Jump to content

Моја душа и моје срце би желели да се сви владају по Јеванђељу


Препоручена порука

0-02-0a-74168daeea8476f2d4ac277419afa4ff

Разговор са схи-монахињом мати Теодором, новоизабраном Игуманијом манастира Грачанице

Замонашила сам се у манастиру Грачаници 1955. године. Похађала сам монашку школу која је трајала десет година, у којој је предавао Патријарх Павле.

Чему Вас је учио Патријарх Павле у монашкој школи?

Учио нас је историју, катихизис, црквенословенски – да преводимо са црквенословенског на српски језик – учио нас је Стари Завет, Нови Завет, Свете Оце – шта је рекао Свети Сава Освећени, Василије Велики, Јован Златоуст, Григорије Богослов – како су се подвизавали. Предавао нам је о Лоту, о Мртвом мору, о два спаљена града, Содоми и Гомори – како се Господ јавио Лоту и упутио га да иде ка Сигору; како су се Аврам и Лот поделили, а нису се свађали.

Које светоотачке поуке се сећате из тог периода?

Волела сам оно што нам је причао о Светом Сави Освећеном, који је рекао: „Нека је нас оволико колико нас је.  Хране има довољно. Који извршавамо вољу Божју да останемо, а који нисмо такви, да се отпуштамо. Боље је и један који врши вољу Божју, него множина безаконика“.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

На који начин је Патријарх Павле поучавао и васпитавао?

Патријарх Павле је нама предавао и тако нас учио, али, учио нас је и својим примером. Посматрала сам, на пример, ако нека жена донесе једну поморанџу и дâ је њему, а нас је било доста ђака, он узме ону поморанџу, ољушти је и подели на четрдесет делића. Ја сам га много волела, па му кажем: „Преосвећени, па зашто је Ви не поједете сами, да знате да сте појели једну поморанџу“? „А ти би то урадила, појела би је сама, иако знаш да не треба да је поједеш сама“. „Зашто, Преосвећени“? „Грехота је ти да једеш, а други да гледају – но сви по мало да поделимо.“ Патријарх Павле нас је учио свему. Није било ничега чему нас он није научио. Од нас четрдесет произвео је добре, побожне и напредне монахиње. У манастиру Грачаници учила сам историју двадесет и пет година. Нико није умео да објасни историју боље од мене, а то сам све научила од патријарха Павла.

Он, као Епископ, дође у Грачаницу па коси, чисти. Једном, када је дошао из Призрена, узме тањир и стане поред шпорета и каже: „Мати Теодора, да ли имаш нешто на води да ми даш?“, и оде негде. После неког времена видиш га враћа се из баште. Убрао један парадајз, један краставац, паприку – опере на чесми, па оде узме корице хлеба, које сестре нису појеле, стави их на тацну поред себе и једе. Ја му кажем: „Преосвећени, само седите, све ћу да Вам донесем“, на шта ће он: „Зашто ми је Бог дао ноге и руке – него да се служим њима“. Павле је и као Патријарх доста времена проводио на Косову. Света душа.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да ли познајете садашњег Патријарха?

Познајем га. Добар је.

Како је манастир изгледао када сте дошли?

У манастиру су биле велике рушевине. У конаку, у коме је била партијска школа, а пре њих Немци, није било ничега. Све су срушили и све однели. Јако смо се мучиле, јер су ту у конаку били милицајци и професори који су предавали у школи. Они су заузели пола конака, а нас дванаест у две собе. Тешко је било. Мучиле смо се једно пет-шест година, а онда смо отишле код градоначелника Мугоше у Приштину да нам помогне, да отера тај народ из манастира. Било је комунистичко доба. Он нам каже: „Ја сам немоћан, али написаћу вам писмо, а ви га однесите у Београд у Комитет код маршала“. Ми смо тако и урадиле. Игуманија и намесница Ефросинија добиле су то писмо од градоначелника, које су однеле у Београд и предале маршалу, а он, када је прочитао, рекао је овако: „Бистар извор тече,  а чобани узму прутеве па га замуте, па буде мутна вода. Тако ти је ово. Вера је загарантована. Не може нико никога да угрози. Ако су они милицајци и професори, нека иду у школе, а вама да ослободе манастир. Ја ћу да наредим, да за двадесет и четири сата ни један службеник не буде у Грачаници“. Ми смо се дуго мучиле. Онда дође телеграм из Београда: за двадесет и четири сата да манастир Грачаница буде ослобођен од професора, милиције и службеника. Ми нисмо имале право да уђемо у цркву, него чувар нам отвори, па ми онда уђемо да вршимо вечерње, јутрење и Литургију.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да ли је Грачаница у то време била музеј?

Није била музеј, него је била заузета. Држали су магацин у цркви. А када је дошао маршал, у Грачаници је тада био отац Герасим, теолог. Стајао је код стуба у некој старој изношеној мантији, док је маршалу историјат манастира говорио неко ко није баш добро знао. Маршал приђе оцу Герасиму и упита га: „Шта радиш оче“? „Мучим муке“. „Зашто мучиш муке“? „Па ево, мислио сам биће боље за нас, а за нас је горе“. „Шта је горе за Вас“? „Цркву су нам претворили у магацин, конак је узела војска, све однела, упропастили су нас. Само можемо да кукамо“. Отац Герасим је био теолог. Када је испричао Титу историјат, маршал се окренуо и упитао га: „Оче, коју сте школу завршили“? „Завршио сам теологију“. „Видим да сте писмен човек. Овај други није знао да објасни као ви. Шта сте ви све испричали! Посебно ми се свидела ваша писменост“. Тито је погледао оца Герасима онако нарочито, а касније му је послао три трубе штофа за мантије, три трубе за пиџаме, и неке ципеле.

Да ли је манастир после дочекао боље дане?

Тито је све очистио. После смо живеле као лабудови. Он је много помогао Грачаницу. Слободан Милошевић такође, као и Милутиновић. После, када смо повратиле земљу, Вулин нам је помогао да је очистимо од пањева, камења, да би земља била родна. И Вучић помаже. Ја сам на Косову шездесет година и водила сам манастирску економију.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Шта сте све поседовали у оквиру манастирске економије?

Имали смо виноград. Имали смо преко шездесет хектара земље, пет-шест трактора, све машине, башту, пластенике. На тој земљи коју смо вратиле сада је владика Теодосије подигао економију. Цело имање је оградио, направио две куће, два силоса са по седамдесет тона кукуруза и пшенице, па ископао бунар, па направио кућу за раднике. Планира да направи шталу за двадесет и пет крава, шталу за две стотине оваца и коза, свињац, кокошињац и све остало; па је узео раднике Србе које плаћа. Сад прави и кућу где је рекао да ће повремено да борави, како би био и са радницима.

На Косову сте провели дуги низ година, за то време промениле су се многе власти, да ли стрепите од тренутне власти у Приштини да вам можда не одузме вашу земљу?

Неће они ништа да нам одузму. Иако су на Косову Албанци, од којих су многи потурчени Срби, ипак имају милости.

Какав су однос имали Срби према вама у време комунизма?

У оно време сељаци у Грачаници нису примали попа, а примали су мене. Поп је морао да освети водицу, да је дâ мени, да је поделим по селу. Мене су сви примали, а попа нису. Да ли због одбојност комунизма према свештенству, или је разлог лежао у његовој личности – не знам. Дуги низ година радила сам у радионици и тако сам помагала људима. Пошто сам била и економ, могла сам да помогнем, што је допринело да ме народ призна као своју помоћницу. Волели су ме људи. Једном приликом владика Павле је дошао у велику салу и питао мати Татјану, нашу строгу игуманију, какав је народ. Позвао ме је да дођем, јер сам била у кухињи, и упита мене: „Теодора, какав је овај народ“? „Народ је анђелски. Народа, као што је овај у Грачаници, нема ни у једном месту. Волим их зато што не псују. Од њих не могу да чујем ни једну лошу реч“. Кад је игуманија то чула, каже она мени: „Теодора, корпу на руку, блок и оловку, и да пођеш са попом на врх Грачанице, да ми свакога запишеш, ко прима, а ко не прима попа“. Мене је било срамота, али пристала сам. Узмем корпу, оловку, блокче и кренемо. Кад су нас видели на вратима неки, код којих је поп раније долазио и нису га примили, питају: „Шта је, Теодора“?  „Дошли смо да осветимо водицу“. „Ајде, ајде, улази“. Донели су свећу, воду, кадионицу, и поп поче да служи. На крају ме питају колико то кошта, а ја рекох: „Колико је поп рекао“. Дадоше ми паре, које поп није хтео да узме. И тако кроз целу Грачаницу. Сви су нас примили, сви до једног. Кад смо се вратили у манастир, поп баци ону торбу и рече игуманији: „Мати, овде у овом селу поп је „Теодоракис“, њу су сви примили, а мене нису хтели да приме. Има да осветим пун казан воде, ђак из богословије нека носи балонче и корпу, а „Теодоракис“ крст. Носила сам и остављала Свету водицу у Сушици, Лабљану, Сливову, Грачаници, Ајвалији. Када је дошао Свети Никола, донели људи колаче у цркву, а попа нема. Дође игуманија у кухињу и каже ми: „Теодора, мораш да идеш да сечеш колаче. Чека те пуна црква“. Морала сам – иначе оставише и колач и све. Требало је тако да радим, да би се за попа припремила лепа парохија –  тако сам мислила. Ишла сам и ноћу и дању по селима. Резала сам колаче до дванаест сати у ноћ. Сви су ме чекали. Ни један домаћин неће да пререже колач док ја не дођем, уђем у кућу и испевам.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Која је била Ваша прва игуманија?

Прва је била Татјана, а друга Ефросинија. Татјана је била доста строга. Њу смо морали строго у свему да слушамо. Она је мене много волеле. Водила ме је у Грчку, Румунију, Египат, Јерусалим, у Русију пет-шест пута. Где год  је пошла, мене је водила. Много сам је слушала, не узвраћајући ни једну реч. Кад би ми нешто наредила, послушала бих је по цену живота.

Ви сте је пратили све до њене кончине?

Поред ње сам била кад је умрла. Умрла је од рака.

Наследница мати Татјане била је мати Ефросинија?

Мати Ефросинија је била добра, света игуманија. Са њом је било лепо. Она је мени предала све. Њу ништа овоземаљско није интересовало, само небеско. Она је читала акатисте. Јеванђеље није пуштала из руку, ни молитвеник. Говорила је: „Нема ништа лепше но молити се Богу“. Није хтела ни краву да прода без мене. Наиђу трговци када ја нисам била ту, а игуманија им каже: „Ја не могу ништа да продам док не дође Теодора“. Кад сам се вратила кажем јој: „Мати, па Ви сте игуманија. Све је у вашим рукама“, на то ће она: „Не, Теодора, ја тебе ценим и ти водиш економију, како ти продаш – тако је“.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Која је била Ваша прва игуманија?

Прва је била Татјана, а друга Ефросинија. Татјана је била доста строга. Њу смо морали строго у свему да слушамо. Она је мене много волеле. Водила ме је у Грчку, Румунију, Египат, Јерусалим, у Русију пет-шест пута. Где год  је пошла, мене је водила. Много сам је слушала, не узвраћајући ни једну реч. Кад би ми нешто наредила, послушала бих је по цену живота.

Ви сте је пратили све до њене кончине?

Поред ње сам била кад је умрла. Умрла је од рака.

Наследница мати Татјане била је мати Ефросинија?

Мати Ефросинија је била добра, света игуманија. Са њом је било лепо. Она је мени предала све. Њу ништа овоземаљско није интересовало, само небеско. Она је читала акатисте. Јеванђеље није пуштала из руку, ни молитвеник. Говорила је: „Нема ништа лепше но молити се Богу“. Није хтела ни краву да прода без мене. Наиђу трговци када ја нисам била ту, а игуманија им каже: „Ја не могу ништа да продам док не дође Теодора“. Кад сам се вратила кажем јој: „Мати, па Ви сте игуманија. Све је у вашим рукама“, на то ће она: „Не, Теодора, ја тебе ценим и ти водиш економију, како ти продаш – тако је“.

https://mitropolija.com/2020/05/08/moja-dusa-i-moje-srce-bi-zeljeli-da-se-svi-vladaju-po-jevandjelju/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мати Теодора је дивна особа. Лијепо је што је у првом дијелу интервјуа било ријечи о упокојеном Патријарху Павлу. Никад доста прича о Њему од оних којима је Бог дао да буду у његовој близини за његова живота. Јако ми се свидјела реченица: Нема ништа лепше него молити се Богу. Блажени су они који тако мисле.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2, који је водио главни и одговорни уредник Радоман Кањевац. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ.

      Звучни запис првог дела разговора
      Звучни запис другог дела разговора
       
      Извор: РТС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења светог Василија чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Беседе представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.

       

       
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете четрдесетнице препорађају од огреховљености, због тога и једна богослужбена химна период Свете четрдесетнице назива духовним пролећем и светим временом. И ваистину, по примеру Спаситељевог четрдесетодневног поста, ми кроз пост и молитву преображавамо душе своје, како бисмо што спремнији дочекали Празник над празницима. Како би овај свештени период године био саображен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је као брижна мајка подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером. Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених Дарова.
       
      Литургија пређеосвећених Дарова служи се само за време Свете четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмицâ Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице Великог поста, у случају да се у те дане догоди празник светог који у типику има знак +, или, пак, храмовни свети. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако се у те дане догоди празник Благовести), јер је радост евхаристијског славља неспојива са покајним карактером Великог поста и великопосних богослужења. Према сведочанству протојереја Александра Шмемана: „Можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време Свете четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору и он гласи: „У све дане поста Свете четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија пређеосвећених Дарова“.
       
      Литургија пређеосвећених Дарова води порекло од првих векова, док је њену коначну редакцију сачинио Свети Григорије Двојеслов, епископ римски. Бројни су називи ове литургије; неки од њих су: Литургија четрдесетнице, Литургија освећења чаше, а неки је називају Службом причешћа. Ова света служба је покајног карактера сходно времену у коме се служи, а самим тим богослужи се у тамном одјејанију. Она није евхаристијско славље, и не можемо је назвати Литургијом у правом смислу те речи, јер не садржи анафору. Најједноставније речено, можемо је назвати великопосним вечерњем са причешћем. Према сведочанству Светог Јустина Мученика и Философа, видимо да хришћанима тога времена није било страно издвојено причешћивање, будући да су ђакони по кућама причешћивали оне који из оправданих разлога нису били на Литургији. Слободно се може рећи да је претеча Литургије пређеосвећених дарова управо ова поменута пракса издвојеног причешћивања верних, које је, више или мање, било заступљено у свештеној историји Цркве. Неизбежно је нагласити да је пост у првим временима подразумевао потпуно не узимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се причешћивали тек након деветог часа, те је из тог разлога Литургија пређеосвећених Дарова вечерња служба са причешћем и служи се увече, након деветог часа. Овакав вид поста се није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског сабора, овакав вид поста забрањен, изузев само једне - Велике суботе.
      Сâм појам „пређеосвећени Даровиˮ указује да се Свети Дарови за њено служење припремају и бивају освећени на потпуној недељној Литургији Светог Василија Великог. Приликом проскомидије пре недељне Литургије, презвитер поред редовног вади још два или више Агнеца (у зависности колико ће се Литургија пређеосвећених Дарова служити током те седмице). Агнец који бива освећен на потпуној Литургији, чува се за пређеосвећену Литургију у за то одређени кивот (дарохранилицу).
       
      Када је реч о последовању (поредку) Литургије пређеосвећених Дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све премудрошћу створио, а презвитер за то време испред часне трапезе чита Светилничне молитве почев од четврте. После велике (мирне) јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан моменат у овом првом делу Литургије пређеосвећених Дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Овај свештени тренутак указује да се и на Литургији пређеосвећених Дарова хранимо са две трпезе – најпре са трпезе речи Божје у виду старозаветних чтенија, а потом и са трпезе Царства Небеског, пређеосвећеним Даровима. Између ова два старозаветна читања налази се специфичан и јединствен  возглас: „Светлост Христова просветљује све“. Знаменити тумач светог богослужења, Свети Симеон архиепископ Солунски говори да благослов између два старозаветна читања на Литургији пређеосвећених Дарова има следећи смисао: „Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сâм Син Божји који нас просвећује и освећује.ˮ Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, односно, на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Свети Симеон Солунски доноси важно сведочанство о богослужбеној пракси дочекивања вечерње светлости, и по њему: „Паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену.ˮ
      Други део Литургије пређеосвећених Дарова, после јектеније  и молитве за оглашене, или јектеније и молитве оних који се припремају за Свето просветљење (ова јектенија и молитва за оне који се припремају за Свето просветљење произноси се само од среде четврте недеље Великог поста, све до Свете и Велике среде), следи део који можемо назвати  припремом за причешће пређеосвећеним Даровима. Након прве и друге молитве верних по возгласу „По дару Христа твога…“ поје се песма:
      „Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“
       
      За време ове песме врши се преношење пређеосвећених Дарова са светог Предложења на свети престо, а за време кога сав народ преклонивши колена клечи. Ово преношење подсећа нас на Велики вход, који бива на потпуној Литургији. У праксу је доста касније ушло изговарање великопосне молитве Светог Јефрема Сирина, коју презвитер изговара након полагања пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу и приликом изговарања ове молитве сâм презвитер и сав народ чине три метаније. Посебну пажњу привлачи нам и молитва после полагања божанствених пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу „Боже неизрецивих и невидљивих тајни…“, коју са слободом можемо разумети као централну молитву ове свете службе. (прочитати молитву у целости)
      Кроз ову дивну молитву можемо сагледати да причешће Светим Тајнама Тела и Крви Христове јесте суштина нашег духовног живота, јер у нашем опитном сусрету са Господом у причешћу Светим Тајнама, постајемо удеоничари Богочовечанског Тела – Цркве, актуализујући притом наше хришћанско назначење и делатно испуњавајући Господњу заповест на коју нас наведена молитва и подсећа: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв у мени обитава и ја у њему…ˮ Дакле, у речима ове молитве сагледан је и сâм смисао служења Литургије пређеосвећених Дарова, а то је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено, активно причешћивање између две недељне потпуне Литургије. Централна мисао која треба да се роди у срцима нашим јесте савршена чежња за причешћем и сусретом са Господом нашим у Светој Чаши. Да закључимо, Литургија пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави и без срдачне чежње према Светим Тајнама Тела и Крви Господње, као и без практиковања честог, или боље речено, активног (редовног) причешћивања.
      За време причешћа, поје се причастен „Окусите и видите, јер је добар Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Након позива ђакона да са страхом Божјим, вером и љубављу приступимо, уместо свакодневног: „Благословен који долази у Име Господње…“, појци поју специфичну песму на Литургији пређеосвећених Дарова: „Благосиљаћу Господа у свако време; прослављање Њега је у устима мојим.“ Док, након благослова презвитера, појци поју: „Хлеб небески и чашу живота окусите и видите, јер је добар Господ. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Заамвона молитва на Литургији пређеосвећених Дарова представља сликовит  и врло леп приказ пречасних дана Свете четрдесетнице у којој се налазимо. Молитва наглашава да нас је Господ својом добротом увео у пречасне дане ове који нам служе за очишћење како душе, тако и тела. У молитви се, са друге стране, молимо да нам Господ дарује да се добрим подвигом подвизавамо и да ток поста завршимо сачувавши веру, да се као победитељи греха јавимо и да се након овог свештеног времена подвига и поста удостојимо поклонити се Христовом славном Васкрсењу. Са слободом можемо рећи да ова молитва представља један вид путоказа којим правцем су хришћани усмерени у периоду Свете четрдесетнице, показујући нам на крају и циљ нашег подвига и великопосног путовања. Након отпуста чита се 33. благодарствени псалам „Благосиљаћу Господа у свако време“, који је вид благодарења за ову службу која нам је дарована и у којој се причестисмо светим тајнама Тела и Крви Господње, укрепљујући се духовно како бисмо издржали ток поста и подвига, предокушавајући радост Празника над празницима.
       
      Катихета Бранислав Илић
       
       
      Вашој пажњи препоручујемо и филм о Литургији Пређеосвећених Дарова у коме ову центарлну великопосну службу објашњава Архиепископ Цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије:
       
      Вашој пажњи препоручујемо и разговор о Литургији Пређеосвећених Дарова:
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Идите и научите све народе… (Мт. 28, 19)




      Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу.
      Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа у великој мери трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) и Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић).
      Година 2008. за Православни мисионар представља један нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих.
      Своје заслужно место Православни мисионар налази и у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа (епархија бачка), Светигора (митрополија црногорско-приморска), Глас (Епархија нишка), Источник (Епархија ваљевска) и Слово љубве (архиепископија београдско-карловачка). Посебно плодну сарадњу часопис низ година остварује са Центром за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је реализовао и интернет презентацију нашег часописа. Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара било је управо отварање интернет странице на којој ће, поред најаве новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, бројеви старији од шест месеци бити потпуно доступни за преузимање у PDF формату.
      Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13).
       
      катихета Бранислав Илић,
      члан уређивачког одбора Православног мисионара
      задужен за односе са медијима
       
      Извор: Православни мисионар
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Господе, Господе, погледај са Небеса и види и посјети виноград овај кога засади десница Твоја.
      (…) Господе, нећемо одступити од Тебе, оживи нас и име Твоје призиваћемо.
      Господе, Боже над војскама! Поврати нас, нека засја лице Твоје да се спасемо!
      (Пс 80, 14-15, 18-19)

       
      Дирљиве ријечи пјесника из овог псалма посебно су одјекнуле у црногорској пријестоници прије тачно тридесет година. Као некада пророк за Стари Израиљ, сада је нови Митрополит завапио за спас Новог Израиља, за спас свог народа у Црној Гори. После ослобођења од туђина, наш народ је, попут изабраног Божијег народа, у новим и мирнијим околностима скренуо с правог пута. Опио се и занио вином гријеха и запао у ново ропство – ропство безбожништва (Пс 60, 3). Због тог гријеха, Бог – господар и уредитељ винограда (Ис 5, 1-4), допустио је страдање свог народа. Слика пропасти је била потпуна: ограда винограда Господњег бјеше разваљена, а чокоте су дивље звијери изгризле (Пс 80, 12-13).
      У тим страшним временима, када је луди вјетар хтио да угаси свету лампу, сачувао се ипак онај остатак Израиљев. Старац Данило, са неколико свештеника, монаха и мало вјерног народа, исповједнички је свједочио и одбранио своју вјеру. Сада је требало разгорјети тај свети жар који је био запретен у пепелу:
      Ево мене, ево вас! Спремно је срце моје, каже пророк. Да заједно са вама обнављам своју душу, да заједно са вама обнављам оскрнављене олтаре, да заједно са вама обнављам онај свети и највеличанственији олтар и храм – душу свакога од нас, јер нема ничега светијег под небом и земљом од људске душе и људског бића.
       Сав живот и рад нашег блаженопочившег оца Амфилохија у винограду Господњем, сабран је у овим ријечима које је изговорио пред цетињском светињом, те 1990. године. Када се сагледа цио његов живот, види се да је нашег Владику, Господ призвао својом благодаћу, још од мајчине утробе и изабрао за свједока Свог Јеванђеља (Гал 1, 15; Рим 1, 1). Светоотачки пламен Божијих људи, који су га од младости руководили и образовали, ”уселио се у њега и разбуктао у огроман пожар: и он је горио у том пожару, горио на жртву свеспаљеницу за све и за сва”.
      Кад је дошао у своју постојбину, Владика је затекао на многим Светим олтарима ону апокалиптичну гнусобу опустошења (Дан 9, 27; Мк 13, 14). После тридесет година, оставио нам је око седамстототина нових и обновљених светионика! Сваком освећењу храма или манастира, Владика се толико радовао јер је знао да тако почиње обнова људске душе, да у светињи и светињом људи постају свети, постају храмови Божији и заједница Тијела Христовог. Дубоко је осјећао да не градимо и не украшавамо ми храм, него ”он нас обликује и украшава небеском непролазном љепотом”.
      Непрестана молитва нашег Митрополита, његова прва и последња брига, била је спасити човјека. Спасити људску душу која је вреднија од свих свјетова. И зато је свима био све да би бар једног спасио (1Кор 9, 22). Био је прави отац, истински учитељ и педагог. Сваког човјека, Владика је ”примао као стварност за себе и као проблем око кога се вриједи трудити, ући у његову тајну, у свијет његових брига и невоља, прићи му као што брат прилази брату, топло и сниходљиво, без гордости и звецкања ауторитетом”, како рече један наш историчар за Светог Саву.У свако доба дана и ноћи, спреман да прими, саслуша, утјеши, подучи. Кад треба, строго укори, али увијек подигне и осоколи. И ријечју и дјелом, учио нас је да се, прије свега и изнад свега, везујемо за Господа, а не за одређену личност духовника. Учио нас да све треба да дамо ”за Христа и Цркву његову”, да Црква ”треба да расте а ми да се умањујемо смиреношћу”.
      Пратио га је свакодневни притисак људи, и оних ”малих” и оних ”великих”. Поред свега тога, није постојала само одговорност за своју заједницу, већ је, као пастир васељенских размјера, имао бригу за све Цркве у свијету (2Кор 11, 28). Туговао је много због неслоге међу православном браћом и трудио се свом снагом да се превазиђу погубни расколи. Молио се, не само за хришћане, већ за читав свијет – да сви људи и народи познају Истину која ослобађа, да се крсте у име Свете Тројице – Бога Љубави.
      Као прави апостол Христов, не штедећи себе, без било каквог предаха и одмора, Митрополит је јурио и стизао свуда да проповједа Христа. Био је истински слуга ријечи. Божије ријечи која је ”жива и дјелотворна, оштрија од сваког двосјеклог мача“, која ”продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца” (Јев 4, 12). Никад није трговао њом, него је говорио увијек искрено, из срца, у Христу, као од Бога и пред Богом. Зато је, изобличавајући људска зла и безакоња, његова ријеч била некад оштра. Јављајући, као истински Епископ Христов, на сваком мјесту мирис познања Господњег, једнима је Владика био мирис живота за живот, а другима нажалост остао је мирис смрти за смрт (2Кор 2, 14-17). Попут Христа, за један дио нашег народа остао је камен за спотицање и стијена саблазни (Ис 8, 14, Рим 9, 33).
      Цјелокупно служење нашег Митрополита, било је у знаку распећа и васкрсења Христовог. Као истински Христов мартир (свједок и мученик), утврђивао је сву своју паству и увијек подсјећао ”да нам кроз невоље ваља ући у Царство Божије” (Дап 14, 22). Врхунац његовог крсног пута, био је прогон Цркве од стране безбожне власти, која је своје демонско лице отворено показала доношењем безаконог закона о отимању светиња и прогону хришћана. ”Пусти народ мој”, рекао је миротворац гордом фараону али он није хтио слушати (Изл 8, 1). На насиље, међутим, Црква је одговорила молитвом у свештеном ходу. Молили смо се да останемо народ Божији и по вјери и по дјелима; а ако морамо да страдамо, да то буде на путу правде Његове и истине Његове, а не због неправде наше или мржње ма према коме. Храбрим исповједништвом и оним свједочењем ”да се треба већма покоровати Богу него људима” (Дап 5, 29), народ Божији је одбранио светиње и извојевао своју слободу. Нова и историјска Побједа православља коју је предводио наш Митрополит, била је наљепши дар Светом оцу Сави, за прославу великог јубилеја – осам вијекова његове Цркве.
      Владика је на крају понио и свој последњи крст, болест проузроковану новим вирусом, учествујући тако у патњи свог народа, као и цијелог човјечанства. Ово последње страдање било је његово крајње смирење, сабирање цијелог плодног живота… ”Готово је” – биле су једне од последњих његових ријечи. Заиста, осјетио је не само да се тијело гаси, већ да је извршено било његово свештено послање на земљи и да га Господ призива Себи. Његова смрт, уочи славе свог Цетињског манастира – Светог апостола Луке и Светитеља цетињских Петра I и Петра II, које је толико љубио, била је заправо акт живота, празник упокојења.
      Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, Он ће дати силу и утврђење народу Своме. (Пс 67,36)
       
      Ђакон Александар Лекић
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...