Jump to content

Поп Г Максимов:Оног који долази мени нећу истерати напоље

Оцени ову тему


Препоручена порука

Свештеник Георгије Максимов: Штампај Е-пошта
        georgije-maksimov.jpg

На мене је оставила мучан утисак недавна проповед митрополита Илариона (Алфејева)[1]. Господ је рекао: „Оног који долази мени нећу истјерати напоље“ (Јн. 6, 37). Патријарх Кирил је недавно упутио позив верницима да у времену посебно интензивног ширења епидемије остану у својим кућама.

Код појединаца је ова изјава извала збуњеност, па сам отуда хтео да истакнем да је патријарх препоручио, а није забранио да се долази у храм и није наредио да се храмови затворе. Да је он стварно хтео да то учини, онда би поступио као патријарх Вартоломеј, који је једноставно наредио да се затворе сви храмови и манастири Цариградске патријаршије по свим земљама. Међутим, патријарх Кирил то није учинио. Богослужења се одвијају, а храмови у Москви су отворени.

Постоје људи који се моле у својим кућама и њих не треба осуђивати, али постоје и људи који долазе на богослужења и њих такође не треба осуђивати. Они долазе у храмове не да би игнорисали патријарха, већ зато што не могу да замисле живот без храма. И ни једну реч осуде патријарх није упутио тим људима.

Нажалост, митрополит Иларион није сматрао потребним да буде тако деликатан и да покаже исто такво поштовање према обичним верницима. У својој проповеди он је прешао границу, коју не сме да пређе ни један свештенослужитељ. Он је фактички истерао напоље сваког ко је пришао Христу. Он их је осудио, сам тумачећи патријархове речи, представљајући његов позив као наредбу, па је чак изјавио да неће причестити оне који буду дошли у његову цркву.

Треба рећи да је одлучење од причешћа канонска казна, која сходно црквеним правилима може да се изриче верујућима само за конкретни канонски преступ. За шта је митрополит Иларион казнио парохијане храма на московској Ординки? Није ли чудно видети митрополита који одлучује људе од причешћа само зато што хоће да дођу храм, отворени храм у коме се одвија богослужење. Напомињем да патријарх није објавио никакву забрану причешћа, већ да је то лични предлог митрополита Илариона.

У својој проповеди митрополит се позвао на пример православних хришћана који су живели у совјетско време, када многи од њих нису могли да одлазе у храм. Међутим, он је само заборавио да дода да је ондашњим хришћанима безбожна власт онемогућавала да долазе у храм, док долазак у храм данашњим хришћанима спречава православни митрополит! И још их осуђује због тога.

Уопште изазива чуђење што посебно скандалозне изјаве митрополит Иларион даје током ширења корона вируса. До сада су многи били убеђени да је код нас прописано причешћивање једнократним кашичицама, те да се тако ради у храмовима, мада се ништа слично не може наћи у службеном упутству Синода – управо то је митрополит Иларион рекао у једном интервјуу! Још једна његова екстравагантна мисао, она о исповести преко скајпа, такође је пренета као да је наводно „усвојена од РПЦ.“ Претпостављам да је због таквих скандалозних „новина“ В. Р. Легојда[2] био принуђен да да изјаву, да „службена позиција Руске православне Цркве по свим питањима, која се тичу реакције Цркве на ситуацију са корона вирусом, проистиче непосредно од Свјатејшег Патријарха или Радне групе…. Свако друго иступање – представља лично мишљење.“

Уопште није мудро од митрополита Илариона што ратује са оним парохијанима који не могу да замисле живот без богослужења, и на којима фактички опстају наше парохијске цркве. Можда грешим, али према мом суду таквим речима и делима он компромитује патријарха, покривајући његовим именом своја дела и изјаве које повређују парохијане, али не само његове парохијане, пошто се митрополитове проповеди преносе путем интернета.

Многи моји познаници писали су ми о тој „проповеди“, збуњени су њом, па сам зато одлучио да напишем одговор, одмах и овде: то није ништа више него лично мишљење митрополита Илариона. Он није био, нити ће бити глас наше Цркве, и не треба га у том својству доживљавати. У Православљу не постоји учење о непогрешивости митрополита, тако да сте сасвим слободни да оцењујете изјаве митрополита Илариона.

Према мом схватању било би добро ако би сада следили образац који нам је дао апостол: „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прима.“ (Рим. 14:3) Тако да они који иду у цркве не осуђују оне који не иду, а они који не иду у цркве да не осуђује оне који иду.

Јереј Георгиј Максимов, московски свештеник, магистар теологије, председник сектора апологетског мисионарења Одељења за мисионарење Синода РПЦ, предавач Сретењске духовне академије, писац десет монографија и више од сто педесет чланака из области хришћанске апологетике, историје Цркве и патрологије који су преведени на бројне светске језике

 

_______________

[1] Митрополит Иларион (Алфејев), председник Одељења спољних веза РПЦ.

[2] Владимир Романович Легојда, професор МГИМО и председник синодског Одељења РПЦ за односе Цркве са друштвом и медијима.

 Извор: "Руска народна линија"

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Значи Владика се поставио изнад Синода, а поп изнад Владике, интересанта ситуација. Да ли је поп у праву када реагује? Ја мислим да није, мора да се слуша, без обзира што се 100% слажем да је Владика погрешио, на крају треба Владике, тј Синод да одлуче. Али Владика каже да је одлука Синода, али није :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да је он стварно хтео да то учини, онда би поступио као патријарх Вартоломеј, који је једноставно наредио да се затворе сви храмови и манастири Цариградске патријаршије по свим земљама

 

Ово ја мислим није тачно, не може Васељенски то да одлучи!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Воздвиженија Часног Крста обележен је великом молитвеном свечаношћу у Покровској цркви. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и појање Хора свештеника и теолога под управом протонамесника Бранка Чолића. Будући да Крстовдан као своју крсну славу прославља Православна народна хришћанска заједница при најстаријем градском храму, Владика Исихије преломио је славски колач и благословио мисионарски рад бртатства које духовно предводи протојереј – ставрофор Милинко Јовић.
      Празник Воздвиженија Часног Крста, у народу познат по имену „јесењи Крстовдан“ подсећа нас на историјски догађај који се збио 326. године, када је Света царица Јелена, приликом поклоњења светим местима у Палестини, пронашла Часни Крст на коме је био распет Господ Христос. Као Спаситељ људског рода, Он је пострадао на крсту, осуђен од ондашњих римских власти. Господ Христос Своју жртву приноси за све, за цело човечанство, за палог Адама чији смо сви потомци, као и Он Сам – нови Адам, Који не сагрешује, већ испуњава вољу Божју и у потпуности је уподобљен лику Божјем. На крсту, у страшним мукама, Господ Христос искупљује све нас који смо у греху од праоца Адама, казао је у крстовданској проповеди Епископ ваљевски Г. Исихије.
      Човек је створен да живи у заједници са Богом. Да созерцава Бога, да се наслађује Њиме. Ако то занемаримо, онда долази грех, а плата за грех јесте смрт. Сагрешивши, Адам и Ева су били изгнани из раја и постали су смртни, а са њима и читав род људски. Спаситељ долази много миленијума после тога да спасе човека од греха, смрти и ђавола- појаснио је Епископ Исихије тајну крсног страдања Господа Христа, које се збило ради уништења смрти и повратка људског рода Творцу.
      Апостолске проповеди нас уче да је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо. Лудост је, истакао је Владика Исихије, оном ко не верује у Господа и ко се не удубљује благодаћу Божјом. Безбожник не може да схвати како Син Божји, Цар и Творац света бива кажњен од људи и прима страшну смрт на Себе као Своју славу и грех поданика, чиме их усиновљује Богу Оцу. И ми данас, попут непросвећених Јудеја и Јелина некад, по својој слабости не схватамо Крст Божји као силу и зато морамо да се удубљујемо у тајну распећа, која води у васкрсење, о чему нас учи наша Црква.
      Од Његове смрти сви који поверују у Њега постају такође бесмртни. Али, није свака бесмртност подједнака. Бесмртност свима припада од постања света. Али, васкрсење живота јесте за оне који поверују у силу Крста и који поверују у Господа Христа као Спаситеља. Нажалост, они који се саблажњавају и то сматрају глупошћу, сами се одричу те силе и сами улазе у вечне муке, одвојени од благодати Божје – закључио је Владика Исихије, благословивши учеснике сабрања и све људе да на прави начин схвате спасоносну силу Крста.
      Литургијско сабрање Владика Исихије са саслужитељима заокружио је благосиљањем славског колача, којег су принели чланови Православне народне хришћанске заједнице „Воздвиженије Часног Крста“. То је братство коме припадају сви они који хоће да принесу додатни подвиг Господу, рекао је Владика Исихије. Он је упутио похвале раду братства и духовнику проти Милинку Јовићу, узмоливши Господа да се братство и даље шири и да многи у њему препознају прави начин живота. Јер, нагласио је Владика Исихије, хришћанске заједнице дале су немерљив допринос обнови духовног живота у нашем народу и међу плодовима њихових мисија су бројни свештеници, монаси и епископи. Огроман значај придавао им је Свети Владика Николај. „Нека сви схвате да је хришћанска заједница органски део парохије и црквене општине и укључе се у њен рад“, поручио је Владика Исихије, изразивши спремност да и лично подржи активности братства.
      У обраћању за славском трпезом духовник ПНХЗ –а прота Милинко Јовић заблагодарио је Епископу Исихију и свима који су са њима поделили овај свечани тренутак. Подсетивши на историјску улогу хришћанске заједнице – „мале војске која је војевала за веру православну минулих девет деценија“, прота Јовић је рекао да је крсно знамење симбол несагледиве љубави Божје према човеку.
      Крсно знамење које данас славимо подсећа нас и на муке и страдања које су поднели апостоли и сви служитељи Цркве Христове, да би наука Христова дошла до свих људи и донела истинску просвећеност и културу. Управо та слава коју славимо нас обавезује да идемо стопама апостола, мученика, страдалника, испосника и исповедника. Да идемо стопама наших старих богомољаца, који су на челу са Владиком Николајем и другим часним оцима пронели име богомољачко, сведочили, проповедали и објавили целом свету Свето јеванђеље – рекао је протојереј – ставрофор Милинко Јовић, који духовно предводи братство при Покровском храму, препознатљиво у граду и целој епархији по бројним духовним и милосрдним активностима, а ван оквира Ваљевске епархије по чврстим братским везама са сродним удружењима. Владика Исихије, од чијег се устоличења у трон Епархије ваљевске управо на данашњи празник навршило три месеца, заблагодарио је домаћинима и свима који подстичу рад хришћанске заједнице, а уз њу и Светосавске омладинске заједнице и Кола српских сестара.
      Господ Христос каже:“Безбројни су станови у дому Оца мога“. Заиста, Црква је толико широка да може да прихвати и уобичајене и неуобичајене начине служења. Сви су призвани на трпезу Господњу да приносе оне дарове којима их је Господ даровао као уздарје Богу и прослављају га – рекао је Владика Исихије. Своје обраћање он је заокружио благосиљањем Града Ваљева, наше епархије и Цркве Божје, цитирајући речи Патријарха српског Г. Порфирија:“Црква увек одговара Христовим јеванђељем на догађаје у свету, никада се не укључујући у дневне политике и световна раслојавања на разне сталеже, партије, програме и идеологије, већ одговара као што нас Господ учи – крсном љубављу.“
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије објавио је на свом инстаграм налогу поруку о Косову, уз фотографију Пећке Патријаршије: "Данас Косово има ултимативно значење; значење магнета који нас везује. Ми немамо свој национални наратив, али имамо Косово. Косово је наш наратив. Мит је једно, а завет је друго. Мит може да буде победнички, или губитнички, јер он припада имагинацији. Мит је нешто што може бити погодно за политичку употребу. Завет је нешто много дубље јер припада духовности. Косовски завет је израз Новог Завета, а у средишту Новог Завета стоји светост. Свети Сава је светост усадио у Косово у темеље нашег националног бића".
       
      Извор: Инстаграм налог Његове Светости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је 27. августа 2021. године у Загребу дводневни стручни скуп за васпитаче, учитеље, наставнике и стручне сараднике српске националне мањине у предшколским установама, основним и средњим школама.

       
      Скуп се одржава у Српској православној општој гимназији Кантакузина Катарина Бранковић. Патријарх је пожелео свим учесницима васпитно-образовног процеса срећну и благословену школску годину. Изразио је наду у одсуство искушења која су ометала прошлу годину и окупљеним учесницима истакао значај образовног процеса за развијање врлина. -Образовање је развијање оних потенцијала које носимо у себи, који нису искључиво прагматичне природе већ се тичу свеукупне личности. Оно се тиче и унутрашњег света детета. Развијајте врлину код оних који су вам поверени, казао је Патријарх.
      Тема стручног скупа који се одржава у организацији Агенције за васпитање и образовање је Јавни наступ и вештина комуникације међу учесницима васпитно-образовног система.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поводом посете Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју, дао је изјаву Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. 
      Повезане вести:
      Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског
      Епископ Фотије: У име Господње
      Најава: Патријарх Порфирије у посети Епархији зворничко-тузланској
      Долазак нашег Патријарха Порфирија у Епархију зворничко-тузланску и Град Добој је велики догађај за нас, Православне србе наше Епархије и читаве Републике Српске, истакао је Епископ зворничко-тузлански, и додао: Када долази наш патријарх, он је духовни отац нашега народа, долази да нас поучи, долази да нас обиђе, долази да нас види, и то је увек једна духовна смотра да покажемо шта смо учинили и шта требамо да чинимо, којим путем да идемо. Радујемо се сусрету са њим, то је прилика да кренемо новим путем, да кренемо са новим снагама у заједништву и благослову, нагласио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије у изјави за Телевизију Храм, а поводом посете првојерарха наше помесне Цркве Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју. 
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Певајте Господу песму нову, певајте Господу сва земљо. Певајте Господу, благословите Име Његово, благовестите дан дану спасење Његово; објавите у незнабожцима славу Његову, у свима народима чудеса Његова. Јер је велик Господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима. (Пс. 95, 1-4)

       
      Молитва Цркве је увек библијска она је изражена језиком, сликом и символима Светога Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, славословља и поклоњења.  Псалми су увек заузимали јединствено место у хришћанском богослужењу. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ црквене молитве и њен „природни језик". Имамо богослужбену употребу, такозваних утврђених псалама, које можемо назвати постојаним материјалом свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 103) - на вечерњи; шестопсалмије на Јутрењу (Пс. 3, 37, 62, 87, 102,142), и хвалитни псалми (Пс. 148, 149, 150); групе од по три псалма на Часовима. Целокупан свештени садржај Псалтира, раздељен на двадесет делова или Катизми, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста – свете Четрдесетнице, када се Псалтир испева (прочита) не једампут, него двапут сваке недеље.
      Према речима васељенског протопрезвитера Александра Шмемана: Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, покајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривењe у Откривењу. Свети Амвросије Милански (Медиолански) је говорио: У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење. Када су браћа упитала великог и богоносног светитеља Јована Златоуста: да ли је добро оставити Псалтир, он рече: боље је да сунце остави пут свој, него оставити Псалтир. Јер више је користи учити се у псалмима и пажљиво читати Псалтир. Све су, вели, књиге на корист (човеку) и на тугу ђаволу, али ни једна није као Псалтир. Овај уводни део који је садржан са светоотачким поукама о значају Псалтира, употпуниће речи Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, који вели: Kњига псалама (псалтир) садржи у себи корисне поуке које су расуте у свим осталим књигама Библије. У њој се налазе пророчанства о будућности, сећања на прошлост она даје правила за живот и законе друштва. Ова књига је општа ризница добрих савета, свима на корист. Она лечи старе ране душе, као и новодобијене озледе на души. Она изгони страсти из човековог срца. И при томе она уноси у човека неко тихо задовољство, које га уздиже да мисли целомудрено. Свети Дух зна да је тешко повести човечански род на пут врлине, јер он више воли нижа задовољства на кривом путу.
      Псалтир је зборник најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи и највећој мери сачинио и написао старозаветни цар и пророк Давид. Поред богослужбене употребе, која нам омогућава присан и жив молитвени однос човека са Богом. Духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. 
      Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам на путу тог (бого)трагања. Прекрасна одлика псалмопојца Давида је његово целисходно стремљење ка Богу и ка заједници са Њим. Не заборавимо да је псалмопојац Давид био човек као и ми, са свим успонима и падовима, али човек који је увек био спреман да искорачи из свог егоизма и самодовољности, увек бивајући кадар да све мери правом и истинском мером – Божјом мером. Цар Давид није био лишен грехова, узнемирености која је својствена свим људима, страхова и разних животних борби, и свега онога што је и нама самима својствено. Управо у Псалмима сазнајемо како је он превазилазио сваку животну бригу - непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и суштинско преумљење и покајање. 
      Вођени овом истином, читајући Псалтир, псалмопојећи Бога, ми заједно са овим великим псалмопојцем, без обзира на све наше греховне падове, недаће и тешкоће, узносимо своја срца ка Господу, знајући да нас Отац небески неће оставити, већ, као плод усрдних молитава светитеља који је сâм спознао и окусио све могуће тешкоће овоземаљског живота, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. 
      Пред крај Јеванђеља по Матеју читамо о догађајима који су се збили на Голготи: А око деветога часа повика Исус говорећи: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мт. 27, 46). Ове речи изговара Христос, управо из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). Према слободнијем тумачењу можемо рећи да  Господ Исус Христос све нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо Псалтиру, те да у Псалмима проналазимо молитвене речи утехе. Читање Псалтира је истинско величање Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале. Поред хвалитних и благодарствених, имамо покајне Псалме. Као што видимо, Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосно славословље Господу као нашем Оцу и Промислитељу. 
      Често чујем од својих ученика средњошколаца, али и од браће и сестара које срећем у храму, који кажу како су Псалми неразумљиви. Језиком ове болне и несретне ситуације у којој се налази цео свет, одговор на речи да су Псалми неразумљиви, могао бих да формулишем на следећи начин: Ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Дакле, уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао свега, па и читања Псалтира, постаје јасан по мери нашег духовног узраста и духовног искуства. Псалтир је велика ризница. Он нам дарује духовну бодрост, ослобађа нас од надолазећих искушења, помаже нам да свагда постојано и храбро ходимо стазом правом, оном стазом која води у радост вечнога живота. Господ је благословио наш народ великим молитвеницима и светилницима, служитељима Његовим који су Га целим својим бићем прослављали и величали, а нама били и остали наставници (учитељи, васпитачи) пута који води у живот вечни. Један од тих прекрасних и миомирисних изданака је Свети и богоносни отац наш Василије, чудотворац Острошки и Тврдошки, највећи сведок љубави Божје и силе Васкрсења. Он је као архимандрит 1637. године походио Свету Гору и тамо се по благослову светог патријарха Пајсија Јањевца задржао годину дана. Његов боравак у врту Пресвете Богородице и расаднику монаштва, према сведочанству из његовог чудесног житија, он је као права духовна пчела ишао од манастира до манастира, учећи се молитви и стасавајући уз Псалтир. По повратку са Свете Горе изабран је за митрополита и у Пећи хиротонисан, а његово архијерејство је протекло и непрестаном служењу Богу и роду, са Исусовом молитвом на уснама и поукама и порукама Псалтира у срцу. Овај прекрасни пример је нама духовни путоказ, да као Светосавски и Световасилијевски народ све меримо једином правом мером, никада не заборављајући да је Псалтир сличан тонском дијапазону који даје прецизан тон нашем духовном животу.
      Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8).
       
      Катихета Бранислав Илић

      *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 42-44)


                Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...