25. ФГ ,,Равна Гора” – Бирмингем 26. СКУД ,,Абрашевић” – Париз 27. КУД ,,Бисери” – Дранси 28. СКУД ,,Понтес Мостови” – Трст 29. СФЕ ,,Коло” – Хамилтон 30. ССФ ,,Слога” – Стони Крик 31. СКУД ,,Табан” – Будимпешта 32. СКСК ,,Слога” – Штутгарт 33. Српски центар – Штутгарт 34. КУД ,,Коловит” – Градишка 35. АНИП ,,Веселин Маслеша” – Бања Лука 36. АКУД ,,Младост” – Темишвар 37. КПСХД ,,Вук С. Караџић” – Радовљица 38. СКУД ,,Видовдан” – Љубљана 39. АНИ ,,Абрашевић” – Цирих 40. КУД ,,Доброслав Радовановић – Кикац” – Базел 41. СДИОУ ,,Никола Тесла” – Стокхолм   СПЕЦИЈАЛНА ЗАХВАЛНОСТ: Никола Грбић Грба Свим учесницима пројекта   ПРОДУКЦИЈА КУД ,,Батајница" - Србија СКУД ,,Опленац" - Канада     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...