Jump to content
Sign in to follow this  
stevanjuric

70 година од упокојења Патријарха Гаврила

Оцени ову тему

Recommended Posts

На јучерашњи дан, 7. маја, навршило се 70 година од упокојења блажене памјати Патријарха српског Гаврила (Дожића. 

Патријарх_Гаврило_(Дожић).jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Патријарх Гаврило Дожић, изабран 8. фебруара 1938. године. Рођен је 17. маја 1881. године у Врујцима, Доња Морача. Као државни питомац Србије, 1905. године се уписује на Богословски факултет Атинског универзитета, где је и докторирао. За време Другог светског рата био је заробљен најпре у манастиру Раковица, у Војловици, а потом је, заједно са владиком Николајем, одведен у злогласни логор Дахау. У земљу се вратио 1946. године. Умро је 7. маја 1950. године, а сахрањен је у Саборној цркви у Београду између кнежева Милоша и Михаила Обреновића. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нажалост, у години у којој прослављамо стогодишњицу од васпостављања наше Патријаршије, на црквеним медијима нема садржаја о трећем по реду патријарху након обновљења Патријаршије. Чак ни спомињања. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ Не може се добити рат протеривањем и уништавањем сопственог народа
      Молим и апелујем на хрватско државно и црквено вођство, као и политичке и духовне вође нашег народа, да чине све што могу да се искорени мржња и завлада мир између два народа
      (Фото А. Васиљевић) Иза нас је обележавање још једне годишњице акције хрватске војске „Олуја” чији је исход прогон више око 250.000 Срба из Крајине, још једном су се у Србији оплакивале жртве, а у Хрватској славила победа, први пут уз присуство представника српске мањине у Книну. Могу ли цркве, Српска православна и Католичка у Хрватској да покажу пут помирења када и њихови великодостојници тих дана с једне стране служе опела, а с друге мисе захвалнице. Чини ми се да је прави час за овакав разговор, с обзиром на мноштво отворених питања, нерешених проблема и многих искушења, каже одговарајући на ово питање у интервјуу за „Политику” патријарх српски Иринеј.
      – Када је реч о тзв. Олуји, коју славе наши најближи суседи, али и начелно у вези са ратним победама уопште, сетимо се како наш савремени светитељ Јустин Поповић не мислећи само на Хрвате или Немце, на Шиптаре, него и на друге Енглезе, Русе, и нас Србе каже: „Ратови су пораз до пораза, не победе. Људи гину, измислили ратове и убијања као средства да победе зло у овоме свету”. А ја додајем: може ли држава добити рат протерујући и уништавајући сопствени народ? Наравно да не може. Сигуран сам да је та еуфорија опијености злом прошла, осим код оних најусијанијих глава. Макар када схвате да је за тих 250.000 Срба кренуло и свакога дана пут земаља запада крећу пуни возови и аутобуси младих. Празни се, кажу ми, не само северна Далмација, Лика, Банија, Кордун, него и пребогата Славонија. Има ли места слављу када вам цвет младости одлази да гради туђе градове, оре туђе њиве, лечи туђу децу... Прошло је више од две деценије, а тамо оба народа још увек живе у последицама рата: социјалним, психолошким, економским. Нека свако чини своје, нека славе они ако мисле да имају шта, али молим и апелујем на хрватско државно и црквено вођство, као и политичке и духовне вође нашег народа, да чине све што могу да се искорени мржња и завлада мир између два народа.
      Утисак је да се код хрватских власти појављују почетни знакови да је могућа и таква њихова политика. Уколико је то заиста тако, онда и наши народни прваци, као представници народа страдалог у геноциду, треба да, чувајући националну свест и достојанство свог народа, прихвате сваку прилику која може допринети мирнијем сну и бољем животу нашег народа у Хрватској. Да десетине села на Банији, на Кордуну, Лици и другде у којима живе Срби добију електричну енергију. Једино тамо у читавој Европи постоји мноштво села без електричне енергије. То не значи да треба да са њима славе, али сарадња је неопходна са онима који желе нормалан живот и благостање за све људе. Ми се, овде у Србији, залажемо и подстичемо наше власти, да испуне све разумне потребе хрватске мањине. Исто тако, верујемо да су то и за Владу Хрватске достижни циљеви, и да српски представници требају да са њима сарађују за добробит свих – каже патријарх српски Иринеј.
      Неуспехом су окончани недавни преговори представника Епископског савета у Црној Гори и црногорске владе. Како оцењујете позицију Цркве у овим преговорима, али и њен тренутни положај у Црној Гори?
      На питање какав је положај наше Цркве најбоље су зимус одговорили и стари и млади, по мећави у Васојевићима или по бури у Паштровићима, широм данашње Републике Црне Горе, носећи на иконама и у срцу Светог Саву, Светог Василија Острошког или Светог Кнеза Лазара, и са уздигнутим тробојним барјацима Српске Цркве бранили светиње. И став Цркве у данашњој Републици Црној Гори, али и свуда где има наших епархија, црквених општина, манастира, храмова и парохија је кристално јасан. Српска Православна Црква има свој Устав, своје устројство, своје прописе који решавају начине регулисања свих важних питања. У таквим законским и канонским оквирима могу бити решена и сва отворена питања на том подручју. То је став Светог Архијерејског Синода, то је мој став. Такав је и став Сабора. А што је исто тако важно, такав став је недвосмислено показао и народ у тамошњим епархијама. Ова криза потврдила је ону латинску: Vox populi – vox Dei! Ни народ, ни Црква не прихватају расправу о питању: чији су српски православни храмови? Ни народ, ни Црква не пристају на било какву промену устројства, на нарушавање црквеног и народног јединства. Патријарх српски то поготово не прихвата, свиђало се то неком или не.
      Када је 1998. године, доведен у Патријаршију, млади председник или премијер Ђукановић, не сећам се његове тадашње функције, представљен је као будућност, снажна перспектива српског народа. И он је тако тада говорио и обећавао. А данас, туга ме обузме када видим коликo дубок може бити људски пад. Са таквима се годинама договарати и преговарати? Са таквима тражити могућност компромиса? У то не верујем.
      Плашите ли се могућности да ће се црногорски законски модел прелити и на светиње на Косову и Метохији, које су иначе под константним претњама: од физичког уништења до грубог фалсификовања њихове историје?
      Реална слика  је, нажалост, обрнута и утолико још тужнија. Они који су се, као што рекох, некада представљали као нада и будућност српског народа у Црној Гори, данас се понашају као да су им „узор” шиптарски терористи. Сетимо се само арогантних измишљотина да су Високе Дечане подигли племићи из породице Нимани? Ја одлично познајем и поштујем косовско-метохијске Шиптаре. У основи, то је племенит народ горштачког етоса. Али, уз сво поштовање према њима, не можемо им уступити онај део историје, део духовних и културних споменика који им никада није припадао у историји. Или, узмимо само још један пример: служење римокатоличке мисе на остацима православног храма Светог Николе у Новом Брду, познате задужбине средњовековних српских владара. Они, пак, који би помислили да и за милиметар попусте притисцима Марковића, Ђукановића и њима сличним, којима ништа није свето и који немају поштовања чак ни према сопственим прецима, имали би убрзо новобрдски пример у Морачи, Савини и другде.

      (Фото И. Милутиновић)
      Да ли сте разговарали са епископом диселдорфским и све немачке Григоријем после његове изјаве којом је проблематизовао издвајање буџетских средстава за градњу Храма Светог Саве  у доба епидемије вируса корона и Вашег саопштења у којем сте навели да је перјаница антисрпских и антицрквених кругова у Србији?
      По том питању још увек нисмо разговарали. Чуо сам да се тим поводом огласио преко видео-снимка на интернету. Али архијереји међусобно тако не опште. Зна се како, и којим путем, се износе различити ставови, као и који су начини да се решавају проблеми са којима је Црква суочена.
      Српска Православна Црква прославља ове године сто година уједињења Српске Цркве, а век постојања обележава и Православни богословски факултет. Део академске заједнице, професора овог факултета, па и руководства Универзитета у Београду сматра да Свети архијерејски Синод, којим председавате, има превелики утицај на овај факултет и да нарушава његову универзитетску аутономију. Како Ви гледате на ове примедбе?
      Побогу, на Православном богословском факултету се школују, пре свега, будући ђакони, свештеници и архијереји Српске Православне Цркве, затим будући православни вероучитељи, катихете. У Статуту пише да је Факултет установа Српске Православне Цркве и државе Србије и да је под пуним духовним и канонским окриљем Српске Православне Цркве. Сетимо се само да је тај исти Статут због жалбе неког атеистичког удружења већ био на Уставном суду где је позитивно оцењен. И поред тога, неки из универзитетске заједнице, који су се већ експонирали као политичка оријентисана и антицрквено расположена групица људи, препознавши се са пар сличних у факултетском сословију, износе сумње у Статут и тиме збуњују академску јавност. И то је проблем. Такви се чујем, исто преко интернета, свакодневно ругају својој Цркви, Синоду, најугледнијим архијерејима, колегама професорима. Тајно снимају шта говоримо, снимају како пале слике најугледнијих владика, па то објављују... Тешко је то разумети јер им је Црква дала све што је могла, па и више од тога, а ништа им није ускратила. Што се статуса факултета тиче Свети Архијерејски Синод узима у обзир различита решења и неће журити са одлуком. Покојни Зоран Ђинђић је 2000. године дао кључни допринос да се учини ништавном и непостојећом одлука комунистичких власти о искључењу Факултета са Универзитета јер је био мишљења да Богословски факултет са својом традицијом и угледом у свету чини част универзитетској породици. Али он је био и Србин и Европејац без комплекса. А проблем свих оних са Факултета којима је тесна сопствена кожа, решићемо на добро Цркве, али суштински и на њихово лично добро.
      Колико је пандемија вируса корона променила живот Православне цркве? Да ли је, на пример, променила црквену праксу везану за Свету тајну причешћа, будући да су неке православне цркве учиниле извесна прилагођавања приликом давања причешћа?
      Црква постоји кроз Евхаристију или, још прецизније, као Евхаристија. Ми хришћани јесмо једно са Господом и међу собом искључиво зато што се у Евхаристији – реално, а не метафорички или символички – причешћујемо једним и јединственим Телом Христовим. Из тога следи и наша вера да је причешће Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игњатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. Ако је Бог са нама, – а у Литургији и Причешћу јесте, – ко ће против нас? Кога да се бојимо? Према томе, Црква верује да верни, поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко светог Причешћа него да је оно извор живота и здравља. У своје време мој претходник, блаженопочивши патријарх Павле, који сигурно није богословствовао чисто „академски”, него благодатно-подвижнички, озарењем и просвећењем од Духа Светога, одговарајући на питање да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника, недвосмислено је писао да не треба. Притом, се позивао на сведочење светог Јована Кронштатског, изузетног литурга, чудотворца и исцелитеља, које гласи: „Колико сам пута имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су се после причешћа божанским Тајнама, по својој срдачној жељи или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо опорављали.” За две хиљаде година хришћанства никад се нико није заразио светим Причешћем – јер да јесте, то би непријатељима хришћанства био „крунски доказ” против њега! Истина, било је, има и биће свештенослужитеља који су умрли због заразе или неизлечивих болести (кардиоваскуларних, канцерогених, дијабетичарских и других), али не услед служења Литургије и причешћивања него из истих разлога из којих умиру и други људи, погођени истим или сличним болештинама. Имајући ову веру и Православно Предање на уму, као поглавар наше помесне Цркве сматрам да би било какво увођење новине у вековну праксу везану за начин причешћивања било погрешно. 
      Како гледате на одлуку турског председника Реџепа Таипа Ердогана да Света Софија поново постане џамија? Је ли то још један ударац за подељени православни свет или ново бреме у односима хришћана и муслимана?
      Недавно сам упутио Турској апел Светог Архијерејског Синода да се пронађе компромисно решење за цркву Свету Софију, која је један од најважнијих споменика културе и духовног наслеђа читавог човечанства. Наравно, предложена решења морају да уважавају политичку реалност и државни суверенитет. Рекао сам да је могуће да ова црква остане музеј или да се, с обзиром на пространост и монументалност, омогуће повремена богослужења за обе вере. Ми се молимо, пре свега, да се сачува мир и да ова, рекао бих, употреба вере у политичке сврхе не изазове друге последице. Нама, православним Србима, Црква Свете Софије заузима посебно место у срцу и души јер преко духовног родитељства које она оличава, стекли смо и своје духовно благо које оличавају Грачаница, Дечани, Крушедол, Жича, Крка у Далмацији, Храм Светог Саве и сви наши дивни храмови у земљи, региону и широм света.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благовесника нашег спасења, великог слугу Божјег, и радостоносног посланика к Пречистој Дјеви Марији, Архангела Гаврила хвалимо у песмама, по други пут му приређујући празнични сабор. Јер његов први сабор празнује се сутрадан по Благовести Пресвете Богородице, двадесет шестога марта; а сада се понова тај сабор његов празнује у светој Цркви, и понова се спомињу и прослављају његова чудесна јављања по Божјем наређењу.   Катихета Бранислав Илић: Свети Архангел Гаврило – служитељ тајне спасења   Презвитер Анђелко Додер: Сабор Светог Архангела Гаврила   Прилог Радија Светигора    Он Мојсија, који избеже од Фараона, научи у пустињи - писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано! Ано! услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија.    Исто тако свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Цречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: "Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!" - и одмах са мноштвом војника небеских запева: "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!"    Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском Врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то - да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви.    Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести Је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску.    Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, света Црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега.    Ризница литургијског богословља и живота: Сабор Светог Архангела Гаврила
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM  
    • Од mario beloti,
      Овај Данас не бира средства у борби прптив СПЦ пошто су на списку Сороша.
       
      Човек који школује сина з иностранству јавно прозива Патријарха,, Чим ти пријатељу даш за те србомрсце интетвју ниси Србин.
      Marko Jakšić: Apsurdno je da patrijarh Irinej podržava Vučića
      WWW.DANAS.RS Apsurdno je da srpski patrijarh Irinej, koji govori da je Kosovo i Metohija Srbija, istovremeno podržava Aleksndra Vučića koji gura Kosovo od Srbije, rekao je danas Marko Jakšić, bivši poslanik i...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, пре педесет и једну годину, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио.   Повезане вести:   Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље!   Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан!   Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године.   Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије.   Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је   магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године.   Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски.   Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године.   Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски.   Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас.   Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне   Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори.   Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара.   На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем.   Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др.   Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, која је у току, и којега би освећење требало да буде у септембру 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире.   Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија.   У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања.   На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.   Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха.   По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире.   Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште.   У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије.   За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској.   Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др.   Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу.   Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела:   „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику.   У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима.   У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас.   Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда.     Долгоденствуј, Високопреовећени Владико, на многаја љета!
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свака споменица је свједочанство епохе и незаобилазно штиво у историјским и социолошким истаживањима, али превасходни циљ монографије која приказује дјелање Епископа Цркве јесте – као и све у њој – изграђивање Цркве.  
       
      Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске Синај је објавила књигу Владика Фотије: Двадесет година епископске службе у којој се пред очи припадникâ Новог Израиља и пред суд историје и Есхатона износе поуке и поруке, бесједе и интервјуи, апели и апологије Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија. Књигу је – сабирајући Епископове ријечи посијане од Јадрана до Посавине – приредило Сестринство манастира Светог Василија Острошког у Бијељини.   Свака споменица је свједочанство епохе и незаобилазно штиво у историјским и социолошким истаживањима, али превасходни циљ монографије која приказује дјелање епископа Цркве јесте – као и све у њој – изграђивање Цркве. Књига која је пред нама доноси управо такве плодове. Кроз упознавање са омладинским данима и студентским добом будућег Епископа, његовим призивом ка монашком подвигу, просветним радом у Богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, избором на катедру Епископа Далмације и доласком на трон Епископа зворничко-тузланских стичемо увид у биографију човјека коју је обликовало искуство Цркве, а који је касније својим подвигом – носећи бреме страдајуће Далмације – свједочио искуство Цркве на простору и у времену у којем је све (било) прихваћеније и пожељније од апостолског и отачког исповиједања вјере у Богочовјека.   По(р)уке које казује епископ Фотије кроз литургијске бесједе, есеје у богословским часописима, интервјуе штампаним и електронским медијима, расписе свештенству и монаштву, јавна обраћања државним званичницима у протеклих двадесет година нам помажу да разумијемо (еклисијалну и друштвену) збиљу у којој јесмо. Међутим, њихова највећа вриједност јесте – како би казао Апостол који је рађао Цркву и у Далмацији – призив свакоме ко их (про)чита ка узрастању у мјеру раста пуноће Христове. Основни извор Епископових поука је живот у Цркви. Не можемо се не сјетити мисли Преподобног Софронија који ће казати да би у случају да нестане последњи примјерак Светог Писма Црква била у стању да поново напише Свето Писмо, јер су светописамски списи рођени у њој и јесу израз њеног искуства. Дакле, искуство Цркве које је Епископ учинио својим искуством је извор ријеке која (је) напаја(ла) богожедне душе. Разумије се да су Јеванђеље и посланице Апостолâ неизоставни оријентири у поукама епископа Фотија. Такође, јасно су уочљиви утицаји дјелâ Светих Отаца и поука древних пустиножитеља сабраних у монашким зборницима. Треба казати да се препознају и утицаји античких и савремених философа, а посебну љепоту књизи даје позивање на савремене књижевнике као што је Џорџ Орвел, чији (аутобиографски) романи су инспирација многих бораца против модерног робовласништва и обезличностњеног економског система.   Слово која би могло да илуструје Епископов богословски поглед и – у стилу Георгија Флоровског – стваралачки приступ светоотачком и аскетском насљеђу је Бесједа о старом и новом човјеку изговорена у Шибенику на дан прослављања Светог Саве Српског, 2013. године. Епископ се – не губећи богословску дубину – изражава једноставним језиком о протологији и есхатологији, христологији и антропологији, амартологији и аретологији. Светоотачки језик, будући неријетко непрозиран, Епископ прилагођава уху савременог човјека, који није увијек у стању да се креће по висоравнима византијског теолошког наратива.   Ријечи свједоче о дјелима. Дјела потврђују ријечи. Господ Исус Христос нас учи да однос према другом одређује нашу христообразност. Добро знајући да је тако, епископ Фотије је основао у Далмацији Фонд Милостиви Самарјанин, а одмах по доласку у Бијељину Добротворну организацију Богородице Тројеручице. Носећи патњу другога као своју патњу – јер нико не живи и не умире самоме себи – Епископ пише распис својим свештеницима 2015. године у којем их подсјећа на неопходност добротољубиве дјелатности.   Од древних времена старјешине Цркве су владајућим структурама упућивали писана обраћања у којима су се заузимали за своје словесно стадо. Писмо епископа Фотија Предсједнику Републике Хрватске из 2010. године – у којем изражава забринутост због нове манифестације усташке идеологије кроз злоупотребу вјере – може стати у ред древних апологија из периода прогонитељског односа Римске империје према Цркви.   Зборник у којем су сабране ријечи Епископа Фотија о нашем животу у Логосу и Логосовом животу у нама – како је Цркву назвао један учитељ богословља – помоћи ће нам да пронађемо чврст ослонац и да не потонемо у овим смутним данима, оптерећеним духовним, политичким, социјалним и епидемиолошким ломовима.   /приредило Сестринство манастира Светог Василија Острошког у Бијељини, Издавачка кућа >Синај<, Бијељина, 2020. година/     Извор: Епархија зворничко-тузланска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...