Jump to content

Борба за веру

Оцени ову тему


Препоручена порука

„Борба за веру”

15. Јануар 2013 - 8:27

img_0768.jpgЈедна група чачанских грађана у свом неслагању са прописима Цркве и са духовним ауторитетом црквених власти основала је свој електронски лист „Борба за веру”, како би преко сајта кроз овај лист упознавала јавност са својим противљењем Српској Цркви. Овде бисмо одмах овим поводом навели речи светог апостола Павла из Светог Писма које су обавезне за све православне хришћане, а које гласе: „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Зато, ко се противи властима, противи се и уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе” (Римљ. 13, 1-2). Ово је речено у време када су владале незнабожачке власти. Односи се непосредно на државне власти, па тим пре и на духовне, црквене власти. Које су то власти? Црква је, по свом прејемству од Господа Христа, апостолска. А по свом устројству, преко апостолâ, она је епископална и управља се под руководством епископâ.

 

Највиша власт једне помесне Православне Цркве јесте Свети Архијерејски Сабор, у којем сви архијереји те Цркве саборно решавају сва питања и све проблеме црквеног живота. Овај Сабор се, донекле, може упоредити са улогом Скупштине у држави.

Свети Архијерејски Синод је извршно тело Светог Архијерејског Сабора. То је црквена влада, налик државној влади. Председник Светог Синода, као и Светог Архијерејског Сабора, увек је у нашој Цркви Патријарх. Чланови Светог Синода су четири архијереја наше Цркве, а секретар Светог Архијерејског Синода и референти, као помоћно особље, воде синодску администрацију.

Сваком епархијом управља архијереј, који има пуноћу архипастирске благодати у богослужењу, учењу и власти у Цркви и својој епархији. – Свештеник то има све у својој парохији, али у мањој мери, зависно од благослова његовог епископа.

Сви верници Православне Цркве дужни су да испуњавају обавезе према својој Цркви са љубављу и послушношћу. Веома ревносне вернике Црква награђује. Ако се покаже потреба за изрицањем опомене, укора или друге васпитне мере (епитимије), то вршe надлежне црквене власти.

За архијереје надлежан је Свети Архијерејски Синод и, у коначној инстанци, Свети Архијерејски Сабор.

За свештена и монашка лица надлежан је архијереј чијој епархији припадају.

За вернике као чланове Цркве надлежни епископ изриче похвале, опомене, укоре и друге епитимије.

Држава чини то исто, само за непослушне грађане и њихове преступе. Држава примењује и присилне методе када то затреба или чак и оружје.

Црква, међутим, не чини тако. Када је створио прве људе, Бог им је дао слободу, разум и морални закон, да знају како ће и на шта ће да употребе своју слободу. Ако је злоупотребе, онда следи, по речи Христовој, јеванђелска опомена од свештеног лица које је за то надлежно. Ако то није довољно, узимају се два лица (не ко било) као два сведока. Ако ни њих не послуша и не покаје се, да се каже Цркви – што у пракси значи вишој, архијерејској власти. Ако ни Цркву не послуша, онда се, без икакве присиле, искључује из Цркве, за коју, док се потпуно не уразуми и покаје, постаје као незнабожац. А ако увиди своју грешку и преступ, па се искрено покаје и затражи опроштај, Црква ће га, као добра Мајка, увек са љубављу примити и његову заблуду и грешку опростити, по заповести Господњој: „Покајте се јер се приближи Царство небеско...”

До Другог светског рата сви православни хришћани наше Цркве који би писали добронамерно о Цркви или нешто расправљали о животу у нашој Цркви, чинили су то по благослову свог архијереја или Светог Синода, под чијим је покровитељством била сва црквена просвета и штампа. Под дугогодишњом комунистичком влашћу, та се пракса и правило изобичајило. Тако данас свако пише шта хоће и говори шта хоће, било то за веру православну или за неку своју у име Православља, било за Цркву било против Цркве, у којој је крштен самозвани критичар, са безбројним незналачким примедбама, којима, као неком својом истином, вуче у заблуду своје читаоце и слушаоце. То чини по некој својој крајње сујетној жељи да лажно прикаже како се тобоже Православна Црква у Србији, па и у Русији и другде, заједно са епископима и моногим свештеницима, распада, па су, ето, они принуђени да преузму кормило, без владикâ и свештенства, да „спасу Цркву”.

Такви не знају, нити хоће да знају, шта је то Црква, шта је црквена јерархија и шта је и каква је наша православна вера.

Не знају, или неће да знају, да је Господ Христос Бог и Син Божји, да је непогрешив, да је сишао с неба Оваплоћењем на земљу да научи нас људе Својом јеванђелском науком како да се њоме спасавамо и живимо. Не знају да је Црква Христова  исто тако непогрешива и неуништива као и Христос. Не знају да се ми хришћани спасавамо у Цркви и кроз Цркву: она спасава нас, а не ми њу.

Људи који критикују Цркву и њене представнике на земљи, а нису за то меродавни, сипају огањ на своју главу, јер не знају, или неће да знају, да је Христос Судија роду људском, а не они, поготову пак нису позвани да пресуђују архипастирима у Цркви Његовој на земљи.

Зато група грађана у Чачку која је свој нецрквени лист насловила „Борба за Веру“ треба да зна, као и сви остали, да он нити је црквен нити је основан са благословом Цркве већ је основан од секташки настројене групе бунтовних грађана да се бори против Цркве, њених старешина и њеног поретка, богослужбеног и дисциплинског. Све што је испуштено турским ропством, или ратним робовањем, као и другим ненормалним потешкоћама и неприликама, Црква је дужна да у своје време среди и нормализује. Помесну Православну Цркву – сваку, па и нашу – контролише и о њој даје суд васељенска Православна Црква, а не секташки настројене групице које су оптерећене собом, својом сујетом и својим непознавањем себе, своје Цркве, својих дужности, обавезâ и положаја у Цркви.

Сви такви, секташки настројени, духовно нездрави и заблудели критичари, кад би своје заблуде сагледали и уочили, стидели би се и пожурили би да измире себе и своју душу са сопственом Црквом и још би пожурили да уместо бунта унесу у своју душу и своју околину више мира, слоге и љубави, супротно свему ономе што су сада, пред крај децембра 2012. године, показали бунтовном и саблажњиво лажном речју и стиховимa склепаним против неколицине епископâ, као и против кандидата који је као свештеник мирно бранио своју докторску тезу пред испитном комисијом.

Овде је добро да запамтимо ону народну мудрост: не трчи пред руду, згазиће те кола! Господ нам је дао преко Цркве Своје све што нам је потребно за спасење. Испуњење тога Сâм је потврдио људским телом које је примио на Себе. Даље, без икаквог погађања са нама, он ћути и чека. То исто чини и његова Црква. Нема журбе у небеској вечности. Чекају нас и посматрају чиме ћемо ми људи испунити педаљ свога живота на земљи. Да ли у поштовању, љубави и послушности са смирењем према своме Творцу и његовој светој Цркви или у бунту и гордости која је и некадашњег анђела претворила у сатану и одбацила од Бога и Цркве Његове. Бог није Бог многих него изабраних. Ко се труди да има мудрост Светог Писма, то треба да схвати и разуме. 

Архимандрит Јова

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 Тако данас свако пише шта хоће и говори шта хоће, било то за веру православну или за неку своју у име Православља, било за Цркву било против Цркве, у којој је крштен самозвани критичар, са безбројним незналачким примедбама, којима, као неком својом истином, вуче у заблуду своје читаоце и слушаоце. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Људи који критикују Цркву и њене представнике на земљи, а нису за то меродавни, сипају огањ на своју главу, јер не знају, или неће да знају, да је Христос Судија роду људском, а не они, поготову пак нису позвани да пресуђују архипастирима у Цркви Његовој на земљи.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској.

       
      У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима.
       
      Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса?
       
      - Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор.
       
      Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”... Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима?
       
      - Два доминантна утиска и осећања су била. Један је - дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је - ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија.
       
      Kолико је људима духовно значило ваше присуство?
       
      - То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек.
       
      Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност?
       
      - Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну.
       
      Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије?
       
      - Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише.
       
      Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ?
       
      - Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег.
       
      Да ли то људима у савременом свету полази за руком?
       
      - Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене.
       
      Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље?
       
      - Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама.
       
      Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба...
       
      - Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има - да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога.
      Огромна штета и на Божјим кућама. Храмови ће се обнављати годинама.
       
      Страдали су и храмови... Kада ће они доћи на ред за обнову? 
       
      - Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. 
       
       Kурир.рс/Силвија Сламниг
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. Наиме: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.      И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе.    Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља.    И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.   Тропар (глас 2): Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости.     Свети Николај Велимировић,  Пролог, 19 / 06. октобар   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Срндаћ,
      Замољен сам да пренесем. Дакле, ево.
      Don't shoot the messenger, pls 
       
      БОРБА ЗА ВЕЧЕРУ
      ИЛИ
      КО ВИШЕ ПЛАТИ ТАЈ МОЖЕ МЕДИЈСКИ КЛАТИ
      „Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности:
       или сте незналица, или сте део завере.“
      Уредништво „Борбе за веру“
      ''Ако кажете да Борба за веру није плаћенички интернет таблоид, глупих, необразованих, покварених и примитивних - волели би бити србских теолога -  или сте анонимни херој, члан уредништва овог опскурног сајта, или његов мусави финансијер, или будала или Владимир Димитријевић.''
      Уредништво ''Борбе за вечеру''
          У скривеним коридорима једне гимназије у познатом граду Централне Србије своје мученичке дане скромно проводи један полуанонимни аматер-теолог, аутор безбројних страница, на првом месту посвећених страстима његове младости и религијским изборима његових раних јада. Утемељујући свој карактеристични метод плиткоумног квази-богословља: свак се чеше где га сврби, наш корифеј провинцијалних тема и проблема, страствени колекционар књига неважних мислилаца из света православне теологије које до бесомучности копира и преписује (од једног момента скенира и рашчитава) откривајући својој полуписменој публици низ страшно важних ствари попут точка, ватре и топле воде. Сав провинцијалан, сав необразован, сав патетичан, сав недоучен, сав јадан, сав распилављен, склон сузама и наплаћивању прљавих текстова на свом бедном сајту, остаје тако да засењује простоту простих и фасцинира неукост неуких. 
          Помало склон дружењу са отпацима свештеничке службе, поготово са онима који воде порекло из једне епархије из које прозорљиви Свети Патријарх Павле НИКАДА није хтео да прими некога у Архиепископију београдско-карловачку, овај наш Настасијевић у покушају, тргује неуморно са свима који желе да своје бљувотине објављују на сајту лажне борбе која њему обезбеђује праву вечеру. А овај наш буцко у карираним џемперићима воли да добро вечера... И да броји шушке које редовно добија за све баљезгарије које објављује. Познато је колико он наплаћује текст који се објављује на овом свратишту за полуписмене - који су се својевремно хвалили сопственим необразовањем...
          Да би одржао лажну слику о сопственој важности и објаснио зашто се он и његови саучесници крију иза лажних имена, представљају као сарадници а у ствари су власници сајта, и сличне бедне поступке, овај идеолог Чорбе за вечеру,  и тајни саветник пропалог политичког покрета Двери, које су пропале када су се затвориле а живеле када су биле отворене - ето колико је тај идеолог опскурности у ствари глуп и ништа не разуме - измислио је најантихришћанскију лаж коју је људско ухо икада чуло. Да се он и његови љути кабларски гусари скривају из лажних имена и обрнутих функција да би се борили за веру јер би у супротном били изложени страшном прогону па можда и нечем оштријем, опаснијем. Зато они бирају кукавичко, бедно, нехришћанско скривање уместо јавног и храброг исповедања вере за коју би да се, као, боре. Апстрахујући бесмислену тврдњу да би ову аматерску банду која у слободно време пере аутомобиле на Колетовом плацу за ситну цркавицу било ко због било чега и дотакао, морамо да их питамо: Да ли ви стварно верујете да ваше неписмене, ограничене, методолошки конфузне, досадне, мртве, патетичне, бескрвне, лажне ''теолошке'' речи које не могу да загреју срце ни мртве овчарске патке а камоли живог човека, имале бољег ефекта од ваше, замислимо ту незамисливу ситуацију, проливене мученичке крви? Па ви бисте, исушени од младалачких страсти, угрожене кичме, и те три четири капљице семена, капљице ваше малокрвне крви, које бисте исцедили могли да засадите у плодну родну црницу и да из ње проклијају неки боље, храбрији и поштовања вреднији хришћани него што је то ваше анонимно, кукавичко, јато анонимних сарадника. Па да се бар зовете Наполеон из Никшића - алиас НИН, или Пабло, или Стари... а ви ни кодна имена немате сиротани.
          Погледајмо како подмукли анонимци обмањују и манипулишу својим наивним и глупим читаоцима музећи им, искусно и покварено, паре.
      ''Ми се, како рекосмо, боримо за веру једанпут предану светима. ( Ту ваљда спадају и свети мученици, хероји наше вере исповедници са именом и презименом!) Па и ако за њу пострадамо, биће нам добитак. Јер ћемо у том случају бити мученици. ( Ал баш не мора ако не мора....) Али, ми нити се испразно јуначимо, нити изигравамо мученике, (Мученике нико не изиграва него са вером и љубављу ступа у тај свештени подвиг храбрости, верности до гроба!) нити тражимо од Бога да мученички пострадамо. (Него да се добро наједнемо чорбе за вечеру, плаћајући је својом млаком и кукавичком вером!) Јер је грех од Бога тражити мученички венац. (Каква будала необразована и лажљива је писац ових редова. Па зар ти анонимни игноранти и непознаваоци хришћанства никада ниси чули за подвиг новомучеништва у Грчкој за који су светогорски монаси спремали ревносне и храбре хришћане - управо супротне њима који шкрабају ове лажњиве редове - који су по надахнућу одозго тражили мучеништво)   Мученици бивају само они које Господ удостоји да то буду, а ми не сматрамо да смо тога достојни. ( Наравно да нисте. Када сте маловерни, кукаквице, лицемерни, користољубиви, који вером манипулишете наивне и неуке душе да бисте их економски експлоатисали и наметали им своју безумну вољу, као вампири хранећи се њихобом слободом!)
          Дакле, сајт „Борба за веру“ је безбедан, мејл „Борба за веру“ је безбедан, ни једном од људи који нам шаљу информације на мејл никада није ни длака са главе зафалила нити ће, свим нашим достављачима информација на мејл анонимност је у потпуности загарантована, сва коресподенција са „Борбом за веру“ је безбедна, свима који код нас пишу под псеудонимима анонимност је загарантована, ( Дакле, салободно клевећите, лажите, подмећите, денунцирајте, урушавајте углед Цркве - ми ћемо вас све штитити да и даље некажњено вршите дело ђавоље!) свима који нам пошаљу донацију – анонимност је загарантована, ( И најважније - шаљите новац, подмазујет нашу дебилну медијску смеће машину, дајте пара и нама да идемо на дуга летовања, да се одмарамо, градимо викендице по клисури, купујемо кола, једимо и пијемо јер овај живот је кратак и прохуји за час!!!) јер овај сајт је медијски репрезент свега светог и честитог и Миломе Богу приступачног што је красило наше свете претке( Као што су лаж, лоповлук, кукавичлук, поквареностр, спржена савест.... чекај мало, па те особине нису имали наши преци али их имамо ми, ... бре В. Д. исправи ову реченицу нешто не ваља...) али и наш, на жалост, већином, заблудели, али и даље - Савин и Божији народ... ( У који ми не спадамо него њиме манипулишемо!)
          Приведимо крају ово бављење најцрњим религијским шундом на српском интернет небу подсетивши читаоце овог упозоравајућег текста на два избора које су наши преци учинили када су требали да бране своју веру. Први је учинио игуман Генадије који је уместо да остане веран свом хришћанском имену и лику, одабрао да се сакрије иза лажног имена лажне вере и постао је Мула Салија. Ђакон Авакум то ни по коју цену није хтео да учини и постао је свештеномученик и сведок Христа Распетог и Васкрслог. Истини за вољу Генадије је сачувао живот, чак га је митрополит Стефан Стратимировић вратио у Православље и благословио му да и даље врши свештеничку службу.... али! Иза кукавичлука одбацивања страдања за своју веру, скривања иза лажног имена, бедног преживљавања да би се пусто постојање наставило остао је заборав. Иза Светог ђакона Авакума остао је пример, остало је надахнуће, остала је вера, остала је светлост. 
          Несретници, скривени иза неоправдиве кукавичке нехришћанске анонимности -  ви сте свој део одабрали. Мула Салије новога доба - придржавајте и даље кочеве на које заједно са свим противницима нашега рода упорно набијате боље од вас, а на које ви сами немате храбрости да се попнете. Кратко речено, синови таме само ви радите свој, добро плаћен, посао.
      Младен Милановић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Црква Преноса моштију Светог Николаја на београдском Новом гробљу прославила је данас, 22. маја, своју храмовну славу Светом Литургијом коју је служио викарни Епископ ремезијански Стефан.   Звучни запис беседе   "Нека да Бог да разумемо нашу веру и шта значи бити са Христом, да друге поштујемо јер и у другима се налази Христос и други је створен по лику Божијем."  Овим речима нас је Владика Стефан у празничној беседи подсетио да ми не можемо живети као други народи и не можемо дозволити да нам се урушава породица и да треба да волимо и непријатеље своје.   На Светој Литургији Његовом преосвештенству прислуживало је свештенство храма а сав присутни верни народ учестовао је у појању.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је данас, на Ђурђевдан, Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика и победоносца Георгија на Бановом Брду.   Звучни запис беседе   Патријарх је беседећи између осталог истакао да после доста времена имамо прилике да се саберемо у храмове, у кућу нашу. После онога што смо доживели, не само ми него читав свет,  молимо се св. Георгију да нас Господ и Свети Георгије сачувају од оваквих искушења, рекао је Патријарх.   Свјатјејши је још казао да су живот и мученичка смрт св. Георгија најбоља потврда вере у нашег Господа. Он је сав свој углед и друштвени положај подредио вери у Господа. Замислимо младог човека да тако нешто учини? Крв хришћана је била семе за нове и нове хришћане. Ако се питамо да ли су таква страдања могућа онда погледајмо како смо ми, Јевреји и Роми страдали од браће наше по Христу и Јеванђељу.   Патријарх је у беседи додао да ми данас живимо у једном чудном времену у којем нас је ухватила пошаст вируса. Кажу многи да ће време после овог вируса бити другачије, да ће људи вити другачији. И треба да буду, јер ништа није без допуштења Божјег. А Господ по нашем злу допушта да нас стигне смрт и болест. Зато се обратимо Богу и угодницима Божјим да утврдимо веру нашу, да би Господ одагнао свако зло и болест од нас.    Његовој Светости су саслуживали архијерејски намесник протојереј - ставрофор Бранко Митровић, старешина храма протојереј - ставрофор Часлав Маринковић, протођакон Стевица Рапајић и ђакон Славко Топаловић.    Кумови овогодишње славе била су два брата Горан и Зоран Сорак са породицама, док је за следећу годину кума Валентина Куковска.   Светој Архијерејској Литургији присуствовали су и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Милета Радојевић, председник општине Чукарица Срђан Коларић и начелник полиције Ненад Лукић.       Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...