Jump to content

Епископ бачки др Иринеј: Одговори на питања за дневни лист „Данас”

Оцени ову тему


Препоручена порука

vladika_irinej_bulovic_J94LdA-990x556.jp
 
Поводом објављивања текста Poštuju se zakonom zaštićeni podaci у дневном листу Danas од 28. априла 2020. године, доносимо интегрални одговор Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја на питања новинарке Danas-a Јелене Тасић.
 
2016-1-2-12-53-32-dsc_0034.jpg
 
Госпођи Јелени Тасић
Новинарки листа Danas
Београд
 
Предмет: Одговори на питања од 26. априла 2020.
 
Уважена госпођо Тасић,
 
У вези са Вашим електронским писмом од 26. априла текуће године, обавештавам Вас да на Ваша прва три питања не могу да одговорим јер она нарушавају законом заштићене податке о личности, а истовремено угрожавају људско достојанство лицâ за која се интересујете.
 
На Ваша последња два питања ћу радо одговорити.
 
*Kako komentarišete kritike na Vaše izjave i stav u Vaskršnjoj poslanici Sabora SPC da vernici, uz poštovanje propisanih mera, treba redovno i aktivno da posećuju hramove tokom praznika – da li je to na bilo koji način uticalo da tok pandemije u Srbiji i zdravstvenu situaciju u Crkvi?
 
Као и увек до сада, на сваки позив Цркве и њених епископа, са једне стране стижу критике, а са друге похвале и благодарност за исказан став. Тако је и у овом случају. О изреченим ставовима и држању читаве наше Цркве у датим околностима и утицају на ток епидемије у Србији могу да говорим искључиво из сопственог искуства и ситуације у Епархији бачкој. Наш позив свештенству и верницима да се усрдније моле Богу, да примењују све мере заштите које је прописала Влада Србије и да искористе могућност да ван забране кретања дођу у свете храмове, који су све време били отворени, а и сада су, очигледно су уродили плодом јер је према свим званичним показатељима на подручју Војводине у току трајања епидемије био најмањи број заражених вирусом корона. Закључак је јасан: света Литургија и свето Причешће, уз поштовање мерâ заштите, није била нити може бити узрок ширења епидемије.  
 
*Da li će pandemija odložiti redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora?
 
Највероватније је да хоће све док се не стекну сви услови потребни за сазивање Светог Архијерејског Сабора, од којих су најважнији престанак епидемије, отварање међудржавних граница и могућност путовања.
 
Са поштовањем и најбољим жељама
 
Епископ бачки
 
Иринеј
 
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима.

       
      У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму.
      Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације.
      Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех.
      Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама.
      Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом.
      Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били.
      Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту.
      Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо.
      На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11).
      Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика.
       
      Епископ бачки Иринеј

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима.

       
      У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму.
      Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације.
      Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех.
      Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама.
      Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом.
      Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били.
      Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту.
      Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо.
      На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11).
      Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика.
       
      Епископ бачки Иринеј
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Без јединства у Цркви, међу архијерејима, свештенством и народом, неће бити јединства ни ван Цркве, а то је сигуран пут у амбис. Ово поручује епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије (Карановић). У ексклузивном интервјуу за “Вести”, овај архијереј прича о тешком положају Срба у Федералном делу БиХ, али и одговара на оптужбе о томе да је “Вучићев владика” податком да Србија пре Вучића није “ни чула ни знала за вапаје” сународника из овог дела Босне.

       
      Брига о народу
       
      *Кључна реч управо завршеног пролећног Сабора СПЦ била је јединство. Зашто је то била најважнија порука и новог патријарха, Порфирија, али и свих архијереја?
       
      – Јединство нам није потребно само данас, јединство нам треба сутра и прекосутра, наредних година и деценија, да бисмо у будућности корачали сигурније, свесни себе и своје историјске улоге. Када год нисмо били јединствени у прошлости, плаћали смо прескупу цену. То је закон природе, јер опстају групе које се држе заједно. Наравно, патријарх Порфирије је мислио на национално, а нарочито на духовно јединство, које је предуслов не само опстанка већ и напретка, како народа тако и Цркве његове. Јединство Цркве и јединство у Цркви је неопходно како бисмо сачували себе, свој духовни идентитет, своју националну самобитност, као и све оно друго што нас чини православним Србима. Још памтимо време када није било слоге, што је за последицу имало фрагментирање нашег бића, а управо је то оно што нам желе они који нас не воле. У том контексту треба схватити речи Његове светости, као молбу, али и као вапај, да нам се не би поновиле грешке из прошлости.
       
      *Прошле године сте упутили отворено писмо у коме сте указали на тежак положај Срба у Вашој епархији. Како Срби тренутно живе у овом делу БиХ?
       
      – Ја сам духовни пастир, а моја улога је да опомињем, храбрим, подстичем, надзирем, па и да, у име свих, упутим вапај када је то потребно. Од тога нисам бежао и нисам се скривао иза народних леђа када му је чињена неправда. Због тог народа сам се обраћао и опет ћу, када то затраже прилике и неприлике. Овдашњи Срби живе тешко, углавном у руралним срединама и мањим градским центрима, далеко од богатства и луксуза. То је, чини ми се, наша предност, јер смо у дотицају са природом, завичајем и прецима.
       
      Хвала председнику Вучићу
       
      *Који су то горући проблем са којима се народ свакодневно суочава и где је најтеже?
       
      – Младих људи је све мање. Они у потрази за бољим животом одлазе у веће градске центре и у иностранство, а на огњиштима остају њихови дедови и баке, да бар на кратко сачувају имања, успомене, корене… Међутим, време чини своје. У села се више не улаже, па путеви пропадају, њиве и ливаде обрастају у коров, а закључане куће пропадају. Храмови, које смо обновили, још се држе, сабирају нас бар током летњих месеци, када печалбари дођу у завичај током годишњег одмора. Страхујем да ће и тај тренд полако јењавати, јер нове средине напросто гутају идентитет младих људи, тако да завичај постаје све мање битан, а све или готово све подређује се конформизму. То је прескупа цена глобализације. Ипак, дужни смо сачувати свако наше село, сваки наш храм, сваки гроб, па са тим не сме бити компромиса. Корени, завичај и светиње су део нас самих, па ако то изгубимо узалуд смо се родили. То је задатак свих, то је, тачније речено, битка свих нас. Због тога нећемо и не смемо одступити чак ни онда када се све чини безуспешно и бесмислено.
       
      *Ипак, било је и негативних реакција на то Ваше писмо. Многи су га оценили као отворену подршку председнику Србије. Шта ти Ваши критичари не схватају или не виде?
       
      – Никада не можете учинити било шта, а да се то свима допадне. Моја жеља није да се додворавам било коме, већ да говорим истину, по сваку цену. Похвалио сам ангажман председника Србије, који је за врло кратко време учинио много за овај крај. То јесте, још мало и недовољно, али улива наду овдашњем становништву да их се коначно неко сетио. И то не било ко, већ председник Србије. То је за сваку похвалу. Што је још важније, Влада Србије и председник Србије нису уручили једнократну помоћ овдашњим општинама (Грахову, Дрвару, Гламочу и Петровцу), већ су то почели да чине континуирано, што нас додатно охрабрује. Онима које до сада готово нико није помагао знају да цене братску помоћ и подршку, јер и ми овде смо Срби, који смо остали да Крајину сачувамо од заборава, од пропадања, од нестанка. Србија до доласка председника Вучића није ни знала да постојимо, али то није само похвала за садашњег председника, већ је срамота оних који су, управљајући Србијом, тада мислили да су председници Србије, али и свих Срба, а нису знали за наше потребе, нису чули наше вапаје и није их занимала наша судба. Хвала Богу, данас је другачије, боље, са много више наде и вере у неку бољу и праведнију будућност.
       
      Нема радости без завичаја
       
      *Владика сте епархије у којој су многи житељи у дијаспори. Долазе ли на своја огњишта, шта је оно што их највише тишти, а шта највише радује?
       
      – Мноштво је оних који су отишли у свет, али је мало оних који се враћају. Сада одлазе комплетне фамилије и то нас плаши да ћемо трајно изгубити оне који су нам најпотребнији. Мало тога можемо учинити да то спречимо. Остаје нам да их, колико је то могуће, вежемо за завичај, за храмове, за огњишта и гробља. То је један од аспеката наше мисије овде у Крајини. Током летњих месеци многи од њих се враћају у завичај, бар на кратко, али вођени својим животом и обавезама, они одлазе, остављајући нас саме до идућег лета. Све док је тако имамо бар зрно наде да нас неће заборавити, али ни сами себе, јер човек без корена није ништа до само статистичка цифра. Зато је неописиво важно да сваки наш човек у дијаспори сачува себе тако што ће у себи сачувати свој завичај и своје претке. Њих радује да виде живот, какав-такав, у срединама из којих су отишли, а посебно их веселе сусрети са драгим лицима, рођацима и пријатељима, а тишти их што живот није онакав какав би требао да буде. Ипак, док је Цркве Христове и православних храмова у Крајини они ће увек и заувек имати где и коме да дођу.
       
      *Влада Србије је недавно издвојила средства за помоћ неколико епархија, између осталог и Ваше. Колико је та помоћ значајна?
       
      – Влада Србије помаже нашу Епархију бихаћко-петровачку и рмањску, јер је подручје ове Епархије готово у потпуности испражњено ратом, тако да је свака помоћ од непроцењивог значаја. Преостало становништво је вољно да помаже своју Епархију, али услед сиромаштва то није у могућности, па то, уместо верног народа, чине институције. Благодарни смо Влади Србије на помоћи коју нам пружа, а нарочито због тога што нам је та помоћ неопходна како бисмо и даље несметано испуњавали своју јеванђелску мисију. Потреба је много, у сваком манастиру и у свакој парохији, тако да није потребно размишљати где ћемо уложити новац који смо добили. У сиромашној кући, чак и пре него што стигне помоћ, зна се у шта је најпотребније улагати. Ми се сиромаштвом не хвалимо нити се због њега жалимо, али смо свесни ко смо, где смо и, што је најбитније, од кога смо, па сваки дар домаћински примамо, знајући да тиме нећемо изневерити оне који нам помажу. То знају и они, па се наша сарадња са сваким добронамерним човеком или институцијом не прекида. Напротив.
       
      Грчка нас неће издати!
       
      *Грчки сте ђак. Тамо сте завршили студије. Како гледате на могућност да ова држава призна Косово?
       
      – Грци и Хеленска Република били су уз нас кад нам је било најтеже, не само током Великог Рата, већ и током протекле три деценије, када смо били изложени неправди западног света, који нас је оптуживао за сва зла под капом небеском. Грчка нас је тада, иако чланица Европске уније и НАТО, несебично подржавала, ризикујући да угрози сопствени статус. Чини ми се да им нисмо довољно захвални, а дужни смо тај дуг одужити колико год будемо могли, а причу о грчкој љубави пренети на будуће нараштаје. Због тога не верујем у грчко признање нелегалне независности Косова и Метохије, иако је жрвањ светске политике окрутан, немилосрдан и неправичан. Верујем да се на Грчку врши страховит притисак западних центара моћи, али исто тако верујем да ће наша једноверна браћа смоћи снаге да не поклекну под тим притиском.
       
      Рат је сурова прича
       
      *Својим очима сте гледали рат и то још док сте били ученик Богословије у манастиру Крка. Како памтите тај период?
       
      – Растући и стасавајући у Богословији Света три Јерарха у манастиру Крка слушао сам ратне приче, гледао оне који су желели само једно – да сачувају себе и своја огњишта, да буду оно што јесу и да их нико због тога не прогони. Нажалост, прогнане су хиљаде и хиљаде наших сународника. Један број их се вратио, али већи део њих је остао у Србији, Републици Српској и у иностранству. Рат је сурова прича са много страдалих, а ратни ожиљци и даље су видљиви око нас, али и у нама. То нас обавезује да чинимо све да рата никад и нигде више не буде, а нарочито не међу онима који у истог Бога верују и истим језиком говоре. Зато је сећање на рат позив на мир међу људима, а мира међу људима неће бити док год немир носимо у себи. Зато је истински повратак Богу повратак у оазу мира који надилази немир овога света.
       
      Непроцењиво искуство из Немачке
       
      *У више наврата сте живели у Немачкој, на крају и као епископ средњоевропски. Како памтите тај период?
       
      – Сваки период у животу човека оставља свој траг, који човека или гради или разграђује. Моја искуства боравка у Немачкој непроцењиво су ме обогатила, јер сам стекао бројна и нераскидива пријатељства, али и сагледао добре и лоше стране живота у туђини, али сам и спознао тајну успеха немачке нације, која, подређујући се раду, реду и поретку, и сама представља окосницу Европе какву је познајемо. Зато је важно прихватити и усвојити добре стране немачког друштва, а с друге стране остати свој. То је задатак свих оних који су расејани широм дијаспоре, али и велико искушење, нарочито за оне најмлађе који ће прихватити иностранство као своју родну груду.
       
      Брига за душу сваког војника
       
      *Скоро четири године обављате и дужност епископа војног при Оружаним снагама БиХ. Како сте задовољни односом према СПЦ и колико је православних војних свештеника?
       
      – То је некада била традиција у војсци пре Другог светског рата, па је пола века није било, да би поново била настављена. Данас је то регулисано Законом, али и подзаконским актима који нам остављају довољно простора да се посветимо бризи за душу сваког православног војника, подофицира и официра. Постоје православни храмови и други богослужбени објекти у касарнама широм БиХ. Током свих празника врше се редовна богослужења, а нарочито је радосно током божићних и васкршњих празника, када се окупљамо, делећи радост једни са другима. Управо то заједништво потребно је у војсци.
       
      *Колико је та служба за свештенике СПЦ тешка с обзиром на блиску прошлост која се, чини се, веома тешко заборавља?
       
      – Војни свештеници су искусни духовници, истински пастири, па ми је, као епископу војном, доста лакше да обављам службу која ми је поверена. Сви ми веома добро знамо шта је било у недавној прошлости, па зато свему приступамо на “голубијим ногама”, да радимо и урадимо оно што се од нас очекује, а да притом никога не повредимо на било који начин. Мислим да у томе успевамо, због чега велику захвалност дугујем војним свештеницима.
       
      *Да ли сте задовољни одзивом православних верника при Оружаним снагама?
       
      – Традиција се поштује, до вере се држи. Наравно, све може бити боље, али и овим смо задовољни, јер смо свесни околности у којима живимо, као и полувековног атеизма у којем смо живели. Наши храбри војници, подофицири и официри на сваки начин баштине традицију Војске Републике Српске, која је, с вером у Бога, створила и сачувала Републику Српску.
       
      Сведочимо веру, језик и име
       
      *Колико је Срба у Вашој епархији?
       
      – Срба је на подручју Епархије бихаћко-петровачке и рмањске неупоредиво мање у односу на период пре почетка последњег рата. Нарочито је тај број мањи у односу на период пре Другог светског рата, током којег смо доживели библијско страдање, али то је наш усуд. Од неумитне стварности не можемо побећи, нити је можемо на било који начин игнорисати. Има нас колико нас има, довољно да нас буде, да јесмо оно што јесмо, да сведочимо своју веру, језик и име. То је наша мисија у историји и на том пољу не смемо обрукати своје претке. Зато смо истрајни у сваком напору да нас буде више, да живимо боље неголи данас, у миру са собом и са другима.
       
      Мигрантска криза – непознати циљеви
       
      *Претпостављамо да је ситуација још тежа усред мигрантске кризе и чињенице да је један од највећих центара управо у Бихаћу?
       
      – Мигрантска криза, како се овај проблем сада популарно назива, додатно је погоршала и онако тешко стање. Тој кризи се не назире крај, а чини се да је овај проблем генерисан из неких центара моћи који не желе добро овој земљи и њеним народима. Наравно, саосећамо са мигрантима и њиховом муком, али не можемо схватити ни сврху ни смисао ове кризе, чији је крајњи циљ нама још увек непознат. У већим градским центрима, као што је Бихаћ, мигранти праве велике проблеме, задајући муку већинском бошњачком становништву, које не осећа слободу у својим домовима и на својим улицама као пре. Људи се из страха затварају и закључавају, што омеђава њихов осећај слободе. Очигледно се злоупотребљава нечија мука како би се постигли непознати циљеви, али преко наших нејаких плећа. Наравно, није нам то страно, али као што смо издржали разна искушења у прошлости, издржаћемо и ово.
       
      Извор: Vesti-online
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прослава Вазнесења Господњег, храмовне и сеоске славе у Чуругу, започела је уочи Спасовдана, свечаним празничним бденијем, на којем је началствовао протопрезвитер Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење свештенства Епархије бачке и новосадских ђакона, Александра Билића и Владе Поповића.

       

      У четвртак шесте седмице по Пасхи, 28. маја/10. јуна 2021. године, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије – новоизабрани Владика ваљевски, јеромонах Јеротеј, новоизабрани Епископ топлички, свештеници и ђакони Епархије бачке.
      Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, владика Иринеј је казао да је Вазнесење старински израз својствен свим православним словенским народима. „На данашњем говорном српском језику рекли бисмо узношење или узлазак Христа на небо, што је био видљиви знак да је Он свој Домострој спасења завршио и да остаје само још то да га запечати тиме што ће послати – од Оца Свога небескога – Светога Духа, и то ће бити коначни рођендан Цркве Његове, Цркве Христове. Сви претходни догађаји, један за другим, постепено конституишу Цркву као Тело Христово, као Храм Духа Светога, као Дом Оца Небескога, као дом свих нас. Тај празник, ако гледамо унатраг, представља пуноћу читавог подвига спасења света и човека, а ако погледамо унапред, ка будућности или ка есхатону, онда видимо да он води у силазак Духа Светога – а то значи пуноћу заједнице могућности и стварности заједнице између човека и Бога, између света и Бога”, поучио је Епископ бачки.
      Такође, Преосвећени владика Иринеј је истакао да је Чуруг знаменито место у историји наше Цркве и нашег народа. „Чуруг је, у прошлости, дао много угледних, честитих свештеника, монаха, увек је имао добре и верне људе у месту, а дао је, у последњим деценијама, и неколико веома угледних и духовно зрелих епископа наше Цркве и, најзад, дао је нашој светој Цркви и њеног Предстојатеља – Његову Светост Патријарха Порфирија. Нека овај празник Вазнесења Господњег буде и празник нашега узношења са земље на небо, из пролазности у непролазност, из грешности у богодаровану безгрешност, из греха у светлост”, поручио је Епископ бачки.
      У току свете Литургије, владика Иринеј је рукоположио ђакона Бранка Милосављева у чин презвитера, а владика Исихије је рукоположио ипођакона Бранка Батала у чин ђакона.
      После Литургије, верни народ је, предвођен својим епископима, кренуо у свечану литију. Током литије извршен је чин освећења жита. Поред мноштва вернога народа, светој Литургији су присуствовали господин Урош Радановић, председник Општине Жабаљ, и госпођа Весна Стјепановић, председник Месне заједнице Чуруг и Народни посланик.
      Вечерњим богослужењем началствовао је протопрезвитер Јован Кезан, парох србобрански, уз саслужење више свештеника. У наставку вечерњег богослужења освештано је славско жито и пререзан славски колач, које је ове године, у име свих благочестивих, браће и сестара, парохијана Световазнесењског храма, припремио славки кум, г. Миле Вукоман са својом породицом. Пригодну беседу одржао је прота Јован, честитајући славу домаћинима и празник свим сабранима. Настојатељ Световазнесењског храма је честитао храмовну славу и захвалио је браћи свештеницима који су дошли и својим присуством  увеличали храмовну славу, а затим је заблагодарио кумовима, породици Вукоман, на дару приложеном светом храму и организацији трпезе љубави за госте.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...